This paper seeks to explore the way Giovanni Pico della Mirandola treated the Orphics and the Pythagoreans in his Conclusiones nongentae, his early and most ambitious work, so that he formulates his own philosophy. I do not intend to present and analyze the sum of Pico’s references to Orphics and Pythagoreans, since such an attempt is beyond the scope of this paper. Rather, I aim to highlight certain Pico’s aphorisms that allow readers to understand and evaluate his syncretic method and (...) his goals. In addition, I attempt to trace Pico’s sources and evaluate his proper knowledge, understanding and treatment of the Orphics and the Pythagoreans. Pico resorts to the Orphics and the Pythagoreans because he wants to give a practical and applied dimension to his philosophy. He attempted the revival of the original wisdom that underlies the traditions he combined. He was not a fan of the Aristotelian θεωρίης ἢνεκεν. Philosophy does not aim at proper knowledge, but is the key for the manipulation of the cosmos, physically and metaphysically speaking. Pico probably thinks of himself as the modern Orpheus: he does not intend to reveal the paths which cross the sensible and the intelligible, but he aspires to tread them. (shrink)

Култура је мозаик, а песници његове везе. Стваралаштво Светислава Мандића (1921–2003) садржи више поетичких рукаваца разгранатих у следећим стручним и научним областима: ликовна уметност, књижевност, филологија, лингвистика, историографија, просопографија, историја уметности, конзервација и туризмологија. Задатак зборника радова Поетика Светислава Мандића огледа се у томе да пружи целовитији увид у Мандићев литерарни рад, на првом месту песнички, са освртом на индивидуални таленат или креативне књижевноуметничке пасаже обојене аутореференцијалношћу у његовим студијама, есејима и чланцима. Светислав Мандић је објавио укупно шест књига нових (...) и изабраних песама: Двојица (у коауторству са Велимиром Ковачевићем, 1940), Кад млидијах живети (1952), Милосно доба (1960), Песме, са илустрацијама Александра Дерока (1966), Песме, у избору Николе Кољевића (1990), Звездара и друге песме – избор аутора (1995). Заступљен је у бројним антологијама: Зоран Глушчевић, У време несигурно. Поезија инспирисана фрескама (1969); Safet Burina, Panorama poslijeratne hercegovačke poezije (1973); Владета Кошутић, Светска духовна лирика (1984); Стеван Тонтић, Ружа вјетрова: из савременог пјесништва Босне и Херцеговине (1988); Stevan Tontić, Novije pjesništvo Bosne i Hercegovine (1990); Јосип Ости, Врт дивљих ружа (1989); Стеван Радовановић – Душан Батиница, Српски манастири и поетска реч (1990); Стојан Бербер, Српска љубавна поезија (2002); Ненад Ступар – Ненад Кебара, Осам векова светосавског песништва (2003); Нова Зора, бр. 1, 2004, 42; Ненад Грујичић, Антологија српске поезије (2012); Ранко Поповић, Ми знамо судбу: антологија српског пјесништва о националном страдању у XX вијеку (2018); Јован Пејчић, Поезија и свето. Српско духовно песништво (2019) и др. Рецепција песничких књига Светислава Мандића у времену њиховог настанка и објављивања у највећем делу била је књижевнокритичка и често није имала довољно широк херменеутички замах да осветли све пасаже њихових свеукупних поетичко-естетичких исходишта. Књижевноисторијски и књижевнотеоријски осврт на песников рад проналазимо у предговорима Петра Марјановића и Николе Кољевића. До сада је о делу Светислава Мандића публикован један зборник радова – Светислав Мандић у српској књижевности и култури (Бања Лука: Филолошки факултет Универзитета у Бањој Луци), настао је у оквиру пројекта Филолошког факултета Универзитета у Бањој Луци под називом „Књижевно-умјетничко дјело и заоставштина Светислава Мандића” (2019– 2021), под руководством проф. др Саше Шмуље. Пројекат је финансирало Министарство за научнотехнолошки развој, високо образовање и информационо друштво Владе Републике Српске. ** Међународни научни скуп „Поетика Светислава Мандића” одржан је 4. октобра 2023. године на Филозофском факултету у Новом Саду поводом две деценије од упокојења песника. Организатори скупа су Одсек за српску књижевност Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду и Катедра за србистику Филолошког факултета Универзитета у Бањој Луци, на основу Протокола о научној сарадњи (бр. 02-200/1) који је потписан 15. марта 2022. године – потписник је проф. др Исидора Бјелаковић. Зборник и скуп саставни су део ширег научноистраживачког пројекта који обухвата три научна скупа и три монографске публикације: пурпурну, плаву и жуту. Прву смо успешно објавили 2020. године – Савремено српско песништво и ново средњовековље: византијске теме и мотиви; зборник радова Анђели у књижевности (2023) јесте византијско плава књига, док је зборник Поетика Светислава Мандића – жута. Дугујемо велику захвалност проф. др Саши Шмуљи за савете и сугестије; помоћ у проналажењу међународних контаката и за уступљену грађу, фотографије и литературу; као и целом Одсеку за српску књижевност без чије подршке не би било могуће извести подухват. Уз вредан и добро организован тим са четири одељења: Организациони одбор, Научни одбор, Тим за превођење и Oрганизациони одбор изложбе Светислав Мандић – Прича о зографу успели смо да ускладимо динамику рада, рокове и обавезе, како би скуп и зборник били урађени по највишим стандардима научне заједнице у Србији и Републици Српској. Одржавање научног скупа подржало је укупно шест институција. Наставно-научна већa Филозофског и Филолошког факултета похвалила су иницијативу, подржала скуп и Зборник радова. Покрајински секретаријат за високо образовање и научноистраживачку делатност обезбедио је финансијска средства за штампу Зборника и организовање скупа. Туристичка организација Града Новог Сада донирала је промотивне пакете и туристичку туру са лиценцираним туристичким водичем за све учеснике скупа. Матица српска и Музеј града Новог Сада отворили су своја врата како би туристички обилазак попримио и културноисторијске ноте. Посебно смо захвални Галерији фресака Народног музеја у Београду и кустосу Бојану Поповићу на уступљеним фотографијама Мандићевих копија фресака. О скупу је остао и траг у медијима: РТС, РТВ, Радио „Беседа”, Вечерње новости, Дневник, Политика којима се овом приликом захваљујемо. Организациони одбор чине вредни људи који су „Поетици Светислава Мандића” пружили подршку пре, за време, и након скупа; као и у припреми ове публикације. У склопу одбора је и Тим за превођење – колегинице и колеге са Одсека за англистику који су преводили апстракте и резимее научних радова, као и посвећена група студената волонтера. Вредним рецензентима дугујемо велику захвалност за професионални приступ разноврсним истраживачким усмерењима. Истраживачи чије смо реферате чули на научном скупу долазе нам из: Бањалуке, Београда, Новог Сада, Ниша, Источног Сарајева и Сремске Митровице. Већина учесника скупа су млади истраживачи, али је у свакој сесији било присутно и по неколико професора као неизоставна подршка. Скуп су свечано отворили: продекан за науку проф. др Зоран Пауновић; у име Одсека за српску књижевност Филозофског факултета проф. др Наташа Половина; представник Катедре за Србистику Филолошког факлултета Универзитета у Бањој Луци – проф. др Саша Шмуља и моја маленкост. У пленарном делу скупа проф. др Саша Шмуља изложио је предавање на тему „Светислав Мандић у српској књижевности и култури”, а радни део био је организован у три сесије. У првој сесији тематски оквир задржан је на вези песникове поетике и културе. У другој је било речи о видљивом и невидљивом, а у трећој о вишестепеној слици Мандићевој – ликовној и песничкој. *** Радови у зборнику Поетика Светислава Мандића, укупно 18, настали су након плодних дискусија на истоименом скупу. Распоређени су у три прегледне једнаке целине: „Песник културе”, „Поезија видљивог и невидљивог” и „Песник вишестепене слике”. Четврто поглавље „Избор из литературе” садржи изворе и избор из библиографије. Последње поглавље „Прилози” сачињено је од песникових фотографија, фотографије легата и скенираних насловница свих збирки песама. Огледи су посве разноврсни, обухватају широк лук тема, идеја и херменеутичких замаха, због чега Зборник пружа целовитији увид у поетику Светислава Мандића отварајући нова читања и смерове тумачења. Остаје да Поетика Светислава Мандића, попут песникових стихова, рашким очима прошлости сагледа будућност и покуша да испуни задата очекивања. Записано у Новом Саду 4. XII 2023. са мишљу на годину 1208. (shrink)

The article provides an analysis of the views of Russian thinkers on historical progress; the concepts of freedom-opportunity, freedom-necessity, time and space are explored. Comparing the western and domestic approaches to the formation of the so-called "national idea", the author formulates his own hypothesis of progress, based on the creativity of the Person as conciliar unity.

Выделение языка делового общения в самостоятельный объект изучения стало возможным с развитием функциональной стилистики. При этом сам термин до сих пор является предметом лингвистических дискуссий, так как используется по отношению к очень разным типам текстов, которые оформляются в разных языках по-разному, с учетом национально-культурных особенностей и традиций. Однако в ситуации перевода и при сопоставительном анализе языков, в частности, русского и шведского языка, на первый план выходит то общее, что определяется функцией этих текстов и высокой степенью регламентации и клишированности их языкового (...) оформления и дает нам право объединить их под общим названием «язык официально-делового общения». (shrink)

У статті досліджується поняття поезії в філософії Мартіна Гайдеґґера. Під поезією розуміється «спосіб розкриття утаєності», що концептуалізується в опозиції до техніки та буденної мови. Техніка розглядається як спосіб розкриття утаєності шляхом постачання у наявність. Для прояснення поняття буденної мови проводиться аналіз концепту буденності, який представлено у роботі Андрія Юрійовича Лустенко. Для Гайдеґґера поезія – це сутність мови та мистецтва, екзистенціал. Виявилося, що не поезія є чимось винятковим, а непоетична мова не завжди була можливою: вона з’явилася внаслідок зміни способу виявлення істини, (...) а також відношення до знаку. У якості висновка стосовно філософії поезії-техніки Гайдеґґера постулюється необхідність опозиції поезії та історичного руху думки, яку встановлено відноситися до способів виявлення істини так чи інакше: вказуючи або означаючи, у красі або інформації, бачачи для себе місце в цілості буття або виставляючи перед собою цілі. (shrink)

The author has attempted to draw attention to major issues, methodological paradigm change, and the need for reconsideration of the facts obtained in the study of individual religious orthodox believer.

RESUMO O ensaio revê a análise crítica de V. N. Volóchinov a respeito dos processos de transmissão discursiva, questionando estudos consagrados das categorias estilísticas e impressionistas. Ao descobrir formas em que o discurso citado tensiona a citação fazendo emergir um discurso quase direto, que tanto pode ser do narrador como da personagem, Volóchinov entende ter encontrado uma outra história do discurso, muito mais favorável à manifestação da bivocalidade como reação ativa ao discurso de outrem e como plena manifestação do ideologema. (...) Inferimos, por conseguinte, que o problema examinado pelo teórico se coloca como uma nova episteme discursiva nos estudos dialógicos. ABSTRACT This essay reviews the critical analysis of V.N. Voloshinov with respect to the process of discursive transmission, questioning consecrated studies of stylistic and impressionistic categories. Voloshinov, on discovering ways in which reported speech creates tension in the citation, causing a quasi-direct discourse to emerge, which can be attributed to both the narrator as well as the character, understands he has found another history of discourse that is much more favorable to the manifestation of bivocality as active reaction to the discourse of the other, and as a full manifestation of the ideologeme. We infer, thus, that the problem examined by the theorist establishes a new discursive episteme in dialogic studies. (shrink)

The article is devoted to the review of the most significant provisions of philosophical thought in China, starting from the XIX century and up to the 40s of the XX century. The author examines the views of both Western and Chinese intellectuals who have contributed to the formation of the new or modern Confucianism main issues. One of the most important aspect is the influence of historical events that have occurred since the XIX century. For example, the two Opium Wars (...) (1840-1842 and 1856-1860) and the policy of self-isolation pursued by the Manchu court, the Qing dynasty challenged the trade interests of the European colonial powers, and the crushing defeats suffered by China during these wars marked two important phenomena: the conclusion of unequal treaties with the victorious powers and the ruling dynasties discrediting. Such circumstances forced Chinese society to pay attention to the current state of affairs and therefore ask relevant questions, even more urgent from the fact that the results of the Opium Wars changed the usual ideas of the Chinese about their statehood. As a result - China faced a crisis that needs to be overcome (some of the intellectuals in China still try to find the most comprehensive way to effectively overcome it). Gradually, a different perception of the Chinese tradition begins to take shape in the XX century. The author notices a gradual break from blind imitation of Western thought patterns to a further rethinking of the main Chinese philosophy provisions that already proceeding from the established modern discourse and the search for common points of contact in the East-West intercultural dialogue. (shrink)

В статье анализируются подходы к определению «интересов ребенка» как понятия и принципа, возникшего в контексте международного применения Конвенции о правах ребенка. «Интересы ребенка» не имеют четкого определения и становятся открытым к наполнению и интерпретации понятием. Представления о том, что значит действовать в «интересах ребенка», могут заключаться подчас в противоположных практиках в зависимости от того, кто именно исполняет действие. В статье рассматривается возникновение понятия «интересов ребенка» в качестве одного из принципов Конвенции о правах ребенка, отмечено различие между «мнением» ребенка и его (...) «интересами», которые соотносятся между собой в зависимости от подхода к осуществлению детских прав. Дается краткий обзор критических работ, посвященных понятию «интересов ребенка»: это понятие критикуется за бессодержательность и умаление прав детей относительно прав взрослых. Еще одна линия дискуссии связана с возможной заменой этого понятия другими более точными и релевантными концепциями. Одновременно с этим теоретические разработки из области социальных наук позволяют контекстуализировать детство и представления об «интересах детей» во временных, социальных и культурных рамках. Внимание уделено и российской практике инкорпорирования понятия и принципа «интересов ребенка» в рамках политического контекста. Автор соотносит «интересы ребенка» с понятием рационализированного мифа, предложенного Дж. Мейером и Б. Роуэном для исследования необходимых структурирующих элементов для деятельности организаций. «Интересы ребенка» в этой перспективе предстают необходимым элементом рационализации действий разных акторов в отношении детей. (shrink)