Зборници Историја српске филозофије. Прилози истраживању представљају главни резултат рада на пројекту „Историја српске филозофије“ (евиденциони број 179064) који од 2011. године подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Пројекат, чији је носилац Филозофски факултет Универзитета у Београду, успешно се реализује у сарадњи са готово десет научно-истраживачких институција широм земље, укључујући и Аутономну Покрајину Косово и Метохија. Иако је првобитно планирано да пројекат траје само четири године, он се тренутно налази у десетој години постојања, а уз то је (...) и проширен већим бројем млађих колега доктораната. Од нарочитог значаја јесте то што радове за Историју српске филозофије. Прилози истраживању не достављају само чланови пројекта, већ и други професори, сарадници, истраживачи, како из Србије, тако и из других земаља: Русије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе. На тај начин, пројекат полако, али сигурно, задобија међународни значај. Аутори радова у зборницима Историја српске филозофије. Прилози истраживању бирали су теме у складу са властитим интересовањима, као и у договору са руководиоцем и осталим сарадницима пројекта. Премда је рад на истраживању српске филозофије још увек пионирског карактера, сарадници пројекта су дошли до сасвим нових открића, попут средњевековних, српских преписа старословенске прераде расправе Теодора Раитуског. Ваља напоменути да су сарадници пројекта „Историја српске филозофије“ објавили и већи број чланака у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, низ монографских научних студија, те остварили учешћа на више значајних међународних и националних научних скупова. Будући да су аутори ових публикација истакнути професори, универзитетски радници и интелектуалци запослени у научним институцијама широм земље (Београд, Косовска Митровица, Нови Сад, итд), омогућена је садржинска разноврсност публикованих текстова у којима се разматрају дела српских мислилаца из најразличитијих позиција и перспектива. За известан број радова у зборнику може се рећи да су интердисциплинарног карактера. Предмет истраживања пројекта јесте историја српске филозофије, односно критичко и теоријско разматрање развоја филозофских идеја, институција, рукописа и часописа у српској култури, почевши од средњег века па до данас. Нит водиља у истраживању српске филозофске баштине јесте уверење да постоји континуитет и идентитет српске филозофије, који се формирао у плодном дијалогу са страним, углавном европским узорима, идејама и мислиоцима. Истражујући однос између српске и других филозофија настојимо да расветлимо у којој мери и на који начин су страни филозофски писци утицали на радове домаћих аутора у оном историјском периоду у којем су настајали. Тако ће се утврдити у којој мери су њихова дела само рецептивног карактера, а у којој имају и оригиналан печат. Српска филозофија се од почетка развијала под страним утицајима, прво византијске филозофије, а потом у модерно и савремено доба под утицајем западноевропских и руских водећих праваца у филозофији. О овим сложеним односима критички и систематски се расправљало у већем броју студија у сва четири тома зборника посвећених српској филозофији и њеној историји. Српски филозофски писци не могу се издвојено посматрати од својих чланака, књига или превода. Исто тако је њихов рад неодвојив од њихове педагошке и политичке активности. Истраживање сарадника на пројекту стога је усмерено на критичко преиспитивање целине рада српских филозофа, где се у средишту налазе њихови филозофски текстови. Српска филозофија је интегрални део српске културе, те је нераскидиво повезана како са природним наукама, тако и са другим областима духовног стваралаштва као што су књижевност, теологија и уметности. Стога је значајно проучавање односа филозофије и других дисциплина, уочавањем њихових сличности и разлика, као и указивањем на то шта је у одређеним творевинама људског духа специфично филозофског карактера. За српску филозофску мисао карактеристично је и то што она често, нарочито у прошлости, није излагана у облику филозофских студија и расправа, већ је артикулисана у другим, књижевним жанровима, као што су средњовековна житија светаца или у модерно доба писма, дијалози или шире схваћени есеји. Исто тако потребно је показати како су у српској академској заједници неговане основне филозофске дисциплине (метафизика, онтологија, логика, епистемологија, филозофија језика, филозофија природе, етика, естетика, филозофија психологије, политичка филозофија, филозофија права и друге). При томе je један од задатака био да се процени колики је допринос наших филозофа поменутим дисциплинама. У периоду 2011–2019. сарадници пројекта ,,Историја српске филозофије’’ спровели су истраживања која нам пружају знатно дубљи, прегледнији увид у српску филозофију, најзначајније периоде у њеном развоју, писце и њихова дела, формирање и развој одређених филозофских дисциплина, као и њихов однос према наукама и другим областима стваралаштва. Показано је на који начин се артикулише однос српске филозофије према другим европским филозофијама, и то, како у погледу рецепције, тако и у погледу узајамних утицаја и сучељавања. Пошто је израда библиографија услов без ког озбиљно истраживање у хуманистичким наукама не може ни започети, неки од резултата овог пројекта јесу библиографије о српским филозофима и њиховим делима, о српској филозофској периодици, као и настави филозофије у југословенским земљама. Филозофија је камен-темељац природних и хуманистичких наука, те стваралаштва уопште. Она спада у суштински моменат опште образованости, како светске, тако и националне културе. Ниједна национална култура не може се целовито и темељно изучити уколико се из тог истраживања изостави њена филозофска традиција. У том смислу је потреба за изучавањем српске филозофске баштине од изузетног значаја за наше саморазумевање. Постоји читав низ делимично или потпуно неистражених тема и области, неутврђених чињеница, полусачуваних или готово нечитких рукописа које тек треба истражити, критички размотрити и систематизовати. Најцеловитију студију под називом Развитак филозофије у Срба (1804–1944) објавио је Андрија Стојковић 1972. године. Ово значајно дело је, међутим, не посматра српску филозофију у целини од њених средњовековних почетака. Године 1978. Бранко Павловић је покренуо први пројекат о српској филозофији на Институту за филозофију Филозофског факултета у Београду, који, на жалост, није заживео. Почетак српске филозофије везује се за преводе, коментаре и рецепцију византијске филозофије. У сва четири тома зборника налазе се текстови посвећени управо овим темама, а то су: формирање српске филозофске терминологије, рецепција старогрчке и модерне европске филозофије код српских писаца, однос филозофије и књижевности, као и однос филозофије и теолошке мисли у делима српских аутора. После губитка независне државе, српска филозофија се развијала под руским и немачким утицајима. Најзначајнији српски мислиоци XVIII века су Руђер Бошковић (1711–1787), Дубровчанин, српско-италијанског порекла, као и Доситеј Обрадовић (?–1811). Различити аспекти њихових дела били су предмет критичког разматрања у огледима публикованим у сва четири тома зборника. Српској филозофији XIX и XX века био је посвећен највећи број радова сарадника на пројекту. Које су то филозофске идеје у књижевном тексту, како се у њему манифестују, те може ли се реконструисати филозофско становиште једног књижевника јесу питања којима су се бавили радови објављени у свим до сада публикованим томовима зборника. Предмет њиховог преиспитивања биле су, између осталог, филозофске идеје и рефлексије у књижевним делима Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Лазе Костића (1841–1910) или Станислава Винавера (1891–1955), итд. Сарадници пројекта бавили су се и српском, академском филозофијом у XIX и XX веку: хегелијанцем Димитријем Матићем (1821–1884), оригиналном концепцијом еволуције Божидара Кнежевића (1862–1905), а затим и једним од најзначајнијих српских филозофа Браниславом Петронијевићем (1875–1954). Када је реч о првој половини XX века, нарочита пажња посвећена је феноменолошком покрету у Србији: часопису Philosophia и рефлексијама Загорке Мићић (1903–1982). Такође, водеће идеје српске политичке филозофије, идеолошки сукоби на линији левица-десница биле су истражене. Делом једног од најутицајнијих српских филозофа, академика Михаила Марковића (1923–2010), бавило се више сарадника овог пројекта. Такође, истраживана су дела Ксеније Атанасијевић (1894–1981), Бранка Павловића (1934–1985), те рецепција античке филозофије у делима Анице Савић-Ребац (1892–1953). Спроведена истраживања показала су, између осталог, на који начин је српска филозофија интегрисана у европску и светску историју филозофије. Рад на истраживању наше филозофске прошлости и критичком оцењивању садашњости није само од историјског значаја. Наши средњовековни писци су активно учествовали у конституисању византијске образовне парадигме. Српски научник и филозоф светског гласа, српско-италијанског порекла, Дубровчанин, Руђер Бошковић (1711–1787) снажно је утицао на развој западноевропске науке. Да је наша савремена филозофија такође постигла завидне резултате, чији значај превазилази националне оквире, понајбоље сведоче појаве изабраних дела наших најистакнутијих мислилаца, почевши од Бранислава Петронијевића (1875–1954), преко Михаила Марковића (1923–2010), Љубомира Тадића (1925–2013), Михаила Ђурића (1925–2011), Светозара Стојановића (1931–2010), Александра Крона (1937–2000). Неопходно је да се укратко осврнемо и на садржину претходна три објављена тома Историје српске филозофије. Прилози истраживању, како би се стекао увид у то које су посебне теме, филозофи и њихова дела били предмет критичког преиспитивања наших аутора. У публикованим зборниима готово да нема краћих рада, већ у њима доминирају огледи и студије. Студије првог тома проучавају филозофске идеје у широком историјском раздобљу почевши од оснивања српске државе и почетака филозофије код Срба, све до филозофа и мислилаца двадесетог века. У овом тому, аутори су се, између осталог, бавили средњовековном српском логиком, онтолошким основама филозофије природе и савременом рецепцијом методолошких идеја Руђера Бошковића (1711–1787) којем су посвећена два прилога, идејама и правцима просветитељства у делима Доситеја Обрадовића (1744–1811), потом економским идејама идејама Светозара Марковића (1846–1875) које су по први пут на системски начин истраживане, Слободана Јовановића (1869–1958) Владимира Дворниковића (1888–1956), Михаила Марковића (1923–2010). Теме проучавања су били: рано раздобље у филозофији Душана Недељковића (1899–1984) естетичка позиција Милана Ранковића (1932–2012), као и рецепција Спинозиног појма супстанције код Радмиле Шајковић (1924–2016). Две студије посвећене су Јустину Поповићу (1894–1979), од којих се у једној расправљало о односу Јустина Поповића, руских религијских филозофа и Канта. Други том је подељен у следеће тематске целине: Српска филозофија у XVIII, XIX и првој половини XX века, Српска филозофија и филозофска терминологија у словенском контексту, Српска филозофија од друге половине XIX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике. У њему је било речи о рецепцији дела Лазе Костића (1841–1910) у српској естетици, о научној метафизици Бранислава Петронијевића (1875–1954), затим о филозофским и књижевним аспектима мистичке еротологије Анице Савић-Ребац (1892–1953), те о доприносу Милоша Н. Ђурића (1892–1967) стварању српске филозофске терминологије. Публиковани су и радови о песнику-филозофу Бранку Миљковићу (1934–1961), естетичару Мирку Зуровцу (1941-) и недавно преминулом филозофу Милету Савићу (1957– 2015). Аутори зборника проучавали су српске мислиоце од осамнаестог века па до данас. Други део књиге посвећен је, између осталог, српској филозофској терминологији у ширем, словенском контексту. Објављени су и прилози о Миливоју Јовановићу (1869–1942), Јустину Поповићу (1894–1979), у којем је по први пут публикована преписка између Григорија Флоровског и Јустина Поповића, о хетеро-онтолошком заснивању естетике Милана Дамњановића (1924–1994), као и о филозофском становишту Радивоја Керовића (1961–). У овом броју уведена је посебна рубрика посвећена библиографијама српске филозофске периодике или пак дела филозофских аутора, чији је аутор Добрило Аранитовић. У другом тому публикована је библиографија часописа: Архив за философију, педагогију и друштвене науке, покренутог 1898. године, а који су уређивали Миливоје Јовановић и Стеван Окановић. Трећи том, подељен у четири тематске целине: О српској филозофији, књижевности и естетици, Српска филозофија од средњег века до XVIII и XIX века, Српска филозофија прве половине XX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике, захватио је широко историјско раздобље: студије о преводу збирке дела Дионисија Ареопагите Инока Исаије (XIV век), о Доситејевом (1744–1811) телеолошком доказу постојања Бога, о делу Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Божидара Кнежевића (1862–1954), Светомира Ристића (1886–1971), Николе Милошевића (1929–2007), Светозара Стојановића (1931–2010), Јована Аранђеловића (1935-), Николе Грахека (1949–2003). Било је речи и о филозофији природних наука Симе Марковића (1888–1939), као и о заснивању филозофије смисла у делу Богдана Шешића (1909–1999). Теме којима се аутори прилога у претходна три тома баве укључују и улогу Естетичког друштва Србије у развоју естетике у српској филозофији, појам и лик филозофије Срба у Републици Српској, затим потребу утемељења филозофије медија у културном амбијенту Републике Србије, књижевно-историјско заснивање српске националне литературе, естетичку мисао босанскохерцеговачких Срба, као и филозофске аспекте косовског мита и предања. Четврти том Историје српске филозофије. Прилози истраживању такође је подељен у четири тематске целине: Српски мислиоци XIX и XX века, Српска филозофија у националном, европском и медијском контексту, Библиографије српских филозофа и Сећања. И у овом тому прилога за проучавање српске филозофије садржани су тематски врло разнородни текстови почевши од оних који разматрају рефлексије најзначајнијих српских филозофа преко радова што се баве поетском и уопште уметничком артикулацијом филозофских идеја све до текстова који истражују однос филозофије и природно-научних дисциплина. Такође се расправило и о српској, религијској филозофији, о ауторима и темама из српске филозофије историје, политике као и о филозофији медија коју је код нас утемељила Дивна Вуксановић. Немали број радова посвећен је најзначајнијим српским филозофима XIX и XX века. Акрибичан текст о Божидару Кнежевићу, аутора Бориса Милосављевића, представља предложак за неку будућу монографију о најоригиналнијом српском филозофу. Милосављевићев текст спаја Кнежевићев живот, политичка уверења са његовим најзначајнијим делима и њиховом критичком рецепцијом. Рад о Загорки Мицић (1903–1982), хрватског филозофа Жељка Павића, показује да се њен филозофски допринос састоји у наглашавању етичких аспеката Хусерлове феноменологије. Феноменологија је утицала и на српску естетику, те Уна Поповић у системски промишљеном тексту открива разлоге зашто и на које начине је феноменологија утицала на формирање естетичких становишта српских филозофа. Три текстa су посвећена значајним, савременим српским филозофима попут Гаје Петровића (1927–1993), Светозара Стојановића (1931–2010) и Николе Грахека (1949–2003). Критички разматрајући основне ставове Гаје Петровића (1927–1993), Мирко Аћимовић не узима у обзир само Петровићев уџбеник Логике, него и његове постхумне радове који се баве историјом логике. У студији о Светозару Стојановићу (1931–2010) Јовица Тркуља се залаже за критичко преиспитивање Стојановићеве теоријске и политичке еволуције. У тексту о одређењу бола у филозофији бола Николе Грахека (1949–2003), Мирослава Трајковски разликује појмове „болно осећање“ и „болност“, те испитује могућност да се Грахекова теза о болу као паралелном нервном механизму прецизира помоћу феноменолошке анализе свести коју даје Франц Брентано. Илија Марић и Ирина Деретић своје радове посвећују српској рецепцији античке филозофије. Илија Марић проучава Недељковићеву (1899–1984) књигу о Хераклиту објављену 1924. за коју је А. Маркези превела све Ефежанинове аутентичне фрагменте. У рукопису другог издања, које до сада није објављено, Недељковић је унео низ промена и проширења. Поређењем објављене књиге и рукописа Марић открива Недељковићеву филозофску еволуцију од хераклитовца до дијалектичког материјалисте. У раду о Ксенији Атанасијевић (1894–1981), Ирина Деретић проучава њене радове о Епикуру, укључујући и француску књигу L’atomisme d’Épicure [Епикуров атомизам], настојећи да критички преиспита како веродостојност и актуелност интерпретације Епикура Ксеније Атанасијећ, тако и само Епикурово учење о миними и његову теорију о задовољству. С правом полазећи од тога да је потребно “предузети редефинисање просвјетитељски и позитивистички схваћеног „рационалног” знања, наиме треба признати епистемички статус не само исказима науке (тј. научне рационалности) него и изразима религиозног искуства, умјетничког искуства, па дакако и изразима искуства „народног духа” – Богољуб Шијаковић истражује етички смисао српских народних пословица у тексту „Мудрост у контексту: пословице и филозофије“. Исто тако, изрази песничког искуства имају филозофски смисао и значај. У огледу Загонетка и тајна: Лаза Костић и Бранко Миљковић око Хераклитове ватре, Богољуб Шијаковић тражи споне између два велика српска песника Лазе Костића (1841–1910) и Бранка Миљковића (1934–1961), при чему се обојица „окрећу“ Хераклитовој ватри, настојећи да одговоре на питање о томе да ли наука, филозофија, уметност и вера имају неко дубље јединство. Присуством филозофског у поезији бави се и Срђан Дамјановић у раду под називом Филозофски песимизам у поезији Симе Пандуровића (1883–1960), који, полазећи од промишљања Исидоре Секулић (1883–1960), Јована Скерлића (1877–1914) и Ксеније Атанасијевић (1894–1981) о Пандуровићевом поетском песимизму, тематизује разлику у типологији песимизма коју је уочио Јован Деретић (1934–2002). Два текста разматрају светосавље и то из различитих перспектива. Миленко Бодин проучава светосавље као специфично српски духовни образац мишљења у ширем контексту источно-хришћанског наслеђа европског културног миљеа филозофије. Владимир Цветковић преиспитује религијску филозофију Јустина Поповића (1894–1979) и Николаја Велимировића (1883–1956) нарочито у контексту њихове критике европског хуманизма, рационализма и индивидуализма, користећи се идејама руске религијске ренесансе, а пре свих идејама Свечовека, односно Богочовека, целовитог сазнања и саборности. Односом филозофије и природних наука баве се три текста у овом тому зборника. У тексту Математичка феноменологија Михаила Петровића (1868–1943), Горан Рујевић истражује основе разумевања математике у пројекту Петровићеве математичке феноменологије, из којег ће се показати да је веома близак логицизму, али да садржи и специфичне конвенционалистичке елементе. У раду Филозофске идеје Косте Стојановића (1867–1921), Александар Кандић разматра филозофске садржаје у његовим списима и Стојановићеву тезу о јединству наука и научних дисциплина, утемељену на метафизичком ставу о јединству стварности. Милош Миловановић истражује феноменологију Михаила Петровића (1868–1943) и његове спектре. Неки радови зборника посвећени су разматрању односа филозофије историје и политике, као и политичког ангажмана. Јован Аранђеловић, полазећи од хегелијанске разлике између разума и ума, те Хегелове филозофије историје, формира властите погледе о томе како се треба односити према кризном времену у коме живимо. Стојан Шљука показује значај активног ангажмана интелектуалне елите у српским државотворним настојањима. Часлав Копривица проучава оне моменте који заузимају најистакнутије место у делима недавно преминулог српског филозофа Александра Никитовића (1967–2016). Богомир Ђукић истражује филозофију историје савременог српског филозофа Ристе Тубића (1933–2018) у контексту историје српске филозофије. Иако у оваквом свету у ери владавине медијске културе питање слободе (имагинације) делује као пуко техничко-технолошко, Дивна Вуксановић, утемељивачица дисциплине филозофија медија у нашем академском систему, како је и напред наведено, покушала је да одговори на питање ,,да ли је савремена комуникациона технологија у стању да мења светове уметности и (медијске) културе (па тако и саму стварност), и ако јесте – на које то начине чини’’, а Јован Буковала је, настојећи да у нашем истраживачком дискурсу нагласи значај филозофије позоришта, која спаја филозофију и театрологију, преиспитивао улогу филозофије у позоришту анализирајући капитална дела Хане Арент Живот духа и Предавања о Кантовој политичкој филозофији, захваљујући томе што је ауторка ослонац нашла управо у утемељивачима филозофије позоришта – филозофима: Платону, Августину, Гетеу, Хегелу и Ничеу, док се Доброслав Смиљанић, на примеру Коларчеве задужбине, бавио дисолуцијом и етичким императивом јединства људског знања. У трећој целини Бибиографије српских филозофа, наш реномирани библиограф Добрило Аранитовић представио нам је био-библиографију Драгана М. Јеремића (1925–1986), једног од најзначајнијих српских естетичара. Аранитовић је, у свом препознатљивом стилу, дао комплетан преглед целокупне грађе овог покојног редовног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду на предметима Еестетика и Социологија уметности, али и истакнутог књижевног критичара. На жалост, у протеклих пар година смо остали без својих највећих филозофа. Стога је четврта целина, под називом Сећања, посвећена управо њима, јер су обележили наше време и српску филозофију уопште. Oдласком професора Филозофског факултета, Универзитета у Београду професорке теорије сазнања Светлане Књазев Адамовић (1931–2016), класичне филолошкиње Љиљане Црепајац (1931–2018), логичара Косте Дошена (1954–2017), социолошкиње и антрополошкиње Загорке Голубовић (1930–2019), естетичара Александра Зистакиса (1961–2019), остао нам је немерљив губитак. Напустили су нас, такође, и професори овог факултеа и универзитета који су свој рад посветили историји филозофије: Симо Елаковић (1940–2016), Слободан Жуњић (1949–2019) и Иван Вуковић (1970–2017). Према томе, имајући у виду основне тематско-проблемске целине, као што су филозофски писци, филозофска дела и часописи писани на српском језику, однос српске и других филозофија, израда библиографија српске филозофске литературе, филозофски рукописи писани у српској варијанти старословенског језика или пак књиге српских филозофа писаних на страним језицима, филозофске дисциплине и њихова повезаност са наукама и другим областима људског стваралаштва, историја институција попут српских универзитета и Српског филозофског друштва, очекује се да ће сарадници пројекта и у наредним годинама наставити да публикују есеје и научне радове у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, односно комплетне монографске студије у којима би се на аналитички и интердисциплинаран начин, кад год је то неопходно, бавили поменутим областима српске филозофије. Резултати ових истраживања биће представљени и на релевантним међународним и националним научним скуповима. Главни циљ рада на пројекту и даље је публиковање обимних зборника радова динамиком коју допуштају финансијски услови, чиме би се истраживање српске филозофије институционализовало у трајној форми. Овом приликом веома се захваљујемо Вишњи Кнежевић и Јовану Буковали на великој помоћи око рада на овом зборнику, укључујући архивске податке, али, пре свега, на њиховим саветима и лектури. (shrink)

This paper analyzes several significant polemics in Serbian philosophy, published in philosophical journals and daily papers during past two decades. These are polemics between Milorad Belančić and Slobodan Žunjić, Nenad Daković and Slobodan Žunjić, and Mihailo Marković and Aleksandar Prnjat, respectively. In the first polemic, the two authors discuss the ontological status of several philosophical terms; in the second one, authors negotiate the importance of translating and publishing F. Copleston's A History of Philosophy, whilst in the third (...) polemic, the two philosophers discuss the problem of paternalism, suggesting redefinition of some aspects of this problem. (shrink)

Action can only be spontaneous and impulsive if not guided by contemplation; contemplation, on the other hand, may only be luxurious playfulness if not either purposed - or suitable - to motivate action. This volume seeks to prove what may seem self-evident to common sense, but adhering to common sense is never pointless nor excessive. Next to this, Thinking in Action is the offspring of friendship, respect and commitment between two academic communities, the Hellenic and the Serbian philosophical communities, (...) that admittedly have a lot in common, especially with regard to philosophy, and hopefully as many differences as needed in order to secure a long-lasting and fertile exchange of ideas; it is also the natural-born child of necessity: philosophy is about argumentation, debate and confrontation. Thinking in Action inaugurates Hellenic-Serbian Philosophical Dialogue Series that entertains no hesitation in being as ambitious as any philosophical series could be: it seeks to establish a permanent, wide and rich channel of fruitful philosophical interaction between the two philosophical communities. Having high aspirations is one thing; meeting these aspirations as well as the expectations of the reader is a totally different one. We wish Thinking in Action, the first volume of the Hellenic-Serbian Philosophical Dialogue Series, apart from being the initial step of a long journey, will also be a fascinating one to the reader. (shrink)

Modernity and Contemporaneity is the 3rd volume in the Hellenic-Serbian Philosophical Dialogue Series, a project that was initiated as an emphatic token of the will and commitment to establish permanent and fruitful collaboration between two strongly bonded Departments of Philosophy, this of the National and Kapodistrian University of Athens, and that of the University of Novi Sad respectively. This collaboration was founded from the very beginning upon friendship, mutual respect and strong engagement, as well us upon our firm (...) resolution to establish a solid continuity in the editing project. The publication of this volume allows us to entertain feelings of contentment and confidence that this objective of the project has been accomplished. (shrink)

A common theme from certain circles during the Yugoslav wars was that the seceding republics lacked a right to secede, but that if a right were accorded them by the EC or international community, it would have to be granted to the Serbian minorities in these republics, especially in Bosnia and Herzegovina, on pain of inconsistency. This microcosm argument is in fact unsound. On a reasonable conception of a right of self-determination and secession elaborated here, the Republic of Bosnia (...) and Herzegovina enjoyed a right of secession, while Bosnian Serbs did not. Nor did Bosnian Serbs restrict their claim to such a right to territories in which they held a majority; rather, they demanded "secession" for a whole swathe of lands which lacked even a Serb plurality before their brutal "ethnic cleansing". Either voluntarist or ethnicist conceptions of a right of secession might have been construed as supporting the microcosm argument, but both of those are terrible conceptions of the right of self-determination and secession. (shrink)

The in­ten­tion of this pa­per is to po­int out a tr­o­u­ble­so­me si­tu­a­tion in con­tem­po­rary Ser­bian on­to­lo­gi­cal ter­mi­no­logy, and al­so to in­di­ca­te the ways and pre-con­di­ti­ons in terms of hi­story of phi­lo­sophy, hi­story of lan­gu­a­ge and met­ho­do­logy in se­ar­ching for pos­si­ble so­lu­ti­ons. We are al­so trying to cast so­me light on the pr­o­blem of re­la­ti­on­ship bet­we­en lan­gu­a­ge and phi­lo­sop­hi­cal thin­king.

This paper seeks to explore the way Giovanni Pico della Mirandola treated the Orphics and the Pythagoreans in his Conclusiones nongentae, his early and most ambitious work, so that he formulates his own philosophy. I do not intend to present and analyze the sum of Pico’s references to Orphics and Pythagoreans, since such an attempt is beyond the scope of this paper. Rather, I aim to highlight certain Pico’s aphorisms that allow readers to understand and evaluate his syncretic method (...) and his goals. In addition, I attempt to trace Pico’s sources and evaluate his proper knowledge, understanding and treatment of the Orphics and the Pythagoreans. Pico resorts to the Orphics and the Pythagoreans because he wants to give a practical and applied dimension to his philosophy. He attempted the revival of the original wisdom that underlies the traditions he combined. He was not a fan of the Aristotelian θεωρίης ἢνεκεν. Philosophy does not aim at proper knowledge, but is the key for the manipulation of the cosmos, physically and metaphysically speaking. Pico probably thinks of himself as the modern Orpheus: he does not intend to reveal the paths which cross the sensible and the intelligible, but he aspires to tread them. (shrink)

Ksenija Atanasijevic was not only the first female lecturer at the University of Belgrade but also the first expert in the Ancient Greek Philosophy. In this paper, I will not engage with all of her writings about Ancient Greek thought. Instead, I will place the emphasis on her interpretation of Epicurus, because her best and most profound works are dedicated to his philosophy, including her book on the Epicurus’s atomism written in French under the title L’atomisme d’Épicure. I (...) will critically discuss the consistency, plausibility, and relevance both of her interpretations of Epicurus, and his ethics and doctrine of minima. (shrink)

Law is ‘sovereign’, it has been said. Since the poet Pindar expressed this fulminating thought in the 6th century B.C., the whole western tradition, from Aristotle to Cicero, from Heidegger to Schmitt, hasn’t stopped raising questions about the ambivalent relationship connecting law, strength and violence...

Eliminating sexual violence requires understanding where it comes from and why it happens. We must learn to detect when the grounds for violence are being built up so that we can promptly take them down. How can we improve our ability to notice the subtle practices of sexism and make them a matter of critical reflection? The aim of this paper is to show how film can enhance critical perception of the social conditions that give rise to sexual violence in (...) particular. We do this by way of a specific example, showing how Joyce Chopra’s 1985 film Smooth Talk serves to display the complex circumstances that make sexual violence possible – thereby illustrating Frye’s philosophical insight about the interconnected mechanisms of oppression.​ -/- . (shrink)

The philosophy of superdeterminism is based on a single scientific fact about the universe, namely that cause and effect in physics are not real. In 2020, accomplished Swedish theoretical physicist, Dr. Johan Hansson published a physics proof using Albert Einstein’s Theory of Special Relativity that our universe is superdeterministic meaning a predetermined static block universe without cause and effect in physics. So, what impact does living in a predetermined static block universe without cause and effect in physic have on (...) living your life? The single most important impact is the strong scientific evidence supporting the existence of God. The second most important impact is that you can infer that God endorsed Christianity and the Catholic Church, because one would expect God to communicate with humanity by predetermining His will to be the predominant religion and Church on Earth. The third most important impact is the realization that your life is endlessly repeated in our block universe. The philosophy of superdeterminism has many other significant impacts on our understanding of God, the universe and meaning in life. (shrink)

The philosophy of superdeterminism is based on a single scientific fact about the universe, namely that cause and effect in physics are not real. In 2020, accomplished Swedish theoretical physicist, Dr. Johan Hansson published a physics proof using Albert Einstein’s Theory of Special Relativity that our universe is superdeterministic meaning a predetermined static block universe without cause and effect in physics. This new scientific understanding of the nature of our universe largely comports with Catholic doctrine. The new philosophy (...) of superdeterminism supports Catholic doctrines, such as original sin, the Trinity, the divine attributes of God, the incarnation, the resurrection of Jesus, the authority of the Roman Catholic Church, the existence of an afterlife in Heaven, Hell or Purgatory, miracles and spiritual experiences. The philosophy of superdeterminism supports Catholicism albeit under a new scientific way of thinking about our universe as a predetermined static block reality without cause and effect in physics. (shrink)

The philosophy of superdeterminism is based on a single scientific fact about the universe, namely that cause and effect in physics are not real. In 2020, accomplished Swedish theoretical physicist, Dr. Johan Hansson published a physics proof using Albert Einstein’s Theory of Special Relativity that our universe is superdeterministic meaning a predetermined static block universe without cause and effect in physics. In the absence of cause and effect in physics, past, present and future events must all exist equally in (...) logical relationship. Our experience of time must be an illusion, because our experience of change in our world is not actually caused in time. Rather, the change we experience in our world is caused by the changing appearances in our static block universe in the static fourth dimension of time. We should think of time as a distance in the fourth dimension of time from our present position in the dimension of time to another position either towards or away from the beginning of the universe. Because physical reality is not actually caused to change in our static block universe, then static physical reality is actually timeless. But, because very good evidence supports the creation of timeless physical reality, then non-temporal causation of timeless physical reality outside of time is real. (shrink)

The new philosophy of superdeterminism is a specific approach to answering fundamental questions about existence, knowledge, and morality based on a single scientific fact about the universe, namely that cause and effect in physics are not real. In 2020, Swedish theoretical physicist, Dr. Johan Hansson published a physics proof that our universe is superdeterministic meaning a predetermined static block universe without cause and effect in physics. A new philosophy of superdeterminism based on this scientific discovery that cause and (...) effect are not real has many important implications for human beings, but one especially important implication is a disproof of existentialism. The major tenets of existentialism cannot be true in the absence of cause and effect in physics, such as the existence of free will or freedom of choice, the lack of predetermined human behavior, the absurdity of life in the face of the inevitability of death, and the meaninglessness of existence, life and the universe. (shrink)

The relationship between philosophy and science in contemporary times is closer than ever. From the methodology perspective, scientific and philosophical research has a clear sequential relationship. It is highlighted in the following aspects: 1. the methodology of scientific research, including theoretical assumptions and data modeling, parallels with apparent similarities in conceptual analysis and logical deduction in philosophy;2. consistency of analytical argumentation methods in scientific research and philosophical research;3. naturalism is currently a research approach that both scientific and philosophical (...) research adopt. There has been a significant dispute over the relationship between philosophy and science among contemporary philosophers. This dispute focuses on the impact of scientific development on philosophy research. Nowadays, no one would deny the existence of this impact, but there is no consensus on the impact's nature, scope, and role. Wittgenstein's conception of certainty can provide valuable insights to understand the relationship between philosophy and science. In addition, we conclude the pragmatic turn in cognitive science because we misinterpret the cognitive scientists' emphasis on action as a practical claim and interpret the cognitive scientists' views with pragmatism. The theoretical analysis and research suggestions philosophers provide are becoming essential focuses in contemporary artificial intelligence research, including the interpretability of computer technology, the ethical norms of artificial intelligence technology, and the possible conception of human beings in the future. The interdisciplinary study of science and philosophy will achieve more significant development. In sum, understanding the nature of philosophy can be given a new explanation from a future perspective. The future outlook here refers to the starting point from possible world scenarios that can be conceived and traced back to all the facts happening in the present world, thereby giving an appropriate explanation to the real world. (shrink)

The purpose of this paper is to think about the various methods of attempting to make money in the capital markets (“investing”). I suggest that though running a betting system on a Roulette wheel is silly, running a betting system on the capital markets may be a good idea.

The relationship between philosophy and science in contemporary times is closer than ever. From the methodology perspective, scientific and philosophical research has a clear sequential relationship. It is highlighted in the following aspects: 1. the methodology of scientific research, including theoretical assumptions and data modeling, parallels with apparent similarities in conceptual analysis and logical deduction in philosophy;2. consistency of analytical argumentation methods in scientific research and philosophical research;3. naturalism is currently a research approach that both scientific and philosophical (...) research adopt. There has been a significant dispute over the relationship between philosophy and science among contemporary philosophers. This dispute focuses on the impact of scientific development on philosophy research. Nowadays, no one would deny the existence of this impact, but there is no consensus on the impact's nature, scope, and role. Wittgenstein's conception of certainty can provide valuable insights to understand the relationship between philosophy and science. In addition, we conclude the pragmatic turn in cognitive science because we misinterpret the cognitive scientists' emphasis on action as a practical claim and interpret the cognitive scientists' views with pragmatism. The theoretical analysis and research suggestions philosophers provide are becoming essential focuses in contemporary artificial intelligence research, including the interpretability of computer technology, the ethical norms of artificial intelligence technology, and the possible conception of human beings in the future. The interdisciplinary study of science and philosophy will achieve more significant development. In sum, understanding the nature of philosophy can be given a new explanation from a future perspective. The future outlook here refers to the starting point from possible world scenarios that can be conceived and traced back to all the facts happening in the present world, thereby giving an appropriate explanation to the real world. (shrink)

A reading of Hume's famous Conclusion to Book 1 of the Treatise.

This paper, which is a homage to the life and work of Stephen Gaukroger, explores competing receptions of Spencer’s programmatic synthetic philosophy. In so doing, I show how T.H Huxley and C.S. Peirce reconfigured a familiar, long-standing debate about cosmogeny and cosmology in the early modern period.

This article discusses the significance of historical research in normative political philosophy. Methodologically ahistoricist philosophers argue that historical research has limited relevance to political philosophy as it only serves to validate if a theory is sufficiently historically fact-sensitive. However, this perspective allows for minimal engagement with intellectual history. In contrast, I advocate for a more substantial role of historical research, suggesting that it not only provides evidence to refute political philosophical views but also serves as a source of (...) imaginative resources. I show that thinkers from across the humanities, like R.J. Collingwood, Quentin Skinner, Michel Foucault, Raymond Geuss, David Graeber, and Bernard Williams, have recognised the importance of these imaginative resources in shaping methodological reflections. These thinkers are concerned that limiting the relevance of history to normative theorising exposes ahistoricist thinkers to imaginative failures. I argue that this is best construed as a concern about the epistemic reliability of their evaluative judgments. Imaginative failures can introduce biases that unjustifiably restrict the range of solutions to practical collective problems they contemplate. Historical research serves a normative function that is unavailable to the methodologically ahistoricist approach by preventing such failures. (shrink)

This paper examines the integration and unification of the philosophy and psychology of well-being. For the most part, these disciplines investigate well-being without reference to each other. In recent years, however, with the maturing of each discipline, there have been a growing number of calls to integrate the two. While such calls are welcome, what it means to integrate well-being philosophy and psychology can vary greatly depending on one’s theoretical and practical ends. The aim of this paper is (...) to provide a novel conceptual framework for thinking about integrating well-being philosophy and psychology that systematically categorizes different kinds of integration projects. We divide existing attempts in the literature into three broad categories according to the perspective from which the integration takes place: (1) top-down meta-theoretical unification; (2) psychological integration within philosophy; and (3) philosophical integration within psychology. These categories are then broken down into various further subcategories. Our aim in providing this framework is both to facilitate the assessment and comparison of existing integration attempts and to provide a roadmap for future integration attempts. For each category, we discuss one or two representative examples of the approaches. By doing so, we hope to generate interest in the wide variety of existing integration projects, as well as to generate discussion concerning the benefits and pitfalls of different approaches. (shrink)

Children from various countries have been acknowledged and studied for their ability to philosophize, while, unfortunately, Filipino children have not received similar recognition. In this paper, I make a rather unpopular claim that Filipino children can and already are doing philosophy in their efforts to make sense of their existential conditions. “Doing philosophy” here refers to the act of being perplexed by one's own or other people's experiences and making an effort to comprehend them. Filipino children, are a (...) vast and diverse group, coming from various backgrounds, speaking different or even multiple languages, and representing rich cultures and unique circumstances. This diversity adds richness to the wide array of experiences from which existential questions can emerge. However, to truly comprehend the philosophical thinking of Filipino children, they need opportunities and guidance to explore their existential questions and solutions, regardless of how tentative or rudimentary these may seem to adults. Without such opportunities, it remains unclear to what extent their thinking engages with philosophical themes and issues. This not only offers Filipino adults a view of children’s inner worlds but also brings fresh perspectives to commonly held assumptions. (shrink)

Computational complexity has often been ignored in the philosophy of mind, in philosophical artificial intelligence studies. The purpose of this paper is threefold. First and foremost, to show the importance of complexity rather than computability in philosophical and AI problems. Second, to rephrase the notion of computability in terms of solvability, i.e., treating computability as non-sufficient for establishing intelligence. The Church-Turing thesis is therefore revisited and rephrased in order to capture the ontological background of spatial and temporal complexity. Third, (...) to emphasize ontological differences between different time complexities, which seem to provide a solid base for a better understanding of artificial intelligence in general. (shrink)

This paper summarizes the evolution of analytic philosophy in Taiwan, examines its impact within and beyond academia, and discusses the future of the discipline. The roots of modern philosophy in Taiwan can be traced back to the Japanese colonial era, and analytic philosophy was introduced to the country in the late 1940s when many intellectuals in China moved to Taiwan. However, massive curbs were imposed on philosophy during Chiang Kai-shek’s dictatorship, and the discipline began to thrive (...) again only after Taiwan’s democratization in the late 1980s. Nonetheless, since its introduction in the colonial era, modern philosophy has made significant contributions in Taiwan, encouraging interdisciplinary engagements, advancing civic education, and promoting the spirit of democracy and political liberation. Philosophy has played a key role in Taiwan’s remarkable transformation from an island colonized for hundreds of years to a country that recognizes democracy, freedom, and human rights. The themes of anti-colonialism and anti-domination seen in the works of modern Taiwanese philosophers not only reflect the discipline’s political and historical underpinnings but also signal how Taiwanese philosophy can acquire a distinct identity despite being influenced by many other philosophical traditions. While still at a nascent stage, Taiwanese philosophy has the potential to join forces with other philosophical traditions in advancing the vision of decolonizing philosophy. (shrink)

In this paper, I explore the Guam Department of Education's (GDOE) decolonization efforts and the potential role of Philosophy for Children (P4C) as a strategic tool for its advancement. I begin with a discussion of Guam's colonial context and its implications for contemporary education on the island. While the GDOE's current attempts to decolonize Guam's public education emphasize the need for an "official body of knowledge," many CHamoru scholars and activists have argued that it is not enough. This paper (...) agrees that such content-based reforms are insufficient and advocates for a more nuanced approach to education through P4C. Drawing on the P4C literature and decolonial education, I argue that while P4C alone may not bring about structural change, its pedagogical framework offers a promising alternative when adapted to indigenous contexts. The paper proposes that P4C can serve as a "Trojan Horse" within public schools, fostering decolonial acts of resurgence by elevating indigenous knowledge, welcoming indigenous masters, and empowering CHamoru students within a Westernized educational setting. (shrink)

In general, Confucians have taken a dim view of the law. They have felt warranted in this view by a reading of Confucius’ Analects 2.3 in which the Master apparently disparages law-centered governance. Two great Confucian philosophers, however, Zhu Xi and Jeong Yakyong (widely known by his pen name, Dasan), view the role of law in society differently. Like all Confucians, they teach the cultivation of virtue, but alongside building social harmony through ritual and good character, these two philosophers perceive (...) that social order also requires the penal law. In this paper, I argue that Zhu Xi and Dasan, and Dasan in particular, follow the evidentiary lead of the classical Chinese philosopher Mozi to support their legal philosophy. Mozi offered three standards for establishing truth claims: empirical evidence from common life, authoritative evidence, and evidence of outcomes. Mozi’s empirical standard takes evidence of common life from what ordinary people have seen. Zhu Xi and Dasan take the evidence of common life, not from what the people have seen, but from common understandings contained in the written language. They use this approach to arrive at a different understanding of Analects 2.3 than other Confucians, one that relates the content of that passage to Analects 12.17. They interpret the passage on a philological basis that supports the presence of penal law from a perspective of ordinary life. For authoritative evidence, Zhu Xi and Dasan like Mozi appeal to the authority of the ancient sages, who register their support for penal law. Dasan also follows Mozi’s evidentiary lead in the evidence of outcomes by fully developing a consequential picture of how the absence of law detrimentally affects society. On this point, Dasan establishes a new and revolutionary legal outlook that differs from that of Zhu Xi. I show Dasan taking lessons from the classical Legalists to arrive at this position warranted by the evidence of outcomes. Having satisfied the three evidentiary standards, Dasan thus establishes the importance of the penal law from a Confucian perspective. (shrink)

I have recently published a book to which I gave the title: Is Bad Philosophy Responsible for the Climate Crisis? But this proved to be too inflammatory for Palgrave Macmillan, and they changed it to the anodyne The Philosophy of Inquiry and Global Problems: The Intellectual Revolution Needed to Create a Better World. In the book I argue that academic philosophy has a certain responsibility for the failure of humanity to put a stop to the climate and (...) nature crises, in failing even to notice that a bad philosophy of inquiry dominates academic inquiry – one that prevents universities from engaging actively with the public domain to ensure action is taken to prevent the climate and nature crises from developing, or intensifying. The Philosophy of Inquiry and Global Problems spells out what has gone wrong that has reduced academic philosophy to its present pitiful state, and what needs to be done to restore philosophy so that it becomes again a discipline with profoundly fruitful intellectual and humanitarian implications. This Opinion Piece is the Preface to the published book. (shrink)

This article explores the issues of phenomenon and genesis in Early Buddhist thought through a comparative analysis with the Eleatic tradition, aiming to enrich the understanding and dialogue between these philosophical and religious traditions. By examining the comparability of Buddhist thought and Parmenidean philosophy, the study challenges the notion that these traditions are fundamentally alien to each other. The focus is on the concept of genesis, not as creation from nothingness—rejected by both the Buddha and Parmenides—but as the manifestation (...) of the world to the human observer. The article argues that the world reveals itself in particular forms and appearances, which are intimately linked to the phenomenon and its perception by humans. This process is not solely a domain of rigid logical propositions but can be expressed through mythological and religious narratives. The study posits that the poetic expressiveness found in archaic philosophies of both India and Greece provides a valid medium for engaging in philosophical discourse. By adopting this comparative and dialogical perspective, the article aims to generate new philosophical insights and inspire future philosophical inquiry. The reflection on phenomenon and genesis, framed through this comparative lens, highlights the nuanced ways in which different traditions address the nature of reality and human perception, ultimately advocating for a broader, more inclusive understanding of philosophy that transcends conventional boundaries. (shrink)

I respond to the commentaries on 'Grace de Laguna's Analytic and Speculative Philosophy' offered by Peter Olen [2023], Trevor Pearce, Anthony Fisher, Marguerite La Caze and Frederique Janssen-Lauret. In doing so, I bring out some of the value of de Laguna’s perspectivism and of her treatment of modality. I also further clarify how she departs from pragmatism and from analytic philosophy, and how she relates to continental philosophy.

This paper continues a reconstruction of the analytic turn in American philosophy between 1940 and 1970. The first part of this paper argued that philosophers at Princeton, Yale, and Columbia sought to stimulate ‘humanistic’ approaches to philosophy in their hiring policies and tenure decisions, thereby marginalizing the ‘scientific’ philosophies that were in vogue among their students. This second part unearths some of the mechanisms that contributed to the analytic turn once the movement’s fiercest opponents retired. I argue that (...) a new generation of deans and chairmen initially tried to craft ‘balanced’ departments but that various external variables— competition between elite universities, a shortage of graduates with training in modern logic, and the explosive growth of American higher education—eventually led to major policy shifts. Within a decade, I show, the distorted job market helped tip the balance into the other direction, strongly advantaging departments that had invested in analytic philosophy. By the late 1960s, the movement became so successful that the traditional division between humanistic and scientific approaches began to be replaced by a distinction between analytic and ‘continental’ philosophy, referring to the schools of philosophy that were popular across the Atlantic. American philosophy, by then, just was analytic philosophy. (shrink)

Maria Gołaszewska (1926–2015) was a Polish philosopher associated throughout her life with Poland’s oldest academic institution, the Jagiellonian University in Cracow. She was a student of the phenomenologist Roman Ingarden, himself a student of Edmund Husserl. During the post-war and communist years in Poland, Gołaszewska conducted research focusing on issues related to art and aesthetics. She created her own conception of empirically and anthropologically oriented aesthetics, which I believe is a prime example of a theory that accounts for the perspective (...) of gender, and which in this sense should be acknowledged as having anticipated the main postulates of contemporary feminist philosophy. In the article I present Gołaszewska’s philosophy as a cognitively valuable response to the search of feminist aesthetics for a suitable description of women’s experiences related to art and aesthetic perception. In accordance with this aim, I discuss Gołaszewska’s theory of the aesthetic situation, a framework within which she proposed solutions similar to feminist standpoint theories. These theories were developed chiefly on the basis of the feminist philosophy and feminist epistemology (Elizabeth Anderson, Donna Haraway, Sandra Harding, Elizabeth Potter). In recent years they have also found creative applications in feminist aesthetics (Anne Eaton). (shrink)

Recension of the 2023 book "Ethics and Time in the Philosophy of History" an interesting book on metaphysics, moral philosophy, existentialism, and speculative philosophy of history.

What happens when scholars come together to study Buddhist and German Idealist perspectives on mind and representation? We explore this question and reflect on methodological considerations in what is often referred to as "comparative philosophy.".

Ethnophilosophy is widely regarded as a disreputable orientation in African philosophy. For example, critics of ethnophilosophy think of it as a ‘defective philosophy’, a ‘semi-anthropological paraphrase’, a merely ‘implicit philosophy ’, a ‘crazed language’ and so on. Although these negative portrayals were made in the 1980s and 1990s (roughly, 1981–1997), and some of these critics softened their position with time, they persist in the thoughts of some contemporary African philosophers. This is visible in the rather inarticulate unease (...) about ethnophilosophy in many quarters today, witnessed in the characteristic disposition of some African philosophers to distance themselves from the works of Placide Tempels, John S. Mbiti, Léopold Sédar Senghor and Alexis Kagame, and in the talk of a post-ethnophilosophy among some contemporary African philosophers rooted in the belief about the inadequacy of ethnophilosophy. Call those who today still think of ethnophilosophy in this fashion the ethnophilosophy holdouts. The aim of this paper is to give reasons to think that the position of the ethnophilosophy holdouts is not tenable. More positively, I defend a thesis that makes a claim about the positive status of ethnophilosophy as a philosophical orientation. (shrink)

R.J. Barnes (chapter 3) takes up the ways in which Sicilian comedy engaged current intellectual fashions, especially philosophy. Sicily was the home of rich and influential poetic and philosophical traditions that Epicharmus held up for comic examination and ridicule.

The new philosophy of superdeterminism is a specific approach to answering fundamental questions about existence, knowledge, and morality based on a single scientific fact about the universe, namely that cause and effect in physics are not real. Although the notion that cause and effect are not real has a long history in philosophy, recently a Swedish theoretical physicist, Dr. Johan Hansson published a physics proof that our universe is superdeterministic meaning a predetermined static block universe without cause and (...) effect in physics. A new philosophy of superdeterminism based on this scientific discovery that cause and effect are not real has many important implications for human beings, but three especially important implications are a disproof of libertarian free will, existentialism and moral evolution. Libertarian free will is impossible in the absence of cause and effect in physics. Existentialism is impossible in a predetermined universe. And one can infer that a Creator God endorsed objective Christian morality for all time disproving moral evolution. (shrink)

This study aims to detect the starting point of the crises that happened in Education and Culture by the philosophical analysis which Hannah Arendt (1906 - 1975) had discussed. In Arendt's account, we can understand the genesis of the crisis as a pre-strategy to fix it. In fact, thinking is the fundamental solution to these crises and to renew our common world. Prosperity in society is related genuinely to education and culture. Regarding human capability for development, education is considered an (...) inalienable civic right which is imposed on society insofar as seeking growth. This study seeks to discover failure in these two spheres. Methods: This study relies on three methodologies; the analytical method used for discussing Arendts' terms, the historical method to explain the development of each term, and the critic method to determine the reasons behind these crises. Conclusions: The results illustrated there is a serious relation between misunderstanding the concepts of education and learning and the emptiness of their aims. (shrink)

Many philosophers claim to be naturalists, but there is no common understanding of what naturalism is. Maddy proposes an austere form of naturalism called 'Second Philosophy', using the persona of an idealized inquirer, and she puts this method into practice in illuminating reflections on logical truth, philosophy of mathematics, and metaphysics.

Teachers in vocational education face two problems. (1) Learning involves the ability to transcend and modify learned knowledge to new circumstances. How should vocational education prepare students for future, unknown tasks? (2) Students should strive to produce work of good quality. How does vocational education help them develop their faculty of judgment to differentiate between better and worse quality? These two ques- tions are tightly interwoven. The paper compares the didactics of philosophy and sloyd. Both developed independently, but their (...) solutions to how one advances the capacity for reflective judgment are similar. Central to this capacity is not merely devising efficient means to work towards pre-existing aims, but to reflect in practice on what one’s aim are and should be. This implies reflection on what future problems, as well as solutions to them, demand of us cognitively, socially and morally. (shrink)

We continue our examination of the idea that there is a sub-discipline in philosophy of science, philosophy in science, whose researchers use philosophical tools to advance solutions to scientific problems. Rather, we propose that these tools are standard epistemic, cognitive, or intellectual tools at work in all rational activity, and therefore these researchers engage in scientific or metascientific research.

Introduces seven women philosophers of art from long nineteenth-century Britain including Anna Barbauld, Joanna Baillie, Harriet Martineau, Anna Jameson, Frances Power Cobbe, Emilia Dilke, and Vernon Lee Traces a logical progression amongst these women's views as they grappled with art's relations to morality and religion Shows that these women were well-known in their time and played important roles in establishing British philosophy of art Expands the rediscovery of women philosophers to a neglected area, philosophy of art.

I take advantage of two recent results: 1) the recognition of an alternative theoretical organization to the deductive-axiomatic one; it is characterized by a sequence of four logical steps belonging to intuitionist logic; 2) the recognition of the logical content of Cusanus’ philosophical works; also this content pertains to intuitionist logic, which Cusanus anticipated by even identifying some its logical laws. Many Cusanus’ books present the alternative theoretical organization; whose yet he did not apply in a clear way its last (...) two steps, the ad absurdum arguing and the application of the principle of sufficient reason. For this reason in the last books his thinking transcended to a metaphysical level. Hegel’s philosophy of logic shares Cusanus’ philosophical effort for exiting out classical logic. He seems to have assumed Cusanus’ anticipation of the new theoretical organization; all goes as if Hegel wanted to improve Cusanus’ poor method, by introducing a process of additions of two negations which however does not agree with the intuitionist logic. Moreover, Hegel presupposes, like Cusanus in his last years, the free application of the principle of sufficient reason to the entire subject of his philosophy of logic without awareness of the logical constraints to which is subject a correct application of this principle; hence, he introduced a metaphysical arguing which according to modern mathematical logic has no consistent content. Also Hegel’s supposed prolongation of Cusanus’ logical discoveries was an essentially metaphysical view. (shrink)

This sentence is almost longer than the romp I go on with science and philosophy in this brief paper.

This work was written for the Midlands Conference of Critical Thought which took place on 5–6th April 2024 at Nottingham Trent University. It was presented for a session on productivity, process, and the value of making, organised by the Vienna Contemporary Art Space. The work provides an overview of two of the presenter’s essays, Content and Operation and Instinct and Intelligence, to show how the process of philosophy can be the subject matter of philosophical works.

Should we believe our controversial philosophical views? Recently, several authors have argued from broadly conciliationist premises that we should not. If they are right, we philosophers face a dilemma: If we believe our views, we are irrational. If we do not, we are not sincere in holding them. This paper offers a way out, proposing an attitude we can rationally take toward our views that can support sincerity of the appropriate sort. We should arrive at our views via a certain (...) sort of ‘insulated’ reasoning – that is, reasoning that involves setting aside certain higher-order worries, such as those provided by disagreement – when we investigate philosophical questions. (shrink)

The philosophy of superdeterminism is based on a single scientific fact about the universe, namely that cause and effect in physics are not real. In 2020, accomplished Swedish theoretical physicist, Dr. Johan Hansson published a physics proof using Albert Einstein’s Theory of Special Relativity that our universe is superdeterministic meaning a predetermined static block universe without cause and effect in physics. Consequently, all your future behaviors and thoughts must also be predetermined and already exist in a future portion of (...) the static dimension of time in our block universe. Because consciousness must be an aspect of physical reality, then the physical reality of the brain must be capable of producing your subjective experience of the world. Our conscious subjective experience of ourselves and the world around us is a construct of our own brain’s neural network containing ideas and concepts representing the physical reality of the world and ourselves. Moreover, our conscious minds must exist at all points in our existence within our block universe whether our past, present or future selves, because our block universe always exists because nothing within physics can cause our universe not to exist in the absence of cause and effect in physics. One should be concerned with every moment of your conscious life to guard against conscious experiences you would not want endlessly repeated in our block universe. (shrink)

The Taizhou school of philosophy, followers of Wang Yangming, places significant emphasis on the body, which has led to theoretical challenges concerning the potential dissipation of natural desires. Critics contend that while Taizhou philosophy acknowledges the natural state of human existence, it fails to provide a satisfactory explanation for the existence of evil and tends to overlook the crucial role of deliberate moral practice by idealizing the natural as morally perfect. Drawing on insights from embodied cognition, this article (...) aims to shed light on the nuanced perspectives of Taizhou moral philosophy and address common criticisms regarding its approach to evil and moral practice. I will explore Taizhou’s holistic understanding, which integrates mind and body, self and others, offering fresh insights into the interplay between deliberation and spontaneity within moral practices. As a comparative and interdisciplinary endeavor, this work seeks to bridge the divide between Eastern and Western philosophical traditions and between moral philosophy and empirical science. This article not only aims to enhance our understanding of Taizhou philosophy but also strives to illuminate broader implications for ethical behavior and moral reasoning in a diverse, global context. (shrink)