Зборници Историја српске филозофије. Прилози истраживању представљају главни резултат рада на пројекту „Историја српске филозофије“ (евиденциони број 179064) који од 2011. године подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Пројекат, чији је носилац Филозофски факултет Универзитета у Београду, успешно се реализује у сарадњи са готово десет научно-истраживачких институција широм земље, укључујући и Аутономну Покрајину Косово и Метохија. Иако је првобитно планирано да пројекат траје само четири године, он се тренутно налази у десетој години постојања, а уз то је (...) и проширен већим бројем млађих колега доктораната. Од нарочитог значаја јесте то што радове за Историју српске филозофије. Прилози истраживању не достављају само чланови пројекта, већ и други професори, сарадници, истраживачи, како из Србије, тако и из других земаља: Русије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе. На тај начин, пројекат полако, али сигурно, задобија међународни значај. Аутори радова у зборницима Историја српске филозофије. Прилози истраживању бирали су теме у складу са властитим интересовањима, као и у договору са руководиоцем и осталим сарадницима пројекта. Премда је рад на истраживању српске филозофије још увек пионирског карактера, сарадници пројекта су дошли до сасвим нових открића, попут средњевековних, српских преписа старословенске прераде расправе Теодора Раитуског. Ваља напоменути да су сарадници пројекта „Историја српске филозофије“ објавили и већи број чланака у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, низ монографских научних студија, те остварили учешћа на више значајних међународних и националних научних скупова. Будући да су аутори ових публикација истакнути професори, универзитетски радници и интелектуалци запослени у научним институцијама широм земље (Београд, Косовска Митровица, Нови Сад, итд), омогућена је садржинска разноврсност публикованих текстова у којима се разматрају дела српских мислилаца из најразличитијих позиција и перспектива. За известан број радова у зборнику може се рећи да су интердисциплинарног карактера. Предмет истраживања пројекта јесте историја српске филозофије, односно критичко и теоријско разматрање развоја филозофских идеја, институција, рукописа и часописа у српској култури, почевши од средњег века па до данас. Нит водиља у истраживању српске филозофске баштине јесте уверење да постоји континуитет и идентитет српске филозофије, који се формирао у плодном дијалогу са страним, углавном европским узорима, идејама и мислиоцима. Истражујући однос између српске и других филозофија настојимо да расветлимо у којој мери и на који начин су страни филозофски писци утицали на радове домаћих аутора у оном историјском периоду у којем су настајали. Тако ће се утврдити у којој мери су њихова дела само рецептивног карактера, а у којој имају и оригиналан печат. Српска филозофија се од почетка развијала под страним утицајима, прво византијске филозофије, а потом у модерно и савремено доба под утицајем западноевропских и руских водећих праваца у филозофији. О овим сложеним односима критички и систематски се расправљало у већем броју студија у сва четири тома зборника посвећених српској филозофији и њеној историји. Српски филозофски писци не могу се издвојено посматрати од својих чланака, књига или превода. Исто тако је њихов рад неодвојив од њихове педагошке и политичке активности. Истраживање сарадника на пројекту стога је усмерено на критичко преиспитивање целине рада српских филозофа, где се у средишту налазе њихови филозофски текстови. Српска филозофија је интегрални део српске културе, те је нераскидиво повезана како са природним наукама, тако и са другим областима духовног стваралаштва као што су књижевност, теологија и уметности. Стога је значајно проучавање односа филозофије и других дисциплина, уочавањем њихових сличности и разлика, као и указивањем на то шта је у одређеним творевинама људског духа специфично филозофског карактера. За српску филозофску мисао карактеристично је и то што она често, нарочито у прошлости, није излагана у облику филозофских студија и расправа, већ је артикулисана у другим, књижевним жанровима, као што су средњовековна житија светаца или у модерно доба писма, дијалози или шире схваћени есеји. Исто тако потребно је показати како су у српској академској заједници неговане основне филозофске дисциплине (метафизика, онтологија, логика, епистемологија, филозофија језика, филозофија природе, етика, естетика, филозофија психологије, политичка филозофија, филозофија права и друге). При томе je један од задатака био да се процени колики је допринос наших филозофа поменутим дисциплинама. У периоду 2011–2019. сарадници пројекта ,,Историја српске филозофије’’ спровели су истраживања која нам пружају знатно дубљи, прегледнији увид у српску филозофију, најзначајније периоде у њеном развоју, писце и њихова дела, формирање и развој одређених филозофских дисциплина, као и њихов однос према наукама и другим областима стваралаштва. Показано је на који начин се артикулише однос српске филозофије према другим европским филозофијама, и то, како у погледу рецепције, тако и у погледу узајамних утицаја и сучељавања. Пошто је израда библиографија услов без ког озбиљно истраживање у хуманистичким наукама не може ни започети, неки од резултата овог пројекта јесу библиографије о српским филозофима и њиховим делима, о српској филозофској периодици, као и настави филозофије у југословенским земљама. Филозофија је камен-темељац природних и хуманистичких наука, те стваралаштва уопште. Она спада у суштински моменат опште образованости, како светске, тако и националне културе. Ниједна национална култура не може се целовито и темељно изучити уколико се из тог истраживања изостави њена филозофска традиција. У том смислу је потреба за изучавањем српске филозофске баштине од изузетног значаја за наше саморазумевање. Постоји читав низ делимично или потпуно неистражених тема и области, неутврђених чињеница, полусачуваних или готово нечитких рукописа које тек треба истражити, критички размотрити и систематизовати. Најцеловитију студију под називом Развитак филозофије у Срба (1804–1944) објавио је Андрија Стојковић 1972. године. Ово значајно дело је, међутим, не посматра српску филозофију у целини од њених средњовековних почетака. Године 1978. Бранко Павловић је покренуо први пројекат о српској филозофији на Институту за филозофију Филозофског факултета у Београду, који, на жалост, није заживео. Почетак српске филозофије везује се за преводе, коментаре и рецепцију византијске филозофије. У сва четири тома зборника налазе се текстови посвећени управо овим темама, а то су: формирање српске филозофске терминологије, рецепција старогрчке и модерне европске филозофије код српских писаца, однос филозофије и књижевности, као и однос филозофије и теолошке мисли у делима српских аутора. После губитка независне државе, српска филозофија се развијала под руским и немачким утицајима. Најзначајнији српски мислиоци XVIII века су Руђер Бошковић (1711–1787), Дубровчанин, српско-италијанског порекла, као и Доситеј Обрадовић (?–1811). Различити аспекти њихових дела били су предмет критичког разматрања у огледима публикованим у сва четири тома зборника. Српској филозофији XIX и XX века био је посвећен највећи број радова сарадника на пројекту. Које су то филозофске идеје у књижевном тексту, како се у њему манифестују, те може ли се реконструисати филозофско становиште једног књижевника јесу питања којима су се бавили радови објављени у свим до сада публикованим томовима зборника. Предмет њиховог преиспитивања биле су, између осталог, филозофске идеје и рефлексије у књижевним делима Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Лазе Костића (1841–1910) или Станислава Винавера (1891–1955), итд. Сарадници пројекта бавили су се и српском, академском филозофијом у XIX и XX веку: хегелијанцем Димитријем Матићем (1821–1884), оригиналном концепцијом еволуције Божидара Кнежевића (1862–1905), а затим и једним од најзначајнијих српских филозофа Браниславом Петронијевићем (1875–1954). Када је реч о првој половини XX века, нарочита пажња посвећена је феноменолошком покрету у Србији: часопису Philosophia и рефлексијама Загорке Мићић (1903–1982). Такође, водеће идеје српске политичке филозофије, идеолошки сукоби на линији левица-десница биле су истражене. Делом једног од најутицајнијих српских филозофа, академика Михаила Марковића (1923–2010), бавило се више сарадника овог пројекта. Такође, истраживана су дела Ксеније Атанасијевић (1894–1981), Бранка Павловића (1934–1985), те рецепција античке филозофије у делима Анице Савић-Ребац (1892–1953). Спроведена истраживања показала су, између осталог, на који начин је српска филозофија интегрисана у европску и светску историју филозофије. Рад на истраживању наше филозофске прошлости и критичком оцењивању садашњости није само од историјског значаја. Наши средњовековни писци су активно учествовали у конституисању византијске образовне парадигме. Српски научник и филозоф светског гласа, српско-италијанског порекла, Дубровчанин, Руђер Бошковић (1711–1787) снажно је утицао на развој западноевропске науке. Да је наша савремена филозофија такође постигла завидне резултате, чији значај превазилази националне оквире, понајбоље сведоче појаве изабраних дела наших најистакнутијих мислилаца, почевши од Бранислава Петронијевића (1875–1954), преко Михаила Марковића (1923–2010), Љубомира Тадића (1925–2013), Михаила Ђурића (1925–2011), Светозара Стојановића (1931–2010), Александра Крона (1937–2000). Неопходно је да се укратко осврнемо и на садржину претходна три објављена тома Историје српске филозофије. Прилози истраживању, како би се стекао увид у то које су посебне теме, филозофи и њихова дела били предмет критичког преиспитивања наших аутора. У публикованим зборниима готово да нема краћих рада, већ у њима доминирају огледи и студије. Студије првог тома проучавају филозофске идеје у широком историјском раздобљу почевши од оснивања српске државе и почетака филозофије код Срба, све до филозофа и мислилаца двадесетог века. У овом тому, аутори су се, између осталог, бавили средњовековном српском логиком, онтолошким основама филозофије природе и савременом рецепцијом методолошких идеја Руђера Бошковића (1711–1787) којем су посвећена два прилога, идејама и правцима просветитељства у делима Доситеја Обрадовића (1744–1811), потом економским идејама идејама Светозара Марковића (1846–1875) које су по први пут на системски начин истраживане, Слободана Јовановића (1869–1958) Владимира Дворниковића (1888–1956), Михаила Марковића (1923–2010). Теме проучавања су били: рано раздобље у филозофији Душана Недељковића (1899–1984) естетичка позиција Милана Ранковића (1932–2012), као и рецепција Спинозиног појма супстанције код Радмиле Шајковић (1924–2016). Две студије посвећене су Јустину Поповићу (1894–1979), од којих се у једној расправљало о односу Јустина Поповића, руских религијских филозофа и Канта. Други том је подељен у следеће тематске целине: Српска филозофија у XVIII, XIX и првој половини XX века, Српска филозофија и филозофска терминологија у словенском контексту, Српска филозофија од друге половине XIX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике. У њему је било речи о рецепцији дела Лазе Костића (1841–1910) у српској естетици, о научној метафизици Бранислава Петронијевића (1875–1954), затим о филозофским и књижевним аспектима мистичке еротологије Анице Савић-Ребац (1892–1953), те о доприносу Милоша Н. Ђурића (1892–1967) стварању српске филозофске терминологије. Публиковани су и радови о песнику-филозофу Бранку Миљковићу (1934–1961), естетичару Мирку Зуровцу (1941-) и недавно преминулом филозофу Милету Савићу (1957– 2015). Аутори зборника проучавали су српске мислиоце од осамнаестог века па до данас. Други део књиге посвећен је, између осталог, српској филозофској терминологији у ширем, словенском контексту. Објављени су и прилози о Миливоју Јовановићу (1869–1942), Јустину Поповићу (1894–1979), у којем је по први пут публикована преписка између Григорија Флоровског и Јустина Поповића, о хетеро-онтолошком заснивању естетике Милана Дамњановића (1924–1994), као и о филозофском становишту Радивоја Керовића (1961–). У овом броју уведена је посебна рубрика посвећена библиографијама српске филозофске периодике или пак дела филозофских аутора, чији је аутор Добрило Аранитовић. У другом тому публикована је библиографија часописа: Архив за философију, педагогију и друштвене науке, покренутог 1898. године, а који су уређивали Миливоје Јовановић и Стеван Окановић. Трећи том, подељен у четири тематске целине: О српској филозофији, књижевности и естетици, Српска филозофија од средњег века до XVIII и XIX века, Српска филозофија прве половине XX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике, захватио је широко историјско раздобље: студије о преводу збирке дела Дионисија Ареопагите Инока Исаије (XIV век), о Доситејевом (1744–1811) телеолошком доказу постојања Бога, о делу Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Божидара Кнежевића (1862–1954), Светомира Ристића (1886–1971), Николе Милошевића (1929–2007), Светозара Стојановића (1931–2010), Јована Аранђеловића (1935-), Николе Грахека (1949–2003). Било је речи и о филозофији природних наука Симе Марковића (1888–1939), као и о заснивању филозофије смисла у делу Богдана Шешића (1909–1999). Теме којима се аутори прилога у претходна три тома баве укључују и улогу Естетичког друштва Србије у развоју естетике у српској филозофији, појам и лик филозофије Срба у Републици Српској, затим потребу утемељења филозофије медија у културном амбијенту Републике Србије, књижевно-историјско заснивање српске националне литературе, естетичку мисао босанскохерцеговачких Срба, као и филозофске аспекте косовског мита и предања. Четврти том Историје српске филозофије. Прилози истраживању такође је подељен у четири тематске целине: Српски мислиоци XIX и XX века, Српска филозофија у националном, европском и медијском контексту, Библиографије српских филозофа и Сећања. И у овом тому прилога за проучавање српске филозофије садржани су тематски врло разнородни текстови почевши од оних који разматрају рефлексије најзначајнијих српских филозофа преко радова што се баве поетском и уопште уметничком артикулацијом филозофских идеја све до текстова који истражују однос филозофије и природно-научних дисциплина. Такође се расправило и о српској, религијској филозофији, о ауторима и темама из српске филозофије историје, политике као и о филозофији медија коју је код нас утемељила Дивна Вуксановић. Немали број радова посвећен је најзначајнијим српским филозофима XIX и XX века. Акрибичан текст о Божидару Кнежевићу, аутора Бориса Милосављевића, представља предложак за неку будућу монографију о најоригиналнијом српском филозофу. Милосављевићев текст спаја Кнежевићев живот, политичка уверења са његовим најзначајнијим делима и њиховом критичком рецепцијом. Рад о Загорки Мицић (1903–1982), хрватског филозофа Жељка Павића, показује да се њен филозофски допринос састоји у наглашавању етичких аспеката Хусерлове феноменологије. Феноменологија је утицала и на српску естетику, те Уна Поповић у системски промишљеном тексту открива разлоге зашто и на које начине је феноменологија утицала на формирање естетичких становишта српских филозофа. Три текстa су посвећена значајним, савременим српским филозофима попут Гаје Петровића (1927–1993), Светозара Стојановића (1931–2010) и Николе Грахека (1949–2003). Критички разматрајући основне ставове Гаје Петровића (1927–1993), Мирко Аћимовић не узима у обзир само Петровићев уџбеник Логике, него и његове постхумне радове који се баве историјом логике. У студији о Светозару Стојановићу (1931–2010) Јовица Тркуља се залаже за критичко преиспитивање Стојановићеве теоријске и политичке еволуције. У тексту о одређењу бола у филозофији бола Николе Грахека (1949–2003), Мирослава Трајковски разликује појмове „болно осећање“ и „болност“, те испитује могућност да се Грахекова теза о болу као паралелном нервном механизму прецизира помоћу феноменолошке анализе свести коју даје Франц Брентано. Илија Марић и Ирина Деретић своје радове посвећују српској рецепцији античке филозофије. Илија Марић проучава Недељковићеву (1899–1984) књигу о Хераклиту објављену 1924. за коју је А. Маркези превела све Ефежанинове аутентичне фрагменте. У рукопису другог издања, које до сада није објављено, Недељковић је унео низ промена и проширења. Поређењем објављене књиге и рукописа Марић открива Недељковићеву филозофску еволуцију од хераклитовца до дијалектичког материјалисте. У раду о Ксенији Атанасијевић (1894–1981), Ирина Деретић проучава њене радове о Епикуру, укључујући и француску књигу L’atomisme d’Épicure [Епикуров атомизам], настојећи да критички преиспита како веродостојност и актуелност интерпретације Епикура Ксеније Атанасијећ, тако и само Епикурово учење о миними и његову теорију о задовољству. С правом полазећи од тога да је потребно “предузети редефинисање просвјетитељски и позитивистички схваћеног „рационалног” знања, наиме треба признати епистемички статус не само исказима науке (тј. научне рационалности) него и изразима религиозног искуства, умјетничког искуства, па дакако и изразима искуства „народног духа” – Богољуб Шијаковић истражује етички смисао српских народних пословица у тексту „Мудрост у контексту: пословице и филозофије“. Исто тако, изрази песничког искуства имају филозофски смисао и значај. У огледу Загонетка и тајна: Лаза Костић и Бранко Миљковић око Хераклитове ватре, Богољуб Шијаковић тражи споне између два велика српска песника Лазе Костића (1841–1910) и Бранка Миљковића (1934–1961), при чему се обојица „окрећу“ Хераклитовој ватри, настојећи да одговоре на питање о томе да ли наука, филозофија, уметност и вера имају неко дубље јединство. Присуством филозофског у поезији бави се и Срђан Дамјановић у раду под називом Филозофски песимизам у поезији Симе Пандуровића (1883–1960), који, полазећи од промишљања Исидоре Секулић (1883–1960), Јована Скерлића (1877–1914) и Ксеније Атанасијевић (1894–1981) о Пандуровићевом поетском песимизму, тематизује разлику у типологији песимизма коју је уочио Јован Деретић (1934–2002). Два текста разматрају светосавље и то из различитих перспектива. Миленко Бодин проучава светосавље као специфично српски духовни образац мишљења у ширем контексту источно-хришћанског наслеђа европског културног миљеа филозофије. Владимир Цветковић преиспитује религијску филозофију Јустина Поповића (1894–1979) и Николаја Велимировића (1883–1956) нарочито у контексту њихове критике европског хуманизма, рационализма и индивидуализма, користећи се идејама руске религијске ренесансе, а пре свих идејама Свечовека, односно Богочовека, целовитог сазнања и саборности. Односом филозофије и природних наука баве се три текста у овом тому зборника. У тексту Математичка феноменологија Михаила Петровића (1868–1943), Горан Рујевић истражује основе разумевања математике у пројекту Петровићеве математичке феноменологије, из којег ће се показати да је веома близак логицизму, али да садржи и специфичне конвенционалистичке елементе. У раду Филозофске идеје Косте Стојановића (1867–1921), Александар Кандић разматра филозофске садржаје у његовим списима и Стојановићеву тезу о јединству наука и научних дисциплина, утемељену на метафизичком ставу о јединству стварности. Милош Миловановић истражује феноменологију Михаила Петровића (1868–1943) и његове спектре. Неки радови зборника посвећени су разматрању односа филозофије историје и политике, као и политичког ангажмана. Јован Аранђеловић, полазећи од хегелијанске разлике између разума и ума, те Хегелове филозофије историје, формира властите погледе о томе како се треба односити према кризном времену у коме живимо. Стојан Шљука показује значај активног ангажмана интелектуалне елите у српским државотворним настојањима. Часлав Копривица проучава оне моменте који заузимају најистакнутије место у делима недавно преминулог српског филозофа Александра Никитовића (1967–2016). Богомир Ђукић истражује филозофију историје савременог српског филозофа Ристе Тубића (1933–2018) у контексту историје српске филозофије. Иако у оваквом свету у ери владавине медијске културе питање слободе (имагинације) делује као пуко техничко-технолошко, Дивна Вуксановић, утемељивачица дисциплине филозофија медија у нашем академском систему, како је и напред наведено, покушала је да одговори на питање ,,да ли је савремена комуникациона технологија у стању да мења светове уметности и (медијске) културе (па тако и саму стварност), и ако јесте – на које то начине чини’’, а Јован Буковала је, настојећи да у нашем истраживачком дискурсу нагласи значај филозофије позоришта, која спаја филозофију и театрологију, преиспитивао улогу филозофије у позоришту анализирајући капитална дела Хане Арент Живот духа и Предавања о Кантовој политичкој филозофији, захваљујући томе што је ауторка ослонац нашла управо у утемељивачима филозофије позоришта – филозофима: Платону, Августину, Гетеу, Хегелу и Ничеу, док се Доброслав Смиљанић, на примеру Коларчеве задужбине, бавио дисолуцијом и етичким императивом јединства људског знања. У трећој целини Бибиографије српских филозофа, наш реномирани библиограф Добрило Аранитовић представио нам је био-библиографију Драгана М. Јеремића (1925–1986), једног од најзначајнијих српских естетичара. Аранитовић је, у свом препознатљивом стилу, дао комплетан преглед целокупне грађе овог покојног редовног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду на предметима Еестетика и Социологија уметности, али и истакнутог књижевног критичара. На жалост, у протеклих пар година смо остали без својих највећих филозофа. Стога је четврта целина, под називом Сећања, посвећена управо њима, јер су обележили наше време и српску филозофију уопште. Oдласком професора Филозофског факултета, Универзитета у Београду професорке теорије сазнања Светлане Књазев Адамовић (1931–2016), класичне филолошкиње Љиљане Црепајац (1931–2018), логичара Косте Дошена (1954–2017), социолошкиње и антрополошкиње Загорке Голубовић (1930–2019), естетичара Александра Зистакиса (1961–2019), остао нам је немерљив губитак. Напустили су нас, такође, и професори овог факултеа и универзитета који су свој рад посветили историји филозофије: Симо Елаковић (1940–2016), Слободан Жуњић (1949–2019) и Иван Вуковић (1970–2017). Према томе, имајући у виду основне тематско-проблемске целине, као што су филозофски писци, филозофска дела и часописи писани на српском језику, однос српске и других филозофија, израда библиографија српске филозофске литературе, филозофски рукописи писани у српској варијанти старословенског језика или пак књиге српских филозофа писаних на страним језицима, филозофске дисциплине и њихова повезаност са наукама и другим областима људског стваралаштва, историја институција попут српских универзитета и Српског филозофског друштва, очекује се да ће сарадници пројекта и у наредним годинама наставити да публикују есеје и научне радове у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, односно комплетне монографске студије у којима би се на аналитички и интердисциплинаран начин, кад год је то неопходно, бавили поменутим областима српске филозофије. Резултати ових истраживања биће представљени и на релевантним међународним и националним научним скуповима. Главни циљ рада на пројекту и даље је публиковање обимних зборника радова динамиком коју допуштају финансијски услови, чиме би се истраживање српске филозофије институционализовало у трајној форми. Овом приликом веома се захваљујемо Вишњи Кнежевић и Јовану Буковали на великој помоћи око рада на овом зборнику, укључујући архивске податке, али, пре свега, на њиховим саветима и лектури. (shrink)

In the article are considered the foreign trade agricultural products of Ukraine in COVID-19 pandemic. The structure of foreign trade agricultural products of Ukraine, countries-importers of Ukrainian agricultural products, the dynamics of changes in sales in absolute and monetary terms are determined. The directions of state support of Ukraine for agricultural producers exporting agricultural products abroad and the directions of WTO support in the conditions of COVID-19 pandemic are studied. Measures for further development of foreign trade agricultural products of Ukraine (...) in COVID-19 pandemic and overcoming the negative effects on the market of agricultural products are proposed. (shrink)

Новелата "Козел" от класика на българската литература Йордан Рдичков (1929-2004) се обсъжда от гледна точка на философските идеи, заложени в нея. Любовта и езикът, два най-общи философски екзистенциала, се оказват свързани. Сякаш не само човекът овчар се грижи за стадото, но и козелът, водач на стадото, - за човека.

"Да резюмираме: отказът от всяка форма на либерализъм и разделяне на властите, госnодството на една nартия и монополната власт, отказът от всякакъв идеологически · неутралитет и култивиране на единодушие, nреобладаване на бюрокрацията, олицетворяваща nроизвола и тайната, nрезрението към nравото и nак nоявата на политически nрестъnления и наказания за умисъл или "азиатското nрезрение към човешкия живот" - всичко това nоказва, че комунистическият режим е бил не само е наследник на Маркс, но в не по-малка стеnен - наследник на царското самодържавие. Това (...) чудовищно сдвояване на царското самодържавие с ленинския марксизъм е nричината за бъдещия сталинизъм" (Кокен 1996: 350). (shrink)

Какво е епистемологията? Отговорът се търси във връзка със и по повод на статията на К. Янакиев. Авторът обсъжда възгледите на известно направление в социология на науката (Латур, Калон, Кнор-Сетина, Улгар и др.) на основата на фундаменталната идея за дискурс и нейното препучване при прехода и от френските автори (Фуко, Дерида и др.) към въпросното направление в социология на науката. Контекстът на "мрежите" на Бруно Латур може да се разшири не само по посока на фамилните прилики" на Витгенщайн, както прави (...) К. Янакиев, но и към "дискурса", и към Гадамеровата херменевтика. В края на работата е приведен пример с Нютоновата схолия от началото на "Математически начала нa натуралната философия". (shrink)

В юдеа-християнската религиозна и философска традиция съществува отчетлива тенденция светът да се разбира като история. Тя може да се проследи през Августин чак до Хегел и Хайдегер. На тази основа може да се предложи едно нестрого разграничение между 'метафизика' и 'онтология': метафизиката предполага светът да се разбира като природа, fysis, докато онтологiqya - като (човешка) история. Тогава на емпиричната пропаст между физически исторически опит, на теоретичната бездна между науките физика и история, ще съответствува философската колизия между метафизика и онтология. Тънката (...) нишка, която свързва двете области, е времето, което видяно от едната страна е физическо, а от другата - историческо. (shrink)

В средата на 80-те години съветското общество не е в криза, а в изчерпаност. До криза довежда тъкмо опитът да се преодолее тази изчерпаност. Дотогава, макар в последните години на Брежнев все по-бавно, икономиката и обществото се развиват за сметка сметка на екстензивни фактори. Това, което се опитва да направи Горбачов е да· прехвърли развитието на интензивни релси. Възможно ли е изобщо обаче интензивно развитие в рамките на егалитаристка и колективитека менталност или в икономика, която може да си позволи да (...) не се съобразява с разходите? "Социализмът е до немай къде приспособен към стратегия за оцеляване въобще, а особено в условията на "чрезвичайщина" и доколкото "мы за ценой не постоим", удържа по този път много победи, в т.ч. и икономически";,Проблемът за неефективността на съветския стопански модел продължава да се изостря". Изоставането от икономиката на САЩ непрекъснато се увеличава. Структурата на икономиката е силно деформирана в съответствие с марксизма (и особено - със сталинизма). (shrink)

«Сикстинската мадона» основава и завършва зданието на църквата , казва Хайдегер . Тя е първото и последното и тя е , която придава зъвършеност. Сред сградата на съществуващото откритост и събраност може да й придаде възможност да се мисли цялостност, смисъл , облик и завършеност.

Тhе question which animates Heidegger's paper (''Die onto-theo-logische Verfassung der Metaphysik:) is: "How are God coming in phi1osophy?"; and it is only а sharpening of "th.e question of the onto-theologic character of philosophy". Hegel and Heidegger are bothunited and opposed as identity and difference. Both being and existing descend from difference. Equilibrium (Aпstrag) arranges the unit of being and existing.

Law is the main regulator of public relations, and the question of the proper use and understanding of legal language is essential for law enforcement. This topic is of interest to both lawyers and philosophers, who often join efforts to study it. This article attempts precisely to take such an interdisciplinary approach when examining legal rules as specific linguistic conventions. First of all, for the sake of a better and more thorough understanding of legal language, legal norms are viewed both (...) from the point of view of semantics and from the point of view of pragmatics. Therefore, for this purpose, a distinction is made between legal norms and legal provisions as their linguistic equivalent. Legal norms are then explored through Wittgenstein's Later Philosophy, which describes their semantic content. The pragmatic aspect of the question is explained through John Austin's theory, thus treating legal rules as a kind of specific speech act of a conventional nature. (shrink)

Law is a main source of justice in a democratic society, and as such it must send clear and unequivocal messages to its addressees. Therefore, the question of the meaning in the legal vocabulary does not lose its relevance and universality. The present study examines the question of the linguistic significance of legal norms in legal vocabulary, applying an interdisciplinary approach. Joining the thesis that the legislation can be considered as an expression of the legally significant will of the rule-making (...) authority, the legal provisions will be presented as an intentional act. In search of the most appropriate explanatory method, two kinds of theories will be applied in parallel: Paul Grice's theory of linguistic meaning, on the one hand, and some theories with both textualist and intentionalist orientation, on the other. Subsequently, the communicative maxims proposed by Grice will be related to selected normative requirements related to the language of the normative acts. (shrink)

In 1922, Thoralf Skolem introduced the term of «relativity» as to infinity от set theory. Не demonstrated Ьу Zermelo 's axiomatics of set theory (incl. the axiom of choice) that there exists unintended interpretations of anу infinite set. Тhus, the notion of set was also «relative». We сan apply his argurnentation to Gödel's incompleteness theorems (1931) as well as to his completeness theorem (1930). Then, both the incompleteness of Реапо arithmetic and the completeness of first-order logic tum out to bе (...) also «relative» in Skolem 's sense. Skolem 's «relativity» argumentation of that kind сan bе applied to а vету wide range of problems and one сan spoke of the relativity of discreteness and continuity or, of finiiteness and infinity, or, of Cantor 's kinds of infinities, etc. The relativity of Skolemian type helps us for generaIizing Einstein 's principle of relativity from the invariance of the physical laws toward diffeomorphisms to their invariance toward anу morphisms (including and especiaIly the discrete ones). Such а kind of generalization from diffeomorphisms (then, the notion of velocity always makes sense) to anу kind of morphism (when 'velocity' mау оr maу not make sense) is an extension of the general Skolemian type оГ relativity between discreteness and continuity от between finiteness and infinity. Particularly, the Lorentz invariance is not valid in general because the notion of velocity is limited to diffeomorphisms. [п the case of entanglement, the physical interaction is discrete0. 'Velocity" and consequently, the 'Lorentz invariance'"do not make sense. Тhat is the simplest explanation ofthe argurnent EPR, which tums into а paradox оnJу if the universal validity of 'velocity' and 'Lогелtz invariance' is implicitly accepted. (shrink)

Quantum computer is considered as a generalization of Turing machine. The bits are substituted by qubits. In turn, a "qubit" is the generalization of "bit" referring to infinite sets or series. It extends the consept of calculation from finite processes and algorithms to infinite ones, impossible as to any Turing machines (such as our computers). However, the concept of quantum computer mets all paradoxes of infinity such as Gödel's incompletness theorems (1931), etc. A philosophical reflection on how quantum computer might (...) implement the idea of "infinite calculation" is the main subject. (shrink)

The book is a philosophical refection on the possibility of mathematical history. Are poosible models of historical phenomena so exact as those of physical ones? Mathematical models borrowed from quantum mechanics by the meditation of its interpretations are accomodated to history. The conjecture of many-variant history, alternative history, or counterfactual history is necessary for mathematical history. Conclusions about philosophy of history are inferred.

The book is devoted to the contemporary stage of quantum mechanics – quantum information, and especially to its philosophical interpretation and comprehension: the first one of a series monographs about the philosophy of quantum information. The second will consider Be l l ’ s inequalities, their modified variants and similar to them relations. The beginning of quantum information was in the thirties of the last century. Its speed development has started over the last two decades. The main phenomenon is entanglement. (...) The subareas are quantum computer, quantum communication (and teleportation), and quantum cryptography. The book offers the following main conceptions, theses and hypotheses: – dualistic Phythagoreanism as a new kind among the interpretations of quantum mechanics and information: arithmetical, logical, and metamathematical one; – Gödel ’ s first incompleteness theorem is an undecidable proposition, and consequently the second one,too. – a partial rehabilitation of Hilbert ’ s program for the self-foundation of mathematics; – the dual-foundation of mathematics; – Skolemian relativity between: Cantor ’s kinds of infinity, finiteness and infinity, discreteness and continuity, completeness and incompleteness, etc.; – information is a physical quantity representing the non-reducibility of a system to its parts, particularly nonaddtivity; – there exist pure relations «by itself», which cannot be reduced to predications; – energy conservation can and should be generalized; – Einstein’ s «general covariance» or «principle of relativity» can and should be generalized to cover discrete morphisms where the notion of velocity does not make sense. (shrink)

У статті ідентифіковано потенціал економічного розвитку АСЕАН. Досліджено історичні аспекти створення інтеграційного об’єднання АСЕАН. Оцінено сучасний економічний стан АСЕАН у світовому господарстві. Проаналізовано наявні та визначено майбутні тенденції розвитку АСЕАН. Розкрито проблематику та перспективи розвитку АСЕАН.

В статті досліджується концепція стійкого розвитку у аспекті основних етапів її становлення та інституалізації, а також найбільш актуальних трендів її використання у якості перспективної соціальної технології. Розкивається поняття «стійкий розвиток» як особлива форма підтримання стабільного співвідношення між соціальними параметрами людства та природним середовищем його мешкання. З’ясовані проблемні зрушення та змістові новації у розумінні та інтерпретації ідей стійкого розвитку.

Title: Philosophical associations: Enthusiasm and initiative Abstract: The book section deals with the history of the philosophical associations in Bulgaria during the first half of the XX century. Главата разглежда историята на философските дружества в България през първата половина на 20 век.

In the article is given to the analysis of the training system of higher technical education in which stands the development of industrial technology and the arrangement of the new socio-political relations. Given the characteristic of technological ukladìv of humanity and the pace with which humanity is implementing in the real economy the achievements of science and technology. Education and science in the modern world have become a critical element in the system of national security requirements, so that without specialized (...) trained engineers and analysts information, no country has been able to get in the way of innovative development. Done visnvook, information and communication networks and technologies have become strategic resource the development of any country, demonstrating the zagal′nosvìtovu strategy for the formation of a world market of information resources and services. Practice of the establishment of the new information civilization today is seen through computerization of society and the functioning of the global information and communication infrastructures. (shrink)

Статията изследва и сравнява от филосософска гледна точка естествената представа в света, заложена в езила и шлифована от хилядолетен опит в употребата му, и тази в една модерна наука, каквато е физиката. -/- The article examines and compares from a philosophical point of view the natural idea of ​​the world, embedded in the language and polished by thousands of years of experience in its use, and that in a modern science such as physics.

Present international relations are a complex of relatively particular varieties, especially political, diplomatic, economic, religious, cultural and media relations. Integration is a versatile and complex phenomenon. It is quite diffiult process which does not have defiitive typology. Integration determines patterns of development of the modern world, because it inflences the global structure, global governance. At the present, the development of integration organizations has great importance in international relations. These organizations exist in all regions. They have a great inflence on the (...) development of political, economic, social and cultural relations between states that are members of these associations. New integration structure should ensure an active human development in general. This is the main criteria and principles of the modern world, and according to this criteria, it is also an institutional functional mechanism. In particular, the process of integration is very popular in Latin America. In Latin America, there are a large number of different integration organizations. Among them are: Latin American Integration Association, Andean Community of Nations, Central American Integration System. All of these organizations inflence the development of integration processes on the continent. Latin American integration has one feature. The cooperation between states has an economic basis. The above organizations have not only economic interests, but also common political, cultural, eco and social projects. It can be argued that the process of integration in Latin America is developing rapidly and has great prospects. But there are some problems. First of all, there is no unity among the states. Different countries have different integration strategy. Also, Latin American countries do not develop uniformly. Argentina and Brazil are developing faster rate than other countries. Thus, it is obvious that the integration of Latin America has some problems. But there are many organizations that are developing and increase their potential. (shrink)

The scope and content of the terms “foreign policy” and “diplomacy” have signifiantly widened, particularly under the new international circumstances of the post-Cold War period. It continues to consist, as all other policies, of a particular set of objectives which a state wants to attain in its relations with international partner. Today hardly any subject seems to escape being the legitimate subject of international relations. While, traditionally, foreign policy has always comprised those policies of security, defence and diplomacy which a (...) state pursued in relation to the outside world, today’s comprehensive understanding of this policy domain comprises not only these filds of “high politics” but also other areas like economic policy, development policy, international trade as well as a growing number of the external aspects of some domestic policy filds. The paper intends to provide an introductory examination of the subject of foreign policy effiiency and in this general context, the nature, scope and defiition of foreign policy; the impact of main theories and methods of international relations on foreign policy effiiency studies; dominated approaches and methods toward the study of foreign policy effiiency. The article begins with the explanation of what the foreign policy is, draws on the compound elements of foreign policy, the domestic and international factors which defie foreign policy effiiency. In hindsight there are three paradigmatic theories that explain approaches toward the study of foreign policy effiiency, such as political science, international politics theory and foreign policy decision-making. The paper stresses that the effectiveness of foreign policy as a mechanism of the states’ national interests quarantee depends on the wide international political support of the foreign policy goals of the states on all stages of their implementations in the international arena. It is provided by the coincidence of their national interests on the world stage and foreign political attraction of the states to each others. The effectiveness of foreign policy also depends on such factors as the formed normative and legal base which defie the principles and regulate the peculiarity of the foreign policy implementation; economic stability achieved through increase of productivity and exports, and development in areas such as public health, education and transportation, prosperity of the citizens. The next domestic factors are: institutional providing of the foreign policy realization; the moderation of diplomacy goals the foreign policy is aimed at. (shrink)

We analyze the information and communicative language model of regional development and integration of all regions in modern Ukraine. The author argues that linguistic and political problems, which worsened in the mid-1990s. Associated with changes in domestic and foreign policy of the state language policy. At the heart of these changes, according to the author, are: linguistic, political, cultural, ideological, information pressure of Russia and other former parent an independent Ukraine; Soviet and emerging national consciousness, low political culture; Polar reluctance (...) of politicians to communicate, negotiate, compromise of the issues, and lack of protection of information and communication space state. (shrink)

The study focuses on the definition of methodological tools in the study of modern political actionism practices. It specifies post-structuralism and postmodernism as such methodologies and shows their potential on the example of their application for analysis of performances, happenings, installations etc. The study considers political actionism as a generalized name of “action art”, in which gesture, staged “performance” or provoked “event” is a work of art. Postmodernism as a way of modern political reality comprehension offers unexpected and original solutions (...) of numerous sociopolitical problems. It is unique thanks to its radical critique of classic rationalism and the attempt to create non-classical principles of cognition. (shrink)

The paper discusses the topic of scientific objectivity and how it can be achieved by revealing the views of both leading 20-th century thinkers – Max Weber and Sir Karl Popper. Weber’s conception of ‘value-free science’ is discussed in the first part of the paper. My argument here is put forward according to which the conditions in Germany after WWI and the tendency to politicization of the ‘German science’ served as one of the reasons why Weber concerned himself with investigating (...) scientific objectivity, both in scientific research and in teaching science in universities. The second part reveals Karl Popper’s ideas on the topic of objectivity in science with special emphasis on scientific criticism and rational discussion as the basis of Popper’s solution of the problem. Comparisons between the ‘Weberian’ and the ‘Popperian’ conceptions of scientific objectivity are drawn. (shrink)