This article demonstrates that authorities cause social problems, including human destructiveness, and suggests that the solution to social issues lies in equal human rights.

My book "Humanism - A Philosophic-Ethical-Political-Economic Study of the Development of the Society" defines the system that will replace capitalism and finally create a good society.

St. Maximus the Confessor claims that the logos of created beings represents their essence as an icon. This claim gives us the opportunity to understand the term essence as an dynamic reality and not as a static given. Essence is not something that the being is, but what it is supposed to be. The idea of icon is herein present as ultimately ontological. The icon is no mirror of reality, but rather its eschatological realization. That which will be uncovers the (...) truth of the being. This way, St. Maxius has founded a dynamic ontology, which is a fundamental step away from the Hellenic heritage. The equalization of the essence of beings and icon is only possible in an Eucharistic view of the world, wherein the Eucharist represents in an iconic way the presence of the eschatological truth in history. (shrink)

In contemporary research, the prevailing view is that the Therapeuts, of which Philo of Alexandria writes in Vita Contemplativa, were a Jewish group or sect. There is also an opinion that Therapeuts are the product of Philo’s utopian fantasy. In both cases, the report of Eusebius of Caesarea in the Church history is dismissed as unfounded. In this paper, we will outline the reasons why we believe that Eusebius’s view cannot be rejected as unfounded, and that it is more convincing (...) than alternative assumptions. (shrink)

In this paper, the author presents Jaspers’ view of the relationship between the state and university. According to Jaspers, universities should be free from any state control. Jaspers’ attitudes are mostly normative. According to Jaspers, the very existence of the institution of universities means that the state strives to provide a space where truth can be investigated, a space that would be independent of any kind of influence. Therefore, according to Jaspers, there is a certain tension, or even hostility, between (...) the state and university. Although Jaspers is aware that freedom to investigate at university may be abused, in the sense that teachers may become indolent, he believes that it is a risk worth taking. As far as political conflict is concerned, it can be a research topic at university, but university must not be an arena for political fighting. Jaspers indicates that, although every university belongs to a certain nation, its mission is supranational. Because of this, universities must not take sides in the struggle between nations. National issues may be investigated alongside other subjects; however, according to Jaspers, national issues must never become the objective and purpose of the existence of universities. (shrink)

The article provides an account of the unlikely revival of the medieval Just War Theory, due in large part to the efforts of Michael Walzer. Its purpose is to address the question: What is a just war theorist? By exploring contrasts between scholarly activity and forms of international activism, the paper argues that just war theorists appear to be just war criminals, both on the count of aiding and abetting aggression and on the count of inciting troops to commit war (...) crimes. (shrink)

In this paper, the author will attempt to analyze some of the basic concepts in Leibniz’s Monadology from the perspective of the contemporary philosophy of the mind. The aim of the paper is to suggest that the traditional understanding of Leibniz as a pluralist or parallelist, though not completely untrue, is not always completely revealing and fruitful concerning its possible value for the philosophy of the mind. By analyzing some of the core concepts, the author will attempt to approach the (...) mind-body problem from a rather different angle, suggesting that the mind-body problem is to be regarded as an epistemological one, that is, it concerns how we know and speak of matter and nature. (shrink)

Richard of St. Victor is an important figure in the history of scholasticism. In this paper, we will analyze his idea of the person, which he developed for the needs of Triadology. The peculiarity of Richard's point of view is reflected in the attempt to establish the relationship as a key ontological definition of the person. In his thinking, Richard relies on his predecessors, primarily Tertullian, Augustine and to some extent Anselm. Despite the limitations arising from such a background, Richard's (...) insights were a novelty in the thought of the Western Christianity, and the consequences of his teachings have never been fully grasped. (shrink)

In this paper, I consider an important objection to moral motivation of believers. It is the objection that their acts are motivated by self-interest,i.e. their personal salvation. Such motivation is sometimes identified as selfish. Therefore, I demonstrate the distinction between self-interest and selfishness. I would like to remind the reader that the critique of self-interest as moral motivation of believers appears within the very traditions of the major world religions. Then, I argue that some contemporary forms of secular ethics still (...) refer to a certain form of self-interest. (shrink)

This article interprets the religious epistemology of the Caitanya Vaiṣṇava theologian Jīva Gosvāmin, specifically his division of perception in ‘learned’ and ‘ignorant’, to argue that ‘learned’ perception is supersensible cognitive experience shaped by learning and language. The article goes on to show that the contemporary scholarship on religious experience can learn an important lesson from Jīva’s epistemology, namely that the social construction of categories that shape religious experience need not involve ontological agnosticism with respect to the existence of objects presented (...) in it. (shrink)

In this century technology, production, and their consequent environmental impact have advanced to the point where unrectifiable and uncontroIlable global imbalances may emerge. Hence, decisions made by existing human beings are capable of dramaticaIly affecting the welfare of future generations. Current controversy about environmental protection involves the question of whether our present obligations to future generations can be grounded in their present rights. Many philosophers would question the very intelligibility of the idea that future individuals might have present rights. They (...) do not see how a non-existing object could be said to have anything, let alone rights. Others see no obstacle to attributing properties to such objects. Thus, the controversy about the rights of future individuals shifted to a different, that is, ontological level. What is the proper method for resolving conflicts on this “deeper” level? This essay has two inter-dependent goals: (1) to suggest and assess a testing procedure for ontological claims, through the use of an example of conflicting ontological theses; and (2) to illuminate the concept of a right, through a discussion of the most general features of the requirements for the possible possession of rights. (shrink)

This essay examines the contributions of Greek philosopher and theologian Christos Yannaras to the question of the relationship between faith and reason. Although a comprehensive analysis of the entire body of his work is beyond the scope of this project, we will attempt to demonstrate through a selective survey, from the early `On the Absence and Unknowability of God' (1970) to the later `The Effable and the Ineffable' (1999), that he presents a convincing `third way' between rationalism and deism. We (...) will argue that Yannaras accomplishes this by methodologically deconstructing the presuppositions of rationalism and advocating for a more `empirically correct' approach grounded in apophaticism and social verification of knowledge. In doing so, he introduces a paradigm that not only challenges the binary opposition between faith and reason but also establishes a distinctive point of encounter between Orthodox Christian theology and contemporary philosophical discourse. (shrink)

The paper discusses three aspects of belonging to religious systems of belief within a modern liberal society, namely (1) the sincerity and consistency of belief, (2) the possibility of exteriorization of belief through broader social interactions or transactions, and (3) the relationship between religious belief and the modern concept of affirmative tolerance, or affirmation of differences, which has become a pronounced public policy in multicultural liberal societies. The author argues that, while negative tolerance allows sincere religious belief to flourish in (...) the private sphere and for benevolence to be shown to those who are seen as mistaken in their beliefs, affirmative tolerance opens an array of logical issues. The demand to extend potential substantive validation to opposed beliefs produces the ricochet effect of de-validating one’s own beliefs. This creates difficulties for religious communities when issues at stake are beliefs that, in the respective belief-systems, are definitive of the moral goodness and moral badness. Upon a more careful examination of the logical relations between the soteriological promises characteristic of what is sometimes called the ‘substantive’ layer of religiousness, on the one hand, and the public expectation of a tolerant coexistence of religious communities on a social level, on the other hand, it becomes clear that the tolerance required can only be a negative tolerance. Any expectation of affirmative tolerance de-values the soteriological script of the respective system of religious belief, and is thus likely to lead to serious disturbances in a liberal context of multi-cultural coexistence. The author argues that the recent political announcements of a ‘failure of the multicultural experiment’ are caused by the aggressive pursuit of ‘affirmative tolerance’ rather than by any in-built intolerance of others in any of the large religious belief systems now prevalent in the liberal democratic world. (shrink)

Τρόπος ὑπάρξεως bei den Kappadokischen Vätern und bei St. Maximus Confessor In dieser Arbeit werden wir versuchen, zu erörtern, was der Begriff τρόπος ὑπάρξεως bei den Kappadokischen Vätern im Kontext ihrer Triadologie bedeutet. Unserer Meinung zufolge ist die Reduktion der Bedeutung des Begriffs τρόπος ὑπάρξεως auf individuelles Wesen mit Charakteristika kein entsprechendes Abbild der Absicht der Väter. Ganz im Gegensatz, der Begriff τρόπος ὑπάρξεως dient bei ihnen als Unterstützung für die Konstituierung des Begriffs der Hypostase, welcher neben der Bedeutung eines (...) individuellen Wesens mit Charakteristika auch Relation als Schlüs-selmoment ihrer personalistischen Ontologie besitzt. (shrink)

This paper explores Ksenija Atanasijević's (1894 - 1981) understanding of the ethical basis of feminism. It highlights her understanding that feminism as such has an ethical basis. Her criticism of the degrading position of women which, according to her, has its origins in a family based on the male violence against women is also pointed out. The paper also points to Ksenija Atanasijević's understanding of the universal goals of feminism, goals that are not directed only at women. The author points (...) out that despite the explicit distancing of Ksenija Atanasijević in relation to Marxism, especially the Marxist conception of class hatred, some of her positions are similar to the positions which Karl Marx presented criticizing Hegel. The author notes that at the time when she wrote her works, these views of Marx could not have been known to her. In conclusion, the author points out that for Ksenija Atanasijević the freedom of the individual forms the ethical basis of feminism. (shrink)

In this paper, I present some remarks about an example of Christian anti-Semitism. It is about well known anti-Semitic attitudes that Zoran Kindjic supports in his paper with some scholarly pretensions. I use this example to illustrate one kind of unacceptable paternalistic discourse. Namely, I argue that when it comes to basic eschatological teachings of Abrahamic religions, even the mildest form of what I have previously defined as linguistic-expressive paternalism – what could also be called conversational paternalism – cannot be (...) reasonably justified. (shrink)

The theological teachings of John Philoponus are important for several reasons: a) to see the real achievements and influences of Aristotelian logic in regard to theology, b) to see the real consequences of not accepting hypostasis as relational and ontologically based and c) to assess the real consequences of such teachings for Triadology and Christology.

Mogućnost samouništenja čovečanstva čini stalnu prateću temu u svim knjigama Svetozara Stojanovića napisanim posle njegovog doktorata o metaetici. Kakve god da su teme inače obrađivane, našlo bi se ponešto i o ovome, isprva kao usputno zapažanje i mogući ugao gledanja na glavnu temu, a kasnije, sve više kao posebna oblast razmatranja ili čak kao vodeća perspektiva. U ovom radu rekonstruišem Stojanovićevo tretiranje ove teme. Pošto je kod Stojanovića reč o apokalipsi u sekularnom smislu, ja za nju predlažem, u otvorenoj protivrečnosti (...) sa izvornim značenjem reči, izraz apokalipsa bez otkrivenja. Reč je o apokalipsi u kojoj je preostao samo još kataklizmički aspekt, i utoliko ovaj izraz dobro sledi Stojanovićeve izvorne intencije. U radu izlažem i komentarišem sve faze Stojanovićevog rada na ovoj temi tvrdeći da ona čini jedinu konstantu u filozofskim i političkim menama njegovog mišljenja. (shrink)

The term prohairesis has a long history; its usage is crucial for the development and understanding of basic ethical and anthropological assumptions in ancient Hellenic philosophy. In this article the author analyses the most important moments for the semantic transformation of this term, with particular reference to the implications of its usage in Byzantine theological and philosophical heritage, with the ultimate expression in work of St Maximus the Confessor and his christological synthesis. The equation between the terms prohairesis and gnome (...) and their separation from the authentic human nature, as well as the usage of the term thelesis for the original „human will“, represents the thorough revision of the antique philosophical heritage which could be compared with the distinction of the terms ousia and hypostasis by Cappadocian Fathers. In this article the author will show the extent to which and the way in which Byzantine theological and philosophical thought adopted and transformed its own Hellenic heritage. (shrink)

As Augustine himself testifies, he did not know Origen’s work so well. However, this does not mean that he was not acquainted with his key soteriological hypotheses, especially his teachings on apocatastasis. Although Augustine’s doctrine of predestination has completely opposite consequences in comparison to Origen’s teaching about apocatastasis, we believe that these teachings share the common ontological basis, which is the subject of this study. While Origen’s Christology is often called into question, Augustine’s Christology is considered correct. However, with both (...) authors we find a certain marginalisation of Christology in the field of ontologically understood soteriology. Theological insights of these two authors influenced to a significant extent the development of theology of both the East and West, making their works significant up until today, both from the aspect of Christian self-understanding and from the aspect of ecumenical dialogue. (shrink)

Larche equals person and individual, and there comes his misunderstanding of Zizioulas. He does not understand that person is a word for relation,and that way staying among the borders of classic scholastic thought. In the other hand, he understands the nature to be a realistic different entity in whichpersons participate. Because, the Fathers that Larche mentions in many places are directly opposite to Larches thought, he is forced to stretch his interpreta-tion, and is forced to come up with contradictory statements, (...) of many whichwe have shown. (shrink)

In this paper I will address the specifics of Peirce’s concept of qualia. Peirce is the first philosopher to ever use the term qualia as philosophical, but his understanding of it differs considerably from the contemporary philosophy of mind. There are certain tendencies to present Peirce in this regard as a forerunner of contemporary debates. Although such an interpretation is not unfounded, I believe that it does not do full justice to the significance of the concept for Peirce’s thought. I (...) will try to elucidate its importance with an adequate web of synonyms, that is, the other important concepts in Peirce’s philosophy. The main idea of the paper is that Peirce’s concept of qualia is not a technical term meant to tackle a finite group of problems within an already accepted ontology, but one of the concepts that Peirce uses to build his ontology. (shrink)

This paper aims to show how the legacy of socialism with a human face represents a far more serious obstacle for the postsocialist transition than the heritage of rigid socialism. This is because an amalgamation of the perception of the autochthonous character of socialism accompanied by the perception of its soft, human face, creates an anti-capitalist mentality (Ludwig von Mises) that leaves an enormous impact on the long-term understandings of the concepts of individual, society, state, and reforms. This sort of (...) mentality is deeply entrenched in Serbia, where a full-scale process of “debolshevization” has never been initiated. The continuity with socialist legacy is apparent in key segments of the ill-fated transition: political, institutional, economic, symbolical, and no less moral. (shrink)

The paper explores broader socio-historical circumstances which led to the famous Plato’s argument in favor of gender equality in Republic V. The author will critically discuss some of the most relevant interpretations of the argument given by G. Vlastos, J. Annas, A. W. Saxonhouse, and other contemporary philosophers. While some influences of Pythagoreanism or even Spartan practices must be admitted, Plato’s argument appears to be quite original and “revolutionary” for the 4th century B.C. Athens. Of particular importance is to recognize (...) the instrumentalist character of Plato’s and ancient Greek feminism in general, through careful comparisons with the contemporary era. (shrink)

Студије које се налазе у овој књизи су плод вишегодишњих истраживања и промишљања проблема положаја Цркве у савременом секуларном и постсекуларном све¬ту. У радовима који су овде представљени, истражени су различити аспекти ове проблематике, почевши од темељних пита¬ња која се тичу одређења секуларног друштва и религије, нарочито кроз анализу феномена религијских матрица. Посебна пажља је посвећена проблемима односа Цркве према рату и насиљу, и искушењима и могућностима ширења поруке вере у савременим медијима. Анализирана је и актуелна ситуација у којој се (...) налази Православна Црква, посебно кроз богословско разматрање контроверзи које су пратиле одржавање Свеправославног Сабора на Криту. (shrink)

Ovaj leksikon je namenjen savremenom čoveku. Praktičan je i zanimljiv te može koristiti učenicima, studentima i svima koji žele da obogate svoja stručna i opšta znanja.

In this paper, our intention is to present the main aspects of the understanding of the logos in Philo of Alexandria. Philo’s reception of this notion is especially important because his insights significantly influenced the development of patristic philosophy, and these influences, through the mediation of scholasticism, reached the modern age. Philo has a very important role in creating the Judeo-Christian heritage, and represents an important link for understanding the formation of the basic matrices of this worldview. For the first (...) time, a thorough synthesis of Semitic and Hellenic heritage was performed with him. The use of the term logos in that synthesis proves to be one of the key ones, since it is precisely this term, which has never lost its philosophical significance, partly and thanks to Philo, that is identified with the Son of God of the Christian tradition. (shrink)

In this paper, the author considers the concepts of xenophobia and nationalism. He distinguishes between three diferent forms of nationalism: 1) classical nationalism, 2) anti-colonial nationalism, and 3) identitarian nationalism. The frst is based on a belief in the racial and civilizational superiority of one’s nation, and is used to justify colonialism as a kind of messianic civilizing of the “inferior” Other. The second type emerges as a reaction to the frst one and acts as a defense against the cultural (...) subordination carried out by colonizers. To these two categories, the author adds a new kind of nationalism: identitarian nationalism. This type of nationalism shares with anti-colonial nationalism a defensive rhetoric, but it also advocates the preservation of the home culture’s specifcity, which is believed to be threatened by impoverished immigrants. In today’s Europe, we see this in the reaction to Muslim immigrants. The author argues that the right of foreigners to settle in other countries as immigrants cannot be unlimited, but also suggests that the demand of identitarian nationalists to preserve their own cultural identity from foreigners who change it does not apply in the case of wealthy foreigners who contribute to the economy of the country they come to. (shrink)

Die Aufgabe der christlichen Theologie ist es, der Dolmetscher des Evangeliums in jeder Generation zu sein. Evangelium bedeutet hier nicht nur Schrift, sondern vor allem eucharistische Überlieferung als lebendige Erfahrung des Reiches Gottes, welches kommenwird. Die Geschichte sorgte dafür, dass auch der Begriff der Theologie mehrere Bedeutungen bekommt – Wort über Gott, Gespräch mit Gott, theoretische Disziplin unterstützt durch Praxis, Pra-xis unterstützt durch Theorie. Es ist ein wenig seltsam, über den Platz der Theologie in der christlichen Tradition zu sprechen, weil (...) die beiden oft miteinander identiziert werden. Wenn wir die Entwicklung des Begriffs der Theologie analysieren, sowohl in der vorchristlichen als auch in derchristlichen Zeit, werden wir sehen, dass diese Frage nicht ohne Grundlage ist. (shrink)

U ovom tekstu ćemo istražiti na koji način i na kojoj osnovi je ideja napredovanja doživela svoju transformaciju u neoplatonizmu i hrišćanskoj teologiji. Pokazaćemo da se elementi ove ideje javljaju kod Plotina i pojedinih patrističkih autora, ali da je konačno uobličenje i razradu doživela prvenstveno u delu svetog Grigorija Niskog, koji je priznat kao najzaslužniji za njeno postuliranje.

The teaching of deification has long been emphasized as a peculiarity of Eastern Orthodox theology, which is unmatched by Latin fathers. Protestanttheologians reduced this teaching to the influence of paganism and explained it asone of the indicators of the unhealthy Hellenization of Gospel science. Accordingto the general agreement of contemporary scholars, St. Augustine not only speaksof deification but deification occupies a significant place in his theological system.We will try to analyze the most significant aspects of Augustine’s teaching on dei-fication in (...) the context of his general theological position. (shrink)

It was already Hannah Arendt, who, referring to Kant, emphasized the difference betweentruth and meaning, between practical common sense and opinions. It is interesting that the common sense approach is still completely dominant today, even among theologians, who are so often accused of irrationality – or perhaps just because of it. Theology seems to feel compelled to appeal to common sense, to show the modern world, that it is useful, or at least that it is not harmful. Our discussion in (...) this essay concerns the relationship between religion and violence. We will try and explore the problem on the fundamental level, with no pretensions to offer yet another proposal in the style of 'how to ...', that modern requirements for practicality require and expect. (shrink)

Having followed the literature on genocide since the beginning of 1990s I have been often struck that academic writing on genocide is very much like non-professional pursuits in youth sports: anything is considered 'a good try'. The French have a good phrase for what I mean here: n'importe quoi. Works exhibiting no sound methodology, replete with irrational claims without factual basis and beliefs about foreigners adopted on faith limited only by a 'the worse the better' criterion of plausibility dominate the (...) literature on genocide. My only consolation in confronting this literature has been that philosophers, for the most part, had not been the ones taking part in this orgy of nonsense. The book Genocide and Human Rights takes even that solace away as it purports to be 'a philosophical guide' to genocide. (shrink)

There is a widespread belief in Hinduism that Vyāsa, the alleged editor of the Vedas and author of the Mahābhārata, is identical with Bādarāyaṇa, the author of the Brahma-sūtra. The identification of these two mythic characters, however, originated between 800–980 CE, after the likes of Śaṅkara, Padmapāda, and Bhāskara, but before Vācaspati Miśra, Prakāśātman, Sarvajñātman, and Yāmuna. The purpose of this paper is to understand how and why such identification took place. The argument developed here is that the Bādarāyaṇa-Vyāsa identity (...) was invented by the author of or community behind the Bhāgavata Purāṇa as part of a complex of self-representation strategies. The Bhāgavata intentionally makes itself a work of Vedānta, indeed the Brahma-sūtra itself, over which it builds a new soteriology that is centered on the idea of bhakti. Two factors in particular stand out in light of the Bhāgavata’s Vedāntic background: Vyāsa’s paradigmatic character as the preserver of old dharma and the innovator, visionary, of new soteriologies; and the image of Vyāsa’s son Śuka as the model ascetic and ideal candidate for the new soteriological vision, through whom the Bhāgavata community chose to represent itself. (shrink)

The paper discusses the manner and extent to which Epicurean ethics can serve as a general philosophy of life, capable of supporting philosophical practice in the form of philosophical counseling. Unlike the modern age academic philosophy, the philosophical practice movement portrays the philosopher as a personal or corporate adviser, one who helps people make sense of their experiences and find optimum solutions within the context of their values and general preferences. Philosophical counseling may rest on almost any school of philosophy, (...) ranging — in the Western tradition from Platonism to the philosophy of language or logic. While any specialist school of philosophy may serve valuable purposes by elucidating specific aspects of one’s experiences and directing future action, the more ‘generalist’ the philosophy used as the basis for counseling is, the broader and more far-reaching its potential impact on the person undergoing counseling. Epicurean ethics is a prime example of a philosophy of life that is suitable for philosophical counseling today. Its closer examination reveals that, contrary to superficial opinion, it is not opposed to Stoicism and may in fact incorporate Stoicism and its antecedent virtues (including many Christian virtues) in a simple yet comprehensive practical system of directions for modern counseling. (shrink)

While most discussions of corruption focus on administration, institutions, the law and public policy, little attention in the debate about societal reform is paid to the “internalities” of anti-corruption efforts, specifically to character-formation and issues of personal and corporate integrity. While the word “integrity” is frequently mentioned as the goal to be achieved through institutional reforms, even in criminal prosecutions, the specifically philosophical aspects of character-formation and the development of corporate and individual virtues in a rational and systematic way tend (...) to be neglected. This paper focuses on the “internalities” of anti-corruption work with special emphasis on the pre-requisites that need to be ensured on behalf of the social elites in order for proper individual and collective character- formation to take place throughout the society. The author argues that a systematic pursuit of socially recognised virtues, both those pertaining to society as a whole and those specific to particular professions and social groups, is the most comprehensive and strategically justified way of pursuing anti-corruption policy, while institutional and penal policies can only serve an auxiliary role. The pursuit of institutional and criminal justice policies against corruption in a society that is subject to increasing relativism with regard to values and morality is at best ineffective, and at worst socially destructive. Thus the paper suggests a re-examination of the social discourse on the level of what the author calls “value strategy” and the gradual building of a plan to create and solidify specifically designed features of “corporate character” for key sectors of the society. This approach can serve as the main long-term strategy to improve the public profile of integrity and reinforce morality in both the public and civil sectors. (shrink)

A step towards constructing an ethics of international activism is proposed by formulating a series of constraints on what would constitute morally permissible agency in the context that involves delivering services abroad, directly or indirectly. Perhaps surprisingly, in this effort the author makes use of the concept of ‘force multiplier’. This idea and its official applications have explanatory importance in considering the correlation between the post-Cold War phenomenal growth in the number of international non-governmental organizations and the emergence of the (...) US as the sole, unchallenged superpower. Four moral constraints useful for morally assessing international activism are formulated and defended. The final outcome is an argument in favor of an overarching duty for any activist-minded Westerner to go local, while developing nations are urged to closely regulate, even criminalize, activities by international activists and ‘human rights organizations’ on their territory when not in solidarity or in support of local movements. The position defended, urging the normative primacy of local over international activism, also finds support in Immanuel Kant’s Third Definitive Article for A Perpetual Peace. (shrink)

This book offers a detailed account and analysis of the academic scandal regarding the honorary doctorate awarded to Professor Michael Walzer by Belgrade University and the events that followed.

The paper discusses the basic objections to the concept of „esoteric morality“ as a form of paternalism and elitism. The idea of „esoteric morality“, which originated with the Victorian utilitarian Henry Sidgwick, still has its supporters and opponents. While opponents point out that „esoteric morality“ violates the conceptual tie between morality and publicity, its proponents view it as a necessary part or implication of consequentialism.

Economic sanctions are envisaged as a sort of punishment, based on what should be an institutional decision not unlike a court ruling. Hence, the conditions for their lifting should be clearly stated and once those are met sanctions should be lifted. But this is generally not what happens, and perhaps is precluded by the very nature of international sanctioning. Sanctions clearly have political, economic, military and strategic consequences, but the question raised here is whether sanctions can also have moral justification. (...) Illustrated by the example of international sanctions against Yugoslavia, the authors show how the process of escalating demands on a target country, inherent to the very process of sanctioning, can lead ultimately even to overt aggression. As a result of this logic of escalation, economic sanctions cannot be articulated properly in any law-like system. Economic sanctions have much more in common with war than legal punishment, and in fact represent a form of siege. As such, they cannot be ended simply on the basis of their initial rationale, for the very process of sanctions implementation opens up possibilities for setting new goals and a continuous redefinition of the goal that sanctions are seen to have. (shrink)

Sanctions such as those applied by the United Nations against Yugoslavia, or rather the actions of implementing and maintaining them, at the very least implicitly purport to have moral justification. While the rhetoric used to justify sanctions is clearly moralistic, even sanctions themselves, as worded, often include phrases indicating moral implication. On May 30, 1992, United Nation Security Council Resolution 757 imposed a universal, binding blockage on all trade and all scientific, cultural and sports exchanges with Serbia and Montenegro. In (...) addition to expressing the usual "concern' and "dismay" regarding various events, the language of this Resolution also includes, on three occasions, unmistakably moral language "deploring" failures in meeting the demands of earlier resolutions.' There is no question that sanctions have political, economic, military and trategic consequences for the sanctioned state, perhaps exactly as desired by the sanctioning party. However, the question raised in this essay is whether in addition to these consequences, sanctions also produce morally reprehensible consequences that undermine their often-cited moral justification. If so, international economic sanctions are an immoral means of achieving primarily political goals. Six morally significant consequences are: 1) The unethical, elevated susceptibility of the sanctioned to olitical (and other forms of) manipulation, 2) the inherent and unjust paternalism in the process of sanctioning, 3) the abandonment of strict moral criteria on virtually all levels of evaluation, primarily inside the sanctioned country, but also in sanctioning states best exhibited in the attitudes toward the sanctioned, 4) the general decline in moral consciousness, 5) the subsequent rise of many forms of violence within the sanctioned state in connection with the increase in lawlessness, and a general decline of expectations in all areas of life, and 6) the continual, arbitrary redefining of conditions for a final lifting of sanctions. In light of this moral phenomenology we shall argue that sanctions, lacking in moral justification, are simply a means for achieving the mentioned immoral goals. Furthermore, the argument will be that sanctions are a form of siege and, as such, an act of war, requiring the sort of justification that would be needed to justify a war. (shrink)

Зборници Историја српске филозофије. Прилози истраживању представљају главни резултат рада на пројекту „Историја српске филозофије“ (евиденциони број 179064) који од 2011. године подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Пројекат, чији је носилац Филозофски факултет Универзитета у Београду, успешно се реализује у сарадњи са готово десет научно-истраживачких институција широм земље, укључујући и Аутономну Покрајину Косово и Метохија. Иако је првобитно планирано да пројекат траје само четири године, он се тренутно налази у десетој години постојања, а уз то је (...) и проширен већим бројем млађих колега доктораната. Од нарочитог значаја јесте то што радове за Историју српске филозофије. Прилози истраживању не достављају само чланови пројекта, већ и други професори, сарадници, истраживачи, како из Србије, тако и из других земаља: Русије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе. На тај начин, пројекат полако, али сигурно, задобија међународни значај. Аутори радова у зборницима Историја српске филозофије. Прилози истраживању бирали су теме у складу са властитим интересовањима, као и у договору са руководиоцем и осталим сарадницима пројекта. Премда је рад на истраживању српске филозофије још увек пионирског карактера, сарадници пројекта су дошли до сасвим нових открића, попут средњевековних, српских преписа старословенске прераде расправе Теодора Раитуског. Ваља напоменути да су сарадници пројекта „Историја српске филозофије“ објавили и већи број чланака у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, низ монографских научних студија, те остварили учешћа на више значајних међународних и националних научних скупова. Будући да су аутори ових публикација истакнути професори, универзитетски радници и интелектуалци запослени у научним институцијама широм земље (Београд, Косовска Митровица, Нови Сад, итд), омогућена је садржинска разноврсност публикованих текстова у којима се разматрају дела српских мислилаца из најразличитијих позиција и перспектива. За известан број радова у зборнику може се рећи да су интердисциплинарног карактера. Предмет истраживања пројекта јесте историја српске филозофије, односно критичко и теоријско разматрање развоја филозофских идеја, институција, рукописа и часописа у српској култури, почевши од средњег века па до данас. Нит водиља у истраживању српске филозофске баштине јесте уверење да постоји континуитет и идентитет српске филозофије, који се формирао у плодном дијалогу са страним, углавном европским узорима, идејама и мислиоцима. Истражујући однос између српске и других филозофија настојимо да расветлимо у којој мери и на који начин су страни филозофски писци утицали на радове домаћих аутора у оном историјском периоду у којем су настајали. Тако ће се утврдити у којој мери су њихова дела само рецептивног карактера, а у којој имају и оригиналан печат. Српска филозофија се од почетка развијала под страним утицајима, прво византијске филозофије, а потом у модерно и савремено доба под утицајем западноевропских и руских водећих праваца у филозофији. О овим сложеним односима критички и систематски се расправљало у већем броју студија у сва четири тома зборника посвећених српској филозофији и њеној историји. Српски филозофски писци не могу се издвојено посматрати од својих чланака, књига или превода. Исто тако је њихов рад неодвојив од њихове педагошке и политичке активности. Истраживање сарадника на пројекту стога је усмерено на критичко преиспитивање целине рада српских филозофа, где се у средишту налазе њихови филозофски текстови. Српска филозофија је интегрални део српске културе, те је нераскидиво повезана како са природним наукама, тако и са другим областима духовног стваралаштва као што су књижевност, теологија и уметности. Стога је значајно проучавање односа филозофије и других дисциплина, уочавањем њихових сличности и разлика, као и указивањем на то шта је у одређеним творевинама људског духа специфично филозофског карактера. За српску филозофску мисао карактеристично је и то што она често, нарочито у прошлости, није излагана у облику филозофских студија и расправа, већ је артикулисана у другим, књижевним жанровима, као што су средњовековна житија светаца или у модерно доба писма, дијалози или шире схваћени есеји. Исто тако потребно је показати како су у српској академској заједници неговане основне филозофске дисциплине (метафизика, онтологија, логика, епистемологија, филозофија језика, филозофија природе, етика, естетика, филозофија психологије, политичка филозофија, филозофија права и друге). При томе je један од задатака био да се процени колики је допринос наших филозофа поменутим дисциплинама. У периоду 2011–2019. сарадници пројекта ,,Историја српске филозофије’’ спровели су истраживања која нам пружају знатно дубљи, прегледнији увид у српску филозофију, најзначајније периоде у њеном развоју, писце и њихова дела, формирање и развој одређених филозофских дисциплина, као и њихов однос према наукама и другим областима стваралаштва. Показано је на који начин се артикулише однос српске филозофије према другим европским филозофијама, и то, како у погледу рецепције, тако и у погледу узајамних утицаја и сучељавања. Пошто је израда библиографија услов без ког озбиљно истраживање у хуманистичким наукама не може ни започети, неки од резултата овог пројекта јесу библиографије о српским филозофима и њиховим делима, о српској филозофској периодици, као и настави филозофије у југословенским земљама. Филозофија је камен-темељац природних и хуманистичких наука, те стваралаштва уопште. Она спада у суштински моменат опште образованости, како светске, тако и националне културе. Ниједна национална култура не може се целовито и темељно изучити уколико се из тог истраживања изостави њена филозофска традиција. У том смислу је потреба за изучавањем српске филозофске баштине од изузетног значаја за наше саморазумевање. Постоји читав низ делимично или потпуно неистражених тема и области, неутврђених чињеница, полусачуваних или готово нечитких рукописа које тек треба истражити, критички размотрити и систематизовати. Најцеловитију студију под називом Развитак филозофије у Срба (1804–1944) објавио је Андрија Стојковић 1972. године. Ово значајно дело је, међутим, не посматра српску филозофију у целини од њених средњовековних почетака. Године 1978. Бранко Павловић је покренуо први пројекат о српској филозофији на Институту за филозофију Филозофског факултета у Београду, који, на жалост, није заживео. Почетак српске филозофије везује се за преводе, коментаре и рецепцију византијске филозофије. У сва четири тома зборника налазе се текстови посвећени управо овим темама, а то су: формирање српске филозофске терминологије, рецепција старогрчке и модерне европске филозофије код српских писаца, однос филозофије и књижевности, као и однос филозофије и теолошке мисли у делима српских аутора. После губитка независне државе, српска филозофија се развијала под руским и немачким утицајима. Најзначајнији српски мислиоци XVIII века су Руђер Бошковић (1711–1787), Дубровчанин, српско-италијанског порекла, као и Доситеј Обрадовић (?–1811). Различити аспекти њихових дела били су предмет критичког разматрања у огледима публикованим у сва четири тома зборника. Српској филозофији XIX и XX века био је посвећен највећи број радова сарадника на пројекту. Које су то филозофске идеје у књижевном тексту, како се у њему манифестују, те може ли се реконструисати филозофско становиште једног књижевника јесу питања којима су се бавили радови објављени у свим до сада публикованим томовима зборника. Предмет њиховог преиспитивања биле су, између осталог, филозофске идеје и рефлексије у књижевним делима Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Лазе Костића (1841–1910) или Станислава Винавера (1891–1955), итд. Сарадници пројекта бавили су се и српском, академском филозофијом у XIX и XX веку: хегелијанцем Димитријем Матићем (1821–1884), оригиналном концепцијом еволуције Божидара Кнежевића (1862–1905), а затим и једним од најзначајнијих српских филозофа Браниславом Петронијевићем (1875–1954). Када је реч о првој половини XX века, нарочита пажња посвећена је феноменолошком покрету у Србији: часопису Philosophia и рефлексијама Загорке Мићић (1903–1982). Такође, водеће идеје српске политичке филозофије, идеолошки сукоби на линији левица-десница биле су истражене. Делом једног од најутицајнијих српских филозофа, академика Михаила Марковића (1923–2010), бавило се више сарадника овог пројекта. Такође, истраживана су дела Ксеније Атанасијевић (1894–1981), Бранка Павловића (1934–1985), те рецепција античке филозофије у делима Анице Савић-Ребац (1892–1953). Спроведена истраживања показала су, између осталог, на који начин је српска филозофија интегрисана у европску и светску историју филозофије. Рад на истраживању наше филозофске прошлости и критичком оцењивању садашњости није само од историјског значаја. Наши средњовековни писци су активно учествовали у конституисању византијске образовне парадигме. Српски научник и филозоф светског гласа, српско-италијанског порекла, Дубровчанин, Руђер Бошковић (1711–1787) снажно је утицао на развој западноевропске науке. Да је наша савремена филозофија такође постигла завидне резултате, чији значај превазилази националне оквире, понајбоље сведоче појаве изабраних дела наших најистакнутијих мислилаца, почевши од Бранислава Петронијевића (1875–1954), преко Михаила Марковића (1923–2010), Љубомира Тадића (1925–2013), Михаила Ђурића (1925–2011), Светозара Стојановића (1931–2010), Александра Крона (1937–2000). Неопходно је да се укратко осврнемо и на садржину претходна три објављена тома Историје српске филозофије. Прилози истраживању, како би се стекао увид у то које су посебне теме, филозофи и њихова дела били предмет критичког преиспитивања наших аутора. У публикованим зборниима готово да нема краћих рада, већ у њима доминирају огледи и студије. Студије првог тома проучавају филозофске идеје у широком историјском раздобљу почевши од оснивања српске државе и почетака филозофије код Срба, све до филозофа и мислилаца двадесетог века. У овом тому, аутори су се, између осталог, бавили средњовековном српском логиком, онтолошким основама филозофије природе и савременом рецепцијом методолошких идеја Руђера Бошковића (1711–1787) којем су посвећена два прилога, идејама и правцима просветитељства у делима Доситеја Обрадовића (1744–1811), потом економским идејама идејама Светозара Марковића (1846–1875) које су по први пут на системски начин истраживане, Слободана Јовановића (1869–1958) Владимира Дворниковића (1888–1956), Михаила Марковића (1923–2010). Теме проучавања су били: рано раздобље у филозофији Душана Недељковића (1899–1984) естетичка позиција Милана Ранковића (1932–2012), као и рецепција Спинозиног појма супстанције код Радмиле Шајковић (1924–2016). Две студије посвећене су Јустину Поповићу (1894–1979), од којих се у једној расправљало о односу Јустина Поповића, руских религијских филозофа и Канта. Други том је подељен у следеће тематске целине: Српска филозофија у XVIII, XIX и првој половини XX века, Српска филозофија и филозофска терминологија у словенском контексту, Српска филозофија од друге половине XIX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике. У њему је било речи о рецепцији дела Лазе Костића (1841–1910) у српској естетици, о научној метафизици Бранислава Петронијевића (1875–1954), затим о филозофским и књижевним аспектима мистичке еротологије Анице Савић-Ребац (1892–1953), те о доприносу Милоша Н. Ђурића (1892–1967) стварању српске филозофске терминологије. Публиковани су и радови о песнику-филозофу Бранку Миљковићу (1934–1961), естетичару Мирку Зуровцу (1941-) и недавно преминулом филозофу Милету Савићу (1957– 2015). Аутори зборника проучавали су српске мислиоце од осамнаестог века па до данас. Други део књиге посвећен је, између осталог, српској филозофској терминологији у ширем, словенском контексту. Објављени су и прилози о Миливоју Јовановићу (1869–1942), Јустину Поповићу (1894–1979), у којем је по први пут публикована преписка између Григорија Флоровског и Јустина Поповића, о хетеро-онтолошком заснивању естетике Милана Дамњановића (1924–1994), као и о филозофском становишту Радивоја Керовића (1961–). У овом броју уведена је посебна рубрика посвећена библиографијама српске филозофске периодике или пак дела филозофских аутора, чији је аутор Добрило Аранитовић. У другом тому публикована је библиографија часописа: Архив за философију, педагогију и друштвене науке, покренутог 1898. године, а који су уређивали Миливоје Јовановић и Стеван Окановић. Трећи том, подељен у четири тематске целине: О српској филозофији, књижевности и естетици, Српска филозофија од средњег века до XVIII и XIX века, Српска филозофија прве половине XX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике, захватио је широко историјско раздобље: студије о преводу збирке дела Дионисија Ареопагите Инока Исаије (XIV век), о Доситејевом (1744–1811) телеолошком доказу постојања Бога, о делу Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Божидара Кнежевића (1862–1954), Светомира Ристића (1886–1971), Николе Милошевића (1929–2007), Светозара Стојановића (1931–2010), Јована Аранђеловића (1935-), Николе Грахека (1949–2003). Било је речи и о филозофији природних наука Симе Марковића (1888–1939), као и о заснивању филозофије смисла у делу Богдана Шешића (1909–1999). Теме којима се аутори прилога у претходна три тома баве укључују и улогу Естетичког друштва Србије у развоју естетике у српској филозофији, појам и лик филозофије Срба у Републици Српској, затим потребу утемељења филозофије медија у културном амбијенту Републике Србије, књижевно-историјско заснивање српске националне литературе, естетичку мисао босанскохерцеговачких Срба, као и филозофске аспекте косовског мита и предања. Четврти том Историје српске филозофије. Прилози истраживању такође је подељен у четири тематске целине: Српски мислиоци XIX и XX века, Српска филозофија у националном, европском и медијском контексту, Библиографије српских филозофа и Сећања. И у овом тому прилога за проучавање српске филозофије садржани су тематски врло разнородни текстови почевши од оних који разматрају рефлексије најзначајнијих српских филозофа преко радова што се баве поетском и уопште уметничком артикулацијом филозофских идеја све до текстова који истражују однос филозофије и природно-научних дисциплина. Такође се расправило и о српској, религијској филозофији, о ауторима и темама из српске филозофије историје, политике као и о филозофији медија коју је код нас утемељила Дивна Вуксановић. Немали број радова посвећен је најзначајнијим српским филозофима XIX и XX века. Акрибичан текст о Божидару Кнежевићу, аутора Бориса Милосављевића, представља предложак за неку будућу монографију о најоригиналнијом српском филозофу. Милосављевићев текст спаја Кнежевићев живот, политичка уверења са његовим најзначајнијим делима и њиховом критичком рецепцијом. Рад о Загорки Мицић (1903–1982), хрватског филозофа Жељка Павића, показује да се њен филозофски допринос састоји у наглашавању етичких аспеката Хусерлове феноменологије. Феноменологија је утицала и на српску естетику, те Уна Поповић у системски промишљеном тексту открива разлоге зашто и на које начине је феноменологија утицала на формирање естетичких становишта српских филозофа. Три текстa су посвећена значајним, савременим српским филозофима попут Гаје Петровића (1927–1993), Светозара Стојановића (1931–2010) и Николе Грахека (1949–2003). Критички разматрајући основне ставове Гаје Петровића (1927–1993), Мирко Аћимовић не узима у обзир само Петровићев уџбеник Логике, него и његове постхумне радове који се баве историјом логике. У студији о Светозару Стојановићу (1931–2010) Јовица Тркуља се залаже за критичко преиспитивање Стојановићеве теоријске и политичке еволуције. У тексту о одређењу бола у филозофији бола Николе Грахека (1949–2003), Мирослава Трајковски разликује појмове „болно осећање“ и „болност“, те испитује могућност да се Грахекова теза о болу као паралелном нервном механизму прецизира помоћу феноменолошке анализе свести коју даје Франц Брентано. Илија Марић и Ирина Деретић своје радове посвећују српској рецепцији античке филозофије. Илија Марић проучава Недељковићеву (1899–1984) књигу о Хераклиту објављену 1924. за коју је А. Маркези превела све Ефежанинове аутентичне фрагменте. У рукопису другог издања, које до сада није објављено, Недељковић је унео низ промена и проширења. Поређењем објављене књиге и рукописа Марић открива Недељковићеву филозофску еволуцију од хераклитовца до дијалектичког материјалисте. У раду о Ксенији Атанасијевић (1894–1981), Ирина Деретић проучава њене радове о Епикуру, укључујући и француску књигу L’atomisme d’Épicure [Епикуров атомизам], настојећи да критички преиспита како веродостојност и актуелност интерпретације Епикура Ксеније Атанасијећ, тако и само Епикурово учење о миними и његову теорију о задовољству. С правом полазећи од тога да је потребно “предузети редефинисање просвјетитељски и позитивистички схваћеног „рационалног” знања, наиме треба признати епистемички статус не само исказима науке (тј. научне рационалности) него и изразима религиозног искуства, умјетничког искуства, па дакако и изразима искуства „народног духа” – Богољуб Шијаковић истражује етички смисао српских народних пословица у тексту „Мудрост у контексту: пословице и филозофије“. Исто тако, изрази песничког искуства имају филозофски смисао и значај. У огледу Загонетка и тајна: Лаза Костић и Бранко Миљковић око Хераклитове ватре, Богољуб Шијаковић тражи споне између два велика српска песника Лазе Костића (1841–1910) и Бранка Миљковића (1934–1961), при чему се обојица „окрећу“ Хераклитовој ватри, настојећи да одговоре на питање о томе да ли наука, филозофија, уметност и вера имају неко дубље јединство. Присуством филозофског у поезији бави се и Срђан Дамјановић у раду под називом Филозофски песимизам у поезији Симе Пандуровића (1883–1960), који, полазећи од промишљања Исидоре Секулић (1883–1960), Јована Скерлића (1877–1914) и Ксеније Атанасијевић (1894–1981) о Пандуровићевом поетском песимизму, тематизује разлику у типологији песимизма коју је уочио Јован Деретић (1934–2002). Два текста разматрају светосавље и то из различитих перспектива. Миленко Бодин проучава светосавље као специфично српски духовни образац мишљења у ширем контексту источно-хришћанског наслеђа европског културног миљеа филозофије. Владимир Цветковић преиспитује религијску филозофију Јустина Поповића (1894–1979) и Николаја Велимировића (1883–1956) нарочито у контексту њихове критике европског хуманизма, рационализма и индивидуализма, користећи се идејама руске религијске ренесансе, а пре свих идејама Свечовека, односно Богочовека, целовитог сазнања и саборности. Односом филозофије и природних наука баве се три текста у овом тому зборника. У тексту Математичка феноменологија Михаила Петровића (1868–1943), Горан Рујевић истражује основе разумевања математике у пројекту Петровићеве математичке феноменологије, из којег ће се показати да је веома близак логицизму, али да садржи и специфичне конвенционалистичке елементе. У раду Филозофске идеје Косте Стојановића (1867–1921), Александар Кандић разматра филозофске садржаје у његовим списима и Стојановићеву тезу о јединству наука и научних дисциплина, утемељену на метафизичком ставу о јединству стварности. Милош Миловановић истражује феноменологију Михаила Петровића (1868–1943) и његове спектре. Неки радови зборника посвећени су разматрању односа филозофије историје и политике, као и политичког ангажмана. Јован Аранђеловић, полазећи од хегелијанске разлике између разума и ума, те Хегелове филозофије историје, формира властите погледе о томе како се треба односити према кризном времену у коме живимо. Стојан Шљука показује значај активног ангажмана интелектуалне елите у српским државотворним настојањима. Часлав Копривица проучава оне моменте који заузимају најистакнутије место у делима недавно преминулог српског филозофа Александра Никитовића (1967–2016). Богомир Ђукић истражује филозофију историје савременог српског филозофа Ристе Тубића (1933–2018) у контексту историје српске филозофије. Иако у оваквом свету у ери владавине медијске културе питање слободе (имагинације) делује као пуко техничко-технолошко, Дивна Вуксановић, утемељивачица дисциплине филозофија медија у нашем академском систему, како је и напред наведено, покушала је да одговори на питање ,,да ли је савремена комуникациона технологија у стању да мења светове уметности и (медијске) културе (па тако и саму стварност), и ако јесте – на које то начине чини’’, а Јован Буковала је, настојећи да у нашем истраживачком дискурсу нагласи значај филозофије позоришта, која спаја филозофију и театрологију, преиспитивао улогу филозофије у позоришту анализирајући капитална дела Хане Арент Живот духа и Предавања о Кантовој политичкој филозофији, захваљујући томе што је ауторка ослонац нашла управо у утемељивачима филозофије позоришта – филозофима: Платону, Августину, Гетеу, Хегелу и Ничеу, док се Доброслав Смиљанић, на примеру Коларчеве задужбине, бавио дисолуцијом и етичким императивом јединства људског знања. У трећој целини Бибиографије српских филозофа, наш реномирани библиограф Добрило Аранитовић представио нам је био-библиографију Драгана М. Јеремића (1925–1986), једног од најзначајнијих српских естетичара. Аранитовић је, у свом препознатљивом стилу, дао комплетан преглед целокупне грађе овог покојног редовног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду на предметима Еестетика и Социологија уметности, али и истакнутог књижевног критичара. На жалост, у протеклих пар година смо остали без својих највећих филозофа. Стога је четврта целина, под називом Сећања, посвећена управо њима, јер су обележили наше време и српску филозофију уопште. Oдласком професора Филозофског факултета, Универзитета у Београду професорке теорије сазнања Светлане Књазев Адамовић (1931–2016), класичне филолошкиње Љиљане Црепајац (1931–2018), логичара Косте Дошена (1954–2017), социолошкиње и антрополошкиње Загорке Голубовић (1930–2019), естетичара Александра Зистакиса (1961–2019), остао нам је немерљив губитак. Напустили су нас, такође, и професори овог факултеа и универзитета који су свој рад посветили историји филозофије: Симо Елаковић (1940–2016), Слободан Жуњић (1949–2019) и Иван Вуковић (1970–2017). Према томе, имајући у виду основне тематско-проблемске целине, као што су филозофски писци, филозофска дела и часописи писани на српском језику, однос српске и других филозофија, израда библиографија српске филозофске литературе, филозофски рукописи писани у српској варијанти старословенског језика или пак књиге српских филозофа писаних на страним језицима, филозофске дисциплине и њихова повезаност са наукама и другим областима људског стваралаштва, историја институција попут српских универзитета и Српског филозофског друштва, очекује се да ће сарадници пројекта и у наредним годинама наставити да публикују есеје и научне радове у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, односно комплетне монографске студије у којима би се на аналитички и интердисциплинаран начин, кад год је то неопходно, бавили поменутим областима српске филозофије. Резултати ових истраживања биће представљени и на релевантним међународним и националним научним скуповима. Главни циљ рада на пројекту и даље је публиковање обимних зборника радова динамиком коју допуштају финансијски услови, чиме би се истраживање српске филозофије институционализовало у трајној форми. Овом приликом веома се захваљујемо Вишњи Кнежевић и Јовану Буковали на великој помоћи око рада на овом зборнику, укључујући архивске податке, али, пре свега, на њиховим саветима и лектури. (shrink)