Личносна димензија времена (Personalistic Dimension of Time)

Crkvene Studije 14 (1):97-111 (2017)
Download Edit this record How to cite View on PhilPapers
Abstract
У античкој философској традицији, време је поимано као кинетичка просторност. Св. Августин задржава овакво поимање времена али га такође одређује и као памћење и очекивање, који означују сопство као место пресека вечног и пролазног, које он дефинише као временски простор. Св. Максим Исповедник, ослањајући се на Кападокијске Оце, даје одлучујући допринос конституисању нарочитог хришћанског схватања времена и просторности, сагледавајући га у контексту есхатолошке персоналности. Творевина треба да превазиђе временску и просторну интервалност која истовремено представља услов могућности промене начина постојања творевине кроз ипостасно сједињење са Логосом. Коначну истину творевине св. Максим описује као вечнокрећуће мировање, које представља ипостасно/личносно сједињење са Богом, и тиме личносни преображај спацио темпоралног темеља створених бића.
Keywords
No keywords specified (fix it)
Categories
(categorize this paper)
PhilPapers/Archive ID
DJA-6
Upload history
Archival date: 2020-06-25
View other versions
Added to PP index
2020-06-25

Total views
11 ( #51,851 of 51,671 )

Recent downloads (6 months)
11 ( #38,589 of 51,671 )

How can I increase my downloads?

Downloads since first upload
This graph includes both downloads from PhilArchive and clicks on external links on PhilPapers.