El ensayo pretende reconstruir los debates filosóficos franco-alemanes de los años 80. La llegada del pensamiento francés de Derrida, Foucault, Lacan, etc., generó en la filosofía alemana la polaridad asimilación-rechazo. Sostenemos que dicha polaridad es producto del rechazo o integración de las propias tradiciones alemanas que los autores franceses poseen. En consecuencia, creemos que son claves las obras de Manfred Frank sobre el pensamiento francés para entender tanto el debate como sus derivaciones en las discusiones sobre modernidad-posmodernidad, sujeto-no-sujeto, deconstrucción-hermenéutica, racionalidad-irracionalidad.

Cilj ovog rada je da razmotrimo zašto, i na koji način se Kvajn pozicionira između logičkih pozitivista i epistemoloških nihilista u pogledu shvatanja empirijskog svedočanstva. Naime, on će na nov način formulisati kriterijume opservacionalnosti s namerom da prevaziđe probleme koji su za logički pozitivizam bili nepremostivi, a da time ne žrtvuje objektivnost nauke poljuljanu krahom tradicionalnog pristupa epistemološkim pitanjima. Privučeni provokativnošću Kvajnovog istovremenog ispoljavanja radikalnih, ali i konzervativnih tendencija, odnosno namere da održi balans između stanovišta tradicionalne filozofije i epistemološkog nihilizma, (...) nastojaćemo da ispitamo koliko je Kvajn uspešan u svojoj zamisli. U zavisnosti od odgovora na to pitanje ocenićemo značaj i relevantnost kvajnovskog naturalističkog pristupa za empirističku epistemologiju. (shrink)

Ugledni mislitelji hermeneutičke filozofije Wilhelm Dilthey i Hans-Georg Gadamer okarakterizirali su Matiju Vlačića Ilirika kao klasika hermeneutičkog pristupa filozofiji. Taj sud dodatno dobiva na snazi jer su Dilthey i Gadamer okarakterizirani kao pristaše relativističke hermeneutike, dok je Vlačić inzistirao na adekvatnom razumijevanju i interpretiranju teksta. Uzevši u obzir da je za Vlačića ključno pravilo bilo da tekst treba tumačiti sukladno njegovu imanentnom smislu, razradio je dvije interpretacijske maksime, skop i hermeneutički krug, presudne za daljnji razvoj i konstituiranje hermeneutike kao metode (...) razumijevanja, dok ga se po našemu sudu istodobno može smatrati i anticipatorom načela blagonaklonosti. Za objašnjenje složenog hermeneutičkog odnosa cjeline i dijelova teksta, Vlačić je kombinirao induktivno-sintetičku i deduktivnu metodu. Taj odnos predstavlja zahtjevan proces provedbe hermeneutičkog kruga u kojem je na djelu primjena modela koherentnosti istine u heurističkom postupku razumijevanja. Drugim riječima, radi se o postupnoj rekonstrukciji smisla teksta. Tijekom tog eksplanativnoga procesa postaje razvidno da je značenje pojedinih dijelova i manjih tematskih cjelina razumljivo tek iz strukture i kompozicije cjeline teksta i da postupna induktivno-sintetička rekonstrukcija smisla teksta pretpostavlja primjenu deduktivne analize. Nadalje, u heurističkom procesu iščitavanja teksta nužno je provjeriti kako se konzistentnost pojedinih odlomaka i cjelina teksta koherentno uklapa u širu cjelinu, a interpretacijske maksime, skop i hermeneutički krug, pritom se ispostavljaju kao pouzdan organon u heurističkom procesu razumijevanja i objašnjenja teksta. U tom kontekstu je Vlačićev hermeneutički zahtjev za adekvatnom rekonstrukcijom smisla usporediv s načelom blagonaklonosti kako ga razumijeva Donald Davidson, postavljajući ga kao jedan od osnovnih pojmova svoje filozofije. Naime, Vlačić polazi od pretpostavke razložnosti govora i argumentacije, što podrazumijeva mogućnost hermeneutičke rekonstrukcije teksta i njegovog adekvatnog razumijevanja. Davidson je također, pomoću teorije triangulacije, pokušao pokazati kako objektivni svijet u jeziku komunikacije postaje intersubjektivni svijet razumijevanja i uvažavanja, čime zapravo želi pokazati da je naše razumijevanje izvanjskog svijeta uvjetovano zajedničkim sustavom znanja i modelom komuniciranja koji nikada ne može imati individualistička obilježja jer, jednostavno, participiramo u zajedničkom svijetu. Davidsonov koncept triangulacije na novi način je obilježio model hermeneutičke čestitosti koji je već zagovarao predstavnik prosvjetiteljske hermeneutike Georg Friedrich Meier. S obzirom na to da se problem antirealističkog pristupa ne može riješiti pozivanjem na kruti hermeneutički realizam ili objektivizam, ono što tekstom želimo pokazati jest da bi hermeneutiku, za razliku od npr. Rortyja, trebalo shvatiti kao interpretacijski konsenzus struke koji je uspostavljen u okvirima akademske zajednice. To je u skladu sa stavovima Paula Lorenzena, koje je u, pogledu akademskog konsenzusa s obzirom na interpretativnost, slijedio i Jürgen Habermas u izradi svoje teorije komunikativnog djelovanja. (shrink)

Sažetak Da postoji neka malena recenzija čuvene „Kritike čistoga uma“, na koju se Kant osjećao primoran tako odgovoriti da se od početka do kraja svojih „Prolegomena za svaku buduću metafiziku“ stalno s njome razračunava, moglo bi biti poznato boljiim poznavaocima Kantovih spisa, no bit će manje poznato da je ta recenzija – Göttingenska recenzija – ujedno dala povoda da se Kant javno postavi nasuprot onodobnoj filozofiji s kojom je njegova u više važnih pogleda bila srodna, naime škotskoj filozofiji zdravoga razuma. (...) U ovome se članku istražuje u kojem se kontekstu to suočenje odvijalo. -/- Zusammenfassung Dass es eine kleine Recension der berühmten „Kritik der reinen Vernunft“ gibt, auf die Kant sich genötigt fühlte, so zu antworten, dass er seine „Prolegomena zu einer jeden künftigen Metaphysik“ hindurch stetig mit ihr auseinandersetzt, könnte den besseren Kennern der kantischen Schriften bekannt sein, aber dass diese Recension – die Göttinger Recension – zugleich veranlasst hatte, dass Kant sich der damaligen Philosophie, mit der die seinige in mehreren wichtigen Hinsichten verwandt ist, nämlich der schottischen Philosophie des Common-Sense, öffentlich gegenüberstellte, ist vielleicht weniger bekannt. In dieser Aufsatz wird untersucht, in welchem Kontext es geschah. (shrink)