According to the evaluativist theory of bodily pain, the overall phenomenology of a painful experience is explained by attributing to it two types of representational content—an indicative content that represents bodily damage or disturbance, and an evaluative content that represents that condition as bad for the subject. This paper considers whether evaluativism can offer a suitable explanation of aversive auditory phenomenology—the experience of awful noises—and argues that it can only do so by conceding that auditory evaluative content would be guilty (...) of widespread error. Defending such an error-theory, moreover, comes with several explanatory costs. (shrink)

In this thesis I provide an account of the unpleasantness of pain. In doing this, I shed light on the nature of pain and unpleasantness. I propose to understand the unpleasantness of pain based on the determinable-determinate distinction. Unpleasantness is a determinable phenomenal property of mental states that entails badness. I propose that an unpleasant pain experience has two phenomenal properties: i) the phenomenal property of being a pain, and ii) a phenomenal determinate property (u1, u2, u3, etc.) of the (...) unpleasantness determinable. According to this theory unpleasant pains feel bad, and this explains why we are motivated and justified in avoiding them. This explains, for example, why we are motivated and justified to take painkillers. This theory allows us to account for the heterogeneity of unpleasantness, i.e., we can explain how different unpleasant experiences feel unpleasant even if they feel so different. -/- The thesis is organised into seven chapters and divided by three main themes: i) what the unpleasantness of pain consists in, ii) how we can account for the great phenomenal diversity among experiences of unpleasantness, and iii) which cases suggest that there could be pains that are not unpleasant. Broadly, the first two chapters deal with the first theme, where I analyse two reductive accounts of unpleasantness: the content theories and the desire theories. I deal with the second theme in the third and fourth chapter, where I analyse different theories that try to account for the phenomenal property of unpleasantness. In the fifth and sixth chapter, I focus on the third theme, where I consider different cases that suggest the existence of pains that are not unpleasant. In the final chapter, I offer a conclusion of the three main themes by providing my own view on the unpleasantness of pain. (shrink)

I argue that experiences can have microphenomenal structures, where the macrophenomenal properties we introspect are realized by non-introspectible microphenomenal properties. After explaining what it means to ascribe a microstructure to experience, I defend the thesis against its principal philosophical challenge, discuss how the thesis interacts with other philosophical issues about experience, and consider our prospects for investigating the microphenomenal realm.

Evaluativism is best thought of as a way of enriching a perceptual view of pain to account for pain’s unpleasantness or painfulness. Once it was common for philosophers to contrast pains with perceptual experiences (McGinn 1982; Rorty 1980). It was thought that perceptual experiences were intentional (or content-bearing, or about something), whereas pains were representationally blank. But today many of us reject this contrast. For us, your having a pain in your toe is a matter not of your sensing “pain-ly” (...) or encountering a sense-datum, but of your having an interoceptive experience representing (accurately or inaccurately) that your toe is in a particular experience-independent condition, such as undergoing a certain “disturbance” or being damaged or in danger (Armstrong 1962; Tye 1995). But even if such representational content makes an experience a pain, a further ingredient seems required to make the pain unpleasant. According to evaluativism, the further ingredient is the experience’s possession of evaluative content: its representing the bodily condition as bad for the subject. In this chapter, I elaborate evaluativism, locate it among alternatives, and explain its attractions and challenges. (shrink)

Philosophers think of pain less and less as a paradigmatic instance of mentality, for which they seek a general account, and increasingly as a rich and fruitful topic in its own right. Pain raises specific questions: about mentality and consciousness certainly, but also about embodiment, affect, motivation, and value, to name but a few. The growth of philosophical interest in pain has gone hand-in-hand with the growth of pain science, which burgeoned in the 1960s. This is no accident: developments in (...) pain science have prompted philosophers to take account of empirical data, and to revisit their assumptions about pain. Pain, in short, demands interdisciplinary investigation, hence while this entry focuses on the philosophy of pain, it makes liberal reference to empirical literature along the way. This entry’s focus is on physical pains, that is pains that are felt in bodily locations, not emotional suffering more broadly, such as grief or disappointment. The entry also does not address pain’s place in ethical theories; its focus is rather on issues that arise within philosophy of mind. Even so, part of what makes pain such an interesting and important topic is that the questions it raises span boundaries, and normative questions concerning pain’s badness, on the one hand, and its value, on the other, are never far away. (shrink)

Accounts of the nature of unpleasant pain have proliferated over the past decade, but there has been little systematic investigation of which of them can accommodate its badness. This paper is such a study. In its sights are two targets: those who deny the non-instrumental disvalue of pain's unpleasantness; and those who allow it but deny that it can be accommodated by the view—advanced by me and others—that unpleasant pains are interoceptive experiences with evaluative content. Against the former, I argue (...) that pain's unpleasantness does indeed have noninstrumental disvalue; against the latter I argue both that my critics’ own desire-theoretic accounts of pain's unpleasantness cannot accommodate such disvalue, and that my evaluativist view can—either by appealing to “anti-unpleasantness” desires or by exploiting pain's perceptuality. (shrink)

I argue that while the feeling of bodily responses is not necessary to emotion, these feelings contribute significant meaningful content to everyday emotional experience. Emotional bodily feelings represent a ‘state of self’, analysed as a sense of one's body affording certain patterns of interaction with the environment. Recognising that there are two sources of intentional content in everyday emotional experience allows us to reconcile the diverging intuitions that people have about emotional states, and to understand better the long-standing debate between (...) bodily feeling-based and appraisal-based theories of emotion. (shrink)

Pain asymbolia is a rare condition caused by brain damage, usually in adulthood. Asymbolics feel pain but appear indifferent to it, and indifferent also to visual and verbal threats. How should we make sense of this? Nikola Grahek thinks asymbolics’ pains are abnormal, lacking a component that make normal pains unpleasant and motivating. Colin Klein thinks that what is abnormal is not asymbolics’ pains, but asymbolics: they have a psychological deficit making them unresponsive to unpleasant pain. I argue that an (...) illuminating account requires elements of both views. Asymbolic pains are indeed abnormal, but they are abnormal because asymbolics are. I agree with Klein that asymbolics are incapable of caring about their bodily integrity; but I argue against him that, if this is to explain not only their indifference to visual and verbal threat, but also their indifference to pain, we must do the following: (i) take asymbolics’ lack of bodily care not as an alternative to, but as an explanation of their pains’ missing a component, and (ii) claim that the missing component consists in evaluative content. Asymbolia, I conclude, reveals not only that unpleasant pain is composite, but that its ‘hedomotive component’ is evaluative. (shrink)

The unconditional version of motivational internalism says that if an agent sincerely judges that to φ in circumstances C is the best option available to her, then, as a matter of conceptual necessity, she will be motivated to φ in C. This position faces a powerful counterargument according to which it is possible for various cases of practical irrationality to completely defeat an agent’s moral motivation while, at the same time, leaving her appreciation of her moral reasons intact. In this (...) paper, I will argue that weakness of will, as the paradigmatic case of practical irrationality, and all other cases of practical irrationality that feature in standard formulations of this argument do not represent genuine counterexamples to this version of motivational internalism. In this sense, the main aim of this paper is to show that proponents of this internalist position are well justified in their denial of the claim that there are people who are completely unmotivated by their judgments about what is the best option available to them. (shrink)

[This is the penultimate version, please send me an email for the final version]. Some sensations are pleasant, some unpleasant, and some are neither. Furthermore, those that are pleasant or unpleasant are so to different degrees. In this essay, I want to explore what kind of a difference is the difference between these three kinds of sensations. I will develop a comprehensive three-level account of sensory pleasure that is simultaneously adverbialist, functionalist and is also a version of a satisfied experiential-desire (...) account. (shrink)

The Two Selves takes the position that the self is not a "thing" easily reduced to an object of scientific analysis. Rather, the self consists in a multiplicity of aspects, some of which have a neuro-cognitive basis (and thus are amenable to scientific inquiry) while other aspects are best construed as first-person subjectivity, lacking material instantiation. As a consequence of their potential immateriality, the subjective aspect of self cannot be taken as an object and therefore is not easily amenable to (...) treatment by current scientific methods. -/- Klein argues that to fully appreciate the self, its two aspects must be acknowledged, since it is only in virtue of their interaction that the self of everyday experience becomes a phenomenological reality. However, given their different metaphysical commitments (i.e., material and immaterial aspects of reality), a number of issues must be addressed. These include, but are not limited to, the possibility of interaction between metaphysically distinct aspects of reality, questions of causal closure under the physical, the principle of energy conservation. -/- After addressing these concerns, Klein presents evidence based on self-reports from case studies of individuals who suffer from a chronic or temporary loss of their sense of personal ownership of their mental states. Drawing on this evidence, he argues that personal ownership may be the factor that closes the metaphysical gap between the material and immaterial selves, linking these two disparate aspects of reality, thereby enabling us to experience a unified sense of self despite its underlying multiplicity. -/- . (shrink)

I explore some of the connections between Grahek's model of asymbolic pain, as developed in Feeling Pain and Being in Pain, and the contemporary intentionalist discussion over evaluativist and imperativist models of pain. I will sketch a Grahekian version of imperativism that is both true to his main insights and better at confronting some of the challenges that his theory has faced since its publication.

The concerns of each commentary are addressed in turn. I clarify and defend the claims of The Emotional Mind with regards to the plausibility of automatic responses to representational content, the distinction between emotions and bodily feelings, the influence of social contexts upon emotional responses, the complex issue of whether emotions are modular or form natural kinds, the nature of pain asymbolia, and the nature of emotional authenticity.

I develop and defend "metaethical experientialism," the thesis that phenomenal facts explain certain kinds of value facts. I argue, for example, that anyone who knows what it’s like to feel extreme pain is in a position to know that that kind of experience is bad. I argue that metaethical experientialism yields genuine counterexamples to the principle that no ethical conclusion can be derived from purely descriptive premises. I also discuss the prospects for a pluralistic metaethics, whereby different metaethical theories hold (...) for different classes of ethical facts. (shrink)

The conception of disinterested pleasure is not only central to Kant’s theory of beauty but also highly influential in contemporary philosophical discourse about beauty. However, it remains unclear, what exactly disinterested pleasure is and what role it plays in experiences of beauty. This volume sheds new light on the conception of disinterested pleasure from the perspectives of both Kant scholarship and contemporary aesthetics. In the first part, the focus is on Kant’s theory of beauty as grounded on the conception of (...) disinterested pleasure. In the second part, disinterested pleasure is investigated in the light of contemporary debates on beauty. The third part is dedicated to the relation of theories of disinterested pleasure to the meta-aesthetical debate between realism and anti-realism. The volume clarifies the meaning, role, and implications of one of the most influential conceptions in traditional as well as contemporary approaches to beauty. (shrink)

Pain continues to be one of the most controversial subjects in neurophilosophy. One focus of current debates is the apparent absence of an ideal brain‐based biomarker that could function as a coherent and distinct indicator for pain. One prominent reaction to this in the philosophical literature is scientific pain eliminativism. In this article, I argue for a non‐eliminative alternative that builds on family resemblances and provides a useful heuristic in the tradeoff between the idiosyncrasy of the neural processes corresponding to (...) different pain cases and the demand for generalizability in pain research. (shrink)

Several well-known theodicies, whatever their merits, seem to make little sense of animal suffering. Here we argue that the problem of animal suffering has more layers than has generally been acknowledged in the literature and thus poses an even greater challenge to traditional Judeo-Christian Theism than is normally thought. However, the Neo-Cartesian (NC) defence would succeed in defanging this Expanded Problem of Animal Suffering. Several contemporary philosophers have suggested that recent evidence either supports the NC view or at least should (...) decrease our incredulity with respect to it. We discuss new evidence that undermines the NC position and thus reassert the gravity of the Expanded Problem. (shrink)

What is the best way to account for the badness of pain and what sort of theory of welfare is best suited to accommodate this view? I argue that unpleasant sensory experiences are prudentially bad in the absence of contrary attitudes, but good when the object of positive attitudes. Pain is bad unless it is liked, enjoyed, valued etc. Interestingly, this view is incompatible with either pure objectivist or pure subjectivist understandings of welfare. However, there is a kind of welfare (...) theory that can incorporate this view of the badness of pain and which is very, very close to being a form of subjectivism. Moreover, this hybrid account of welfare is entirely compatible with the deep motivations of subjectivism. I therefore argue that those who lean towards welfare subjectivism should adopt this account of pain, and that we should revise our understanding of subjectivism to count such theories as subjective. (shrink)

As ever more advanced digital systems are created, it becomes increasingly likely that some of these systems will be digital minds, i.e. digital subjects of experience. With digital minds comes the risk of digital suffering. The problem of digital suffering is that of mitigating this risk. We argue that the problem of digital suffering is a high stakes moral problem and that formidable epistemic obstacles stand in the way of solving it. We then propose a strategy for solving it: Access (...) Monitor Prevent (AMP). AMP uses a ‘dancing qualia’ argument to link the functional states of certain digital systems to their experiences—this yields epistemic access to digital minds. With that access, we can prevent digital suffering by only creating advanced digital systems that we have such access to, monitoring their functional profiles, and preventing them from entering states with functional markers of suffering. After introducing and motivating AMP, we confront limitations it faces and identify some options for overcoming them. We argue that AMP fits especially well with—and so provides a moral reason to prioritize—one approach to creating such systems: whole brain emulation. We also contend that taking other paths to digital minds would be morally risky. (shrink)

Why are pains bad for us? A natural answer is that it is just because of how they feel (or their felt-qualities). But this answer is cast into doubt by cases of people who are unbothered by certain pains of theirs. These pains retain their felt-qualities, but do not seem bad for the people in question. In this paper, I offer a new response to this problem. I argue that in such cases, the pains in question have become “just more (...) of the same,” and for this reason have ceased to be bad for the relevant individuals. It is because they (implicitly) recognise this that they are unbothered by such pains. (shrink)

Зборници Историја српске филозофије. Прилози истраживању представљају главни резултат рада на пројекту „Историја српске филозофије“ (евиденциони број 179064) који од 2011. године подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Пројекат, чији је носилац Филозофски факултет Универзитета у Београду, успешно се реализује у сарадњи са готово десет научно-истраживачких институција широм земље, укључујући и Аутономну Покрајину Косово и Метохија. Иако је првобитно планирано да пројекат траје само четири године, он се тренутно налази у десетој години постојања, а уз то је (...) и проширен већим бројем млађих колега доктораната. Од нарочитог значаја јесте то што радове за Историју српске филозофије. Прилози истраживању не достављају само чланови пројекта, већ и други професори, сарадници, истраживачи, како из Србије, тако и из других земаља: Русије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе. На тај начин, пројекат полако, али сигурно, задобија међународни значај. Аутори радова у зборницима Историја српске филозофије. Прилози истраживању бирали су теме у складу са властитим интересовањима, као и у договору са руководиоцем и осталим сарадницима пројекта. Премда је рад на истраживању српске филозофије још увек пионирског карактера, сарадници пројекта су дошли до сасвим нових открића, попут средњевековних, српских преписа старословенске прераде расправе Теодора Раитуског. Ваља напоменути да су сарадници пројекта „Историја српске филозофије“ објавили и већи број чланака у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, низ монографских научних студија, те остварили учешћа на више значајних међународних и националних научних скупова. Будући да су аутори ових публикација истакнути професори, универзитетски радници и интелектуалци запослени у научним институцијама широм земље (Београд, Косовска Митровица, Нови Сад, итд), омогућена је садржинска разноврсност публикованих текстова у којима се разматрају дела српских мислилаца из најразличитијих позиција и перспектива. За известан број радова у зборнику може се рећи да су интердисциплинарног карактера. Предмет истраживања пројекта јесте историја српске филозофије, односно критичко и теоријско разматрање развоја филозофских идеја, институција, рукописа и часописа у српској култури, почевши од средњег века па до данас. Нит водиља у истраживању српске филозофске баштине јесте уверење да постоји континуитет и идентитет српске филозофије, који се формирао у плодном дијалогу са страним, углавном европским узорима, идејама и мислиоцима. Истражујући однос између српске и других филозофија настојимо да расветлимо у којој мери и на који начин су страни филозофски писци утицали на радове домаћих аутора у оном историјском периоду у којем су настајали. Тако ће се утврдити у којој мери су њихова дела само рецептивног карактера, а у којој имају и оригиналан печат. Српска филозофија се од почетка развијала под страним утицајима, прво византијске филозофије, а потом у модерно и савремено доба под утицајем западноевропских и руских водећих праваца у филозофији. О овим сложеним односима критички и систематски се расправљало у већем броју студија у сва четири тома зборника посвећених српској филозофији и њеној историји. Српски филозофски писци не могу се издвојено посматрати од својих чланака, књига или превода. Исто тако је њихов рад неодвојив од њихове педагошке и политичке активности. Истраживање сарадника на пројекту стога је усмерено на критичко преиспитивање целине рада српских филозофа, где се у средишту налазе њихови филозофски текстови. Српска филозофија је интегрални део српске културе, те је нераскидиво повезана како са природним наукама, тако и са другим областима духовног стваралаштва као што су књижевност, теологија и уметности. Стога је значајно проучавање односа филозофије и других дисциплина, уочавањем њихових сличности и разлика, као и указивањем на то шта је у одређеним творевинама људског духа специфично филозофског карактера. За српску филозофску мисао карактеристично је и то што она често, нарочито у прошлости, није излагана у облику филозофских студија и расправа, већ је артикулисана у другим, књижевним жанровима, као што су средњовековна житија светаца или у модерно доба писма, дијалози или шире схваћени есеји. Исто тако потребно је показати како су у српској академској заједници неговане основне филозофске дисциплине (метафизика, онтологија, логика, епистемологија, филозофија језика, филозофија природе, етика, естетика, филозофија психологије, политичка филозофија, филозофија права и друге). При томе je један од задатака био да се процени колики је допринос наших филозофа поменутим дисциплинама. У периоду 2011–2019. сарадници пројекта ,,Историја српске филозофије’’ спровели су истраживања која нам пружају знатно дубљи, прегледнији увид у српску филозофију, најзначајније периоде у њеном развоју, писце и њихова дела, формирање и развој одређених филозофских дисциплина, као и њихов однос према наукама и другим областима стваралаштва. Показано је на који начин се артикулише однос српске филозофије према другим европским филозофијама, и то, како у погледу рецепције, тако и у погледу узајамних утицаја и сучељавања. Пошто је израда библиографија услов без ког озбиљно истраживање у хуманистичким наукама не може ни започети, неки од резултата овог пројекта јесу библиографије о српским филозофима и њиховим делима, о српској филозофској периодици, као и настави филозофије у југословенским земљама. Филозофија је камен-темељац природних и хуманистичких наука, те стваралаштва уопште. Она спада у суштински моменат опште образованости, како светске, тако и националне културе. Ниједна национална култура не може се целовито и темељно изучити уколико се из тог истраживања изостави њена филозофска традиција. У том смислу је потреба за изучавањем српске филозофске баштине од изузетног значаја за наше саморазумевање. Постоји читав низ делимично или потпуно неистражених тема и области, неутврђених чињеница, полусачуваних или готово нечитких рукописа које тек треба истражити, критички размотрити и систематизовати. Најцеловитију студију под називом Развитак филозофије у Срба (1804–1944) објавио је Андрија Стојковић 1972. године. Ово значајно дело је, међутим, не посматра српску филозофију у целини од њених средњовековних почетака. Године 1978. Бранко Павловић је покренуо први пројекат о српској филозофији на Институту за филозофију Филозофског факултета у Београду, који, на жалост, није заживео. Почетак српске филозофије везује се за преводе, коментаре и рецепцију византијске филозофије. У сва четири тома зборника налазе се текстови посвећени управо овим темама, а то су: формирање српске филозофске терминологије, рецепција старогрчке и модерне европске филозофије код српских писаца, однос филозофије и књижевности, као и однос филозофије и теолошке мисли у делима српских аутора. После губитка независне државе, српска филозофија се развијала под руским и немачким утицајима. Најзначајнији српски мислиоци XVIII века су Руђер Бошковић (1711–1787), Дубровчанин, српско-италијанског порекла, као и Доситеј Обрадовић (?–1811). Различити аспекти њихових дела били су предмет критичког разматрања у огледима публикованим у сва четири тома зборника. Српској филозофији XIX и XX века био је посвећен највећи број радова сарадника на пројекту. Које су то филозофске идеје у књижевном тексту, како се у њему манифестују, те може ли се реконструисати филозофско становиште једног књижевника јесу питања којима су се бавили радови објављени у свим до сада публикованим томовима зборника. Предмет њиховог преиспитивања биле су, између осталог, филозофске идеје и рефлексије у књижевним делима Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Лазе Костића (1841–1910) или Станислава Винавера (1891–1955), итд. Сарадници пројекта бавили су се и српском, академском филозофијом у XIX и XX веку: хегелијанцем Димитријем Матићем (1821–1884), оригиналном концепцијом еволуције Божидара Кнежевића (1862–1905), а затим и једним од најзначајнијих српских филозофа Браниславом Петронијевићем (1875–1954). Када је реч о првој половини XX века, нарочита пажња посвећена је феноменолошком покрету у Србији: часопису Philosophia и рефлексијама Загорке Мићић (1903–1982). Такође, водеће идеје српске политичке филозофије, идеолошки сукоби на линији левица-десница биле су истражене. Делом једног од најутицајнијих српских филозофа, академика Михаила Марковића (1923–2010), бавило се више сарадника овог пројекта. Такође, истраживана су дела Ксеније Атанасијевић (1894–1981), Бранка Павловића (1934–1985), те рецепција античке филозофије у делима Анице Савић-Ребац (1892–1953). Спроведена истраживања показала су, између осталог, на који начин је српска филозофија интегрисана у европску и светску историју филозофије. Рад на истраживању наше филозофске прошлости и критичком оцењивању садашњости није само од историјског значаја. Наши средњовековни писци су активно учествовали у конституисању византијске образовне парадигме. Српски научник и филозоф светског гласа, српско-италијанског порекла, Дубровчанин, Руђер Бошковић (1711–1787) снажно је утицао на развој западноевропске науке. Да је наша савремена филозофија такође постигла завидне резултате, чији значај превазилази националне оквире, понајбоље сведоче појаве изабраних дела наших најистакнутијих мислилаца, почевши од Бранислава Петронијевића (1875–1954), преко Михаила Марковића (1923–2010), Љубомира Тадића (1925–2013), Михаила Ђурића (1925–2011), Светозара Стојановића (1931–2010), Александра Крона (1937–2000). Неопходно је да се укратко осврнемо и на садржину претходна три објављена тома Историје српске филозофије. Прилози истраживању, како би се стекао увид у то које су посебне теме, филозофи и њихова дела били предмет критичког преиспитивања наших аутора. У публикованим зборниима готово да нема краћих рада, већ у њима доминирају огледи и студије. Студије првог тома проучавају филозофске идеје у широком историјском раздобљу почевши од оснивања српске државе и почетака филозофије код Срба, све до филозофа и мислилаца двадесетог века. У овом тому, аутори су се, између осталог, бавили средњовековном српском логиком, онтолошким основама филозофије природе и савременом рецепцијом методолошких идеја Руђера Бошковића (1711–1787) којем су посвећена два прилога, идејама и правцима просветитељства у делима Доситеја Обрадовића (1744–1811), потом економским идејама идејама Светозара Марковића (1846–1875) које су по први пут на системски начин истраживане, Слободана Јовановића (1869–1958) Владимира Дворниковића (1888–1956), Михаила Марковића (1923–2010). Теме проучавања су били: рано раздобље у филозофији Душана Недељковића (1899–1984) естетичка позиција Милана Ранковића (1932–2012), као и рецепција Спинозиног појма супстанције код Радмиле Шајковић (1924–2016). Две студије посвећене су Јустину Поповићу (1894–1979), од којих се у једној расправљало о односу Јустина Поповића, руских религијских филозофа и Канта. Други том је подељен у следеће тематске целине: Српска филозофија у XVIII, XIX и првој половини XX века, Српска филозофија и филозофска терминологија у словенском контексту, Српска филозофија од друге половине XIX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике. У њему је било речи о рецепцији дела Лазе Костића (1841–1910) у српској естетици, о научној метафизици Бранислава Петронијевића (1875–1954), затим о филозофским и књижевним аспектима мистичке еротологије Анице Савић-Ребац (1892–1953), те о доприносу Милоша Н. Ђурића (1892–1967) стварању српске филозофске терминологије. Публиковани су и радови о песнику-филозофу Бранку Миљковићу (1934–1961), естетичару Мирку Зуровцу (1941-) и недавно преминулом филозофу Милету Савићу (1957– 2015). Аутори зборника проучавали су српске мислиоце од осамнаестог века па до данас. Други део књиге посвећен је, између осталог, српској филозофској терминологији у ширем, словенском контексту. Објављени су и прилози о Миливоју Јовановићу (1869–1942), Јустину Поповићу (1894–1979), у којем је по први пут публикована преписка између Григорија Флоровског и Јустина Поповића, о хетеро-онтолошком заснивању естетике Милана Дамњановића (1924–1994), као и о филозофском становишту Радивоја Керовића (1961–). У овом броју уведена је посебна рубрика посвећена библиографијама српске филозофске периодике или пак дела филозофских аутора, чији је аутор Добрило Аранитовић. У другом тому публикована је библиографија часописа: Архив за философију, педагогију и друштвене науке, покренутог 1898. године, а који су уређивали Миливоје Јовановић и Стеван Окановић. Трећи том, подељен у четири тематске целине: О српској филозофији, књижевности и естетици, Српска филозофија од средњег века до XVIII и XIX века, Српска филозофија прве половине XX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике, захватио је широко историјско раздобље: студије о преводу збирке дела Дионисија Ареопагите Инока Исаије (XIV век), о Доситејевом (1744–1811) телеолошком доказу постојања Бога, о делу Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Божидара Кнежевића (1862–1954), Светомира Ристића (1886–1971), Николе Милошевића (1929–2007), Светозара Стојановића (1931–2010), Јована Аранђеловића (1935-), Николе Грахека (1949–2003). Било је речи и о филозофији природних наука Симе Марковића (1888–1939), као и о заснивању филозофије смисла у делу Богдана Шешића (1909–1999). Теме којима се аутори прилога у претходна три тома баве укључују и улогу Естетичког друштва Србије у развоју естетике у српској филозофији, појам и лик филозофије Срба у Републици Српској, затим потребу утемељења филозофије медија у културном амбијенту Републике Србије, књижевно-историјско заснивање српске националне литературе, естетичку мисао босанскохерцеговачких Срба, као и филозофске аспекте косовског мита и предања. Четврти том Историје српске филозофије. Прилози истраживању такође је подељен у четири тематске целине: Српски мислиоци XIX и XX века, Српска филозофија у националном, европском и медијском контексту, Библиографије српских филозофа и Сећања. И у овом тому прилога за проучавање српске филозофије садржани су тематски врло разнородни текстови почевши од оних који разматрају рефлексије најзначајнијих српских филозофа преко радова што се баве поетском и уопште уметничком артикулацијом филозофских идеја све до текстова који истражују однос филозофије и природно-научних дисциплина. Такође се расправило и о српској, религијској филозофији, о ауторима и темама из српске филозофије историје, политике као и о филозофији медија коју је код нас утемељила Дивна Вуксановић. Немали број радова посвећен је најзначајнијим српским филозофима XIX и XX века. Акрибичан текст о Божидару Кнежевићу, аутора Бориса Милосављевића, представља предложак за неку будућу монографију о најоригиналнијом српском филозофу. Милосављевићев текст спаја Кнежевићев живот, политичка уверења са његовим најзначајнијим делима и њиховом критичком рецепцијом. Рад о Загорки Мицић (1903–1982), хрватског филозофа Жељка Павића, показује да се њен филозофски допринос састоји у наглашавању етичких аспеката Хусерлове феноменологије. Феноменологија је утицала и на српску естетику, те Уна Поповић у системски промишљеном тексту открива разлоге зашто и на које начине је феноменологија утицала на формирање естетичких становишта српских филозофа. Три текстa су посвећена значајним, савременим српским филозофима попут Гаје Петровића (1927–1993), Светозара Стојановића (1931–2010) и Николе Грахека (1949–2003). Критички разматрајући основне ставове Гаје Петровића (1927–1993), Мирко Аћимовић не узима у обзир само Петровићев уџбеник Логике, него и његове постхумне радове који се баве историјом логике. У студији о Светозару Стојановићу (1931–2010) Јовица Тркуља се залаже за критичко преиспитивање Стојановићеве теоријске и политичке еволуције. У тексту о одређењу бола у филозофији бола Николе Грахека (1949–2003), Мирослава Трајковски разликује појмове „болно осећање“ и „болност“, те испитује могућност да се Грахекова теза о болу као паралелном нервном механизму прецизира помоћу феноменолошке анализе свести коју даје Франц Брентано. Илија Марић и Ирина Деретић своје радове посвећују српској рецепцији античке филозофије. Илија Марић проучава Недељковићеву (1899–1984) књигу о Хераклиту објављену 1924. за коју је А. Маркези превела све Ефежанинове аутентичне фрагменте. У рукопису другог издања, које до сада није објављено, Недељковић је унео низ промена и проширења. Поређењем објављене књиге и рукописа Марић открива Недељковићеву филозофску еволуцију од хераклитовца до дијалектичког материјалисте. У раду о Ксенији Атанасијевић (1894–1981), Ирина Деретић проучава њене радове о Епикуру, укључујући и француску књигу L’atomisme d’Épicure [Епикуров атомизам], настојећи да критички преиспита како веродостојност и актуелност интерпретације Епикура Ксеније Атанасијећ, тако и само Епикурово учење о миними и његову теорију о задовољству. С правом полазећи од тога да је потребно “предузети редефинисање просвјетитељски и позитивистички схваћеног „рационалног” знања, наиме треба признати епистемички статус не само исказима науке (тј. научне рационалности) него и изразима религиозног искуства, умјетничког искуства, па дакако и изразима искуства „народног духа” – Богољуб Шијаковић истражује етички смисао српских народних пословица у тексту „Мудрост у контексту: пословице и филозофије“. Исто тако, изрази песничког искуства имају филозофски смисао и значај. У огледу Загонетка и тајна: Лаза Костић и Бранко Миљковић око Хераклитове ватре, Богољуб Шијаковић тражи споне између два велика српска песника Лазе Костића (1841–1910) и Бранка Миљковића (1934–1961), при чему се обојица „окрећу“ Хераклитовој ватри, настојећи да одговоре на питање о томе да ли наука, филозофија, уметност и вера имају неко дубље јединство. Присуством филозофског у поезији бави се и Срђан Дамјановић у раду под називом Филозофски песимизам у поезији Симе Пандуровића (1883–1960), који, полазећи од промишљања Исидоре Секулић (1883–1960), Јована Скерлића (1877–1914) и Ксеније Атанасијевић (1894–1981) о Пандуровићевом поетском песимизму, тематизује разлику у типологији песимизма коју је уочио Јован Деретић (1934–2002). Два текста разматрају светосавље и то из различитих перспектива. Миленко Бодин проучава светосавље као специфично српски духовни образац мишљења у ширем контексту источно-хришћанског наслеђа европског културног миљеа филозофије. Владимир Цветковић преиспитује религијску филозофију Јустина Поповића (1894–1979) и Николаја Велимировића (1883–1956) нарочито у контексту њихове критике европског хуманизма, рационализма и индивидуализма, користећи се идејама руске религијске ренесансе, а пре свих идејама Свечовека, односно Богочовека, целовитог сазнања и саборности. Односом филозофије и природних наука баве се три текста у овом тому зборника. У тексту Математичка феноменологија Михаила Петровића (1868–1943), Горан Рујевић истражује основе разумевања математике у пројекту Петровићеве математичке феноменологије, из којег ће се показати да је веома близак логицизму, али да садржи и специфичне конвенционалистичке елементе. У раду Филозофске идеје Косте Стојановића (1867–1921), Александар Кандић разматра филозофске садржаје у његовим списима и Стојановићеву тезу о јединству наука и научних дисциплина, утемељену на метафизичком ставу о јединству стварности. Милош Миловановић истражује феноменологију Михаила Петровића (1868–1943) и његове спектре. Неки радови зборника посвећени су разматрању односа филозофије историје и политике, као и политичког ангажмана. Јован Аранђеловић, полазећи од хегелијанске разлике између разума и ума, те Хегелове филозофије историје, формира властите погледе о томе како се треба односити према кризном времену у коме живимо. Стојан Шљука показује значај активног ангажмана интелектуалне елите у српским државотворним настојањима. Часлав Копривица проучава оне моменте који заузимају најистакнутије место у делима недавно преминулог српског филозофа Александра Никитовића (1967–2016). Богомир Ђукић истражује филозофију историје савременог српског филозофа Ристе Тубића (1933–2018) у контексту историје српске филозофије. Иако у оваквом свету у ери владавине медијске културе питање слободе (имагинације) делује као пуко техничко-технолошко, Дивна Вуксановић, утемељивачица дисциплине филозофија медија у нашем академском систему, како је и напред наведено, покушала је да одговори на питање ,,да ли је савремена комуникациона технологија у стању да мења светове уметности и (медијске) културе (па тако и саму стварност), и ако јесте – на које то начине чини’’, а Јован Буковала је, настојећи да у нашем истраживачком дискурсу нагласи значај филозофије позоришта, која спаја филозофију и театрологију, преиспитивао улогу филозофије у позоришту анализирајући капитална дела Хане Арент Живот духа и Предавања о Кантовој политичкој филозофији, захваљујући томе што је ауторка ослонац нашла управо у утемељивачима филозофије позоришта – филозофима: Платону, Августину, Гетеу, Хегелу и Ничеу, док се Доброслав Смиљанић, на примеру Коларчеве задужбине, бавио дисолуцијом и етичким императивом јединства људског знања. У трећој целини Бибиографије српских филозофа, наш реномирани библиограф Добрило Аранитовић представио нам је био-библиографију Драгана М. Јеремића (1925–1986), једног од најзначајнијих српских естетичара. Аранитовић је, у свом препознатљивом стилу, дао комплетан преглед целокупне грађе овог покојног редовног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду на предметима Еестетика и Социологија уметности, али и истакнутог књижевног критичара. На жалост, у протеклих пар година смо остали без својих највећих филозофа. Стога је четврта целина, под називом Сећања, посвећена управо њима, јер су обележили наше време и српску филозофију уопште. Oдласком професора Филозофског факултета, Универзитета у Београду професорке теорије сазнања Светлане Књазев Адамовић (1931–2016), класичне филолошкиње Љиљане Црепајац (1931–2018), логичара Косте Дошена (1954–2017), социолошкиње и антрополошкиње Загорке Голубовић (1930–2019), естетичара Александра Зистакиса (1961–2019), остао нам је немерљив губитак. Напустили су нас, такође, и професори овог факултеа и универзитета који су свој рад посветили историји филозофије: Симо Елаковић (1940–2016), Слободан Жуњић (1949–2019) и Иван Вуковић (1970–2017). Према томе, имајући у виду основне тематско-проблемске целине, као што су филозофски писци, филозофска дела и часописи писани на српском језику, однос српске и других филозофија, израда библиографија српске филозофске литературе, филозофски рукописи писани у српској варијанти старословенског језика или пак књиге српских филозофа писаних на страним језицима, филозофске дисциплине и њихова повезаност са наукама и другим областима људског стваралаштва, историја институција попут српских универзитета и Српског филозофског друштва, очекује се да ће сарадници пројекта и у наредним годинама наставити да публикују есеје и научне радове у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, односно комплетне монографске студије у којима би се на аналитички и интердисциплинаран начин, кад год је то неопходно, бавили поменутим областима српске филозофије. Резултати ових истраживања биће представљени и на релевантним међународним и националним научним скуповима. Главни циљ рада на пројекту и даље је публиковање обимних зборника радова динамиком коју допуштају финансијски услови, чиме би се истраживање српске филозофије институционализовало у трајној форми. Овом приликом веома се захваљујемо Вишњи Кнежевић и Јовану Буковали на великој помоћи око рада на овом зборнику, укључујући архивске податке, али, пре свега, на њиховим саветима и лектури. (shrink)

Philosophical and empirical research on bodily awareness has mostly focused so far on bodily disorders – such as anorexia nervosa, somatoparaphrenia, or xenomelia (body integrity dysphoria) – and bodily illusions induced in an experimental setting – such as the rubber hand illusion, or the thermal grid illusion. Studying these conditions can be illuminating to investigate a broad range of issues about the nature, function, and etiology of bodily experience. However, a number of psychoactive compounds can also induce a remarkably wide (...) variety of bodily effects that have received little attention despite their relevance to these issues. Some of these effects are similar to those associated with bodily disorders or experimental bodily illusions, while others appear to be unique. The purpose of this chapter is to provide an overview of these lesser known bodily effects of psychoactive compounds, and outline some ways in which they can bear on recent debates regarding bodily awareness and bodily ownership. (shrink)

If we were to connect two individuals’ brains together, how would this affect the individuals’ conscious experiences? In particular, it is possible for two people to share any of their conscious experiences; to simultaneously enjoy some token experiences while remaining distinct subjects? The case of the Hogan twins—craniopagus conjoined twins whose brains are connected at the thalamus—seems to show that this can happen. I argue that while practical empirical methods cannot tell us directly whether or not the twins share conscious (...) experiences, considerations about the locality of content processing in the brain entails that they most likely do so. (shrink)

A flood of new multidisciplinary work on the causes of depersonalization disorder provides a new way to think about the feeling that experiences “belong” to the self. In this paper I argue that this feeling, baptized “mineness” or “subjective presence” : 565–573, 2013) emerges from a multilevel interaction between emotional, affective and cognitive processing. The “self” to which experience is attributed is a predictive model made by the mind to explain the modulation of affect as the organism progresses through the (...) world. When the world no longer produces predicted affect the organism needs to explain this unpredicted absence of feeling. It is important to this account that cognition and perception are otherwise intact. Consequently the mind’s representation of the world and its emotionally salient properties are unchanged, leading the mind to predict a characteristic affective response. When that prediction is not fulfilled the organisms feels as if she is no longer present in experience. This is reported at the as feeling of depersonalization. (shrink)

The main goal of this paper is to present a theory of the most salient aspect of the phenomenal character of pain – namely, the painfulness of pain or its negative affective quality. This task involves developing an account of the evaluative structure of pain, according to which painfulness is constituted by a frustrated conative attitude that is directed towards the bodily condition the obtaining of which the pain represents. The argument for the proposed Attitudinal-Representational Theory of Pain proceeds by (...) presenting an explanatory challenge that concerns crucial aspects of the reason-giving force of pain, and showing that, unlike extant theories of pain, it successfully accounts for them. (shrink)

Cognitive phenomenalism is the view that occurrent thoughts are identical with, or constituted of, cognitive phenomenology. This paper raises a challenge for this view: the cognitive fine-tuning problem. In broad brushstrokes the difficulty is that, for the cognitive phenomenalist, there is a distinction between three kinds of fact: cognitive phenomenal facts, sensory phenomenal facts, and functional facts. This distinction gives rise to the challenge of explaining why, in actuality, these three phenomena tend to be matched together in ways that respect (...) norms of rationality. Various solutions to this problem are explored – divine intervention, value-involving laws of nature, or basic capacities to respond to reasons – all of which are wildly at odds with naturalism. If cognitive phenomenalists want their view to be consistent with naturalism, as many do, they must come up with a naturalistic solution to the cognitive fine-tuning problem. (shrink)

Some sensory experiences are pleasant, some unpleasant. This is a truism. But understanding what makes these experiences pleasant and unpleasant is not an easy job. Various difficulties and puzzles arise as soon as we start theorizing. There are various philosophical theories on offer that seem to give different accounts for the positive or negative affective valences of sensory experiences. In this paper, we will look at the current state of art in the philosophy of mind, present the main contenders, critically (...) compare and contrast them. In particular, we want to examine how they handle the reason-giving power of affective states. We will look into two representationalist proposals (Evaluativism and Imperativism) and a functionalist proposal, and argue that, contrary to their own advertisements, the representationalist proposals don’t have good accounts of why and how sensory affect can motivate, rationalize, and justify subsequent behavior and intentional mental activity. We will show that our own functionalist proposal does a much better job in this regard, and that when the representationalist proposals are modified to do a better job, they fare better not because of their representationalist credentials but due to their functionalist ones. (shrink)

Nikola Grahek's influential book Feeling Pain and Being in Pain introduced philosophers to the strange phenomenon of pain asymbolia. Subsequent philosophical debate around asymbolia has been partly taxonomic: the deep question is whether it is best understood as a specific neurological deficit or part of a broader syndrome. This paper looks to the history of asymbolia, positioning the origin of the term within broader historical trends. It shows that strange phenomena about pain and motivation have always presented interpretive challenges, and (...) suggests that the current debate mirrors a historical split between German and French traditions. This does not resolve the debate, but does help place it within broader scientific and philosophical contexts. (shrink)

The case of pain asymbolia is a case study that provides evidence of the mechanisms underlying the relationship between bodily experience, affective experience, and self-awareness. On one account pain asymbolia is the result of an affective deficit. Sensory signals of bodily damage are not associated with characteristic negative affect. Cochrane endorses this account as part of his version of a “conceptual act” theory of affective experience. In contrast, I propose an active inference account of affect in general and pain asymbolia (...) in particular. In the active inference framework the self is inferred as the endogenous cause of bodily and affective experience in the process of organismic regulation. This preserves Cochranes ambition to ground affect in bodily regulation but avoids the problem for affective deficit accounts of asymbolia that cannot do justice to the neural correlates. (shrink)

Why is pain bad? The most straightforward theory of pain's badness,dolorism, appeals to the phenomenal quality of displeasure. In spite of its explanatory appeal, the view is too straightforward to capture two central puzzles, namely pain that is enjoyed and pain that is not painful. These cases can be captured byconditionalism, which makes the badness of displeasure conditional on an agent's attitude. But conditionalism fails where dolorism succeeds with explanatory appeal. A new approach is proposed,reverse conditionalism, which maintains the explanatory (...) appeal of dolorism, but gives attitudes a value-defeating role. It is argued that this view does best in fulfilling the desiderata and capturing the cases. (shrink)

A fair amount of the philosophical discussion about pain and unpleasantness has focused on providing a constitutive account of unpleasantness. These theories provide a more fundamental description of what unpleasantness is by appealing to other well-established notions in the architecture of the mind. In contrast, I address the nature of unpleasantness from a structural account. I will argue for how unpleasantness is built, rather than what unpleasantness is made of, as it were. I focus on the heterogeneity of experience, which (...) has been a somewhat neglected issue in the literature about unpleasantness: after careful introspection, there seems to be nothing phenomenal that all and only unpleasant experiences share. In order to address the heterogeneity of unpleasant experiences, I propose that the structure of the rich phenomenology of unpleasantness should be understood as a determinable property constituted by multiple essential dimensions. (shrink)

In certain startling neurological and psychiatric conditions, what is ordinarily most intimate and familiar to us—our own body—can feel alien. For instance, in cases of somatoparaphrenia subjects misattribute their body parts to others, while in cases of depersonalization subjects feel estranged from their bodies. These ownership disorders thus appear to consist in a loss of any feeling of bodily ownership, the felt sense we have of our bodies as our own. Against this interpretation of ownership disorders, I defend Sufficiency, the (...) thesis that every experience of bodily awareness suffices for a feeling of bodily ownership. Since Sufficiency conflicts with a face‐value interpretation of these ownership disorders, the burden is on me to explain away the apparent tension. To do so, I identify and correct what I believe to be the fundamental mistake in the extant literature on the feeling of bodily ownership, namely the tendency to treat the notion of a feeling of bodily ownership as a single psychological construct. Instead, I distinguish the feeling of minimal ownership, the first‐personal character of bodily awareness, from the feeling of affective ownership, the distinctive type of felt concern we have for our bodies. I motivate this distinction by raising the disownership puzzle, the fact that subjects suffering from ownership disorders display an ambiguous set of symptoms, arguing the distinction I draw between minimal and affective ownership is just what is required to resolve the puzzle. (shrink)

Pain is unpleasant. It is something that one avoids as much as possible. One might then claim that one wants to avoid pain because one cares about one's body. On this view, individuals who do not experience pain as unpleasant and to be avoided, like patients with pain asymbolia, do not care about their body. This conception of pain has been recently defended by Bain [2014] and Klein [forthcoming]. In their view, one needs to care about one's body for pain (...) to have motivational force. But does one need to care about one's body qua one's own? Or does one merely need to care about the body that happens to be one's own? In this paper, I will consider various interpretations of the notion of bodily care, in light of a series of pathological cases in which patients report pain in a body part that they do not experience as their own. These cases are problematic if one adopts a first-personal interpretation of bodily care, according to which pain requires one to care about what is represented as one's own body. Th.. (shrink)

This paper aims to offer an account of affective experiences within Predictive Processing, a novel framework that considers the brain to be a dynamical, hierarchical, Bayesian hypothesis-testing mechanism. We begin by outlining a set of common features of affective experiences that a PP-theory should aim to explain: feelings are conscious, they have valence, they motivate behaviour, and they are intentional states with particular and formal objects. We then review existing theories of affective experiences within Predictive Processing and delineate two families (...) of theories: Interoceptive Inference Theories and Error Dynamics Theories. We highlight the strengths and shortcomings of each family of theories and develop a synthesis: the Affective Inference Theory. Affective Inference Theory claims that valence corresponds to the expected rate of prediction error reduction. In turn, the particular object of a feeling is the object predicted to be the most likely cause of expected changes in prediction error rate, and the formal object of a feeling is a predictive model of the expected changes in prediction error rate caused by a given particular object. Finally, our theory shows how affective experiences bias action selection, directing the organism towards allostasis and towards optimal levels of uncertainty in order to minimise prediction error over time. (shrink)

The paradox of pain is that pain is in some ways like a bodily state and in other ways like a mental state. You can have a pain in your shin, but there is no denying that you are in pain if it feels like you are. How can a state be both in your shin and in your mind? Evaluativism is a promising answer. According to evaluativism, an experience of pain in your shin represents that there is a disturbance (...) in your shin, and that it is bad that this disturbance is there. Thus, the experience brings you to tend to your shin by telling you something about the state of your shin. But the paradox of pain still confronts evaluativism in the form of the killing the messenger objection: The evaluativist has a nice story about our body‐directed responses to pain, like tending to wounds, but this story does not explain responses to pain, like taking painkillers, that seem to be experience‐directed. Evaluativists have offered accounts of experience‐directed responses to pain, but I will argue that these accounts conflict with the Transparency thesis—the claim that we can only access our experiences inferentially. Evaluativism and Transparency are natural bedfellows, so this is a problem for evaluativists. Having argued as much, I will go on to develop a new evaluativist account of taking painkillers, which does not conflict with Transparency. I call it naïve evaluativism. According to naïve evaluativism, we experience painkillers as making tissue damage or disruption less bad, and absent further reflection, that is, why we take them. (shrink)

The argument from moral psychology is one of the strongest arguments that non-cognitivists use against cognitivism-the metaethical position according to which our moral judgements express beliefs. According to this argument, once we put together the Humean theory of motivation and motivational internalism, we yield the conclusion that cognitivism cannot represent the correct view about the semantic function of moral discourse. I will first attempt to show that a neurological syndrome, called pain asymbolia (a rare condition caused by lesions to the (...) posterior insula that produces complete, thoroughgoing indifference to pain), can be used in order to formulate a persuasive defence of the Humean theory of motivation. After that, I will consider motivational internalism and argue that, without additional empirical evidence, neither internalism nor externalism can provide a plausible explanation of the connection between moral judgements and motivation. In conclusion, I intend to defend the claim that, until more persuasive arguments in favour of internalism are presented, non-cognitivists should not rely on the argument from moral psychology in their attempts to refute cognitivism. (shrink)

Pain is unpleasant. Given that pain is the paradigmatic example of an unpleasant experience, I aim to shed light on what pain and unpleasantness are by trying to understand what it means for a pain to be unpleasant, what the structure of unpleasantness is, and by tackling several problematic aspects of the relation between pain and unpleasantness. By doing this, I will also provide a general account of what it means for an experience that might not be a pain to (...) be unpleasant. The thesis is organised into seven chapters and divided by three main themes: i) what the unpleasantness of pain consists in, ii) how we can account for the great phenomenal diversity among experiences of unpleasantness, and iii) which cases suggest that there could be pains that are not unpleasant. Broadly, the first two chapters deal with the first theme, the third and fourth chapter with the second theme, and the fifth and sixth chapter focus on the third theme. In the final chapter I offer a conclusion of the three main themes by providing my own view on the unpleasantness of pain. According to this account, an unpleasant experience is something felt, it is a phenomenal property of mental states, and this property should be understood using the determinable determinate distinction. By doing all of this, this thesis will provide a detailed understanding of the nature of pain and unpleasantness. (shrink)

Frédérique de Vignemont argues on the basis of several empirical counterexamples that Bain and Klein are wrong about the relationship between pain and bodily care. I argue that the force of the putative counterexamples is weak. Properly understood, the association between pain and care is preserved in a way that is consistent with both de Vignemont's own views and the empirical facts.