O debate fomentado nos anos oitenta entre liberais e “comunitaristas” tende a contrastar radicalmente as concepções teóricas de John Rawls e Charles Taylor, sendo o primeiro o representante principal da vertente liberal e o segundo do “comunitarismo”. Ao contrário do que sustenta essa distinção, neste artigo proponho ir para além dela, a fim de defender que há convergências dos autores no que tange à discussão sobre o pluralismo. Em um primeiro momento, apresento os diagnósticos de Rawls e de Taylor quanto (...) ao fato do pluralismo nas sociedades modernas como uma característica contextual irreversível (I). Em um segundo momento, diante da tensão ética insuperável entre divergentes concepções bem, a saída mais viável caminha para a justiça. Para tanto, desenvolvo a concepção de “justiça política” de Rawls em “O Liberalismo Político” e as publicações mais recentes de Charles Taylor como em “Secularism and Freedom of Conscience”, “A Secular Age” e “Why We Need a Radical Redefinition of Secularism?”, que parecem sustentar certa “virada liberal-rawlsiana” no pensamento do autor (II). Em um terceiro momento, efetuo uma distinção entre o fato do pluralismo (razoável) e o valor do pluralismo, para finalmente concluir o artigo argumentando que tanto Rawls como Taylor tendem a defender o pluralismo como um valor político para as instituições e não como um valor moral abrangente para os indivíduos. (shrink)

Behavioural flexibility is often treated as the gold standard of evidence for more sophisticated or complex forms of animal cognition, such as planning, metacognition and mindreading. However, the evidential link between behavioural flexibility and complex cognition has not been explicitly or systematically defended. Such a defence is particularly pressing because observed flexible behaviours can frequently be explained by putatively simpler cognitive mechanisms. This leaves complex cognition hypotheses open to ‘deflationary’ challenges that are accorded greater evidential weight precisely because they offer (...) putatively simpler explanations of equal explanatory power. This paper challenges the blanket preference for simpler explanations, and shows that once this preference is dispensed with, and the full spectrum of evidence—including evolutionary, ecological and phylogenetic data—is accorded its proper weight, an argument in support of the prevailing assumption that behavioural flexibility can serve as evidence for complex cognitive mechanisms may begin to take shape. An adaptive model of cognitive-behavioural evolution is proposed, according to which the existence of convergent trait–environment clusters in phylogenetically disparate lineages may serve as evidence for the same trait–environment clusters in other lineages. This, in turn, could permit inferences of cognitive complexity in cases of experimental underdetermination, thereby placing the common view that behavioural flexibility can serve as evidence for complex cognition on firmer grounds. (shrink)

The word excellence is derived from the Latin word excellentia, and it means the quality of being extremely good. Human excellences could be defined as those human qualities that make a person outstanding, exceptional, superior, or, in one word, the best of one's kind in any field of human activities. Frequently, it is synonymously used with the word virtue, narrowly meaning moral excellence.

Ksenija Atanasijevic was not only the first female lecturer at the University of Belgrade but also the first expert in the Ancient Greek Philosophy. In this paper, I will not engage with all of her writings about Ancient Greek thought. Instead, I will place the emphasis on her interpretation of Epicurus, because her best and most profound works are dedicated to his philosophy, including her book on the Epicurus’s atomism written in French under the title L’atomisme d’Épicure. I will critically (...) discuss the consistency, plausibility, and relevance both of her interpretations of Epicurus, and his ethics and doctrine of minima. (shrink)

Plato was the first philosopher who gave an account for the highly controversial claim that both genders are principally equal in respect to their talents and abilities. Consequently, one may advocate the thesis that in Plato’s view, the gender differences are rather the outcomes of social, cultural and political influences, than of natural factors. The aim of this paper is to elucidate the meaning and validity of Plato’s arguments for the gender equality in the Republic, which will be supplemented with (...) some important remarks on this same subject-matter from the Laws, in order to find out what social and political implications they have. In doing this, I will argue against some interpretations of prominent Plato scholars who criticize or reject his account of the social role that women should have in Plato’s ideal city. Additionally, I will discuss the claim, advocated by George Vlastos, that Plato is a feminist in a modern sense of the term. (shrink)

Like Socrates, Aspasia did not leave any writings. We know about her from secondary sources. In this paper, I will show a number of things in the reports of what Aspasia said and did that are philosophically interesting, especially in what they show about dealing with various kinds of crises, from marital to political ones. First, I will argue for the most probable reconstruction of her life. Second, I will elucidate what kind of method Aspasia employed when considering marital issues. (...) Third, I will endeavor to prove that Plato’s representation of Aspasia was not a mockery, as some authors argue. Furthermore, the most significant philosophical points of Aspasia’s Funeral Speech will be highlighted and assessed. Eventually, I will attempt to figure out what Plato’s reasons might have been to ascribe this speech to a woman. (shrink)

This paper discusses two approaches of the relationship between subjectivity and intersubjectivity. The Husserlian one, a transcendental phenomenological investigation of the possibility of subjectivity and intersubjectivity, and the Waldenfelsian one, an ethical phenomenological investigation of day to day intersubjective interactions. Both authors pretend to give account of the conditions of possibility of intersubjective interaction. However, Husserl starts with the investigation of the transcendental structure of subjectivity, that is, the fundamental conditions required for the appearance of consciousness. By contrast, Waldenfels looks (...) first at practical interaction and draws conclusions on the deeper structure of subjectivity based on the traces he discovers to be characteristic for this interaction. Our interest lies in determining which of the two approaches should be given priority for the investigation of the constitution of intersubjectivity. (shrink)

Peña-Guzmán (2017) argues that empirical evidence and evolutionary theory compel us to treat the phenomenon of suicide as continuous in the animal kingdom. He defends a “continuist” account in which suicide is a multiply-realizable phenomenon characterized by self-injurious and self-annihilative behaviors. This view is problematic for several reasons. First, it appears to mischaracterize the Darwinian view that mind is continuous in nature. Second, by focusing only on surface-level features of behavior, it groups causally and etiologically disparate phenomena under a single (...) conceptual umbrella, thereby reducing the account’s explanatory power. Third, it obscures existing analyses of suicide in biomedical ethics and animal welfare literatures. A more promising naturalistic approach might seek a theoretical understanding of the social/ecological circumstances that drive humans and perhaps other animals to self-destruction. (shrink)

Зборници Историја српске филозофије. Прилози истраживању представљају главни резултат рада на пројекту „Историја српске филозофије“ (евиденциони број 179064) који од 2011. године подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Пројекат, чији је носилац Филозофски факултет Универзитета у Београду, успешно се реализује у сарадњи са готово десет научно-истраживачких институција широм земље, укључујући и Аутономну Покрајину Косово и Метохија. Иако је првобитно планирано да пројекат траје само четири године, он се тренутно налази у десетој години постојања, а уз то је (...) и проширен већим бројем млађих колега доктораната. Од нарочитог значаја јесте то што радове за Историју српске филозофије. Прилози истраживању не достављају само чланови пројекта, већ и други професори, сарадници, истраживачи, како из Србије, тако и из других земаља: Русије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе. На тај начин, пројекат полако, али сигурно, задобија међународни значај. Аутори радова у зборницима Историја српске филозофије. Прилози истраживању бирали су теме у складу са властитим интересовањима, као и у договору са руководиоцем и осталим сарадницима пројекта. Премда је рад на истраживању српске филозофије још увек пионирског карактера, сарадници пројекта су дошли до сасвим нових открића, попут средњевековних, српских преписа старословенске прераде расправе Теодора Раитуског. Ваља напоменути да су сарадници пројекта „Историја српске филозофије“ објавили и већи број чланака у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, низ монографских научних студија, те остварили учешћа на више значајних међународних и националних научних скупова. Будући да су аутори ових публикација истакнути професори, универзитетски радници и интелектуалци запослени у научним институцијама широм земље (Београд, Косовска Митровица, Нови Сад, итд), омогућена је садржинска разноврсност публикованих текстова у којима се разматрају дела српских мислилаца из најразличитијих позиција и перспектива. За известан број радова у зборнику може се рећи да су интердисциплинарног карактера. Предмет истраживања пројекта јесте историја српске филозофије, односно критичко и теоријско разматрање развоја филозофских идеја, институција, рукописа и часописа у српској култури, почевши од средњег века па до данас. Нит водиља у истраживању српске филозофске баштине јесте уверење да постоји континуитет и идентитет српске филозофије, који се формирао у плодном дијалогу са страним, углавном европским узорима, идејама и мислиоцима. Истражујући однос између српске и других филозофија настојимо да расветлимо у којој мери и на који начин су страни филозофски писци утицали на радове домаћих аутора у оном историјском периоду у којем су настајали. Тако ће се утврдити у којој мери су њихова дела само рецептивног карактера, а у којој имају и оригиналан печат. Српска филозофија се од почетка развијала под страним утицајима, прво византијске филозофије, а потом у модерно и савремено доба под утицајем западноевропских и руских водећих праваца у филозофији. О овим сложеним односима критички и систематски се расправљало у већем броју студија у сва четири тома зборника посвећених српској филозофији и њеној историји. Српски филозофски писци не могу се издвојено посматрати од својих чланака, књига или превода. Исто тако је њихов рад неодвојив од њихове педагошке и политичке активности. Истраживање сарадника на пројекту стога је усмерено на критичко преиспитивање целине рада српских филозофа, где се у средишту налазе њихови филозофски текстови. Српска филозофија је интегрални део српске културе, те је нераскидиво повезана како са природним наукама, тако и са другим областима духовног стваралаштва као што су књижевност, теологија и уметности. Стога је значајно проучавање односа филозофије и других дисциплина, уочавањем њихових сличности и разлика, као и указивањем на то шта је у одређеним творевинама људског духа специфично филозофског карактера. За српску филозофску мисао карактеристично је и то што она често, нарочито у прошлости, није излагана у облику филозофских студија и расправа, већ је артикулисана у другим, књижевним жанровима, као што су средњовековна житија светаца или у модерно доба писма, дијалози или шире схваћени есеји. Исто тако потребно је показати како су у српској академској заједници неговане основне филозофске дисциплине (метафизика, онтологија, логика, епистемологија, филозофија језика, филозофија природе, етика, естетика, филозофија психологије, политичка филозофија, филозофија права и друге). При томе je један од задатака био да се процени колики је допринос наших филозофа поменутим дисциплинама. У периоду 2011–2019. сарадници пројекта ,,Историја српске филозофије’’ спровели су истраживања која нам пружају знатно дубљи, прегледнији увид у српску филозофију, најзначајније периоде у њеном развоју, писце и њихова дела, формирање и развој одређених филозофских дисциплина, као и њихов однос према наукама и другим областима стваралаштва. Показано је на који начин се артикулише однос српске филозофије према другим европским филозофијама, и то, како у погледу рецепције, тако и у погледу узајамних утицаја и сучељавања. Пошто је израда библиографија услов без ког озбиљно истраживање у хуманистичким наукама не може ни започети, неки од резултата овог пројекта јесу библиографије о српским филозофима и њиховим делима, о српској филозофској периодици, као и настави филозофије у југословенским земљама. Филозофија је камен-темељац природних и хуманистичких наука, те стваралаштва уопште. Она спада у суштински моменат опште образованости, како светске, тако и националне културе. Ниједна национална култура не може се целовито и темељно изучити уколико се из тог истраживања изостави њена филозофска традиција. У том смислу је потреба за изучавањем српске филозофске баштине од изузетног значаја за наше саморазумевање. Постоји читав низ делимично или потпуно неистражених тема и области, неутврђених чињеница, полусачуваних или готово нечитких рукописа које тек треба истражити, критички размотрити и систематизовати. Најцеловитију студију под називом Развитак филозофије у Срба (1804–1944) објавио је Андрија Стојковић 1972. године. Ово значајно дело је, међутим, не посматра српску филозофију у целини од њених средњовековних почетака. Године 1978. Бранко Павловић је покренуо први пројекат о српској филозофији на Институту за филозофију Филозофског факултета у Београду, који, на жалост, није заживео. Почетак српске филозофије везује се за преводе, коментаре и рецепцију византијске филозофије. У сва четири тома зборника налазе се текстови посвећени управо овим темама, а то су: формирање српске филозофске терминологије, рецепција старогрчке и модерне европске филозофије код српских писаца, однос филозофије и књижевности, као и однос филозофије и теолошке мисли у делима српских аутора. После губитка независне државе, српска филозофија се развијала под руским и немачким утицајима. Најзначајнији српски мислиоци XVIII века су Руђер Бошковић (1711–1787), Дубровчанин, српско-италијанског порекла, као и Доситеј Обрадовић (?–1811). Различити аспекти њихових дела били су предмет критичког разматрања у огледима публикованим у сва четири тома зборника. Српској филозофији XIX и XX века био је посвећен највећи број радова сарадника на пројекту. Које су то филозофске идеје у књижевном тексту, како се у њему манифестују, те може ли се реконструисати филозофско становиште једног књижевника јесу питања којима су се бавили радови објављени у свим до сада публикованим томовима зборника. Предмет њиховог преиспитивања биле су, између осталог, филозофске идеје и рефлексије у књижевним делима Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Лазе Костића (1841–1910) или Станислава Винавера (1891–1955), итд. Сарадници пројекта бавили су се и српском, академском филозофијом у XIX и XX веку: хегелијанцем Димитријем Матићем (1821–1884), оригиналном концепцијом еволуције Божидара Кнежевића (1862–1905), а затим и једним од најзначајнијих српских филозофа Браниславом Петронијевићем (1875–1954). Када је реч о првој половини XX века, нарочита пажња посвећена је феноменолошком покрету у Србији: часопису Philosophia и рефлексијама Загорке Мићић (1903–1982). Такође, водеће идеје српске политичке филозофије, идеолошки сукоби на линији левица-десница биле су истражене. Делом једног од најутицајнијих српских филозофа, академика Михаила Марковића (1923–2010), бавило се више сарадника овог пројекта. Такође, истраживана су дела Ксеније Атанасијевић (1894–1981), Бранка Павловића (1934–1985), те рецепција античке филозофије у делима Анице Савић-Ребац (1892–1953). Спроведена истраживања показала су, између осталог, на који начин је српска филозофија интегрисана у европску и светску историју филозофије. Рад на истраживању наше филозофске прошлости и критичком оцењивању садашњости није само од историјског значаја. Наши средњовековни писци су активно учествовали у конституисању византијске образовне парадигме. Српски научник и филозоф светског гласа, српско-италијанског порекла, Дубровчанин, Руђер Бошковић (1711–1787) снажно је утицао на развој западноевропске науке. Да је наша савремена филозофија такође постигла завидне резултате, чији значај превазилази националне оквире, понајбоље сведоче појаве изабраних дела наших најистакнутијих мислилаца, почевши од Бранислава Петронијевића (1875–1954), преко Михаила Марковића (1923–2010), Љубомира Тадића (1925–2013), Михаила Ђурића (1925–2011), Светозара Стојановића (1931–2010), Александра Крона (1937–2000). Неопходно је да се укратко осврнемо и на садржину претходна три објављена тома Историје српске филозофије. Прилози истраживању, како би се стекао увид у то које су посебне теме, филозофи и њихова дела били предмет критичког преиспитивања наших аутора. У публикованим зборниима готово да нема краћих рада, већ у њима доминирају огледи и студије. Студије првог тома проучавају филозофске идеје у широком историјском раздобљу почевши од оснивања српске државе и почетака филозофије код Срба, све до филозофа и мислилаца двадесетог века. У овом тому, аутори су се, између осталог, бавили средњовековном српском логиком, онтолошким основама филозофије природе и савременом рецепцијом методолошких идеја Руђера Бошковића (1711–1787) којем су посвећена два прилога, идејама и правцима просветитељства у делима Доситеја Обрадовића (1744–1811), потом економским идејама идејама Светозара Марковића (1846–1875) које су по први пут на системски начин истраживане, Слободана Јовановића (1869–1958) Владимира Дворниковића (1888–1956), Михаила Марковића (1923–2010). Теме проучавања су били: рано раздобље у филозофији Душана Недељковића (1899–1984) естетичка позиција Милана Ранковића (1932–2012), као и рецепција Спинозиног појма супстанције код Радмиле Шајковић (1924–2016). Две студије посвећене су Јустину Поповићу (1894–1979), од којих се у једној расправљало о односу Јустина Поповића, руских религијских филозофа и Канта. Други том је подељен у следеће тематске целине: Српска филозофија у XVIII, XIX и првој половини XX века, Српска филозофија и филозофска терминологија у словенском контексту, Српска филозофија од друге половине XIX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике. У њему је било речи о рецепцији дела Лазе Костића (1841–1910) у српској естетици, о научној метафизици Бранислава Петронијевића (1875–1954), затим о филозофским и књижевним аспектима мистичке еротологије Анице Савић-Ребац (1892–1953), те о доприносу Милоша Н. Ђурића (1892–1967) стварању српске филозофске терминологије. Публиковани су и радови о песнику-филозофу Бранку Миљковићу (1934–1961), естетичару Мирку Зуровцу (1941-) и недавно преминулом филозофу Милету Савићу (1957– 2015). Аутори зборника проучавали су српске мислиоце од осамнаестог века па до данас. Други део књиге посвећен је, између осталог, српској филозофској терминологији у ширем, словенском контексту. Објављени су и прилози о Миливоју Јовановићу (1869–1942), Јустину Поповићу (1894–1979), у којем је по први пут публикована преписка између Григорија Флоровског и Јустина Поповића, о хетеро-онтолошком заснивању естетике Милана Дамњановића (1924–1994), као и о филозофском становишту Радивоја Керовића (1961–). У овом броју уведена је посебна рубрика посвећена библиографијама српске филозофске периодике или пак дела филозофских аутора, чији је аутор Добрило Аранитовић. У другом тому публикована је библиографија часописа: Архив за философију, педагогију и друштвене науке, покренутог 1898. године, а који су уређивали Миливоје Јовановић и Стеван Окановић. Трећи том, подељен у четири тематске целине: О српској филозофији, књижевности и естетици, Српска филозофија од средњег века до XVIII и XIX века, Српска филозофија прве половине XX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике, захватио је широко историјско раздобље: студије о преводу збирке дела Дионисија Ареопагите Инока Исаије (XIV век), о Доситејевом (1744–1811) телеолошком доказу постојања Бога, о делу Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Божидара Кнежевића (1862–1954), Светомира Ристића (1886–1971), Николе Милошевића (1929–2007), Светозара Стојановића (1931–2010), Јована Аранђеловића (1935-), Николе Грахека (1949–2003). Било је речи и о филозофији природних наука Симе Марковића (1888–1939), као и о заснивању филозофије смисла у делу Богдана Шешића (1909–1999). Теме којима се аутори прилога у претходна три тома баве укључују и улогу Естетичког друштва Србије у развоју естетике у српској филозофији, појам и лик филозофије Срба у Републици Српској, затим потребу утемељења филозофије медија у културном амбијенту Републике Србије, књижевно-историјско заснивање српске националне литературе, естетичку мисао босанскохерцеговачких Срба, као и филозофске аспекте косовског мита и предања. Четврти том Историје српске филозофије. Прилози истраживању такође је подељен у четири тематске целине: Српски мислиоци XIX и XX века, Српска филозофија у националном, европском и медијском контексту, Библиографије српских филозофа и Сећања. И у овом тому прилога за проучавање српске филозофије садржани су тематски врло разнородни текстови почевши од оних који разматрају рефлексије најзначајнијих српских филозофа преко радова што се баве поетском и уопште уметничком артикулацијом филозофских идеја све до текстова који истражују однос филозофије и природно-научних дисциплина. Такође се расправило и о српској, религијској филозофији, о ауторима и темама из српске филозофије историје, политике као и о филозофији медија коју је код нас утемељила Дивна Вуксановић. Немали број радова посвећен је најзначајнијим српским филозофима XIX и XX века. Акрибичан текст о Божидару Кнежевићу, аутора Бориса Милосављевића, представља предложак за неку будућу монографију о најоригиналнијом српском филозофу. Милосављевићев текст спаја Кнежевићев живот, политичка уверења са његовим најзначајнијим делима и њиховом критичком рецепцијом. Рад о Загорки Мицић (1903–1982), хрватског филозофа Жељка Павића, показује да се њен филозофски допринос састоји у наглашавању етичких аспеката Хусерлове феноменологије. Феноменологија је утицала и на српску естетику, те Уна Поповић у системски промишљеном тексту открива разлоге зашто и на које начине је феноменологија утицала на формирање естетичких становишта српских филозофа. Три текстa су посвећена значајним, савременим српским филозофима попут Гаје Петровића (1927–1993), Светозара Стојановића (1931–2010) и Николе Грахека (1949–2003). Критички разматрајући основне ставове Гаје Петровића (1927–1993), Мирко Аћимовић не узима у обзир само Петровићев уџбеник Логике, него и његове постхумне радове који се баве историјом логике. У студији о Светозару Стојановићу (1931–2010) Јовица Тркуља се залаже за критичко преиспитивање Стојановићеве теоријске и политичке еволуције. У тексту о одређењу бола у филозофији бола Николе Грахека (1949–2003), Мирослава Трајковски разликује појмове „болно осећање“ и „болност“, те испитује могућност да се Грахекова теза о болу као паралелном нервном механизму прецизира помоћу феноменолошке анализе свести коју даје Франц Брентано. Илија Марић и Ирина Деретић своје радове посвећују српској рецепцији античке филозофије. Илија Марић проучава Недељковићеву (1899–1984) књигу о Хераклиту објављену 1924. за коју је А. Маркези превела све Ефежанинове аутентичне фрагменте. У рукопису другог издања, које до сада није објављено, Недељковић је унео низ промена и проширења. Поређењем објављене књиге и рукописа Марић открива Недељковићеву филозофску еволуцију од хераклитовца до дијалектичког материјалисте. У раду о Ксенији Атанасијевић (1894–1981), Ирина Деретић проучава њене радове о Епикуру, укључујући и француску књигу L’atomisme d’Épicure [Епикуров атомизам], настојећи да критички преиспита како веродостојност и актуелност интерпретације Епикура Ксеније Атанасијећ, тако и само Епикурово учење о миними и његову теорију о задовољству. С правом полазећи од тога да је потребно “предузети редефинисање просвјетитељски и позитивистички схваћеног „рационалног” знања, наиме треба признати епистемички статус не само исказима науке (тј. научне рационалности) него и изразима религиозног искуства, умјетничког искуства, па дакако и изразима искуства „народног духа” – Богољуб Шијаковић истражује етички смисао српских народних пословица у тексту „Мудрост у контексту: пословице и филозофије“. Исто тако, изрази песничког искуства имају филозофски смисао и значај. У огледу Загонетка и тајна: Лаза Костић и Бранко Миљковић око Хераклитове ватре, Богољуб Шијаковић тражи споне између два велика српска песника Лазе Костића (1841–1910) и Бранка Миљковића (1934–1961), при чему се обојица „окрећу“ Хераклитовој ватри, настојећи да одговоре на питање о томе да ли наука, филозофија, уметност и вера имају неко дубље јединство. Присуством филозофског у поезији бави се и Срђан Дамјановић у раду под називом Филозофски песимизам у поезији Симе Пандуровића (1883–1960), који, полазећи од промишљања Исидоре Секулић (1883–1960), Јована Скерлића (1877–1914) и Ксеније Атанасијевић (1894–1981) о Пандуровићевом поетском песимизму, тематизује разлику у типологији песимизма коју је уочио Јован Деретић (1934–2002). Два текста разматрају светосавље и то из различитих перспектива. Миленко Бодин проучава светосавље као специфично српски духовни образац мишљења у ширем контексту источно-хришћанског наслеђа европског културног миљеа филозофије. Владимир Цветковић преиспитује религијску филозофију Јустина Поповића (1894–1979) и Николаја Велимировића (1883–1956) нарочито у контексту њихове критике европског хуманизма, рационализма и индивидуализма, користећи се идејама руске религијске ренесансе, а пре свих идејама Свечовека, односно Богочовека, целовитог сазнања и саборности. Односом филозофије и природних наука баве се три текста у овом тому зборника. У тексту Математичка феноменологија Михаила Петровића (1868–1943), Горан Рујевић истражује основе разумевања математике у пројекту Петровићеве математичке феноменологије, из којег ће се показати да је веома близак логицизму, али да садржи и специфичне конвенционалистичке елементе. У раду Филозофске идеје Косте Стојановића (1867–1921), Александар Кандић разматра филозофске садржаје у његовим списима и Стојановићеву тезу о јединству наука и научних дисциплина, утемељену на метафизичком ставу о јединству стварности. Милош Миловановић истражује феноменологију Михаила Петровића (1868–1943) и његове спектре. Неки радови зборника посвећени су разматрању односа филозофије историје и политике, као и политичког ангажмана. Јован Аранђеловић, полазећи од хегелијанске разлике између разума и ума, те Хегелове филозофије историје, формира властите погледе о томе како се треба односити према кризном времену у коме живимо. Стојан Шљука показује значај активног ангажмана интелектуалне елите у српским државотворним настојањима. Часлав Копривица проучава оне моменте који заузимају најистакнутије место у делима недавно преминулог српског филозофа Александра Никитовића (1967–2016). Богомир Ђукић истражује филозофију историје савременог српског филозофа Ристе Тубића (1933–2018) у контексту историје српске филозофије. Иако у оваквом свету у ери владавине медијске културе питање слободе (имагинације) делује као пуко техничко-технолошко, Дивна Вуксановић, утемељивачица дисциплине филозофија медија у нашем академском систему, како је и напред наведено, покушала је да одговори на питање ,,да ли је савремена комуникациона технологија у стању да мења светове уметности и (медијске) културе (па тако и саму стварност), и ако јесте – на које то начине чини’’, а Јован Буковала је, настојећи да у нашем истраживачком дискурсу нагласи значај филозофије позоришта, која спаја филозофију и театрологију, преиспитивао улогу филозофије у позоришту анализирајући капитална дела Хане Арент Живот духа и Предавања о Кантовој политичкој филозофији, захваљујући томе што је ауторка ослонац нашла управо у утемељивачима филозофије позоришта – филозофима: Платону, Августину, Гетеу, Хегелу и Ничеу, док се Доброслав Смиљанић, на примеру Коларчеве задужбине, бавио дисолуцијом и етичким императивом јединства људског знања. У трећој целини Бибиографије српских филозофа, наш реномирани библиограф Добрило Аранитовић представио нам је био-библиографију Драгана М. Јеремића (1925–1986), једног од најзначајнијих српских естетичара. Аранитовић је, у свом препознатљивом стилу, дао комплетан преглед целокупне грађе овог покојног редовног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду на предметима Еестетика и Социологија уметности, али и истакнутог књижевног критичара. На жалост, у протеклих пар година смо остали без својих највећих филозофа. Стога је четврта целина, под називом Сећања, посвећена управо њима, јер су обележили наше време и српску филозофију уопште. Oдласком професора Филозофског факултета, Универзитета у Београду професорке теорије сазнања Светлане Књазев Адамовић (1931–2016), класичне филолошкиње Љиљане Црепајац (1931–2018), логичара Косте Дошена (1954–2017), социолошкиње и антрополошкиње Загорке Голубовић (1930–2019), естетичара Александра Зистакиса (1961–2019), остао нам је немерљив губитак. Напустили су нас, такође, и професори овог факултеа и универзитета који су свој рад посветили историји филозофије: Симо Елаковић (1940–2016), Слободан Жуњић (1949–2019) и Иван Вуковић (1970–2017). Према томе, имајући у виду основне тематско-проблемске целине, као што су филозофски писци, филозофска дела и часописи писани на српском језику, однос српске и других филозофија, израда библиографија српске филозофске литературе, филозофски рукописи писани у српској варијанти старословенског језика или пак књиге српских филозофа писаних на страним језицима, филозофске дисциплине и њихова повезаност са наукама и другим областима људског стваралаштва, историја институција попут српских универзитета и Српског филозофског друштва, очекује се да ће сарадници пројекта и у наредним годинама наставити да публикују есеје и научне радове у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, односно комплетне монографске студије у којима би се на аналитички и интердисциплинаран начин, кад год је то неопходно, бавили поменутим областима српске филозофије. Резултати ових истраживања биће представљени и на релевантним међународним и националним научним скуповима. Главни циљ рада на пројекту и даље је публиковање обимних зборника радова динамиком коју допуштају финансијски услови, чиме би се истраживање српске филозофије институционализовало у трајној форми. Овом приликом веома се захваљујемо Вишњи Кнежевић и Јовану Буковали на великој помоћи око рада на овом зборнику, укључујући архивске податке, али, пре свега, на њиховим саветима и лектури. (shrink)

Srpska recepcija grčke filozofije od Velikog rata do sredine XX veka (Anica Savić Rebac, Ksenija Atanasijević, Miloš N. Đurić).

Kako je moguće baviti se Platonom danas, ukoliko je filozofija „svoje vreme obuhvaćeno mislima“? Autor Platonovom delu ne pristupa kao dogmatskom štivu, već kao tekstu prožetom paradoksima, koje izmiče svakom unapred pripremljenom, šematizovanom modelu čitanja. Obratiti se Platonu kao filozofskoj paradigmi isplativo je ukoliko filozofi koji progovaraju iz dubine vremena mogu nešto važno da nam saopšte i ukoliko smo kadri da im postavimo autentično pitanje. Zato filozofi moraju imati dah delfskog ronioca, jer biser se ne nalazi u svakoj školjci. Knjiga (...) Iz Platonove filozofije ulazi u red značajnih knjiga posvećenih Platonovoj filozofiji. Veći deo knjige je objavljen u časopisima od svetskog ugleda (na nemačkom i engleskom jeziku). Time je njen kvalitet potvrđen recenzijama koje su nastale van domaćih koterija, a delo se samerilo sa aktuelnim pristupima Platonu. Knjiga se bavi problemima koji su formulisani u drugoj polovini prošlog veka (napisano i nenapisano učenje), preko naizgled klasičnih tema (dvostruki paradoks, utemeljenje istorijskog i političkog, eros), do tekstova koji pogađaju fenomen aktuelnosti Platonove teorije i prakse (problemi kongitivne dispozicije i bioetike u Platonovoj filozofiji). Ispred nas je Platon u dijalogu sa filozofskim strujanjima s kraja dvadesetog i početkom ovog veka. Za Irinu Deretić smisao filozofskog dijaloga leži u procenjivanju i odmeravanju stanovišta u raspravi, kako bi se vlastito stanovište preciznije artikulisalo. Ne radi se o utopijskoj komunikativnoj zajednici - već o karakteru filozofskog dijaloga, koji je upućen na unutrašnji, a ne na spoljašnji agon. Platon iz sasvim nesofističkih razloga preuzima metodu sofista kada „slabiju stvar čini jačom“. Tome je suprotna eristička (ne)kultura, u kojoj strasti imaju prevagu na davanjem bilo kakvih, „a kamoli valjanih razloga“, piše Irina Deretić. Iz problematičnosti jezika i sučeljavanja sa bliskim granicama pojmljivosti, ne mora da proizađe i slabost logosa. Naprotiv, snaga logosa je obrnuto proporcionalna sposobnošću da se odredi njegova nemoć. Granicu Platonove misli Irina Deretić jezgrovito formuliše: „Platonov jezik je sav okrenut biću, i usmeren je na saznajno ovladavanje njime. Snaga argumenta učesnika u Platonovim razgovorima upravo se sastoji u njihovoj sposobnosti da tačno pogode stvarnost na koju se odnose i koju nastoje da izraze“. Ali to vodi oblikovanju samog karaktera dijaloga: sagovornici se podređuju vođstvu „same stvari“ mišljenja. Međutim, logos nije svemoćan, i inače, a pogotovo ne za Platona. Irina Deretić insistira na autentičnom smislu nemoći logosa kao racionalnog diskursa, koji se pokazuje na odlučujućim mestima, tamo gde njegove refleksije o idejama, posebno o Ideji Dobra bivaju suočene sa granicama njihove saznatljivosti i saopštivosti. Napokon, Platonova okrenutost biću nije dovela do teorije adekvatnosti između bića i jezika, nego do isticanja paradoksa i metafore. A šta je iza njihovog vela - ništa, ili su oni, naprotiv, konstitutivni za biće, da li uopšte može biti odlučeno? U skladu sa filozofskim vjeruju Nikolaja Berđajeva, može se formulisati karakteristika ove važne i lepe knjige: Iz dubine vremena izvire sposobnost da se filozofski misli, a to onda nije u koliziji sa aktuelnim „primenama“ filozofske refleksije. Naprotiv. (shrink)

С тех пор как был сформулирован новый способ прочтения Платона, осно- ванный на «неписаном учении», он стал предметом споров. Однако свидетель- ства его существования неоспоримы. Выражение Платона «неписаное учение» было использовано Аристотелем в «Физике», а описание этого учения можно найти как у Аристотеля, так и у других классических мыслителей. Есть три ключевых момента, имеющих решающее значение для «неписаного учения» Платона, т. е. его устных лекций, прочитанных в Академии, — это, во-первых, учение о принципах, т. е. о Едином и неопределенной Двоице, (...) во-вторых, тезис о геометрическом построении мира и, в-третьих, учение об идеальных числах. Эти числа упоминаются как в прямой, так и в косвенной традиции. Полемика по вопросу о «неписаном учении» возникла в немецких академических кругах, где интенсивное изучение Платона имеет давнюю и хорошо развитую тради- цию. В англосаксонском мире эта дискуссия, по-видимому, не была хорошо принята и иногда даже вызывала отвержение (особенно в кругу Г. Черниса и его последователей). Однако из этого, конечно, нельзя сделать вывод о том, что исследования, опирающиеся на «неписаное учение» Платона, не появи- лись в англоязычном мире, в котором также искали новые пути понимания смысла его философии. Сначала мы оценим различные прочтения, а также их аргументы относительно важности «неписаного учения» для реконструкции философии Платона, а затем аргументируем свою позицию в этих дискуссиях. (shrink)

In this analysis, I will delve into the ethical and philosophical concepts associated with Konstantin Levin, a prominent literary figure in Leo Tolstoy's renowned work,* Anna Karenina*. The examination will entail a comparative study of two distinct forms of intellectuals: Sergej Ivanovich, who is actively engaged in aristocratic spheres, and Levin, who maintains a deliberate distance from such political and public involvement. Levin's pursuits center on a meticulously planned overhaul of his economy, prioritizing the welfare of the peasantry. Furthermore, Levin's (...) profound contemplation of life's essence leads him to contemplate suicide, shedding light on the philosophical underpinnings of suicidal ideation. The subsequent elucidation will address Levin's renunciation of his self-destructive inclinations. -/- References: Ахмадова Т.Х. *Духовний Крисис Л.Н. Толстого в романе Анна Каренина (на примере образа Левина*, Мир науки, культуры, образования. № 3 (94) 2022 -/- Деретић, И. (2020). *Смрт и бесмртност у Платоновој филозофији*, Београд: Феникс Либрис; Невен -/- Deretić, I. *Zašto se ubila Ana Karenjina*,Theoria2 (2023), стр. 137-150. -/- Панарина И.С. *Зачем нужен Левин в романе Л. Н. Толстого Анна Каренина,* Уральский филологический вестник, (4) 2018 -/- Радовановић, Б. „Принцип херменеутичког круга и идеја о историјском контексту,“ у: *Jezik, književnost i kontekst*, Универзитет у Нишу, Ниш, стр. *65-79**.* -/- Tолстој, Л. Н. *Ана Карењина*, прев. Зорка Велимировић, Просвета-Рад, Београд, 1978, Iтом -/- Шутеева А.Ю. *Диалектика души как отражение духовной сущности чоловека в ромене Л. Н. Толстого Анна Каренина (на примере образа Константина Левина)*, Известия Российского государственного педагогического университета им.А.И. Герцена. 77 (2008), стр.233-236. (shrink)

É amplamente reconhecido que para mitigar a mudança climática antropogênica são necessários urgentes esforços institucionais em várias dimensões: tecnológicos, infraestruturais, mas também socioculturais. Isso significa que, para que haja a transição ecológica para uma sociedade mais verde e sustentável, um conjunto de mudanças estruturais econômicas, políticas e culturais deverão ser rearticuladas nos próximos anos. Por um lado, ao passo que é inegável que, para conter a mudança antropogênica, o uso do poder institucional deve ser usado de modo mais incisivo nas (...) mais diversas esferas que estruturam o social. Por outro lado, não fica evidentemente se as liberdades serão afetadas e, em caso positivo, como elas serão afetadas. Diante da urgência do problema, o artigo propõe normativamente explorar o conflito entre, por um lado, a exigência do uso do poder institucional para conter a mudança climática antropogênica em tempo e, por outro, a garantia pelo mais amplo esquema de liberdades políticas, econômicas e civis nas sociedades democráticas liberais. (shrink)

Ever since Freud pioneered the “talking cure,” psychologists of various stripes have explored how autobiographical narrative bears on self-understanding and psychic wellbeing. Recently, there has been a wave of philosophical speculation as to whether autobiographical narrative plays an essential or important role in the constitution of agentic selves. However, embodiment has received little attention from philosophers who defend some version of the narrative self. Catriona Mackenzie is an important exception to this pattern of neglect, and this paper explores Mackenzie’s work (...) on embodiment and self-narrative with the aim of better understanding the adequacy of autobiographical narrative as an account of the agentic self. I argue that Mackenzie’s narrative account of embodied subjectivity and agency is incomplete, for it over-estimates the reach of narrative and underestimates the cognitive and agentic powers of the lived body. (shrink)

Browne 1 (this issue ) argues that what may appear to be a benevolent practice-disclosing the sex of a fetus to expecting parents who wish to know-is in fact an epistemically problematic and, as a result, ethically questionable medical practice. Browne worries that not only will the disclosure of fetal sex encourage sex-selective abortions (an issue we will not take up here), but also that it will convey a misleading and pernicious message about the relationship between sex and gender. More (...) specifically, she contends that the practice of disclosure is problematic because (1) it purports to establish the gender of the developing baby based on information about the baby's sex, whereas this is not a warranted inference because while sex is determined by biological factors, gender is determined by social factors and (2) it conflates (biological) sex with (social) gender or encourages such conflation or reduction and thereby promotes 'essentialistic' thinking about gender that is closely linked to sexism and social injustice. If (1) is true, then disclosing fetal sex amounts to misinforming or misleading prospective parents-and since misinforming patients is wrong, the act of disclosing is also wrong. However, beyond the wrongs of misinforming patients, the practice also perpetuates the harms associated with a rigidly gendered society through endorsing the message in (2), thus lending the authority of the medical profession to the gender-essentialist ideas that have underpinned, and continue to drive, sexism and social injustice. This analysis leads Browne to recommend that clinicians be prohibited from informing parents about the sex of their developing fetus. -/- We agree with Browne that gender essentialism-the notion that 'femaleness' and 'maleness' carve out distinct natural classes with innate, immutable properties-is not only a false metaphysical thesis, but also a pernicious idea insofar as the sexist attitudes it fosters motivate policies that systematically violate the human rights of women, as well as those of the LGBTQ community. However, we do not think that the disclosure of fetal sex misinforms prospective parents about the gender of their baby, nor do we believe that such disclosure presupposes or promotes gender essentialism properly understood. (shrink)

Feminist studies of female genital cutting (FGC) provide ample evidence that many women exercise effective agency with respect to this practice, both as accommodators and as resisters. The influence of culture on autonomy is ambiguous: women who resist cultural mandates for FGC do not necessarily enjoy greater autonomy than do those women who accommodate the practice, yet it is clear that some social contexts are more conducive to autonomy than others. In this paper, I explore the implications for autonomy theory (...) of these understandings of the relation between culture, FGC, and women’s agency. I review the range of worldwide FGC practices – including “corrective” surgery for “ambiguous genitalia” in Western cultures as well as the various initiation rites observed in some African and Asian cultures – and the diverse cultural rationales for different forms of FGC. I argue that neither latitudinarian, value‐neutral accounts of autonomy nor restrictive, value‐saturated accounts adequately explain women’s agentic position with respect to FGC. I then analyze a number of educational programs that have enhanced women's autonomy, especially by strengthening their introspection, empathy, and imagination. Such programs, which engage women's autonomy skills without exposing them to autonomy‐disabling cultural alienation, promote autonomy‐within‐culture. This understanding of autonomy as socially situated, however, entails neither endorsement of FGC nor resignation to its persistence. (shrink)

Generally, we confidently ascribe valuing states to ourselves. We make statements such as “I value democracy” or “I value my best friend” - our sense of who we are depends on doing so. Yet what justifies that confidence? If you were asked “Do you value philosophy, or are you just doing it for the money?”, how might you go about generating such knowledge? I will operate with the notion that valuing involves, at a minimum, a set of distinctive emotional dispositions (...) toward the valued object. Given this view of valuing, a plausible explanation stemming from Tooming and Miyazono is the following: to know whether we value, we need to predict our potential or future emotional reactions. That is, they suggest that affective forecasting is necessary to generate knowledge of valuing states. I argue that, despite its intuitive appeal, affective forecasting is not necessary. I then consider a more modest claim, namely that affective forecasting is still explanatorily powerful when it comes to self-knowledge of valuing states, as it explains the difficulty of generating such knowledge. I reject this further claim, arguing that there is a stronger available explanation: the use of theories about valuing. (shrink)

Nemali broj interpretatora Platonove Države smatra kako Sokratova argumentacija protiv Trasimaha u prvoj knjizi Države nije zadovoljavajuća, valjana i uverljiva. U ovom radu autorka nastoji da pokaže u čemu leže smisao, snaga i validnost Sokratovih argumenata protiv imoralističkog stanovišta o prirodi pravednosti. Njegovi argumenti nemaju samo elenktičku, pobijajuću vrednost, nego nam daju i uvid u neka načelna pitanja, poput prirode umeća, pleoneksije, funkcije, vrline, eudajmonije, te pružaju putokaz u kojem pravcu će se kretati dalja rasprava u Državi.

My aim is to extend and complement the arguments that others have already made for the claim that women who are citizens of economically disadvantaged states and who have been trafficked into sex work in economically advantaged states should be considered candidates for asylum. Familiar arguments cite the sexual violence and forced labor that trafficked women are subjected to along with their well-founded fear of persecution if they’re repatriated. What hasn’t been considered is that reproductive rights are also at stake. (...) I explain how reproductive rights are implicated in sex trafficking. Moreover, I contend that sex traffickers’ abuse of women’s reproductive rights is persecutory and that that this persecutory abuse obliges destination states to offer asylum to transnational sex trafficking victims. I start by sketching reproductive human rights doctrine. I then examine studies of women who are in post-trafficking recovery programs in order to ascertain the impact of their past experience of forced sex work on their reproductive freedom and health. On the basis of these findings, I maintain that, among other outrages, sex trafficking systematically violates victims’ reproductive human rights. In view of this abuse, women trafficked into sex work might seem to be prime candidates for asylum in destination states. Yet, economically well-off destination states are not particularly receptive to this idea, and international law provides some justification for their chilliness. Preliminary to challenging them, I explicate four ways in which international anti-trafficking law and international refugee law interfere with viewing women trafficked into sex work as refugees and approving their applications for asylum. The second half of my paper aims to overcome those legal obstacles. In the interest of parsimony and because there are many continuities between U.S. refugee law and anti-trafficking law and the policies of similar destination states, I focus mainly on the U.S. in this part of the paper. To anchor my argument, I spotlight two precedents in refugee law for taking reproductive human rights seriously and several precedents for treating trafficked women as members of a distinct social group as required by refugee law. I then urge that a law enforcement gestalt has gained undue influence over U.S. legal practices where anti-trafficking law intersects with refugee protection law. A human rights gestalt is needed as a counterweight, for otherwise victims of sex trafficking and the reproductive abuse they’ve suffered are erased. Taking up a human rights perspective and mobilizing the precedents I’ve identified, I show that respecting the reproductive human rights of women who have been trafficked into sex work entails that affluent destination states must recognize their right to asylum. (shrink)

The study aims to develop a technology for designing educational materials in English for agrarian universities based on pedagogical design. The paper identifies the main problems of the existing textbooks in a foreign language for students pursuing a Bachelor’s degree at agrarian universities, formulates methodological principles for designing modern educational materials, develops the stages of the technology. The scientific novelty of the study lies in elaborating and providing a scientific substantiation for the content of the analytical, design-related, content and activity (...) related, evaluation-effective stages of the technology of designing educational materials in a foreign language for students pursuing a Bachelor’s degree at agrarian universities. As a result, the problem of designing modern educational materials in a foreign language for students pursuing a Bachelor’s degree at agrarian universities that would possess communicative significance, competence orientation and implement the full range of didactic functions was solved. (shrink)

In 2015, Fainos Mangena published an essay entitled “How Applicable is the Idea of Deep Ecology in the African Context?” where he presented a number of arguments to support his thesis that deep ecology as discussed in the West has no place in the African context. Mangena later presented a counter-version of deep ecology that he claims is based on African philosophy. In this paper, I interrogated Mangena’s arguments for rejecting deep ecology and found that they were based on certain (...) erroneous presuppositions. Further, I developed a critique of Mangena’s Shona version of deep ecology which shows it to be impractical, unappealing, and based on a misunderstanding of the true nature of the modern African environment. I employ the method of conversationalism in this work. Keywords: Deep Ecology, African Environmental Ethics, Fainos Mangena. (shrink)

The “film as philosophy” (FAP) hypothesis turned into a field if its own right during the 2000s, after S. Mulhall’s On Film (2001). In this work, Mulhall defended that some films philosophize for themselves. This caused controversy. Around the same time of On Film’s release, B. Russell published the article “The philosophical limits of film” (2000). This article had one of the first attacks against FAP, posing some main objections based on metaphilosophical grounds, which were called the “generality” and the (...) “explicitness” objections. These objections made by Russell and by M. Smith are based on the idea that film and philosophy are too different in their purposes or ways of presentation, ideas that are grounded in implicit or explicit conceptions of philosophy. In this chapter, these will be analyzed, as well as some other metaphilosophically grounded objections, as a line of reasoning connecting to attempts of responding to them will be drawn. After doing so, it will be concluded that their metaphilosophical grounds are implausible, and, thus, they are not definite objections against FAP. (shrink)

Em Uma Teoria da Justiça John Rawls ao eleger como bem primário mais importante as bases sociais do autorrespeito (autoestima), aponta que a capacidade do indivíduo de reconhecer seu próprio valor moral e a legitimidade do seu plano de vida também é objeto de justiça social. Martha Nussbaum, Axel Honneth e Avishai Margalit defendem que a humilhação privaria os indivíduos de respeitarem (ou estimarem) a si mesmos. Neste artigo será salientado como cada autor, à sua maneira, salienta pontos sobre a (...) humilhação: a humilhação institucional (Avishai Margalit), a humilhação como a face pública da vergonha social (Martha Nussbaum), e por fim a humilhação como rompimento de expectativas normativas de reconhecimento (Axel Honneth). (shrink)

It is often said that human rights are the rights that people possess simply in virtue of being human – that is, in virtue of their intrinsic, dignity-defining common humanity. Yet, on closer inspection the human rights landscape doesn’t look so even. Once we bring perpetrators of human rights abuse and their victims into the picture, attributions of humanity to persons become unstable. In this essay, I trace the ways in which rights discourse ascribes variable humanity to certain categories of (...) people. I set the stage for my discussion of the human in relation to human rights by examining John Locke’s account of the justification for punishment. For Locke, in committing a crime one abrogates one’s humanity and forfeits one’s rights. Likewise, I argue, human rights discourse takes a scalar view of humanity. I consider victims of genocide who are dehumanized as helpless and passive, victims of state persecution who are super-humanized as righteously agentic, and perpetrators of genocide who are dehumanized as out-of-control beasts. In each case I use relevant testimony to argue that the scalar view of humanity is factually incorrect and morally deplorable. For genocide victims, I discuss testimony that Selma Leydesdorff gathered from women who survived the Srebrenica massacre. For a victim of persecution, I discuss Liao Yiwu’s memoire of his detention and imprisonment in China because of his artwork protesting the Tiananmen Square massacre. For perpetrators of genocide, I discuss testimony Jean Hatzfeld gathered from Hutu men who systematically murdered Tutsis in the Rwandan genocide. Finally, I apply my critique of dehumanized and super-humanized victims and dehumanized perpetrators to the problem of transnational trafficking in persons and argue that the view I advocate necessitates reforming immigration policy with respect to persons trafficked into forced labor. (shrink)

Não é novidade no ambiente acadêmico as reticências da teórica crítica Nancy Fraser para com a teoria da justiça de John Rawls. Mais especificamente, sua desconfiança é que a justiça rawlsiana não seja capaz de capturar devidamente a complexidade das desigualdades sociais nas sociedades contemporâneas: seja porque sua teoria moral (da justiça) é presumidamente descolada de uma teoria social de fundo; seja porque sua teoria moral (da justiça) é considerada reducionista (ou “monista”). Porém, o espírito do presente artigo não é (...) de aprofundar suas diferenças metodológicas, mas sim colocar as bases para se pensar possíveis “semelhanças de família” entre suas concepções de justiça. Afinal, ambas as formulações se apresentam como abordagens “deontológicas”, ou seja, que priorizam o correto (o justo) sobre o bem. Na primeira seção, retorna-se ao célebre debate redistribuição e reconhecimento, onde Fraser apresenta as novas abordagens liberais – com destaque à de Rawls - como as principais representantes do paradigma redistributivo no cenário contemporâneo. Ao mergulhar nessas passagens, é possível revelar precisamente quais os pontos de concordância e discordância de Fraser para com a teoria deontológica de Rawls. Dando continuidade, na segunda seção é explorado sua principal discordância: o presumido “reducionismo” da teoria da justiça rawlsiana à dimensão redistributiva (econômica), aqui chamada de crítica do reducionismo redistributivo. Se essa objeção procede ou não é objeto da terceira e última seção. Nela, é argumentado que mesmo que as preocupações normativas de Fraser (quanto ao problema do reducionismo) sejam válidas, ainda assim, esse problema não se aplica à teoria rawlsiana. Ao contrário, é argumentado que é possível encontrar “semelhanças de família” entre as concepções de Fraser e Rawls: (a) no seu alicerce e compromisso com o pluralismo, (b) na sua investigação e defesa do status igualitário entre as pessoas e, finalmente, (c) na constatação que o ideal normativo da igualdade democrática entre as pessoas (ou paridade de participação) requer dos arranjos institucionais não somente a redistribuição de recursos e bens econômicos, como também elementos de qualidades diferentes. (shrink)

This paper argues that potential cases of oppression, such as sex trafficking, can sometimes comprise autonomous choices by the trafficked individuals. This issue still divides radical from liberal feminists, with the former wanting to ‘rescue’ the ‘victims’ and the latter insisting that there might be good reasons for ‘hiding from the rescuers.’ This article presents new arguments for the liberal approach and raises two demands: first, help organizations should be run by affected women and be open-minded about whether or not (...) the trafficked individuals should remain in the sex industry. Second, the career choices of trafficked individuals should be expanded by the introduction of an opportunity-extending right to asylum. (shrink)

Este artigo propõe apresentar como ao longo das três gerações da Teoria Crítica – Max Horkheimer, Jünger Habermas, Axel Honneth – foi-se modificando o vocabulário acerca do que ela deveria denunciar ou expor. Segundo Horkheimer, caberia à Teoria Crítica expor as contradições sociais do sistema de sua época, já o segundo Habermas expõe as tensões inerentes às sociedades complexas e, por fim, Axel Honneth, os desenvolvimentos falhos (ou desviantes) da ideia de liberdade. Cada autor, a sua maneira,.

Stem cell research programme has been celebrated world over as the most promising medical research in the 21st century. However, the method of stem cell research involves the use and unavoidable destruction of human embryo. As a result of this, many theologians, scholars and analysts have condemned the research programme. Their argument is that the embryo use in stem cell research is human person; hence it is immoral. This paper therefore aims at analyzing and examining the issue in order to (...) establish the veracity or otherwise of the moral argument articulated against stem cell research. (shrink)

In this study, I aimed to carry out a comparative analysis of the methods of conversational philosophy and sage philosophy as contributions towards overcoming the problem of methodology in African philosophy. The purpose was to show their points of convergence and probably, if possible, their point of divergence as well. I did not intend to show that the method of one is superior or inferior to the other. The objective was to provide an analysis to show that the two methods (...) are essentially the same with little variations. Thereafter, I highlighted their significance as methods of doing African philosophy and discussed their problems as well. I used the methods of analysis and hermeneutics. From the study, I concluded that conversational philosophy is an extension or a modified form of sage philosophy. The implication of this conclusion is that sage philosophy and conversational philosophy should overlap each other in research and purposes. (shrink)

In this paper, I aimed to study the relationship between postmodernism and phenomenology. In the study, I established that postmodernism and phenomenology bear similar ontological marking, which base their concepts and methodologies on an individualistic framework. On the basis of such ontological framework, phenomenology, in particular, postulates a method of studying phenomena, which involves individuating and isolating the phenomena from horizon and holding them as separate individual entities. The purpose is to enable the phenomenon or object to stand out and (...) be seen clearly as it is in itself. In this way, it is expected that the true essence of the object will be visible and projected. I have found this conceptual framework inadequate in the study of phenomena and grasping of their true essences and meanings. I argue that bracketing off the horizon in order that the object may clearly stand out will transform the object into another object different from its original form. To solve this observed problem, I introduced the concept of “afriphenomenology”, which is a phenomenological theory and methodology that is based on African ontology. Afriphenomenology, basing its premises on African ontological experience, holds that objects and phenomena are interconnected, interrelated, interdependent and complementary. For this reason, when phenomena or objects appear they do so as cohort, cluster, correlative and interconnective entities or events rather than as individuated and unrelated realities. Therefore, to grasp the true essence and meaning of an object or a phenomenon will involves studying the object or phenomenon in relations with the correlative objects and phenomena. Citing example of the events that led to the discovery of the planet Neptune, I show how afriphenomenology can help us discover new information about objects and phenomena. (shrink)

The article describes a comparative analysis of research on the approaches and peculiarities of the implementation of supervision and intervision in the professional activity of teachers abroad and in Ukraine. The concept of supervision and intervision in the work of teachers in the secondary school is revealed. The use of supervision and interference in the professional activity of teachers makes it possible to effectively prevent their emotional and professional burnout. It is noted that in Ukraine, for the first time, a (...) program of psychosocial support, which includes regular supervision for teachers and school psychologists, was developed and implemented by specialists of the National University of Kyiv-Mohyla Academy with the support of UNICEF in the eastern regions of the country where the military conflict has been taking place. However, among the teachers around the country, this practice is not used because there is no system for the preparation of supervisors; most teachers are not familiar with this concept at all. Intervision in schools abroad is quite developed, it is carried out systematically, it is aimed at creating a special and safe space for professional support, exchange of experience, and information, and it prevents emotional and professional degradation. In Ukrainian schools, the intervision between colleagues is partial. Therefore, this form of work needs support and development from the school administration. Examples of the plan of work during intervision among the teachers on the basis of foreign experience are given and recommendations on conducting intervision in pedagogical collectives are offered. (shrink)

Philosophers have had surprisingly little to say about the concept of a victim although it is presupposed by the extensive philosophical literature on rights. Proceeding in four stages, I seek to remedy this deficiency and to offer an alternative to the two current paradigms that eliminates the Othering of victims. First, I analyze two victim paradigms that emerged in the late 20th century along with the initial iteration of the international human rights regime – the pathetic victim paradigm and the (...) heroic victim paradigm. Holocaust victims are quintessential instances of the pathetic victim paradigm. They are marked by passivity and innocence in the face of overpowering force and unspeakable humanly inflicted suffering. Aung San Suu Kyi is an exemplar of the heroic victim paradigm – prisoners of conscience, in Amnesty International’s terms. Because heroic victims face off against the repressive power of the state to fight injustice, they are by no means passive, but they must be innocent of wrongdoing – that is, they must use nonviolent means of dissent – to qualify as heroic victims. Second, I problematize the asymmetrical conceptions of innocence that underwrite the two victim paradigms. Whereas the pathetic victim paradigm identifies innocence with passivity, the heroic victim paradigm countenances agentic victims and adverts to a universalist, absolutist stance on the limits of the legitimate use of state power to ascribe innocence to heroic victims. Both conceptions of innocence are out of keeping with well established social and legal practices regarding what constitutes coercive force and innocent victimhood. Consequently, there is reason to be skeptical of the two victim paradigms. Third, I identify two kinds of human rights violations and two categories of victims that AI defends despite their failure to fit the two paradigms – women trafficked into sex work and prisoners on death row. In many cases, women forced to do sex work are not innocent girls who are ignorant of the trafficking system and who helplessly fall prey to smugglers. They are desperately poor women who for that reason are willing to take enormous risks to try to relieve their own and often their families’ deprivation and suffering. Although these women act nonviolently for irreproachable reasons, they lack the public political agendas that characterize heroic victims. Unless non-fulfillment of subsistence rights is recognized as a form of overpowering force that inflicts severe, avoidable suffering, these women do not qualify as pathetic victims either. The victim paradigms pose an even greater obstacle to recognizing that the death penalty is a human rights violation and that death row prisoners are victims. Because a jury concluded that these individuals committed heinous, violent crimes, they are excluded by the heroic victim paradigm. Only if death row prisoners can be proven (usually through DNA evidence) not to have committed the crimes for which they were convicted can these individuals qualify as pathetic victims. In the absence of any reason to believe that they are innocent and especially if they are unrepentant, they are widely regarded as brutal victimizers of others who deserve no sympathy for, let along relief from, the suffering they “brought on themselves.” Finally, I confront the Othering of victims that results from the two victim paradigms, which leads many victims to eschew the label, thereby opting out of human right discourse. I propose revisions in the victim paradigms that eliminate the real-world exclusions they sponsor as well as the Othering of victims of human rights abuses. In particular, I endorse greater attention to what people and the institutions they create do to other people, and I favor a presumption that unnecessary and severe humanly inflicted suffering is a human rights violation. Moreover, I reject the innocence criterion embedded in the two paradigms and urge that it be replaced by a burdened agency criterion. These modifications better align the concept of a victim with a realistic understanding of human subjectivity and agency and allow for a more capacious understanding of who is a bearer of human rights and under what conditions right-holders become victims of rights violations. (shrink)

The thesis aims to provide an interpretation of John Rawls’ social bases of self-respect from the debate on redistribution and recognition in the current state of the art of theories of justice. The first chapter reenacts the reception of Rawlsian theory in the debate based on three critiques: (a) Iris Young's critique of the allocative-distributive paradigm, (b) Axel Honneth’s critique of the legal-political limitation, (c) Nancy Fraser's critique of the redistributive-reductionism. Far from considering the conception of ‘justice as fairness’ as (...) an insensitive terrain for dealing with matters of recognition, criticisms point out, on the contrary, the attempts of liberal Rawlsian theory to move into these issues, mainly taking the social bases of self-respect into account. However, these criticisms agree that Rawls' theory of justice would fail for several reasons. In the following chapters, each of these criticisms is addressed. The second chapter replies to Young's criticism. Contrary to what the author have supposed, ‘justice as fairness’ is better understood as a relational conception of justice rather than an allocative-distributive one. The third chapter addresses Honneth's criticism. On the one hand, the Critical Theorist is right in stating the limitations of Rawls' theory of justice; however, on the other hand, a deontological theory of justice – like the Rawlsian one – conceives these limitations as a normative advantage rather than as a theoretical flaw. The fourth chapter focuses on Fraser's critique. Likewise in her deontological model, it is argued that ‘justice as fairness’ would also have taken the cultural dimension of justice duly into account as well as, more specifically, status inequalities and cultural conflicts. Given the compatibility between their normative models, in the fifth and last chapter, a return to Fraser's deontological recognition via Rawls is advocated. (shrink)

Jenny Saville is a leading contemporary painter of female nudes. This paper explores her work in light of theories of gender and embodied agency. Recent work on the phenomenology of embodiment draws a distinction between the body image and the body schema. The body image is your representation of your own body, including your visual image of it and your emotional attitudes towards it. The body schema is comprised of your proprioceptive knowledge, your corporeally encoded memories, and your corporeal proficiency (...) with respect to various environments and activities. Saville is concerned with body image issues, and I discuss how she reconfigures representational practices with respect to feminine body images. However, the most exciting potential for feminist analysis of the state of the female nude derives from the concept of the body schema, for this concept endows the human body with subjectivity and agency. My key question, then, is by what pictorial means and to what extent Saville succeeds in representing agentic womanhood. I argue that interpreting Saville’s paintings from the standpoint of the body schema demonstrates the radicality of her remaking of the female nude and the rapport between her imagery and feminist values. (shrink)

This paper addresses two related topics: 1. The disanalogies between elective cosmetic practices and sex reassignment surgery. Why does it seem necessary for me – an aging professional woman – to ignore the blandishments of hairdressers wielding dyes and dermatologists wielding acids and scalpels? Why does it not seem equally necessary for a transgendered person to repudiate sex reassignment procedures? 2. The role of the body in identity and agency. How do phenomenological insights regarding the constitution of selfhood in relation (...) to the interplay between the body image and corporeal know-how contribute to an account of the agency of transgendered individuals? Studying several paintings by contemporary feminist artist Jenny Saville has advanced my thinking on these topics. Saville’s imagery is an invaluable aid to reflection on these issues because she uses her painterly technique, which critics often dub “virtuoso,” to represent lived human bodies. In her work, viewers encounter representations of subjectivized, agentic corporeity, as distinct from inert, objectified flesh. Moreover, her sympathetic engagement with nonconformist, devalued bodies helps to reconfigure the standard gestalts of the human body that viewers typically carry with them and thus to convert fear and/or disgust into appreciation and understanding. In this paper, I consider three of Saville’s paintings. Plan, Saville’s self-portrait as a nude female whose body has been prepped for liposuction, conveys the pathos of this procedure. Matrix is a nude portrait of self-described “gender variant visual artist” Del LaGrace Volcano. In the words of one critic Saville’s depiction of Volcano’s nude intersexed body “restores beauty to the primitive [female] genital organ.” Passage, another nude portrait of an intersexed individual, is an image of vibrant sexuality despite the presumptively jarring juxtaposition of breasts and a penis. I argue that conceiving the agentic subject as a rational deliberative capability that uses a conjoined body as the instrument of its will makes it impossible to theorize the agency of transgendered people. In contrast, when agentic subjects are understood as embodied subjects and embodiment is understood as a dimension of practical intelligence, the agency of transgendered individuals is intelligible. (shrink)

This paper explores the relation between victims’ stories and normativity. As a contribution to understanding how the stories of those who have been abused or oppressed can advance moral understanding, catalyze moral innovation, and guide social change, this paper focuses on narrative as a variegated form of representation and asks whether personal narratives of victimization play any distinctive role in human rights discourse. In view of the fact that a number of prominent students of narrative build normativity into their accounts, (...) it might seem obvious that there is a connection between victims’ stories and moral insight. However, the category of victims’ stories spans an enormous variety of texts – private diaries, memoirs written for publication, interviews with journalists or social scientists, depositions prepared by human rights workers, stories shared with like-minded activists or with support groups, stories told to medical professionals, and testimony in courts, truth commissions and asylum hearings, to mention just some of the possibilities. The different contexts of elicitation and the different rules governing expression in these sites should make us wary of ready generalizations about the nature of victims’ narratives. Moreover, I doubt that existing explications of the way in which norms figure in narratives yield satisfactory theories of the contribution victims’ stories can make to discovering and defending just policies and practices. I consider two of the most prominent accounts of the relation between narrative and normativity. For different reasons, the account Anthony Amsterdam and Jerome Bruner present in their work on narrative and law and the account Hayden White presents in his work on narrative and history fail to appreciate the capacity of victims’ stories of abuse to advance understanding of and increase respect for human rights. In defense of the value of victims’ stories, I propose an account of the relation between normativity and a salient type of victim’s narrative that seems especially resistant to integration into human rights discourse. -/- . (shrink)

In this article we compare the experiences of women members of the board of directors of U.S. and Norwegian corporations. Based on the personal stories of two women directors from each country, we discuss similarities and differences in the role and characteristics of women corporate directors and the processes and behaviours they are involved in as directors within and outside the boardroom. We also investigate the role of gender-related dynamics in these two countries, focusing on board roles and processes, and (...) the visible and invisible board structures with which women corporate directors contend. (shrink)

Poverty, Agency, and Human Rights collects thirteen new essays that analyze how human agency relates to poverty and human rights respectively as well as how agency mediates issues concerning poverty and social and economic human rights. No other collection of philosophical papers focuses on the diverse ways poverty impacts the agency of the poor, the reasons why poverty alleviation schemes should also promote the agency of beneficiaries, and the fitness of the human rights regime to secure both economic development and (...) free agency. The book is divided into four parts. Part 1 considers the diverse meanings of poverty both from the standpoint of the poor and from that of the relatively well-off. Part 2 examines morally appropriate responses to poverty on the part of persons who are better-off and powerful institutions. Part 3 identifies economic development strategies that secure the agency of the beneficiaries. Part 4 addresses the constraints poverty imposes on agency in the context of biomedical research, migration for work, and trafficking in persons. (shrink)