Зборници Историја српске филозофије. Прилози истраживању представљају главни резултат рада на пројекту „Историја српске филозофије“ (евиденциони број 179064) који од 2011. године подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Пројекат, чији је носилац Филозофски факултет Универзитета у Београду, успешно се реализује у сарадњи са готово десет научно-истраживачких институција широм земље, укључујући и Аутономну Покрајину Косово и Метохија. Иако је првобитно планирано да пројекат траје само четири године, он се тренутно налази у десетој години постојања, а уз то је (...) и проширен већим бројем млађих колега доктораната. Од нарочитог значаја јесте то што радове за Историју српске филозофије. Прилози истраживању не достављају само чланови пројекта, већ и други професори, сарадници, истраживачи, како из Србије, тако и из других земаља: Русије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе. На тај начин, пројекат полако, али сигурно, задобија међународни значај. Аутори радова у зборницима Историја српске филозофије. Прилози истраживању бирали су теме у складу са властитим интересовањима, као и у договору са руководиоцем и осталим сарадницима пројекта. Премда је рад на истраживању српске филозофије још увек пионирског карактера, сарадници пројекта су дошли до сасвим нових открића, попут средњевековних, српских преписа старословенске прераде расправе Теодора Раитуског. Ваља напоменути да су сарадници пројекта „Историја српске филозофије“ објавили и већи број чланака у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, низ монографских научних студија, те остварили учешћа на више значајних међународних и националних научних скупова. Будући да су аутори ових публикација истакнути професори, универзитетски радници и интелектуалци запослени у научним институцијама широм земље (Београд, Косовска Митровица, Нови Сад, итд), омогућена је садржинска разноврсност публикованих текстова у којима се разматрају дела српских мислилаца из најразличитијих позиција и перспектива. За известан број радова у зборнику може се рећи да су интердисциплинарног карактера. Предмет истраживања пројекта јесте историја српске филозофије, односно критичко и теоријско разматрање развоја филозофских идеја, институција, рукописа и часописа у српској култури, почевши од средњег века па до данас. Нит водиља у истраживању српске филозофске баштине јесте уверење да постоји континуитет и идентитет српске филозофије, који се формирао у плодном дијалогу са страним, углавном европским узорима, идејама и мислиоцима. Истражујући однос између српске и других филозофија настојимо да расветлимо у којој мери и на који начин су страни филозофски писци утицали на радове домаћих аутора у оном историјском периоду у којем су настајали. Тако ће се утврдити у којој мери су њихова дела само рецептивног карактера, а у којој имају и оригиналан печат. Српска филозофија се од почетка развијала под страним утицајима, прво византијске филозофије, а потом у модерно и савремено доба под утицајем западноевропских и руских водећих праваца у филозофији. О овим сложеним односима критички и систематски се расправљало у већем броју студија у сва четири тома зборника посвећених српској филозофији и њеној историји. Српски филозофски писци не могу се издвојено посматрати од својих чланака, књига или превода. Исто тако је њихов рад неодвојив од њихове педагошке и политичке активности. Истраживање сарадника на пројекту стога је усмерено на критичко преиспитивање целине рада српских филозофа, где се у средишту налазе њихови филозофски текстови. Српска филозофија је интегрални део српске културе, те је нераскидиво повезана како са природним наукама, тако и са другим областима духовног стваралаштва као што су књижевност, теологија и уметности. Стога је значајно проучавање односа филозофије и других дисциплина, уочавањем њихових сличности и разлика, као и указивањем на то шта је у одређеним творевинама људског духа специфично филозофског карактера. За српску филозофску мисао карактеристично је и то што она често, нарочито у прошлости, није излагана у облику филозофских студија и расправа, већ је артикулисана у другим, књижевним жанровима, као што су средњовековна житија светаца или у модерно доба писма, дијалози или шире схваћени есеји. Исто тако потребно је показати како су у српској академској заједници неговане основне филозофске дисциплине (метафизика, онтологија, логика, епистемологија, филозофија језика, филозофија природе, етика, естетика, филозофија психологије, политичка филозофија, филозофија права и друге). При томе je један од задатака био да се процени колики је допринос наших филозофа поменутим дисциплинама. У периоду 2011–2019. сарадници пројекта ,,Историја српске филозофије’’ спровели су истраживања која нам пружају знатно дубљи, прегледнији увид у српску филозофију, најзначајније периоде у њеном развоју, писце и њихова дела, формирање и развој одређених филозофских дисциплина, као и њихов однос према наукама и другим областима стваралаштва. Показано је на који начин се артикулише однос српске филозофије према другим европским филозофијама, и то, како у погледу рецепције, тако и у погледу узајамних утицаја и сучељавања. Пошто је израда библиографија услов без ког озбиљно истраживање у хуманистичким наукама не може ни започети, неки од резултата овог пројекта јесу библиографије о српским филозофима и њиховим делима, о српској филозофској периодици, као и настави филозофије у југословенским земљама. Филозофија је камен-темељац природних и хуманистичких наука, те стваралаштва уопште. Она спада у суштински моменат опште образованости, како светске, тако и националне културе. Ниједна национална култура не може се целовито и темељно изучити уколико се из тог истраживања изостави њена филозофска традиција. У том смислу је потреба за изучавањем српске филозофске баштине од изузетног значаја за наше саморазумевање. Постоји читав низ делимично или потпуно неистражених тема и области, неутврђених чињеница, полусачуваних или готово нечитких рукописа које тек треба истражити, критички размотрити и систематизовати. Најцеловитију студију под називом Развитак филозофије у Срба (1804–1944) објавио је Андрија Стојковић 1972. године. Ово значајно дело је, међутим, не посматра српску филозофију у целини од њених средњовековних почетака. Године 1978. Бранко Павловић је покренуо први пројекат о српској филозофији на Институту за филозофију Филозофског факултета у Београду, који, на жалост, није заживео. Почетак српске филозофије везује се за преводе, коментаре и рецепцију византијске филозофије. У сва четири тома зборника налазе се текстови посвећени управо овим темама, а то су: формирање српске филозофске терминологије, рецепција старогрчке и модерне европске филозофије код српских писаца, однос филозофије и књижевности, као и однос филозофије и теолошке мисли у делима српских аутора. После губитка независне државе, српска филозофија се развијала под руским и немачким утицајима. Најзначајнији српски мислиоци XVIII века су Руђер Бошковић (1711–1787), Дубровчанин, српско-италијанског порекла, као и Доситеј Обрадовић (?–1811). Различити аспекти њихових дела били су предмет критичког разматрања у огледима публикованим у сва четири тома зборника. Српској филозофији XIX и XX века био је посвећен највећи број радова сарадника на пројекту. Које су то филозофске идеје у књижевном тексту, како се у њему манифестују, те може ли се реконструисати филозофско становиште једног књижевника јесу питања којима су се бавили радови објављени у свим до сада публикованим томовима зборника. Предмет њиховог преиспитивања биле су, између осталог, филозофске идеје и рефлексије у књижевним делима Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Лазе Костића (1841–1910) или Станислава Винавера (1891–1955), итд. Сарадници пројекта бавили су се и српском, академском филозофијом у XIX и XX веку: хегелијанцем Димитријем Матићем (1821–1884), оригиналном концепцијом еволуције Божидара Кнежевића (1862–1905), а затим и једним од најзначајнијих српских филозофа Браниславом Петронијевићем (1875–1954). Када је реч о првој половини XX века, нарочита пажња посвећена је феноменолошком покрету у Србији: часопису Philosophia и рефлексијама Загорке Мићић (1903–1982). Такође, водеће идеје српске политичке филозофије, идеолошки сукоби на линији левица-десница биле су истражене. Делом једног од најутицајнијих српских филозофа, академика Михаила Марковића (1923–2010), бавило се више сарадника овог пројекта. Такође, истраживана су дела Ксеније Атанасијевић (1894–1981), Бранка Павловића (1934–1985), те рецепција античке филозофије у делима Анице Савић-Ребац (1892–1953). Спроведена истраживања показала су, између осталог, на који начин је српска филозофија интегрисана у европску и светску историју филозофије. Рад на истраживању наше филозофске прошлости и критичком оцењивању садашњости није само од историјског значаја. Наши средњовековни писци су активно учествовали у конституисању византијске образовне парадигме. Српски научник и филозоф светског гласа, српско-италијанског порекла, Дубровчанин, Руђер Бошковић (1711–1787) снажно је утицао на развој западноевропске науке. Да је наша савремена филозофија такође постигла завидне резултате, чији значај превазилази националне оквире, понајбоље сведоче појаве изабраних дела наших најистакнутијих мислилаца, почевши од Бранислава Петронијевића (1875–1954), преко Михаила Марковића (1923–2010), Љубомира Тадића (1925–2013), Михаила Ђурића (1925–2011), Светозара Стојановића (1931–2010), Александра Крона (1937–2000). Неопходно је да се укратко осврнемо и на садржину претходна три објављена тома Историје српске филозофије. Прилози истраживању, како би се стекао увид у то које су посебне теме, филозофи и њихова дела били предмет критичког преиспитивања наших аутора. У публикованим зборниима готово да нема краћих рада, већ у њима доминирају огледи и студије. Студије првог тома проучавају филозофске идеје у широком историјском раздобљу почевши од оснивања српске државе и почетака филозофије код Срба, све до филозофа и мислилаца двадесетог века. У овом тому, аутори су се, између осталог, бавили средњовековном српском логиком, онтолошким основама филозофије природе и савременом рецепцијом методолошких идеја Руђера Бошковића (1711–1787) којем су посвећена два прилога, идејама и правцима просветитељства у делима Доситеја Обрадовића (1744–1811), потом економским идејама идејама Светозара Марковића (1846–1875) које су по први пут на системски начин истраживане, Слободана Јовановића (1869–1958) Владимира Дворниковића (1888–1956), Михаила Марковића (1923–2010). Теме проучавања су били: рано раздобље у филозофији Душана Недељковића (1899–1984) естетичка позиција Милана Ранковића (1932–2012), као и рецепција Спинозиног појма супстанције код Радмиле Шајковић (1924–2016). Две студије посвећене су Јустину Поповићу (1894–1979), од којих се у једној расправљало о односу Јустина Поповића, руских религијских филозофа и Канта. Други том је подељен у следеће тематске целине: Српска филозофија у XVIII, XIX и првој половини XX века, Српска филозофија и филозофска терминологија у словенском контексту, Српска филозофија од друге половине XIX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике. У њему је било речи о рецепцији дела Лазе Костића (1841–1910) у српској естетици, о научној метафизици Бранислава Петронијевића (1875–1954), затим о филозофским и књижевним аспектима мистичке еротологије Анице Савић-Ребац (1892–1953), те о доприносу Милоша Н. Ђурића (1892–1967) стварању српске филозофске терминологије. Публиковани су и радови о песнику-филозофу Бранку Миљковићу (1934–1961), естетичару Мирку Зуровцу (1941-) и недавно преминулом филозофу Милету Савићу (1957– 2015). Аутори зборника проучавали су српске мислиоце од осамнаестог века па до данас. Други део књиге посвећен је, између осталог, српској филозофској терминологији у ширем, словенском контексту. Објављени су и прилози о Миливоју Јовановићу (1869–1942), Јустину Поповићу (1894–1979), у којем је по први пут публикована преписка између Григорија Флоровског и Јустина Поповића, о хетеро-онтолошком заснивању естетике Милана Дамњановића (1924–1994), као и о филозофском становишту Радивоја Керовића (1961–). У овом броју уведена је посебна рубрика посвећена библиографијама српске филозофске периодике или пак дела филозофских аутора, чији је аутор Добрило Аранитовић. У другом тому публикована је библиографија часописа: Архив за философију, педагогију и друштвене науке, покренутог 1898. године, а који су уређивали Миливоје Јовановић и Стеван Окановић. Трећи том, подељен у четири тематске целине: О српској филозофији, књижевности и естетици, Српска филозофија од средњег века до XVIII и XIX века, Српска филозофија прве половине XX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике, захватио је широко историјско раздобље: студије о преводу збирке дела Дионисија Ареопагите Инока Исаије (XIV век), о Доситејевом (1744–1811) телеолошком доказу постојања Бога, о делу Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Божидара Кнежевића (1862–1954), Светомира Ристића (1886–1971), Николе Милошевића (1929–2007), Светозара Стојановића (1931–2010), Јована Аранђеловића (1935-), Николе Грахека (1949–2003). Било је речи и о филозофији природних наука Симе Марковића (1888–1939), као и о заснивању филозофије смисла у делу Богдана Шешића (1909–1999). Теме којима се аутори прилога у претходна три тома баве укључују и улогу Естетичког друштва Србије у развоју естетике у српској филозофији, појам и лик филозофије Срба у Републици Српској, затим потребу утемељења филозофије медија у културном амбијенту Републике Србије, књижевно-историјско заснивање српске националне литературе, естетичку мисао босанскохерцеговачких Срба, као и филозофске аспекте косовског мита и предања. Четврти том Историје српске филозофије. Прилози истраживању такође је подељен у четири тематске целине: Српски мислиоци XIX и XX века, Српска филозофија у националном, европском и медијском контексту, Библиографије српских филозофа и Сећања. И у овом тому прилога за проучавање српске филозофије садржани су тематски врло разнородни текстови почевши од оних који разматрају рефлексије најзначајнијих српских филозофа преко радова што се баве поетском и уопште уметничком артикулацијом филозофских идеја све до текстова који истражују однос филозофије и природно-научних дисциплина. Такође се расправило и о српској, религијској филозофији, о ауторима и темама из српске филозофије историје, политике као и о филозофији медија коју је код нас утемељила Дивна Вуксановић. Немали број радова посвећен је најзначајнијим српским филозофима XIX и XX века. Акрибичан текст о Божидару Кнежевићу, аутора Бориса Милосављевића, представља предложак за неку будућу монографију о најоригиналнијом српском филозофу. Милосављевићев текст спаја Кнежевићев живот, политичка уверења са његовим најзначајнијим делима и њиховом критичком рецепцијом. Рад о Загорки Мицић (1903–1982), хрватског филозофа Жељка Павића, показује да се њен филозофски допринос састоји у наглашавању етичких аспеката Хусерлове феноменологије. Феноменологија је утицала и на српску естетику, те Уна Поповић у системски промишљеном тексту открива разлоге зашто и на које начине је феноменологија утицала на формирање естетичких становишта српских филозофа. Три текстa су посвећена значајним, савременим српским филозофима попут Гаје Петровића (1927–1993), Светозара Стојановића (1931–2010) и Николе Грахека (1949–2003). Критички разматрајући основне ставове Гаје Петровића (1927–1993), Мирко Аћимовић не узима у обзир само Петровићев уџбеник Логике, него и његове постхумне радове који се баве историјом логике. У студији о Светозару Стојановићу (1931–2010) Јовица Тркуља се залаже за критичко преиспитивање Стојановићеве теоријске и политичке еволуције. У тексту о одређењу бола у филозофији бола Николе Грахека (1949–2003), Мирослава Трајковски разликује појмове „болно осећање“ и „болност“, те испитује могућност да се Грахекова теза о болу као паралелном нервном механизму прецизира помоћу феноменолошке анализе свести коју даје Франц Брентано. Илија Марић и Ирина Деретић своје радове посвећују српској рецепцији античке филозофије. Илија Марић проучава Недељковићеву (1899–1984) књигу о Хераклиту објављену 1924. за коју је А. Маркези превела све Ефежанинове аутентичне фрагменте. У рукопису другог издања, које до сада није објављено, Недељковић је унео низ промена и проширења. Поређењем објављене књиге и рукописа Марић открива Недељковићеву филозофску еволуцију од хераклитовца до дијалектичког материјалисте. У раду о Ксенији Атанасијевић (1894–1981), Ирина Деретић проучава њене радове о Епикуру, укључујући и француску књигу L’atomisme d’Épicure [Епикуров атомизам], настојећи да критички преиспита како веродостојност и актуелност интерпретације Епикура Ксеније Атанасијећ, тако и само Епикурово учење о миними и његову теорију о задовољству. С правом полазећи од тога да је потребно “предузети редефинисање просвјетитељски и позитивистички схваћеног „рационалног” знања, наиме треба признати епистемички статус не само исказима науке (тј. научне рационалности) него и изразима религиозног искуства, умјетничког искуства, па дакако и изразима искуства „народног духа” – Богољуб Шијаковић истражује етички смисао српских народних пословица у тексту „Мудрост у контексту: пословице и филозофије“. Исто тако, изрази песничког искуства имају филозофски смисао и значај. У огледу Загонетка и тајна: Лаза Костић и Бранко Миљковић око Хераклитове ватре, Богољуб Шијаковић тражи споне између два велика српска песника Лазе Костића (1841–1910) и Бранка Миљковића (1934–1961), при чему се обојица „окрећу“ Хераклитовој ватри, настојећи да одговоре на питање о томе да ли наука, филозофија, уметност и вера имају неко дубље јединство. Присуством филозофског у поезији бави се и Срђан Дамјановић у раду под називом Филозофски песимизам у поезији Симе Пандуровића (1883–1960), који, полазећи од промишљања Исидоре Секулић (1883–1960), Јована Скерлића (1877–1914) и Ксеније Атанасијевић (1894–1981) о Пандуровићевом поетском песимизму, тематизује разлику у типологији песимизма коју је уочио Јован Деретић (1934–2002). Два текста разматрају светосавље и то из различитих перспектива. Миленко Бодин проучава светосавље као специфично српски духовни образац мишљења у ширем контексту источно-хришћанског наслеђа европског културног миљеа филозофије. Владимир Цветковић преиспитује религијску филозофију Јустина Поповића (1894–1979) и Николаја Велимировића (1883–1956) нарочито у контексту њихове критике европског хуманизма, рационализма и индивидуализма, користећи се идејама руске религијске ренесансе, а пре свих идејама Свечовека, односно Богочовека, целовитог сазнања и саборности. Односом филозофије и природних наука баве се три текста у овом тому зборника. У тексту Математичка феноменологија Михаила Петровића (1868–1943), Горан Рујевић истражује основе разумевања математике у пројекту Петровићеве математичке феноменологије, из којег ће се показати да је веома близак логицизму, али да садржи и специфичне конвенционалистичке елементе. У раду Филозофске идеје Косте Стојановића (1867–1921), Александар Кандић разматра филозофске садржаје у његовим списима и Стојановићеву тезу о јединству наука и научних дисциплина, утемељену на метафизичком ставу о јединству стварности. Милош Миловановић истражује феноменологију Михаила Петровића (1868–1943) и његове спектре. Неки радови зборника посвећени су разматрању односа филозофије историје и политике, као и политичког ангажмана. Јован Аранђеловић, полазећи од хегелијанске разлике између разума и ума, те Хегелове филозофије историје, формира властите погледе о томе како се треба односити према кризном времену у коме живимо. Стојан Шљука показује значај активног ангажмана интелектуалне елите у српским државотворним настојањима. Часлав Копривица проучава оне моменте који заузимају најистакнутије место у делима недавно преминулог српског филозофа Александра Никитовића (1967–2016). Богомир Ђукић истражује филозофију историје савременог српског филозофа Ристе Тубића (1933–2018) у контексту историје српске филозофије. Иако у оваквом свету у ери владавине медијске културе питање слободе (имагинације) делује као пуко техничко-технолошко, Дивна Вуксановић, утемељивачица дисциплине филозофија медија у нашем академском систему, како је и напред наведено, покушала је да одговори на питање ,,да ли је савремена комуникациона технологија у стању да мења светове уметности и (медијске) културе (па тако и саму стварност), и ако јесте – на које то начине чини’’, а Јован Буковала је, настојећи да у нашем истраживачком дискурсу нагласи значај филозофије позоришта, која спаја филозофију и театрологију, преиспитивао улогу филозофије у позоришту анализирајући капитална дела Хане Арент Живот духа и Предавања о Кантовој политичкој филозофији, захваљујући томе што је ауторка ослонац нашла управо у утемељивачима филозофије позоришта – филозофима: Платону, Августину, Гетеу, Хегелу и Ничеу, док се Доброслав Смиљанић, на примеру Коларчеве задужбине, бавио дисолуцијом и етичким императивом јединства људског знања. У трећој целини Бибиографије српских филозофа, наш реномирани библиограф Добрило Аранитовић представио нам је био-библиографију Драгана М. Јеремића (1925–1986), једног од најзначајнијих српских естетичара. Аранитовић је, у свом препознатљивом стилу, дао комплетан преглед целокупне грађе овог покојног редовног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду на предметима Еестетика и Социологија уметности, али и истакнутог књижевног критичара. На жалост, у протеклих пар година смо остали без својих највећих филозофа. Стога је четврта целина, под називом Сећања, посвећена управо њима, јер су обележили наше време и српску филозофију уопште. Oдласком професора Филозофског факултета, Универзитета у Београду професорке теорије сазнања Светлане Књазев Адамовић (1931–2016), класичне филолошкиње Љиљане Црепајац (1931–2018), логичара Косте Дошена (1954–2017), социолошкиње и антрополошкиње Загорке Голубовић (1930–2019), естетичара Александра Зистакиса (1961–2019), остао нам је немерљив губитак. Напустили су нас, такође, и професори овог факултеа и универзитета који су свој рад посветили историји филозофије: Симо Елаковић (1940–2016), Слободан Жуњић (1949–2019) и Иван Вуковић (1970–2017). Према томе, имајући у виду основне тематско-проблемске целине, као што су филозофски писци, филозофска дела и часописи писани на српском језику, однос српске и других филозофија, израда библиографија српске филозофске литературе, филозофски рукописи писани у српској варијанти старословенског језика или пак књиге српских филозофа писаних на страним језицима, филозофске дисциплине и њихова повезаност са наукама и другим областима људског стваралаштва, историја институција попут српских универзитета и Српског филозофског друштва, очекује се да ће сарадници пројекта и у наредним годинама наставити да публикују есеје и научне радове у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, односно комплетне монографске студије у којима би се на аналитички и интердисциплинаран начин, кад год је то неопходно, бавили поменутим областима српске филозофије. Резултати ових истраживања биће представљени и на релевантним међународним и националним научним скуповима. Главни циљ рада на пројекту и даље је публиковање обимних зборника радова динамиком коју допуштају финансијски услови, чиме би се истраживање српске филозофије институционализовало у трајној форми. Овом приликом веома се захваљујемо Вишњи Кнежевић и Јовану Буковали на великој помоћи око рада на овом зборнику, укључујући архивске податке, али, пре свега, на њиховим саветима и лектури. (shrink)

This paper analyzes several significant polemics in Serbian philosophy, published in philosophical journals and daily papers during past two decades. These are polemics between Milorad Belančić and Slobodan Žunjić, Nenad Daković and Slobodan Žunjić, and Mihailo Marković and Aleksandar Prnjat, respectively. In the first polemic, the two authors discuss the ontological status of several philosophical terms; in the second one, authors negotiate the importance of translating and publishing F. Copleston's A History of Philosophy, whilst in the third (...) polemic, the two philosophers discuss the problem of paternalism, suggesting redefinition of some aspects of this problem. (shrink)

Law is ‘sovereign’, it has been said. Since the poet Pindar expressed this fulminating thought in the 6th century B.C., the whole western tradition, from Aristotle to Cicero, from Heidegger to Schmitt, hasn’t stopped raising questions about the ambivalent relationship connecting law, strength and violence...

Art plays a significant role in Iris Murdoch’s moral philosophy, a major part of which may be interpreted as a proposal for the revision of religious belief. In this paper, I identify within Murdoch’s philosophical writings five distinct but related ways in which great art can assist moral/religious belief and practice: art can reveal to us “the world as we were never able so clearly to see it before”; this revelatory capacity provides us with evidence for the existence of (...) the Good, a metaphor for a transcendent reality of which God was also a symbol; art is a “hall of reflection” in which “everything under the sun can be examined and considered”; art provides us with an analogue for the way in which we should try to perceive our world; and art enables us to transcend our selfish concerns. I consider three possible objections: that Murdoch’s theory is not applicable to all forms of art; that the meaning of works of art is often ambiguous; and that there is disagreement about what constitutes a great work of art. I argue that none of these objections are decisive, and that all forms of art have at least the potential to furnish us with important tools for developing the insight required to live a moral/religious life. (shrink)

Action can only be spontaneous and impulsive if not guided by contemplation; contemplation, on the other hand, may only be luxurious playfulness if not either purposed - or suitable - to motivate action. This volume seeks to prove what may seem self-evident to common sense, but adhering to common sense is never pointless nor excessive. Next to this, Thinking in Action is the offspring of friendship, respect and commitment between two academic communities, the Hellenic and the Serbian philosophical communities, (...) that admittedly have a lot in common, especially with regard to philosophy, and hopefully as many differences as needed in order to secure a long-lasting and fertile exchange of ideas; it is also the natural-born child of necessity: philosophy is about argumentation, debate and confrontation. Thinking in Action inaugurates Hellenic-Serbian Philosophical Dialogue Series that entertains no hesitation in being as ambitious as any philosophical series could be: it seeks to establish a permanent, wide and rich channel of fruitful philosophical interaction between the two philosophical communities. Having high aspirations is one thing; meeting these aspirations as well as the expectations of the reader is a totally different one. We wish Thinking in Action, the first volume of the Hellenic-Serbian Philosophical Dialogue Series, apart from being the initial step of a long journey, will also be a fascinating one to the reader. (shrink)

Modernity and Contemporaneity is the 3rd volume in the Hellenic-Serbian Philosophical Dialogue Series, a project that was initiated as an emphatic token of the will and commitment to establish permanent and fruitful collaboration between two strongly bonded Departments of Philosophy, this of the National and Kapodistrian University of Athens, and that of the University of Novi Sad respectively. This collaboration was founded from the very beginning upon friendship, mutual respect and strong engagement, as well us upon our firm (...) resolution to establish a solid continuity in the editing project. The publication of this volume allows us to entertain feelings of contentment and confidence that this objective of the project has been accomplished. (shrink)

A common theme from certain circles during the Yugoslav wars was that the seceding republics lacked a right to secede, but that if a right were accorded them by the EC or international community, it would have to be granted to the Serbian minorities in these republics, especially in Bosnia and Herzegovina, on pain of inconsistency. This microcosm argument is in fact unsound. On a reasonable conception of a right of self-determination and secession elaborated here, the Republic of Bosnia (...) and Herzegovina enjoyed a right of secession, while Bosnian Serbs did not. Nor did Bosnian Serbs restrict their claim to such a right to territories in which they held a majority; rather, they demanded "secession" for a whole swathe of lands which lacked even a Serb plurality before their brutal "ethnic cleansing". Either voluntarist or ethnicist conceptions of a right of secession might have been construed as supporting the microcosm argument, but both of those are terrible conceptions of the right of self-determination and secession. (shrink)

The in­ten­tion of this pa­per is to po­int out a tr­o­u­ble­so­me si­tu­a­tion in con­tem­po­rary Ser­bian on­to­lo­gi­cal ter­mi­no­logy, and al­so to in­di­ca­te the ways and pre-con­di­ti­ons in terms of hi­story of phi­lo­sophy, hi­story of lan­gu­a­ge and met­ho­do­logy in se­ar­ching for pos­si­ble so­lu­ti­ons. We are al­so trying to cast so­me light on the pr­o­blem of re­la­ti­on­ship bet­we­en lan­gu­a­ge and phi­lo­sop­hi­cal thin­king.

This paper seeks to explore the way Giovanni Pico della Mirandola treated the Orphics and the Pythagoreans in his Conclusiones nongentae, his early and most ambitious work, so that he formulates his own philosophy. I do not intend to present and analyze the sum of Pico’s references to Orphics and Pythagoreans, since such an attempt is beyond the scope of this paper. Rather, I aim to highlight certain Pico’s aphorisms that allow readers to understand and evaluate his syncretic method (...) and his goals. In addition, I attempt to trace Pico’s sources and evaluate his proper knowledge, understanding and treatment of the Orphics and the Pythagoreans. Pico resorts to the Orphics and the Pythagoreans because he wants to give a practical and applied dimension to his philosophy. He attempted the revival of the original wisdom that underlies the traditions he combined. He was not a fan of the Aristotelian θεωρίης ἢνεκεν. Philosophy does not aim at proper knowledge, but is the key for the manipulation of the cosmos, physically and metaphysically speaking. Pico probably thinks of himself as the modern Orpheus: he does not intend to reveal the paths which cross the sensible and the intelligible, but he aspires to tread them. (shrink)

The paper argues that while the Serbian society and political elite are known for treating their country’s accession to the EU in terms of pragmatic utility maximisation, they generally conceive of Serbian relations with Russia, contrariwise, as an identity-laden issue. To prove it, the author analyses Serbia’s behaviour toward Russia along the features of emotion-driven cooperation, found in the literature on identity and emotions in foreign policy. In particular, the paper focuses on Serbians’ especially strong friendliness vis-à-vis Russia, (...) the parallel existence of the Other (the West) in their identity and the particularly strong intensity of their attraction to Russia during Serbia-West conflicts, the reinforcement of their affection to Russia by national traumas, the endurance of the affection’s strength despite conflicting rational interests and negative experiences in bilateral interaction, the frequent occurrence of references to Russia in Serbia’s domestic discourse and decisional justifications and a large use of historical analogies concerning Russia. Finally, the author ponders over the implications of the existent configuration of emotional and pragmatic forces in Serbian politics for the country’s current and future conduct toward Russia and the EU. (shrink)

This paper presents the main topics, arguments, and positions in the philosophy of AI at present (excluding ethics). Apart from the basic concepts of intelligence and computation, the main topics of ar-tificial cognition are perception, action, meaning, rational choice, free will, consciousness, and normativity. Through a better understanding of these topics, the philosophy of AI contributes to our understand-ing of the nature, prospects, and value of AI. Furthermore, these topics can be understood more deeply through the discussion of (...) AI; so we suggest that “AI Philosophy” provides a new method for philosophy. (shrink)

I outline the theoretical framework of, and three research programs within American speculative philosophy of science during the period 1900-1931. One program applies verificationism to research in psychology, one investigates the methodology of research programs, and one analyses scientific explanation and other scientific concepts. The primary sources for my outline are works by Morris Raphael Cohen, Grace Andrus de Laguna, Theodore de Laguna, Edgar Arthur Singer Jr., Harold Robert Smart, and Marie Collins Swabey. I also use my outline to (...) provide a partial comparison of American speculative philosophy of science and 1930s logical positivism. My comparison suggests that logical positivism was a proposal for substantially narrowing down and winding back American philosophy of science and was based on positions that were already problematized in the American context. -/- . (shrink)

The advanced division of cognitive labor generates a set of challenges and opportunities for professional philosophers. In this paper, I re-characterize the nature of synthetic philosophy in light of these challenges and opportunities. In part 1, I’ll remind you of the centrality of the division of labor to Plato’s Republic, and why this is especially salient in his banishment of the poets from his Kallipolis. I’ll then focus on the significance of an easily overlooked albeit rather significant character, Damon, (...) mentioned in that dialogue. I’ll argue that if we take the relationship between Socrates and Damon seriously, we’ll notice that in modeling imperfect polities, Plato inscribes Socrates within the advanced division of cognitive labor who defers to Damon as an expert on a key feature of the art of government. In fact, I’ll argue that in Republic, Plato offers us at least two ways to conceptualize philosophy’s relationship to the sciences, and that he alerts us to the social significance of this. In part 2, I’ll re-introduce my conceptualization of synthetic philosophy and restate it. Back in 2019 I published a short paper on it that went viral and was immediately used by others. Reflection on their use instructed me about an ambiguity in my position. Building on the material in parts 1-2, in part 3, I’ll contrast my account with a number of ways that Philip Kitcher has conceptualized synthetic philosophy in order to make more precise the version promoted here. (shrink)

This book attempts to advance Donald Griffin's vision of the "final, crowning chapter of the Darwinian revolution" by developing a philosophy for the science of animal consciousness. It advocates a Darwinian bottom-up approach that treats consciousness as a complex, evolved, and multidimensional phenomenon in nature rather than a mysterious all-or-nothing property immune to the tools of science and restricted to a single species. -/- The so-called emergence of a science of consciousness in the 1990s has at best been a (...) science of human consciousness. This book aims to advance a true Darwinian science of consciousness in which its evolutionary origin, function, and phylogenetic diversity are moved from the field’s periphery to its very centre, thus enabling us to integrate consciousness into an evolutionary view of life. Accordingly, this book has two objectives: (i) to argue for the need and possibility of an evolutionary bottom-up approach that addresses the problem of consciousness in terms of the evolutionary origins of a new ecological lifestyle that made consciousness worth having and (ii) to articulate a thesis and beginnings of a theory of the place of consciousness as a complex evolved phenomenon in nature that can help us to answer the question of what it is like to be a bat, an octopus, or a crow. -/- A Philosophy for the Science of Animal Consciousness will appeal to researchers and advanced students interested in advancing our understanding of animal minds as well as anyone with a keen interest in how we can develop a science of animal consciousness. (shrink)

What are the philosophical views of professional philosophers, and how do these views change over time? The 2020 PhilPapers Survey surveyed around 2000 philosophers on 100 philosophical questions. The results provide a snapshot of the state of some central debates in philosophy, reveal correlations and demographic effects involving philosophers' views, and reveal some changes in philosophers' views over the last decade.

In this paper, I introduce the notion of ‘philosophy moves’: prominent tropes featured in contemporary academic philosophy. Moves are more than patterns – they are tools for advancing and enriching philosophical debates. By recognizing these patterns in the philosophical literature, we collect an ensemble of moves for deployment in novel contexts, each with the potential to forge new paths of philosophical investigation through a given topic. The moves featured in this paper are constructive and progressive, with the potential (...) to push past stalemates and open up a wider conceptual landscape. Following a presentation of five exemplars taken from the philosophy of biology literature, I show how different moves could be made within a current interdisciplinary debate. Overall, I aim to demonstrate that recognizing these patterns is insightful pedagogically and potentially useful when put to use as part of one’s philosophical methodology. (shrink)

An introduction to contemporary debates in philosophy of perception.

Prior to the nineteenth century, those who are now regarded as scientists were referred to as natural philosophers. With empiricism, science was claimed to be a superior form of knowledge to philosophy, and natural philosophy was marginalized. This claim for science was challenged by defenders of natural philosophy, and this debate has continued up to the present. The vast majority of mainstream scientists are comfortable in the belief that through applying the scientific method, knowledge will continue to (...) accumulate, and that claims to knowledge outside science apart from practical affairs should not be taken seriously. This is referred to as scientism. It is incumbent on those who defend natural philosophy against scientism not only to expose the illusions and incoherence of scientism, but to show that natural philosophers can make justifiable claims to advancing knowledge. By focusing on a recent characterization and defense of natural philosophy along with a reconstruction of the history of natural philosophy, showing the nature and role of Schelling’s conception of dialectical thinking, I will attempt to identify natural philosophy as a coherent tradition of thought and defend it as something different from science and as essential to it, and essential to the broader culture and to civilization. (shrink)

With this review, we will try to shed light on the suffering of Isidora Sekulić who has always been belittled, disavowed, misunderstood, rejected, improperly recognized, so she can rightly be called the first martyr of the Serbian literary scene.

In part one I present a positive argument for the claim that philosophical argument can rationally overturn common sense. It is widely agreed that science can overturn common sense. But every scientific argument, I argue, relies on philosophical assumptions. If the scientific argument succeeds, then its philosophical assumptions must be more worthy of belief than the common sense proposition under attack. But this means there could be a philosophical argument against common sense, each of whose premises is just as worthy (...) of belief as the scientist’s philosophical assumptions. If so, then the purely philosophical argument will also succeed. In part two I consider three motivations, each of which comprises a distinct philosophical methodology, for the opposing view: (1) the Moorean idea that common sense enjoys greater plausibility than philosophy; (2) case judgments should trump general principles; (3) reflective equilibrium and conservatism. I argue that all three motivations fail. (shrink)

Are philosophy and literature allies or enemies in Jorge Luis Borges's fictions? In this paper, I argue that Borges can satisfy membership in the allies camp because his fictions provide the imaginative scenarios the allies believe are so necessary to this coalition; however, because his stories question philosophy's hold on reality, they can also seem to fall into the enemies camp by countervailing any claim philosophy has on reality and truth; although, ultimately, the manner in which Borges (...) forges an alliance between philosophy and literature will be for reasons not traditionally accepted by those in either the allies or enemies camps. (shrink)

Experimental philosophy of consciousness aims to investigate and explain our thinking about phenomenally conscious states. Based on empirical studies, researchers have argued (a) that we lack a folk concept of consciousness, (b) that we do not think entities like Microsoft feel regret, (c) that unfelt pains are widely accepted, and (d) that people do not attribute phenomenally conscious states to duplicated hamsters. In this article, I review these and other intriguing claims about people’s understanding of phenomenal consciousness. In doing (...) so, I also show why experimental philosophy of consciousness is challenging, although perhaps not quite as daunting as studying phenomenal consciousness itself. (shrink)

This paper summarizes recent and ongoing experimental work regarding the reality, nature, effects, and causes of the underrepresentation of women in academic philosophy. We first present empirical data on several aspects of underrepresentation, and then consider various reasons why this gender imbalance is problematic. We then turn to the published and preliminary results of empirical work aimed at identifying factors that might explain it.

Transdisciplinary research knits together knowledge from diverse epistemic communities in addressing social-environmental challenges, such as biodiversity loss, climate crises, food insecurity, and public health. This paper reflects on the roles of philosophy of science in transdisciplinary research while focusing on Indigenous and other subaltern forms of knowledge. We offer a critical assessment of demarcationist approaches in philosophy of science and outline a constructive alternative of transdisciplinary philosophy of science. While a demarcationist focus obscures the complex relations between (...) epistemic communities, transdisciplinary philosophy of science provides resources for meeting epistemic and political challenges of collaborative knowledge production. (shrink)

Why do people persist in commitments that threaten their happiness, security, and comfort? Why do some of our most central, identity-defining commitments resist the effects of reasoning and critical reflection? Drawing on real-life examples, empirical psychology, and philosophical reflection, this book argues that these commitments involve an ethical stance called devotion, which plays a pervasive—but often hidden—role in human life. Devotion typically involves sacralizing certain values, goals, or relationships. To sacralize a value is to treat it as inviolable (trade-offs with (...) ordinary values are forbidden), incontestable (even contemplating such trade-offs is prohibited), and dialectically invulnerable (no rational considerations can disrupt the agent’s commitment to the value). Philosophy of Devotion offers a detailed philosophical account and defense of these features. Devotion and the sacralization of values can be reasonable; indeed, a life involving meaningful, sustained commitment depends on these stances. Without devotion, we risk an existential condition called normative dissipation, in which all of our commitments become etiolated. Yet devotion can easily go wrong, deforming into the individual and group fanaticism that have become pervasive features of modern social life. The book provides an alternative to fanaticism, investigating the way in which we can express non-pathological forms of devotion. We can be devoted through affirmation and through what is termed the deepening move, which treats the agent’s central commitments as systematically inchoate. Each stance enables a wholehearted form of devotion that nevertheless preserves flexibility and openness, avoiding the dangers of fanaticism on the one hand and normative dissipation on the other. -/- (The attached file contains the introductory chapter.). (shrink)

Once symbolized by a burning armchair, experimental philosophy has in recent years shifted away from its original hostility to traditional methods. Starting with a brief historical review of the experimentalist challenge to traditional philosophical practice, this chapter looks at research undercutting that challenge, and at ways in which experimental work has evolved to complement and strengthen traditional approaches to philosophical questions.

Harmony as a basic value is neglected in internationally influential philosophical discussions about rights, power, and other facets of public policy; it is not prominent in articles that appear in widely read journals or in books published by presses with a global reach. Of particular interest, political philosophers and policy makers remain ignorant of the similarities and differences between various harmony-oriented approaches to institutional choice from around the world. In this chapter, I begin to rectify these deficiencies by critically discussing (...) the way harmony has figured into political philosophies from three major traditions in the Global South, namely, African ubuntu, East Asian Confucianism, and South American buen vivir. I point out that, although harmony is at the core of all three political philosophies, it is conceived in different ways, entailing incompatible prescriptions about things such as who should make laws and which sorts of beings have rights against the state. Such contrasting views call for rigorous cross-cultural dialogue amongst theorists of harmony, beyond mounting challenges to more individualist approaches that have been salient in modern Western political thought. (shrink)

Experimental philosophy brings empirical methods to philosophy. These methods are used to probe how people think about philosophically interesting things such as knowledge, morality, and freedom. This paper explores the contribution that qualitative methods have to make in this enterprise. I argue that qualitative methods have the potential to make a much greater contribution than they have so far. Along the way, I acknowledge a few types of resistance that proponents of qualitative methods in experimental philosophy might (...) encounter, and provide reasons to think they are ill-founded. (shrink)

Contrary to economics or history, for example, there does not exist an organized field dedicated to the philosophy of political science. Given that the philosophical issues raised by political science research are just as pressing and vibrant as those raised in these more organized fields, fostering a field that labels itself Philosophy of Political Science (PoPS) is important. PoPS is advanced here as a fruitful meeting place where both philosophers and practicing political scientists contribute and discuss—with philosophical discussions (...) that are close to and informed by actual developments in political science, making philosophy of science continuous with the sciences in line with contemporary naturalist philosophy of science. The topics scrutinized in the different chapters of the Handbook will figure prominently in PoPS, as we lay out in this chapter. (shrink)

Thought experiments play a role in science and in some central parts of contemporary philosophy. They used to play a larger role in philosophy of science, but have been largely abandoned as part of the field’s “practice turn”. This chapter discusses possible roles for thought experimentation within a practice-oriented philosophy of science. Some of these roles are uncontroversial, such as exemplification and aiding discovery. A more controversial role is the reliance on thought experiments to justify philosophical claims. (...) It is proposed that if we adopt an underlying empiricist view of concepts, then thought experiments can be seen as affording us contact with scientific practice, despite their seemingly a priori character. The advantages and drawbacks of thought experiments are discussed via comparison with case studies, on the one, and simulations on the other hand. The chapter closes with some remarks on how to combine thought experiments with other methods. (shrink)

Contents: Anna Lemańska, The Autonomous Philosophy of Nature ; Anna Latawiec, The Progress in the Philosophy of Nature ; Grzegorz Bugajak, Philosophy of Nature, Realism, and the Postulated Ontology of Scientific Theories ; Maria-Magdalena Weker, Multi-dimensional Image of the World ; Jarosław Kukowski, The Application of Principia Mathematica and Principia Metaphisica for Resolving the Incommensurate Paradigms. The Comparative Study in Philosophy of Physics and Philosophy of Nature ; Danuta Ługowska, The Dilemmas Concerning the Essence of (...) Life ; Adam Świeżyński, The Beginning of the Universe in the Concept of Creation and in Contemporary Cosmology. The Philosopher’s of Nature Considerations . (shrink)

Humans often attribute the things that happen to one or another actual cause. In this chapter, we survey some recent philosophical and psychological research on causal attribution. We pay special attention to the relation between graphical causal modeling and theories of causal attribution. We think that the study of causal attribution is one place where formal and experimental techniques nicely complement one another.

The philosophy of AI has seen some changes, in particular: 1) AI moves away from cognitive science, and 2) the long term risks of AI now appear to be a worthy concern. In this context, the classical central concerns – such as the relation of cognition and computation, embodiment, intelligence & rationality, and information – will regain urgency.

Bad philosophy is responsible for the climate and nature crises, and other global problems too that threaten our future. That sounds mad, but it is true. A philosophy of science, or of theatre or life is a view about what are, or ought to be, the aims and methods of science, theatre or life. It is in this entirely legitimate sense of “philosophy” that bad philosophy is responsible for the crises we face. First, and in a (...) blatantly obvious way, those institutions, organizations, corporations, businesses, endeavours, and activities of humanity that cause the crises and global problems we face, do so because of the aims they pursue (profit perhaps, or power, or heat and light for homes), and the methods adopted in pursuit of those aims – the philosophy in other words, built into the institution, organization, business, human activities, or whatever it may be. It is the philosophy of these institutions, organizations and activities that we need to change to put a stop to, or at least lessen the severity of, the crises we face, the global problems that confront us, above all the climate and nature crises. One institution has an especially crucial role in this respect: our universities. They are dominated in a multitude of ways by a particularly disastrous philosophy, a philosophy of inquiry which may be called knowledge-inquiry. This holds that the basic aim of the university is to acquire and apply knowledge. First, knowledge is to be acquired; once acquired, it can be applied to help solve social problems. But this philosophy of knowledge-inquiry is an intellectual disaster. As a result, universities are, in devastating and almost entirely unrecognized ways, humanitarian disasters too. Judged from the standpoint of helping to promote human welfare, the university shaped by the philosophy of knowledge-inquiry violates THREE of the four most elementary rules of rational problem solving conceivable in a wholesale, structural fashion, and it is this gross, wholesale, structural irrationality of the university, unnoticed by all but a few scientists and scholars, that is in part responsible for the creation of our grave global problems, and our current incapacity to learn how to solve them. The pursuit of knowledge, conducted in universities, within the framework of knowledge-inquiry over the decades and centuries, has produced much of great benefit to humanity. It has made the modern world possible. It has led to modern power production, modern industry and armaments, modern agriculture, modern hygiene and medicine, modern travel and communications, and the internet. But these very successes have also created many of our most serious current global problems: the climate crisis; the destruction of natural habitats, the catastrophic loss of wild life, and impending mass extinction of species (the nature crisis); the lethal character of modern war; the impact on the natural world of the rapid growth of the human population; the menace posed by nuclear weapons; pollution of earth, sea and air; threats to democracy caused in part by the internet and social media. All these grave global problems have been made possible by modern science and technology, pursued largely in universities within the framework of knowledge-inquiry. Nevertheless, it is not science and technology as such that are the problem, but science pursued in a way that is dissociated from a more fundamental task of the university to help humanity resolve conflicts and problems of living in increasingly cooperatively rational ways, so that progress may be made to a better world. Science and technology, pursued within the framework of knowledge-inquiry, create for some of us the power to act, but not the power to act wisely – not the power to learn how to resolve conflicts and problems of living in increasingly cooperatively rational ways. For that, we need our institutions of learning, above all our universities, to take as their primary task to help humanity learn how to do it. In order to do that, the philosophy of inquiry put into practice by universities needs to be dramatically transformed. We urgently need to bring about a revolution in the overall aims and methods of academic inquiry – a revolution in the philosophy of the university, all around the world, wherever possible, so that the basic aim becomes to seek and promote wisdom, construed to be the capacity, active endeavour, and perhaps desire, to realize what is of value in life, for oneself and others, wisdom in this sense including knowledge, understanding and technological know-how, but much else besides, methods being dramatically modified too so as to help achieve the new academic aim. The basic task of the university would be, not to solve problems of knowledge, but rather to help people in the social world beyond the university to resolve conflicts and problems of living so that what is of value in life may be realized by everyone, insofar as that is possible. The pursuit of knowledge would be vital, but not intellectually fundamental. The intellectual and institutional revolution we so urgently need in our universities would affect every discipline and aspect of the university; it would dramatically affect both research and education, and the whole way the university is related to the rest of the social world. The revolution, from knowledge-inquiry to wisdom-inquiry would dramatically enhance the intellectual integrity and rationality of natural science, social inquiry, the humanities and technology, the character of these disciplines and the relationships they have with one another. University education throughout the university would be dramatically improved. And academic inquiry as a whole would do what, on the whole, it fails to do at present: it would help humanity resolve conflicts and problems of living in increasingly cooperatively rational and, as a result, increasingly successful ways, progress at last being made to a genuinely good, civilized world – a world in which there is peace, justice, liberal democracy, individual freedom, education, reasonable equality, sustainable prosperity and worthwhile opportunities in life, all of these for everyone, insofar as this is possible. Why, it may be asked, has academic philosophy not noticed that we urgently need to transform the current bad philosophy of inquiry of knowledge-inquiry into the far more intellectually rigorous and humanly valuable philosophy of wisdom-inquiry, so that we can begin to do what so far we have failed to do so lamentably: learn how to avoid impending disasters, and even make progress to a better world, something that seems at present almost unthinkable given the horrors of war, poverty, political enslavement of the 20th century, and the horrors of this century so far too? The answer is that academic philosophy is in a particularly pitiful state, as philosophers themselves, are just beginning to realize and lament. That is why academic philosophers are blind to the intellectual and humanitarian disaster of the bad philosophy that dominates universities today, and inconceivable to them to them that they might have, as a disciplinary task, to ensure academic inquiry implements a good philosophy of inquiry, and advocate and argue for change if it does not. Once upon a time, in Europe at least, philosophy was an intellectual power in the world. In the 17th century it created modern science which massively increased and improved our knowledge and understanding of the world, which in turn led to the Enlightenment, the industrial revolution, and the modern world. Philosophy was once so intellectually powerful and influential that it changed the course of history. But philosophy also made in the past three disastrous intellectual blunders: the post-Cartesian blunder, the post-Newtonian blunder, and the Enlightenment blunder. Never acknowledged and corrected by subsequent philosophy right down to the present, these unrecognized intellectual blunders rendered academic philosophy the esoteric, pathetic, and powerless discipline it is today, so that throughout the last century and, so far, throughout this one, academic philosophy has remained blind to the intellectual disaster of knowledge-inquiry, and thus failed entirely to take up its proper disciplinary task of warning fellow academics of the structural irrationality of the philosophy that prevails in the university, and of proposing what steps need to be taken to put things right. Instead of performing such an urgently needed philosophical task, so-called analytic philosophy was reduced to analysing the meaning of words. Since then, there has been hardly any discernible improvement, even if analysis of concepts no longer dominates the scene. Bad academic philosophy is indeed responsible for intellectual and humanitarian failures of the university. What the three past intellectual blunders of philosophy are, why their persistence so dramatically reduces academic philosophy to a triviality, and why, furthermore, this results in the failure of scientists and scholars to see what is so blatantly bad about the philosophy prevailing in universities around the world – the failure to see what so urgently needs to be done to put right what has been wrong for so long: all this is made clear in this book. A new kind of philosophy emerges during the course of the argument, critical fundamentalism, which has as its task to keep alive imaginative and critical – that is rational – thinking about our fundamental problem: How can our human world, the world we experience and live in – the world of living things, people, consciousness, free will, meaning and value – how can all of this exist and best flourish embedded as it is in the physical universe? That problem encompasses all others of life, science and thought. Critical fundamentalism tries to improve answers to aspects of this problem; but it also seeks to encourage everyone to think about the problem, from time to time, and think about how it interacts, in both directions, with more urgent particular and specialized problems of life and thought. Critical fundamentalism sets out to help improve bad philosophy wherever it is to be found: in social, political, commercial, legal, financial, and international life; and especially in academia, in institutions of learning, so that they become devoted to enhancing the capacity of people to learn how to achieve what is of genuine value in this brief life of a few decades if we are fortunate. Critical fundamentalism does everything it can to bring about the revolution in our universities we so urgently need. If taken up by mainstream philosophy, it might really have an impact, and begin to transform universities for the better, in both intellectual and humanitarian terms, and thus, enable humanity to learn how, after the grim failures and horrors of the last century and this one, to make progress to a better world. -/- . (shrink)

Mathematics is everywhere and yet its objects are nowhere. There may be five apples on the table but the number five itself is not to be found in, on, beside or anywhere near the apples. So if not in space and time, where are numbers and other mathematical objects such as perfect circles and functions? And how do we humans discover facts about them, be it Pythagoras’ Theorem or Fermat’s Last Theorem? The metaphysical question of what numbers are and the (...) epistemological question of how we know about them are central to the philosophy of mathematics. These and related philosophical questions are of particular interest because of mathematics’ unusual status. Mathematics is exceptional in that, on the one hand, it appears unhesitatingly true—no one doubts that 2 + 3 = 5—but on the other, as just noted, it is not about the physical world. This ambivalent status is what gives the philosophy of mathematics its special interest. The philosophy of mathematics is also one of the oldest academic fields, more or less coeval with philosophy itself. But contemporary philosophy of mathematics is rather different from its pre-twentieth-century antecedents, largely for three reasons. The first is that since the seventeenth century, mathematics has become integral to science. Science has over the past few centuries become increasingly mathematical, and indeed the fundamental science of nature, physics, is today recognised as a branch of applied mathematics. The second is that mathematics underwent a transformation in the course of nineteenth century: having started the century as a rather traditional-looking science of quantity it emerged a hundred years later a radically transformed abstract theory of structure. The final factor in the transformation of the philosophy of mathematics is the rise of modern logic. Developed by Frege, Cantor and others in the late nineteenth century, modern logic pervades contemporary mathematics, philosophy and computer science, and has had an immeasurable effect on the philosophy of mathematics. These volumes will collect the major works in this major field, with a focus on the last few decades. The anthology will include technical work, which interprets philosophically significant mathematical results or subfields of mathematics, as well as purely philosophical writing, aimed at those without advanced mathematics. The collection should be of interest to both philosophers and mathematicians, as well as to anyone who is susceptible to wondering what the main intellectual tool used in science, economics and finance, and indeed everyday life is ultimately about. (shrink)

Philosophy and religion were the two important sources of knowledge for medieval Arab Muslim polymaths. Owing to the difference between the nature of philosophy and religion, the interplay between philosophy and religion often takes the form of conflict in medieval Muslim thought as exemplified by the Al-Ghazali versus Averroes (Ibn Rusd) polemic. Unlike the Al-Ghazali versus Averroes (Ibn Rushd) polemic, the interplay between philosophy and religion in the political philosophy of Abu Nasr Alfarabi takes the (...) form of harmonious co-existence. Although, for Alfarabi, religion is an inferior form of knowledge as compared to philosophy, the present article will show that philosophy and religion play equally significant roles in Alfarabi’s virtuous city and that in the absence of either philosophy or religion, the political system proposed by Alfarabi cannot exist. (shrink)

A movement dedicated to applying neuroscience to traditional philosophical problems and using philosophical methods to illuminate issues in neuroscience began about twenty-five years ago. Results in neuroscience have affected how we see traditional areas of philosophical concern such as perception, belief-formation, and consciousness. There is an interesting interaction between some of the distinctive features of neuroscience and important general issues in the philosophy of science. And recent neuroscience has thrown up a few conceptual issues that philosophers are perhaps best (...) trained to deal with. After sketching the history of the movement, we explore the relationships between neuroscience and philosophy and introduce some of the specific issues that have arisen. (shrink)

The encounter of the medieval Muslims with Greek philosophy undeniably shaped the course of their philosophical and theological thought. This encounter led to the complex and contentious issue of ‘philosophy versus theology’. Medieval Muslim thinkers needed to develop a response to the issue of philosophy versus theology. The present article will first highlight the response of the Islamic theologians to their encounter with Greek philosophy in the form of three major trends in medieval Islamic theology: (1) (...) strong opposition to the application of reason and rationalist approach to Islamic doctrines, and strict adherence to the actual text of the Qur’an and the Hadith, (2) the adoption of Greek philosophy, and the application of reason and rationalist approach to explain and defend Islamic religion and (3) acknowledging the significance of reason in exploring the matters related to the natural world but, at the same time, stressing the subordination of reason to revelation. This article will discuss Atharism, Muʿtazilism and Ashʿarism as the representatives of the first, second and third trends, respectively. The response of the medieval Islamic theologians to the issue of philosophy versus theology serves as a context in which medieval Muslim philosophers carried out their philosophy–theology debate. The article will proceed to show that some medieval Muslim philosophers, such as Abu Bakr Al-Razi, subordinated religion or revelation to philosophy or reason. Other medieval Muslim philosophers, such as Al-Ghazali, subordinated philosophy to theology. The third group of medieval Islamic philosophers represented by Alfarabi argued for the reconciliation and harmonious co-existence of philosophy and religion. Contribution: This article highlights the response of medieval Islamic theologians and philosophers to the issue of philosophy versus theology that was caused by their encounter with Greek philosophy. (shrink)

This chapter focuses on alternative logics. It discusses a hierarchy of logical reform. It presents case studies that illustrate particular aspects of the logical revisionism discussed in the chapter. The first case study is of intuitionistic logic. The second case study turns to quantum logic, a system proposed on empirical grounds as a resolution of the antinomies of quantum mechanics. The third case study is concerned with systems of relevance logic, which have been the subject of an especially detailed reform (...) program. Finally, the fourth case study is paraconsistent logic, perhaps the most controversial of serious proposals. (shrink)

This chapter contains sections titled: The Question of Whether There Is a Latin American Philosophy Is There Philosophy in Latin America? References Further Reading.

This chapter analyses Soren Kierkegaard's thoughts and opinions about ancient Greek philosophy. It examines the significance of Kierkegaard's references to Greek philosophy in his writings and suggests that his use of classical thought was part of his effort to define his own intellectual project. The chapter investigates how Greek philosophy influenced Kierkegaard's works and views about ethics, existential thought, Socratic faith, love, and virtue, and also considers what Kierkegaard believed was the legacy of ancient Greek philosophy.

Do the new sciences of well-being provide knowledge that respects the nature of well-being? This book written from the perspective of philosophy of science articulates how this field can speak to well-being proper and can do so in a way that respects the demands of objectivity and measurement.

One of the vibrant topics of debate among African and non-African scholars in the 20th and 21st centuries centered on the existence of African philosophy. This debate has been described as unnecessary. What is necessary is, if African philosophy exists, we should show it, do it and write it rather than talking about it, or engaging in endless talks about it. A popular position on the debate is that what is expected to be shown, done and written is (...) philosophy tailored along the stereotyped and paradigmatic sense peculiar to Western philosophy. Interestingly, a non-African scholar, Barry Hallen argues that using the method of ordinary language philosophy, African philosophy is philosophy per se, and should be recognised as such. The focus of this paper is to analyse what Hallen refers to as ordinary language philosophy and explain how it authenticates African philosophy as unique ‘species’ of philosophy, thus, putting an end to the controversy on the ontology of African philosophy. (shrink)

The collaboration of Language and Computing nv (L&C) and the Institute for Formal Ontology and Medical Information Science (IFOMIS) is guided by the hypothesis that quality constraints on ontologies for software ap-plication purposes closely parallel the constraints salient to the design of sound philosophical theories. The extent of this parallel has been poorly appreciated in the informatics community, and it turns out that importing the benefits of phi-losophical insight and methodology into application domains yields a variety of improvements. L&C’s LinKBase® (...) is one of the world’s largest medical domain ontologies. Its current primary use pertains to natural language processing ap-plications, but it also supports intelligent navigation through a range of struc-tured medical and bioinformatics information resources, such as SNOMED-CT, Swiss-Prot, and the Gene Ontology (GO). In this report we discuss how and why philosophical methods improve both the internal coherence of LinKBase®, and its capacity to serve as a translation hub, improving the interoperability of the ontologies through which it navigates. (shrink)

In this paper, drawing on evidence internal to the Platonic dialogues (supplemented with some ancient testimonia), I answer the question, “How did Plato teach in the Academy?” My reconstruction of Plato’s pedagogy in the Academy is that there was a single person who read the dialogue aloud like a rhapsode (this is in contrast to the dramatic theatrical hypothesis, in which several speakers function as actors in the performance of a dialogue). After the rhapsodic reading, students were allowed to ask (...) that portions of the text to be re-read, to ask a question about the text, and were encouraged to enter into a broader conversation about the topic and themes brought out by the text. This later pedagogical method of interrogating and investigating a dialogue is of more importance than the mere reading of a dialogue. I contend that Plato’s experiences teaching were woven into some of the dialogues, and that Plato’s pedagogy reflects some of the ways that he taught in the Academy. I propose that excellent points made by students may have been written into revised forms of the dialogue. And not only good points, but also mistakes in reasoning may have been added into the dialogues. I suggest that the way certain dialogues are organized with “guest lecturers” and “tag-team” philosophical debates reflect Plato’s pedagogy in the Academy. Plato’s broadmindedness, his openness to various and opposing viewpoints, is also evident from both outside and inside of the dialogue. Lastly, drawing on the idea of Socratic mimēsis, I give a plausible curriculum for how Plato may have used the dialogues to teach them: he had his students “play” with them. Plato may have asked his students to enter into the roles of the characters in the dialogues to better understand them and the type of person they represent. Plato may have also asked students to take over from the position of the character in the dialogue and to suggest a better, truer account of things than what the characters said or did. (shrink)