Quantum theory explains a hugely diverse array of phenomena in the history of science. But how can the world be the way quantum theory says it is? Fifteen expert scholars consider what the world is like according to quantum physics in this volume and offer illuminating new perspectives on fundamental debates that span physics and philosophy.

My dissertation explores the ways in which Rudolf Carnap sought to make philosophy scientific by further developing recent interpretive efforts to explain Carnap’s mature philosophical work as a form of engineering. It does this by looking in detail at his philosophical practice in his most sustained mature project, his work on pure and applied inductive logic. I, first, specify the sort of engineering Carnap is engaged in as involving an engineering design problem and then draw out the complications of (...) design problems from current work in history of engineering and technology studies. I then model Carnap’s practice based on those lessons and uncover ways in which Carnap’s technical work in inductive logic takes some of these lessons on board. This shows ways in which Carnap’s philosophical project subtly changes right through his late work on induction, providing an important corrective to interpretations that ignore the work on inductive logic. Specifically, I show that paying attention to the historical details of Carnap’s attempt to apply his work in inductive logic to decision theory and theoretical statistics in the 1950s and 1960s helps us understand how Carnap develops and rearticulates the philosophical point of the practical/theoretical distinction in his late work, offering thus a new interpretation of Carnap’s technical work within the broader context of philosophy of science and analytical philosophy in general. (shrink)

During the first quarter of the twentieth century, the French philosopher Henri Bergson became an international celebrity, profoundly influencing contemporary intellectual and artistic currents. While Bergsonism was fashionable, L. Susan Stebbing, Bertrand Russell, Moritz Schlick, and Rudolf Carnap launched different critical attacks against some of Bergson’s views. This book examines this series of critical responses to Bergsonism early in the history of analytic philosophy. Analytic criticisms of Bergsonism were influenced by William James, who saw Bergson as an (...) ‘anti-intellectualist’ ally of American Pragmatism, and Max Scheler, who saw him as a prophet of Lebensphilosophie. Some of the main analytic objections to Bergson are answered in the work of Karin Costelloe-Stephen. Analytic anti-Bergsonism accompanied the earlier refutations of idealism by Russell and Moore, and later influenced the Vienna Circle’s critique of metaphysics. It eventually contributed to the formation of the view that ‘analytic’ philosophy is divided from its ‘continental’ counterpart. (shrink)

Thomas Szasz famously argued that mental illness is a myth. Less famously, Szasz argued that since mental illness is a myth, so too is psychotherapy. Szasz’ claim that mental illness is a myth has been much discussed, but much less attention has been paid to his claim that psychotherapy is a myth. In the first part of this essay, I critically examine Szasz’ discussion of psychotherapy in order to uncover the strongest version of his case for thinking that it is (...) a myth. As we’ll see, this involves an understanding of psychotherapeutic interventions as treatments of psychopathological problems. In the rest of this essay, I turn to this directly and argue that psychotherapy has an important non-pathocentric dimension. I argue that we fail to appreciate the nature and variety of psychotherapy if we concentrate only on its pathocentric dimensions. Though I use Szasz as a stalking horse, the substantive topic is the nature of psychotherapy. This enquiry falls into the philosophy of psychotherapy as distinct from the philosophy of psychiatry and the philosophy of psychoanalysis. (shrink)

I argue that we should question the orthodox way of thinking about epistemological disjunctivism. I suggest that we can formulate epistemological disjunctivism in terms of states of seeing things as opposed to states of seeing that p. Not only does this alternative formulation capture the core aspects of epistemological disjunctivism as standardly formulated, it has two salient advantages. First, it avoids a crucial problem that arises for a standard formulation of epistemological disjunctivism—the basis problem. And second, it is less committed (...) than standard formulations are in the metaphysics of perception. (shrink)

Orthodox epistemological disjunctivism involves the idea that paradigm cases of visual perceptual knowledge are based on visual perceptual states which are propositional, and hence representational. Given this, the orthodox version of epistemological disjunctivism takes on controversial representational commitments in the philosophy of perception. Must epistemological disjunctivism involve these commitments? I don’t think so. Here I argue that we can take epistemological disjunctivism in a new direction and develop a version of the view free of these representational commitments. The basic (...) idea is that instead of conceiving of knowledge grounding perceptions as states in which one sees that such-and-such is the case, we should instead conceive of them as states or episodes in which one sees a thing, we should conceive of them as thing-seeings. I’ll suggest that we can cast such seeings in a knowledge grounding role without conceiving of them as representational. But this is because we can put thing-seeings to epistemological work, in the framework of epistemological disjunctivism, whilst remaining neutral on whether or not they are propositional, or representational at all. The point, then, is not to replace epistemological disjunctivism’s controversial representational commitments with controversial non-representational commitments. The point is, rather, that epistemological disjunctivism can be developed with fewer commitments in the philosophy of perception than is usually appreciated. (shrink)

Plato claimed that morality exits to control conflict. Business people increasingly are called upon to resolve moral conflicts between various stakeholders who maintain opposing ethical positions or principles. Attempts to resolve these moral conflicts within business discussions may be exacerbated if disputants have different communicative styles. To better understand the communication process involved in attempts to resolve a moral dilemma, we investigate the "discourse ethics" procedure of Jürgen Habermas. Habermas claims that an individual's level of moral reasoning parallels the type (...) of communication which that individual typically uses in attempts to resolve conflict. Our research focuses upon the relationship between the communicative style used by participants attempting to resolve a particular moral dilemma involving workplace safety and the level of moral reasoning possessed by those participants. The results of our study suggest that, contrary to Habermas' views, participants with "higher" levels of moral reasoning do not use "discursive" communicative tactics more frequently than participants that possessed "lower" moral reasoning. (shrink)

The self-fashioning of French Newtonianism Content Type Journal Article DOI 10.1007/s11016-010-9511-3 Authors Charles T. Wolfe, Unit for History and Philosophy of Science, University of Sydney, Sydney, NSW 2006, Australia David Gilad, Unit for History and Philosophy of Science, University of Sydney, Sydney, NSW 2006, Australia Journal Metascience Online ISSN 1467-9981 Print ISSN 0815-0796.

Luce Irigaray's work does not present an obvious resource for projects seeking to reclaim women in the history of philosophy. Indeed, many authors introduce their reclamation project with an argument against conceptions, attributed to Irigaray or “French feminists” more generally, that the feminine is the excluded other of discourse. These authors claim that if the feminine is the excluded other of discourse, then we must conclude that even if women have written philosophy they have not given (...) voice to feminine subjectivity; therefore, reclamation is a futile project. In this essay, I argue against such conclusions. Rather, I argue, Irigaray's work requires that philosophy be transformed through the reclamation of women's writing. She gives us a method of reclamation for the most difficult cases: those in which we have no record of women's writing. Irigaray offers this method through an engagement with the character of Diotima in Plato's Symposium. The method Irigaray demonstrates is reclamation as love. (shrink)

This report highlights and explores five questions which arose from The Unity of Consciousness and Sensory Integration conference at Brown University in November of 2011: 1. What is the relationship between the unity of consciousness and sensory integration? 2. Are some of the basic units of consciousness multimodal? 3. How should we model the unity of consciousness? 4. Is the mechanism of sensory integration spatio-temporal? 5. How Should We Study Experience, Given Unity Relations?

This is an excerpt of a report that highlights and explores five questions which arose from The Unity of Consciousness and Sensory Integration conference at Brown University in November of 2011. This portion of the report explores the question: How should we model the unity of consciousness?

This is an excerpt of a report that highlights and explores five questions which arose from The Unity of Consciousness and Sensory Integration conference at Brown University in November of 2011. This portion of the report explores the question: Is the mechanism of sensory integration spatio-temporal?

This is an excerpt of a report that highlights and explores five questions which arose from The Unity of Consciousness and Sensory Integration conference at Brown University in November of 2011. This portion of the report explores the question: Are some of the basic units of consciousness multimodal?

This is an excerpt of a report that highlights and explores five questions which arose from The Unity of Consciousness and Sensory Integration conference at Brown University in November of 2011. This portion of the report explores the question: How should we study experience, given unity relations?

In contrast to many of his contemporaries, A. J. Ayer was an analytic philosopher who had sustained throughout his career some interest in developments in the work of his ‘continental’ peers. Ayer, who spoke French, held friendships with some important Parisian intellectuals, such as Camus, Bataille, Wahl and Merleau-Ponty. This paper examines the circumstances of a meeting between Ayer, Merleau-Ponty, Wahl, Ambrosino and Bataille, which took place in 1951 at some Parisian bar. The question under discussion during this meeting (...) was whether the sun existed before humans did, over which the various philosophers disagreed. This disagreement is tangled with a variety of issues, such as Ayer’s critique of Heidegger and Sartre, Ayer’s response to Merleau-Ponty’s critique of empiricism, and Bataille’s response to Sartre’s critique of his notion of ‘unknowing’, which uncannily resembles Ayer’s critique of Sartre. Amidst this tangle one finds Bataille’s statement that an ‘abyss’ separates English from French and German philosophy, the first recorded announcement of the analytic-continental divide in the twentieth century. (shrink)

Wang Yangming (1472-1529) and his School of Mind dominated the intellectual world of sixteenth-century Ming China (1368-1644), and his Confucian philosophy has since remained an essential component of East Asian philosophical discourse. Yet, the volume of publications on him in the Western-language literature has consistently paled in comparison to the volume of scholarship on classical Chinese philosophy, modern Chinese philosophy, Buddhism, and Daoism. Studying Wang Yangming: History of a Sinological Field explains the history of writing (...) in the West about the famed Ming dynasty scholar-official. From eighteenth-century French Jesuit books to English-language publications in 2020, this book provides a historical overview and summary of a literature published by scholars attempting to grapple with one of the most influential Confucians in the history of China, East Asia, and the world. (shrink)

LEITE (Fábio Rodrigo) – STOFFEL (Jean-François), Introduction (pp. 3-6). BARRA (Eduardo Salles de O.) – SANTOS (Ricardo Batista dos), Duhem’s analysis of Newtonian method and the logical priority of physics over metaphysics (pp. 7-19). BORDONI (Stefano), The French roots of Duhem’s early historiography and epistemology (pp. 20-35). CHIAPPIN (José R. N.) – LARANJEIRAS (Cássio Costa), Duhem’s critical analysis of mecha­ni­cism and his defense of a formal conception of theoretical phy­sics (pp. 36-53). GUEGUEN (Marie) – PSILLOS (Stathis), Anti-­scepticism and epistemic (...) humility in Pierre Duhem’s philosophy of science (pp. 54-72). LISTON (Michael), Duhem : images of science, historical continuity, and the first crisis in physics (pp. 73-84). MAIOCCHI (Roberto), Duhem in pre-war Italian philos­ophy : the reasons of an absence (pp. 85-92). HERNÁNDEZ MÁRQUEZ (Víctor Manuel), Was Pierre Duhem an «esprit de finesse» ? (pp. 93-107). NEEDHAM (Paul), Was Duhem justified in not distinguishing between physical and chemical atomism ? (pp. 108-111). OLGUIN (Roberto Estrada), «Bon sens» and «noûs» (pp. 112-126). OLIVEIRA (Amelia J.), Duhem’s legacy for the change in the historiography of science : An analysis based on Kuhn’s writings (pp. 127-139). PRÍNCIPE (João), Poincaré and Duhem : Resonances in their first epistemological reflec­tions (pp. 140-156). MONDRAGON (Damián Islas), Book review of «Pierre Duhem : entre física y metafísica» (pp. 157-159). STOFFEL (Jean-François), Book review of P. Duhem : «La théorie physique : son objet, sa structure» / edit. by S. Roux (pp. 160-162). STOFFEL (Jean-François), Book review of St. Bordoni : «When historiography met epistemology» (pp. 163-165). (shrink)

The idea that in human history it is possible to recognize distinct ways of thinking is widespread in the literature. Sometimes, instead of the phrase ‘ways of thinking’, other labels are used, such as ‘forms of thought’, ‘modes of thinking’, ‘ways of knowing’, ‘ways of reasoning’, ‘mental attitudes’ or ‘worldviews’. At any rate, it is possible to say that there is a concept, that of ‘ways of thinking’, which has played a crucial role in philosophy at least since (...) the Enlightenment and has acquired considerable weight with the emergence of a French tradition in philosophy of science called historical epistemology. This concept appears in different versions, as if they were species of the same genus. In this chapter, I shall outline its history, from Vico to Hacking and beyond, and I shall show how and why its different species have been introduced. My account provides a guiding thread running through philosophy of science that unifies the researches of important authors such as Lévy-Bruhl, Brunschvicg, Metzger, Koyré, Fleck, Foucault, Kuhn, Hacking and others. This guiding thread is mainly constituted by the project of historicizing Kant’s a priori by replacing it with a given notion of ‘ways of thinking’. (shrink)

Decadence in philosophy means evaluating truth claims exclusively in terms of provocation, in terms of how vigorously they generate subsequent thought. The best truth/book/essay/video doesn’t settle questions, but produces still more thought, writing, production. -/- Decadence privileges the history of thinking over the history of truth. Thought’s history runs from base servility (the best thinking eliminates the need for itself by culminating in universal truth, Platonism), to dialectical servility (the ceaseless interplay of interpretation as a verb, (...) and as a noun, Nietzscheanism), to decadence, where thought overthrows truth’s independent value and incorporates assertions into its own expression and acceleration. -/- Decadence is defined as truth serving thought, and practiced when the only reason we have truths is to generate more thinking. While the definition structures well historically, the claim in Decadence of the French Nietzsche is not that there are serial epochs – Platonism followed by Nietzscheanism followed by Decadence – but that an esoteric vein of decadence runs through philosophy’s history. (shrink)

The work of Thomas Kuhn has been very influential in Anglo-American philosophy of science and it is claimed that it has initiated the historical turn. Although this might be the case for English speaking countries, in France an historical approach has always been the rule. This article aims to investigate the similarities and differences between Kuhn and French philosophy of science or ‘French epistemology’. The first part will argue that he is influenced by French epistemologists, (...) but by lesser known authors than often thought. The second part focuses on the reactions of French epistemologists on Kuhn’s work, which were often very critical. It is argued that behind some superficial similarities there are deep disagreements between Kuhn and French epistemology. This is finally shown by a brief comparison with the reaction of more recent French philosophers of science, who distance themselves from French epistemology and are more positive about Kuhn. Based on these diverse appreciations of Kuhn, a typology of the different positions within the philosophy of science is suggested. (shrink)

The wide presence of the right to work in national and international legal texts contrasts with a lack of agreement about the concrete content of this right. According to the hegemonic interpretation, it consists of two elements: extension of wage labour and significant improvement of working conditions. However, if we study the history of right to work claims, especially from the French Revolution to 1848, we can notice that the meaning of this right was rather wider in the (...) past. Rescuing the historical significance of the right to work may help to face the problem of the future of work. In particular, and unlike what might seem at first sight, the claim that everyone should have his or her right to work guaranteed can be a way of articulating and concretizing issues such as workplace democracy, the organization of domestic work or the transition to a sustainable society. (shrink)

The article is based on an analysis of the works of the French historian Pierre Nora, who, trying to find a "true" history, comes to the opposition of history and memory. Outright political agitation and national imperatives are dominated in History, therefore history cannot be correct and objective. Instead of history, the philosopher believes, we should focus on the right memory. But when memory itself has been torn apart, it can only exist on the (...) basis of "memory places" - mnemonic places. The power of memory is preserved now in the places of memory that accumulate and preserve history. Places of memory have lost their physical or geographical meanings. Meaning and sense are made places of memory, important place for history. Due to the nature of the memory places, the multiplicities of their interpretations are the normal. And the past, therefore, became a poly semantic space, focused on the co-presence of many different versions of the interpretation of the same memorial structures (monuments, historical facts and events, texts of the past). Contrasting memory and history, P. Nora concludes about "the tyranny of memory (it is reminiscent of Reeker's statement). In his opinion, at any moment the memory is ready to lift history under itself, to "memorize" it, it deeply and dangerously distorts the meaning of words. Precisely because there is no collective memory, the places of memory appear that designed to compensate for its absence. When the space of memory disappears, mnemonic places appear. It is through mnemonic places (places of memory) as spaces that provide access to traditions, Nora moves from the present to the past. But the noble goal of finding the truth, of recreating traditions, has turned into honoring memory for political purposes, where the past has become the rhetorical construct of the present. Hence, the perception of truth is changing. Now, the truth is not in the "factuality" of the data, but in their "relevance". In the end, Nora makes a rather devastating conclusion for history- that the past has lost its meaning, the present historical consciousness gives meaning to all possible and valid versions of the past, and that official memory (politics of memory) is associated with practices of selective forgetting or memory. (shrink)

In this paper, we will reconsider the history of dualistic idealism (i.e., the main stream of western philosophy: chiefly, Plato, Descartes, Kant, Wittgenstein, etc.) under the quantum mechanical worldview. Recall that quantum mechanics also has the aspect of being a scientifically complete form of dualistic idealism. Therefore, it is reasonable to expect that almost all unsolved problems of philosophy (i.e., dualistic idealism) can be clarified under the linguistic Copenhagen interpretation. In this paper, we will show that the (...) expectation is completely realized. (shrink)

Recently we proposed “quantum language”which was characterized as the metaphysical and linguistic turn of quantum mechanics. This turn from physics to language does not only realize the remarkable extension of quantum mechanics but also yield the quantum mechanical world view. And thus, the turn urges us to dream that Western philosophies (i.e., Parmenides, Plato, Descartes, John Locke, Berkeley, Hume, Kant, Wittgenstein, etc.) can be understood in quantum language. In this paper, from the quantum linguistic point of view, we give the (...) answers of the following two problems. (i): Has western philosophy made progress? Or what is the measure of "progress"? (ii):Why has useless western philosophy been prospering? (shrink)

This book contains a selection of papers from the workshop *Women in the History of Analytic Philosophy* held in October 2019 in Tilburg, the Netherlands. It is the first volume devoted to the role of women in early analytic philosophy. It discusses the ideas of ten female philosophers and covers a period of over a hundred years, beginning with the contribution to the Significs Movement by Victoria, Lady Welby in the second half of the nineteenth century, and (...) ending with Ruth Barcan Marcus’s celebrated version of quantified modal logic after the Second World War. The book makes clear that women contributed substantially to the development of analytic philosophy in all areas of philosophy, from logic, epistemology, and philosophy of science, to ethics, metaphysics, and philosophy of language. It illustrates that although women's voices were no different from men's as regards their scope and versatility, they had a much harder time being heard. The book is aimed at historians of philosophy and scholars in gender studies. (shrink)

On the History of Political Philosophy: Great Political Thinkers from Thucydides to Locke is a lively and lucid account of the major political theorists and philosophers of the ancient Greek, Roman, medieval, renaissance, and early modern periods. The author demonstrates the continuing significance of some political debates and problems that originated in the history of political philosophy. Topics include discussions concerning human nature, different views of justice, the origin of government and law, the rise and development (...) of different forms of government, idealism and realism in international relations, the distinction between just and unjust war, and the sources of public authority and the nature of legitimate sovereignty. The organizing principle of the book is the idea that the great political thinkers were searching for the best political order and a criterion for human conduct in both domestic and international politics. The book presupposes no previous knowledge of political philosophy. It will therefore be a valuable introductory book for students of philosophy, politics, and international relations. As it opens eyes to the perceptions that historical knowledge may convey, it will also be an illuminating and engaging reading for a general reader. (shrink)

Зборници Историја српске филозофије. Прилози истраживању представљају главни резултат рада на пројекту „Историја српске филозофије“ (евиденциони број 179064) који од 2011. године подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Пројекат, чији је носилац Филозофски факултет Универзитета у Београду, успешно се реализује у сарадњи са готово десет научно-истраживачких институција широм земље, укључујући и Аутономну Покрајину Косово и Метохија. Иако је првобитно планирано да пројекат траје само четири године, он се тренутно налази у десетој години постојања, а уз то је (...) и проширен већим бројем млађих колега доктораната. Од нарочитог значаја јесте то што радове за Историју српске филозофије. Прилози истраживању не достављају само чланови пројекта, већ и други професори, сарадници, истраживачи, како из Србије, тако и из других земаља: Русије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе. На тај начин, пројекат полако, али сигурно, задобија међународни значај. Аутори радова у зборницима Историја српске филозофије. Прилози истраживању бирали су теме у складу са властитим интересовањима, као и у договору са руководиоцем и осталим сарадницима пројекта. Премда је рад на истраживању српске филозофије још увек пионирског карактера, сарадници пројекта су дошли до сасвим нових открића, попут средњевековних, српских преписа старословенске прераде расправе Теодора Раитуског. Ваља напоменути да су сарадници пројекта „Историја српске филозофије“ објавили и већи број чланака у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, низ монографских научних студија, те остварили учешћа на више значајних међународних и националних научних скупова. Будући да су аутори ових публикација истакнути професори, универзитетски радници и интелектуалци запослени у научним институцијама широм земље (Београд, Косовска Митровица, Нови Сад, итд), омогућена је садржинска разноврсност публикованих текстова у којима се разматрају дела српских мислилаца из најразличитијих позиција и перспектива. За известан број радова у зборнику може се рећи да су интердисциплинарног карактера. Предмет истраживања пројекта јесте историја српске филозофије, односно критичко и теоријско разматрање развоја филозофских идеја, институција, рукописа и часописа у српској култури, почевши од средњег века па до данас. Нит водиља у истраживању српске филозофске баштине јесте уверење да постоји континуитет и идентитет српске филозофије, који се формирао у плодном дијалогу са страним, углавном европским узорима, идејама и мислиоцима. Истражујући однос између српске и других филозофија настојимо да расветлимо у којој мери и на који начин су страни филозофски писци утицали на радове домаћих аутора у оном историјском периоду у којем су настајали. Тако ће се утврдити у којој мери су њихова дела само рецептивног карактера, а у којој имају и оригиналан печат. Српска филозофија се од почетка развијала под страним утицајима, прво византијске филозофије, а потом у модерно и савремено доба под утицајем западноевропских и руских водећих праваца у филозофији. О овим сложеним односима критички и систематски се расправљало у већем броју студија у сва четири тома зборника посвећених српској филозофији и њеној историји. Српски филозофски писци не могу се издвојено посматрати од својих чланака, књига или превода. Исто тако је њихов рад неодвојив од њихове педагошке и политичке активности. Истраживање сарадника на пројекту стога је усмерено на критичко преиспитивање целине рада српских филозофа, где се у средишту налазе њихови филозофски текстови. Српска филозофија је интегрални део српске културе, те је нераскидиво повезана како са природним наукама, тако и са другим областима духовног стваралаштва као што су књижевност, теологија и уметности. Стога је значајно проучавање односа филозофије и других дисциплина, уочавањем њихових сличности и разлика, као и указивањем на то шта је у одређеним творевинама људског духа специфично филозофског карактера. За српску филозофску мисао карактеристично је и то што она често, нарочито у прошлости, није излагана у облику филозофских студија и расправа, већ је артикулисана у другим, књижевним жанровима, као што су средњовековна житија светаца или у модерно доба писма, дијалози или шире схваћени есеји. Исто тако потребно је показати како су у српској академској заједници неговане основне филозофске дисциплине (метафизика, онтологија, логика, епистемологија, филозофија језика, филозофија природе, етика, естетика, филозофија психологије, политичка филозофија, филозофија права и друге). При томе je један од задатака био да се процени колики је допринос наших филозофа поменутим дисциплинама. У периоду 2011–2019. сарадници пројекта ,,Историја српске филозофије’’ спровели су истраживања која нам пружају знатно дубљи, прегледнији увид у српску филозофију, најзначајније периоде у њеном развоју, писце и њихова дела, формирање и развој одређених филозофских дисциплина, као и њихов однос према наукама и другим областима стваралаштва. Показано је на који начин се артикулише однос српске филозофије према другим европским филозофијама, и то, како у погледу рецепције, тако и у погледу узајамних утицаја и сучељавања. Пошто је израда библиографија услов без ког озбиљно истраживање у хуманистичким наукама не може ни започети, неки од резултата овог пројекта јесу библиографије о српским филозофима и њиховим делима, о српској филозофској периодици, као и настави филозофије у југословенским земљама. Филозофија је камен-темељац природних и хуманистичких наука, те стваралаштва уопште. Она спада у суштински моменат опште образованости, како светске, тако и националне културе. Ниједна национална култура не може се целовито и темељно изучити уколико се из тог истраживања изостави њена филозофска традиција. У том смислу је потреба за изучавањем српске филозофске баштине од изузетног значаја за наше саморазумевање. Постоји читав низ делимично или потпуно неистражених тема и области, неутврђених чињеница, полусачуваних или готово нечитких рукописа које тек треба истражити, критички размотрити и систематизовати. Најцеловитију студију под називом Развитак филозофије у Срба (1804–1944) објавио је Андрија Стојковић 1972. године. Ово значајно дело је, међутим, не посматра српску филозофију у целини од њених средњовековних почетака. Године 1978. Бранко Павловић је покренуо први пројекат о српској филозофији на Институту за филозофију Филозофског факултета у Београду, који, на жалост, није заживео. Почетак српске филозофије везује се за преводе, коментаре и рецепцију византијске филозофије. У сва четири тома зборника налазе се текстови посвећени управо овим темама, а то су: формирање српске филозофске терминологије, рецепција старогрчке и модерне европске филозофије код српских писаца, однос филозофије и књижевности, као и однос филозофије и теолошке мисли у делима српских аутора. После губитка независне државе, српска филозофија се развијала под руским и немачким утицајима. Најзначајнији српски мислиоци XVIII века су Руђер Бошковић (1711–1787), Дубровчанин, српско-италијанског порекла, као и Доситеј Обрадовић (?–1811). Различити аспекти њихових дела били су предмет критичког разматрања у огледима публикованим у сва четири тома зборника. Српској филозофији XIX и XX века био је посвећен највећи број радова сарадника на пројекту. Које су то филозофске идеје у књижевном тексту, како се у њему манифестују, те може ли се реконструисати филозофско становиште једног књижевника јесу питања којима су се бавили радови објављени у свим до сада публикованим томовима зборника. Предмет њиховог преиспитивања биле су, између осталог, филозофске идеје и рефлексије у књижевним делима Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Лазе Костића (1841–1910) или Станислава Винавера (1891–1955), итд. Сарадници пројекта бавили су се и српском, академском филозофијом у XIX и XX веку: хегелијанцем Димитријем Матићем (1821–1884), оригиналном концепцијом еволуције Божидара Кнежевића (1862–1905), а затим и једним од најзначајнијих српских филозофа Браниславом Петронијевићем (1875–1954). Када је реч о првој половини XX века, нарочита пажња посвећена је феноменолошком покрету у Србији: часопису Philosophia и рефлексијама Загорке Мићић (1903–1982). Такође, водеће идеје српске политичке филозофије, идеолошки сукоби на линији левица-десница биле су истражене. Делом једног од најутицајнијих српских филозофа, академика Михаила Марковића (1923–2010), бавило се више сарадника овог пројекта. Такође, истраживана су дела Ксеније Атанасијевић (1894–1981), Бранка Павловића (1934–1985), те рецепција античке филозофије у делима Анице Савић-Ребац (1892–1953). Спроведена истраживања показала су, између осталог, на који начин је српска филозофија интегрисана у европску и светску историју филозофије. Рад на истраживању наше филозофске прошлости и критичком оцењивању садашњости није само од историјског значаја. Наши средњовековни писци су активно учествовали у конституисању византијске образовне парадигме. Српски научник и филозоф светског гласа, српско-италијанског порекла, Дубровчанин, Руђер Бошковић (1711–1787) снажно је утицао на развој западноевропске науке. Да је наша савремена филозофија такође постигла завидне резултате, чији значај превазилази националне оквире, понајбоље сведоче појаве изабраних дела наших најистакнутијих мислилаца, почевши од Бранислава Петронијевића (1875–1954), преко Михаила Марковића (1923–2010), Љубомира Тадића (1925–2013), Михаила Ђурића (1925–2011), Светозара Стојановића (1931–2010), Александра Крона (1937–2000). Неопходно је да се укратко осврнемо и на садржину претходна три објављена тома Историје српске филозофије. Прилози истраживању, како би се стекао увид у то које су посебне теме, филозофи и њихова дела били предмет критичког преиспитивања наших аутора. У публикованим зборниима готово да нема краћих рада, већ у њима доминирају огледи и студије. Студије првог тома проучавају филозофске идеје у широком историјском раздобљу почевши од оснивања српске државе и почетака филозофије код Срба, све до филозофа и мислилаца двадесетог века. У овом тому, аутори су се, између осталог, бавили средњовековном српском логиком, онтолошким основама филозофије природе и савременом рецепцијом методолошких идеја Руђера Бошковића (1711–1787) којем су посвећена два прилога, идејама и правцима просветитељства у делима Доситеја Обрадовића (1744–1811), потом економским идејама идејама Светозара Марковића (1846–1875) које су по први пут на системски начин истраживане, Слободана Јовановића (1869–1958) Владимира Дворниковића (1888–1956), Михаила Марковића (1923–2010). Теме проучавања су били: рано раздобље у филозофији Душана Недељковића (1899–1984) естетичка позиција Милана Ранковића (1932–2012), као и рецепција Спинозиног појма супстанције код Радмиле Шајковић (1924–2016). Две студије посвећене су Јустину Поповићу (1894–1979), од којих се у једној расправљало о односу Јустина Поповића, руских религијских филозофа и Канта. Други том је подељен у следеће тематске целине: Српска филозофија у XVIII, XIX и првој половини XX века, Српска филозофија и филозофска терминологија у словенском контексту, Српска филозофија од друге половине XIX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике. У њему је било речи о рецепцији дела Лазе Костића (1841–1910) у српској естетици, о научној метафизици Бранислава Петронијевића (1875–1954), затим о филозофским и књижевним аспектима мистичке еротологије Анице Савић-Ребац (1892–1953), те о доприносу Милоша Н. Ђурића (1892–1967) стварању српске филозофске терминологије. Публиковани су и радови о песнику-филозофу Бранку Миљковићу (1934–1961), естетичару Мирку Зуровцу (1941-) и недавно преминулом филозофу Милету Савићу (1957– 2015). Аутори зборника проучавали су српске мислиоце од осамнаестог века па до данас. Други део књиге посвећен је, између осталог, српској филозофској терминологији у ширем, словенском контексту. Објављени су и прилози о Миливоју Јовановићу (1869–1942), Јустину Поповићу (1894–1979), у којем је по први пут публикована преписка између Григорија Флоровског и Јустина Поповића, о хетеро-онтолошком заснивању естетике Милана Дамњановића (1924–1994), као и о филозофском становишту Радивоја Керовића (1961–). У овом броју уведена је посебна рубрика посвећена библиографијама српске филозофске периодике или пак дела филозофских аутора, чији је аутор Добрило Аранитовић. У другом тому публикована је библиографија часописа: Архив за философију, педагогију и друштвене науке, покренутог 1898. године, а који су уређивали Миливоје Јовановић и Стеван Окановић. Трећи том, подељен у четири тематске целине: О српској филозофији, књижевности и естетици, Српска филозофија од средњег века до XVIII и XIX века, Српска филозофија прве половине XX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике, захватио је широко историјско раздобље: студије о преводу збирке дела Дионисија Ареопагите Инока Исаије (XIV век), о Доситејевом (1744–1811) телеолошком доказу постојања Бога, о делу Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Божидара Кнежевића (1862–1954), Светомира Ристића (1886–1971), Николе Милошевића (1929–2007), Светозара Стојановића (1931–2010), Јована Аранђеловића (1935-), Николе Грахека (1949–2003). Било је речи и о филозофији природних наука Симе Марковића (1888–1939), као и о заснивању филозофије смисла у делу Богдана Шешића (1909–1999). Теме којима се аутори прилога у претходна три тома баве укључују и улогу Естетичког друштва Србије у развоју естетике у српској филозофији, појам и лик филозофије Срба у Републици Српској, затим потребу утемељења филозофије медија у културном амбијенту Републике Србије, књижевно-историјско заснивање српске националне литературе, естетичку мисао босанскохерцеговачких Срба, као и филозофске аспекте косовског мита и предања. Четврти том Историје српске филозофије. Прилози истраживању такође је подељен у четири тематске целине: Српски мислиоци XIX и XX века, Српска филозофија у националном, европском и медијском контексту, Библиографије српских филозофа и Сећања. И у овом тому прилога за проучавање српске филозофије садржани су тематски врло разнородни текстови почевши од оних који разматрају рефлексије најзначајнијих српских филозофа преко радова што се баве поетском и уопште уметничком артикулацијом филозофских идеја све до текстова који истражују однос филозофије и природно-научних дисциплина. Такође се расправило и о српској, религијској филозофији, о ауторима и темама из српске филозофије историје, политике као и о филозофији медија коју је код нас утемељила Дивна Вуксановић. Немали број радова посвећен је најзначајнијим српским филозофима XIX и XX века. Акрибичан текст о Божидару Кнежевићу, аутора Бориса Милосављевића, представља предложак за неку будућу монографију о најоригиналнијом српском филозофу. Милосављевићев текст спаја Кнежевићев живот, политичка уверења са његовим најзначајнијим делима и њиховом критичком рецепцијом. Рад о Загорки Мицић (1903–1982), хрватског филозофа Жељка Павића, показује да се њен филозофски допринос састоји у наглашавању етичких аспеката Хусерлове феноменологије. Феноменологија је утицала и на српску естетику, те Уна Поповић у системски промишљеном тексту открива разлоге зашто и на које начине је феноменологија утицала на формирање естетичких становишта српских филозофа. Три текстa су посвећена значајним, савременим српским филозофима попут Гаје Петровића (1927–1993), Светозара Стојановића (1931–2010) и Николе Грахека (1949–2003). Критички разматрајући основне ставове Гаје Петровића (1927–1993), Мирко Аћимовић не узима у обзир само Петровићев уџбеник Логике, него и његове постхумне радове који се баве историјом логике. У студији о Светозару Стојановићу (1931–2010) Јовица Тркуља се залаже за критичко преиспитивање Стојановићеве теоријске и политичке еволуције. У тексту о одређењу бола у филозофији бола Николе Грахека (1949–2003), Мирослава Трајковски разликује појмове „болно осећање“ и „болност“, те испитује могућност да се Грахекова теза о болу као паралелном нервном механизму прецизира помоћу феноменолошке анализе свести коју даје Франц Брентано. Илија Марић и Ирина Деретић своје радове посвећују српској рецепцији античке филозофије. Илија Марић проучава Недељковићеву (1899–1984) књигу о Хераклиту објављену 1924. за коју је А. Маркези превела све Ефежанинове аутентичне фрагменте. У рукопису другог издања, које до сада није објављено, Недељковић је унео низ промена и проширења. Поређењем објављене књиге и рукописа Марић открива Недељковићеву филозофску еволуцију од хераклитовца до дијалектичког материјалисте. У раду о Ксенији Атанасијевић (1894–1981), Ирина Деретић проучава њене радове о Епикуру, укључујући и француску књигу L’atomisme d’Épicure [Епикуров атомизам], настојећи да критички преиспита како веродостојност и актуелност интерпретације Епикура Ксеније Атанасијећ, тако и само Епикурово учење о миними и његову теорију о задовољству. С правом полазећи од тога да је потребно “предузети редефинисање просвјетитељски и позитивистички схваћеног „рационалног” знања, наиме треба признати епистемички статус не само исказима науке (тј. научне рационалности) него и изразима религиозног искуства, умјетничког искуства, па дакако и изразима искуства „народног духа” – Богољуб Шијаковић истражује етички смисао српских народних пословица у тексту „Мудрост у контексту: пословице и филозофије“. Исто тако, изрази песничког искуства имају филозофски смисао и значај. У огледу Загонетка и тајна: Лаза Костић и Бранко Миљковић око Хераклитове ватре, Богољуб Шијаковић тражи споне између два велика српска песника Лазе Костића (1841–1910) и Бранка Миљковића (1934–1961), при чему се обојица „окрећу“ Хераклитовој ватри, настојећи да одговоре на питање о томе да ли наука, филозофија, уметност и вера имају неко дубље јединство. Присуством филозофског у поезији бави се и Срђан Дамјановић у раду под називом Филозофски песимизам у поезији Симе Пандуровића (1883–1960), који, полазећи од промишљања Исидоре Секулић (1883–1960), Јована Скерлића (1877–1914) и Ксеније Атанасијевић (1894–1981) о Пандуровићевом поетском песимизму, тематизује разлику у типологији песимизма коју је уочио Јован Деретић (1934–2002). Два текста разматрају светосавље и то из различитих перспектива. Миленко Бодин проучава светосавље као специфично српски духовни образац мишљења у ширем контексту источно-хришћанског наслеђа европског културног миљеа филозофије. Владимир Цветковић преиспитује религијску филозофију Јустина Поповића (1894–1979) и Николаја Велимировића (1883–1956) нарочито у контексту њихове критике европског хуманизма, рационализма и индивидуализма, користећи се идејама руске религијске ренесансе, а пре свих идејама Свечовека, односно Богочовека, целовитог сазнања и саборности. Односом филозофије и природних наука баве се три текста у овом тому зборника. У тексту Математичка феноменологија Михаила Петровића (1868–1943), Горан Рујевић истражује основе разумевања математике у пројекту Петровићеве математичке феноменологије, из којег ће се показати да је веома близак логицизму, али да садржи и специфичне конвенционалистичке елементе. У раду Филозофске идеје Косте Стојановића (1867–1921), Александар Кандић разматра филозофске садржаје у његовим списима и Стојановићеву тезу о јединству наука и научних дисциплина, утемељену на метафизичком ставу о јединству стварности. Милош Миловановић истражује феноменологију Михаила Петровића (1868–1943) и његове спектре. Неки радови зборника посвећени су разматрању односа филозофије историје и политике, као и политичког ангажмана. Јован Аранђеловић, полазећи од хегелијанске разлике између разума и ума, те Хегелове филозофије историје, формира властите погледе о томе како се треба односити према кризном времену у коме живимо. Стојан Шљука показује значај активног ангажмана интелектуалне елите у српским државотворним настојањима. Часлав Копривица проучава оне моменте који заузимају најистакнутије место у делима недавно преминулог српског филозофа Александра Никитовића (1967–2016). Богомир Ђукић истражује филозофију историје савременог српског филозофа Ристе Тубића (1933–2018) у контексту историје српске филозофије. Иако у оваквом свету у ери владавине медијске културе питање слободе (имагинације) делује као пуко техничко-технолошко, Дивна Вуксановић, утемељивачица дисциплине филозофија медија у нашем академском систему, како је и напред наведено, покушала је да одговори на питање ,,да ли је савремена комуникациона технологија у стању да мења светове уметности и (медијске) културе (па тако и саму стварност), и ако јесте – на које то начине чини’’, а Јован Буковала је, настојећи да у нашем истраживачком дискурсу нагласи значај филозофије позоришта, која спаја филозофију и театрологију, преиспитивао улогу филозофије у позоришту анализирајући капитална дела Хане Арент Живот духа и Предавања о Кантовој политичкој филозофији, захваљујући томе што је ауторка ослонац нашла управо у утемељивачима филозофије позоришта – филозофима: Платону, Августину, Гетеу, Хегелу и Ничеу, док се Доброслав Смиљанић, на примеру Коларчеве задужбине, бавио дисолуцијом и етичким императивом јединства људског знања. У трећој целини Бибиографије српских филозофа, наш реномирани библиограф Добрило Аранитовић представио нам је био-библиографију Драгана М. Јеремића (1925–1986), једног од најзначајнијих српских естетичара. Аранитовић је, у свом препознатљивом стилу, дао комплетан преглед целокупне грађе овог покојног редовног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду на предметима Еестетика и Социологија уметности, али и истакнутог књижевног критичара. На жалост, у протеклих пар година смо остали без својих највећих филозофа. Стога је четврта целина, под називом Сећања, посвећена управо њима, јер су обележили наше време и српску филозофију уопште. Oдласком професора Филозофског факултета, Универзитета у Београду професорке теорије сазнања Светлане Књазев Адамовић (1931–2016), класичне филолошкиње Љиљане Црепајац (1931–2018), логичара Косте Дошена (1954–2017), социолошкиње и антрополошкиње Загорке Голубовић (1930–2019), естетичара Александра Зистакиса (1961–2019), остао нам је немерљив губитак. Напустили су нас, такође, и професори овог факултеа и универзитета који су свој рад посветили историји филозофије: Симо Елаковић (1940–2016), Слободан Жуњић (1949–2019) и Иван Вуковић (1970–2017). Према томе, имајући у виду основне тематско-проблемске целине, као што су филозофски писци, филозофска дела и часописи писани на српском језику, однос српске и других филозофија, израда библиографија српске филозофске литературе, филозофски рукописи писани у српској варијанти старословенског језика или пак књиге српских филозофа писаних на страним језицима, филозофске дисциплине и њихова повезаност са наукама и другим областима људског стваралаштва, историја институција попут српских универзитета и Српског филозофског друштва, очекује се да ће сарадници пројекта и у наредним годинама наставити да публикују есеје и научне радове у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, односно комплетне монографске студије у којима би се на аналитички и интердисциплинаран начин, кад год је то неопходно, бавили поменутим областима српске филозофије. Резултати ових истраживања биће представљени и на релевантним међународним и националним научним скуповима. Главни циљ рада на пројекту и даље је публиковање обимних зборника радова динамиком коју допуштају финансијски услови, чиме би се истраживање српске филозофије институционализовало у трајној форми. Овом приликом веома се захваљујемо Вишњи Кнежевић и Јовану Буковали на великој помоћи око рада на овом зборнику, укључујући архивске податке, али, пре свега, на њиховим саветима и лектури. (shrink)

Raymond Aron was a student of Léon Brunschvicg, a representative of French historical epistemology. This article explores Aron’s relation to this tradition through three claims. First of all, it contests that Raymond Aron’s philosophy of history constituted a complete break with this tradition. Secondly, resituating Aron in this tradition is valuable, because it highlights how Aron’s own philosophy of history is to be understood as a normative project, seen as an alternative to that of Brunschvicg. (...) Finally, Aron’s philosophy can still hold valuable lessons for present-day historical epistemology and history and philosophy of science in general. (shrink)

With fifty-four chapters charting the development of moral philosophy in the Western world, this volume examines the key thinkers and texts and their influence on the history of moral thought from the pre-Socratics to the present day. Topics including Epicureanism, humanism, Jewish and Arabic thought, perfectionism, pragmatism, idealism and intuitionism are all explored, as are figures including Aristotle, Boethius, Spinoza, Hobbes, Hume, Kant, Hegel, Mill, Nietzsche, Heidegger, Sartre and Rawls, as well as numerous key ideas and schools of (...) thought. Chapters are written by leading experts in the field, drawing on the latest research to offer rigorous analysis of the canonical figures and movements of this branch of philosophy. The volume provides a comprehensive yet philosophically advanced resource for students and teachers alike as they approach, and refine their understanding of, the central issues in moral thought. (shrink)

In this paper, we will reconsider the history of dualistic idealism (i.e., the main stream of western philosophy: chiefly, Plato, Descartes, Kant, Wittgenstein, etc.) under the quantum mechanical worldview. Recall that quantum mechanics also has the aspect of being a scientifically complete form of dualistic idealism. Therefore, it is reasonable to expect that almost all unsolved problems of philosophy (i.e., dualistic idealism) can be clarified under the linguistic Copenhagen interpretation. In this paper, we will show that the (...) expectation is completely realized. For example, it is shown that most unsolved problems (e.g. Hempel's raven) can be solved by separating analytic philosophy (philosophy of science) from mathematical logic and reconstructing it under a quantum mechanical worldview. (shrink)

[from the publisher's website] Questions about the existence and attributes of God form the subject matter of natural theology, which seeks to gain knowledge of the divine by relying on reason and experience of the world. Arguments in natural theology rely largely on intuitions and inferences that seem natural to us, occurring spontaneously—at the sight of a beautiful landscape, perhaps, or in wonderment at the complexity of the cosmos—even to a nonphilosopher. In this book, Helen De Cruz and Johan De (...) Smedt examine the cognitive origins of arguments in natural theology. They find that although natural theological arguments can be very sophisticated, they are rooted in everyday intuitions about purpose, causation, agency, and morality. Using evidence and theories from disciplines including the cognitive science of religion, evolutionary ethics, evolutionary aesthetics, and the cognitive science of testimony, they show that these intuitions emerge early in development and are a stable part of human cognition. -/- De Cruz and De Smedt analyze the cognitive underpinnings of five well-known arguments for the existence of God: the argument from design, the cosmological argument, the moral argument, the argument from beauty, and the argument from miracles. Finally, they consider whether the cognitive origins of these natural theological arguments should affect their rationality. (shrink)

Jean-Claude Milner’s Le sage trompeur (2013), a controversial recent piece of French Spinoza literature, remains regrettably understudied in the English-speaking world. Adopting Leo Strauss’ esoteric reading method, Milner alleges that Spinoza dissimulates his genuine analysis of the causes of the persecution and survival of the Jewish people within a brief “manifesto” found at the end of the Tractatus Theologico-Politicus (TTP), Chapter 3. According to Milner, Spinoza holds that the Jewish people themselves are responsible for the hatred of the Jewish (...) people, and that the engine of their longevity is the hatred they engender. Additionally, claims Milner, Spinoza covertly insinuates that the solution to this persistent state of hatred consists in the mass apostasy of the Jewish people under the leadership of a Sabbatai Zevi-like figure. This article presents the Milner–Spinoza controversy to the English-speaking public along with the larger context of French-language scholarship on Spinoza’s relation to Judaism. While refuting Milner’s reading of Spinoza, I simultaneously clarify relevant elements of Spinoza’s discussions of Judaism in the TTP, such as Spinoza’s examination of Jewish identity and the nature of divine election, Spinoza’s understanding of the causes of national hatred, and Spinoza’s appeals to Portuguese, Spanish, Chinese, and Turkish political history. (shrink)

In this paper, it is argued that the late twentieth century conception of consciousness in analytic philosophy emerged from the idea of consciousness as givenness, via the behaviourist idea of “raw feels”. In the post-behaviourist period in philosophy, this resulted in the division of states of mind into essentially unconscious propositional attitudes plus the phenomenal residue of qualia: intrinsic, ineffable and inefficacious sensory states. It is striking how little in the important questions about consciousness depends on this conception, (...) or on this particular division of mental states. So accepting this division and its associated conceptions of intentionality and consciousness is not an obligatory starting point for the philosophy of mind. A historical investigation of how these ideas came to be seen as inevitable can also help us see how we might reasonably reject them. (shrink)

ABSTRACTContemporary accounts of knowing one’s own mental states can be instructively supplemented by early modern accounts that understand self-knowledge as an important factor for flourishing human life. This article argues that in the early modern French moralists, one finds diverging conceptions of how knowing one’s own personal qualities could constitute a kind of human excellence: François de la Rochefoucauld argues that the value of knowing one’s own character faults could contribute to an attitude of self-acceptance that liberates one from (...) the effort of deceiving oneself and others. Madeleine de Scudéry argues that knowing one’s own character faults could be an incentive for self-cultivation that leads to the development of character traits that are naturally good. Anne-Thérèse de Lambert concurs with Scudéry’s insight and develops it further. According to Lambert, self-knowledge is crucial for developing character traits that give rise to the natural right of bei... (shrink)

This special issue aims to redress the balance and to open up Gaston Bachelard's work beyond a small in-crowd of experts and aficionado’s in France. It aims to stimulate the discovery of new and understudied aspects of Bachelard’s work, including aspects of the intellectual milieu he was working in. Fortunately, for this purpose we were able to rely both on renowned Bachelard specialists, such as Hans-Jörg Rheinberg-er, Cristina Chimisso and Dominique Lecourt, as well as on a number of younger scholars (...) who are discovering their work in a different intellectual context. At the same time we also want to reassess the value of this oeuvre, which also entails examining the reasons and causes of the relative neglect of Bachelard’s work in recent times. Has it exhausted its possibilities? Does it have intrinsic limitations that have contributed to the eclipse, as some influential, mainly French, philoso-phers have more or less explicitly suggested? (shrink)

This essay is a case study of the self-destruction that occurs in the work of a social-constructionist historian of science who embraces a radical philosophy of science. It focuses on Thomas Laqueur's Making Sex: Body and Gender from the Greeks to Freud in arguing that a history of science committed to the social construction of science and to the central theses of Kuhnian, Duhemian, and Quinean philosophy of science is incoherent through self-reference. Laqueur's text is examined in (...) detail in order to make the main point; a similar phenomenon in the work of the feminist historian of science Evelyn Fox Keller is then briefly discussed. (shrink)

The chapter draws a very rough (and rather idiosyncratic) map of the terrain of the contemporary scene in the philosophy of language, as it was set out in the work of Frege, Russell and the early Wittgenstein – the presupposed common background, taught to beginners in the discipline, for the themes to be further explored from a present-day perspective in the rest of the book. The chapter outlines some core issues as they are presented in the insightful systematic articulation (...) of Frege’s and Russell’s themes in Wittgenstein’s Tractatus Logico-Philosophicus. Then it sums up the main issues, describes some contributions to them in Frege, Russell, Wittgenstein and other historical landmarks, and indicates how they are approached today, as presented in the book's chapters. The introduction concludes with a brief discussion of research methods and problems in the field. (shrink)

Although African philosophy has become a part of the world philosophic heritage that can no longer be neglected, no comprehensive history of it is available yet. This lacuna is due to the numerous problems that affect any attempt to outline such a history. Among these problems are those inherent in the historiography of philosophy in general and many others specific to African philosophy. They include the absence of scholarly unanimity over the exact nature of (...) class='Hi'>philosophy and, by extension, African philosophy; the dispute over the beginning of philosophy in Ancient Egypt, as well as the Afrocentrist assertion of the origin of Greek philosophy in Egypt; the problem of periodization; the status of ethnophilosophy, etc. These difficulties do not make a comprehensive history of African philosophy an impossible or irrelevant task. On the contrary, such a history is a necessity that promises to exert an enormous positive influence on the future development of African philosophy. (shrink)

The chapter begins with an initial survey of ups and downs of contextualist history of philosophy during the twentieth century in Britain and America, which finds that historically serious history of philosophy has been on the rise. It then considers ways in which the study of past philosophy has been used and is used in philosophy, and makes a case for the philosophical value and necessity of a contextually oriented approach. It examines some uses (...) of past texts and of history that reveal limits to noncontextual history, including Strawson's Kant, Rorty's grand diagnosis of the Western tradition, and Friedman on Kant's philosophy of mathematics. It then considers ways in which the history of philosophy may become philosophically deeper by becoming more historical, and instances in which history of philosophy of various stripes has or may deliver a philosophical payoff. Along the way, it urges historians of philosophy to attend not only to individual philosophers and their problems and projects, but also to the larger shape of the history of philosophy and its narrative themes. (shrink)

From ancient conceptions of becoming a philosopher to modern discussions of psychedelic drugs, the concept of transformation plays a fascinating part in the history of philosophy. However, until now there has been no sustained exploration of the full extent of its role. Transformation and the History of Philosophy is an outstanding survey of the history, nature, and development of the idea of transformation, from the ancient period to the twentieth century. Comprising twenty-two specially commissioned chapters (...) by an international team of contributors, the volume is divided into four clear parts: -/- - Philosophy as Transformative: Ancient China, Greece, India, and Rome - Transformation Between the Human and the Divine: Medieval and Early Modern Philosophy - Transformation After the Copernican Revolution: Post-Kantian Philosophy - Treatises, Pregnancies, Psychedelics, and Epiphanies: Twentieth-Century Philosophy. -/- Each of these sections begins with an introduction by the editors. Transformation and the History of Philosophy is essential reading for students and researchers in the history of western and non-western philosophy, ethics, metaphysics, and aesthetics. It will also be extremely useful for those in related disciplines such as religion, sociology, and the history of ideas. (shrink)

Voltaire called fanaticism the "monster that pretends to be the child of religion". Philosophers, politicians, and cultural critics have decried fanaticism and attempted to define the distinctive qualities of the fanatic, whom Winston Churchill described as "someone who can't change his mind and won't change the subject". Yet despite fanaticism's role in the long history of social discord, human conflict, and political violence, it remains a relatively neglected topic in the history of philosophy. In this outstanding inquiry (...) into the philosophical history of fanaticism a team of international contributors examine the topic from antiquity to the present day. Organised into four sections, topics covered include: Fanaticism in ancient Greek, Indian and Chinese philosophy; Fanaticism and superstition from Hobbes to Hume, including chapters on Locke and Montesquieu, Shaftesbury, and Hutcheson; Kant, Germaine de Stael, Hegel, Nietzsche, William James, and Jorge Portilla on fanaticism; Fanaticism and terrorism; and extremism and gender, including the philosophy and morality of the 'manosphere'; Closed-mindedness and political and epistemological fanaticism. Spanning themes from superstition, enthusiasm and misanthropy to the emotions, purity and the need for certainty, Fanaticism and the History of Philosophy is a landmark volume for anyone researching and teaching the history of philosophy, particularly ethics and moral philosophy. It is also a valuable resource for those studying fanaticism in related fields such as religion, the history of political thought, sociology, and the history of ideas. (shrink)

The professionalization of the study of history in the Nineteenth Century made possible a new way of thinking about the history of philosophy: the thought emerged that philosophy itself might be relative to time, historical culture, and nationality. The simultaneous demise of speculative metaphysics scattered philosophers’ confidence that the historical variance of philosophical systems could be viewed in terms of the teleological self-realization of reason. Towards the late Nineteenth Century, philosophers began to explicitly address the worry (...) that all philosophical systems might have only relative validity. This paper compares two key figures in late-nineteenth-century debates concerning historical relativism: Wilhelm Windelband and Wilhelm Dilthey. Beneath the deep disagreements between these two authors, it reveals their common concern to immunize philosophy from the threat of historical relativism. The paper traces how both philosophers sought to fend off relativism by defending the idea of an ahistorical and permanent stratum of philosophical thinking. And it argues that although they succeeded in blocking historical versions of relativism, they did so at the cost of incurring a relativism vis-à-vis philosophical systems. This relativism turned out to be rooted not in the historicity of philosophy but in the timeless essence of philosophical reasoning itself. (shrink)

This paper explores some surprising historical connections between philosophy and pornography (including pornography written by or about philosophers, and works that are both philosophical and pornographic). Examples discussed include Diderot's Les Bijoux Indiscrets, Argens's Therésè Philosophe, Aretino's Ragionamenti, Andeli's Lai d'Aristote, and the Gor novels of John Norman. It observes that these works frequently dramatize a tension between reason and emotion, and argues that their existence poses a problem for philosophical arguments against pornography.

Although determination, perseverance, and high expectations appear to be laudable characteristics within our society, ambition seems to carry a hint of selfishness or self-promotion (perhaps especially at the cost of others). One can speak of the goals or aims of a team or group, but it seems more characteristic to ascribe ambition to a single individual. Etymologi-cally, ambition derives from the Latin word ambire, which can mean to strive or go around (ambo + ire), but the term also characterizes one (...) who canvasses for votes. It may also be telling that the Latin noun for canvassing (ambitio) is only two letters removed for the Latin term for election fraud (ambitus). It is thus welcome that in his Socrates and Alcibiades Ariel Helfer seeks to examine the notion of political ambition through a study of Plato’s dialogues concerning that most am-bitious of Athenians, Alcibiades, an Athenian general who seems to have epitomized both the German word Wunderkind and the French phrase enfant terrible in his short life. It was one that included leading, betraying, and then leading again the Athenian army and navy during the Peloponnesian Wars. Helfer examines the three dialogues of Plato that include Alcibiades as an interlocutor: First Alcibiades, Second Alcibiades, and the Symposium. He does so (in his words) “to gain a fuller understanding of the constellation of desires that gives political ambition its force, including the desire to be devoted to a noble cause, and to determine whether, in Plato’s understanding, these desires necessarily find their fullest expression in political life” (p. 7). (shrink)

This bibliographical guide gives a comprehensive overview of the historiography of philosophy and thought in the Japanese language through an extensive and thematically organized collection of relevant literature. Comprising over one thousand entries, the bibliography shows not only how extensive and complex the Japanese tradition of philosophical and intellectual historiography is, but also how it might be structured and analyzed to make it accessible to a comparative and intercultural approach to the historiography of philosophy worldwide. The literature is (...) categorized and organized according to thematic focus areas such as geographical regions and continents, nations or peoples, religious traditions and philosophical teachings such as Buddhism, Islam, Shintō, and Confucianism, as well as disciplines such as ethics, aesthetics, and political thought. The bibliography is accompanied by an introduction outlining the research method as well as quantitative and qualitative approaches to analyzing the material, followed by a chronological overview of the historiography of philosophy and thought in the Japanese language and of the Japanese tradition of writing “world histories of philosophy.” As a first step towards a “history of the historiography of philosophy” in non-European languages, we hope that this guide will provide a useful tool for interculturally oriented scholarship aimed at a non-Eurocentric and diversified historiography of philosophy in a global perspective. (Open access, see link below.). (shrink)