Rad prikazuje kako se enaktivizam može koristiti kao integrativni pojmovni okvir u psihijatriji. Enaktivistički pristup može pomoći u rešavanju problema integracije u psihijatriji, to jest u tome kako da smisleno povežemo različite perspektive iz kojih objašnjavamo uzroke i prirodu psihijatrijskih poremećaja. Enaktivizam nam pruža mogućnost da povežemo fenomenološke, neurofiziološke, sociokulturalne, i egzistencijalne aspekte psihijatrijskih poremećaja i holistički pristupimo razumevanju i lečenju. Objasniću šta je enaktivizam, šta je problem integracije u psihijatriji, te kako, prema Saneke de Han, možemo putem enaktivizma pružiti (...) rešenje ovog problema. Naposletku, predložiću kako se enaktivistički pristup može obogatiti dodavanjem ekološke perspektive. (shrink)

Aktuelna pandemija virusa korona navela je mnoge pojedince da preispitaju usvojene obrasce ponašanja. Savremeni čovek, naviknut da najčešće odlučuje i dela u skladu sa sopstvenim interesima i željama, suočava se danas sa zahtevom da svoje postupke podredi opštem dobru. U doba pandemije kada svaki vid neopreznog i nesavesnog delanja može predstavljati opasnost kako po samog delatnika, tako i po njegove bližnje, postavlja se pitanje: kako treba postupati i u skladu sa kojim načelima? Odgovor na ovu važnu nedoumicu možemo pronaći ispitivanjem (...) etičke doktrine Imanuela Kanta. Jedna od glavnih odlika njegove etike jeste eksplicitna zabrana postavljanja pojedinca i njegovih ličnih težnji i ciljeva u prvi plan. Kantov vrhovni moralni princip nije utemeljen u čulima i iskustvu, nego u čovekovoj racionalnoj prirodi i njegovom umu, što mu daje opšte važenje. Ovaj princip važi jednako za sva racionalna bića. Cilj ovog teksta je da pokaže kako Kantov vrhovni moralni princip (izražen u formi kategoričkog imperativa) i čuveni test univerzalizacije mogu da nam posluže kao neka vrsta vodiča za ispravno postupanje. Videćemo da prilikom svakog odlučivanja moramo prvo da se zapitamo šta bi se desilo kada bismo svi postupili na određeni način, odnosno, da li možemo hteti da živimo u svetu koji bi u tom slučaju nastao. Ukoliko je odgovor potrvdan, onda je predloženi postupak moralno ispravan. (shrink)

In this paper, I present some remarks about an example of Christian anti-Semitism. It is about well known anti-Semitic attitudes that Zoran Kindjic supports in his paper with some scholarly pretensions. I use this example to illustrate one kind of unacceptable paternalistic discourse. Namely, I argue that when it comes to basic eschatological teachings of Abrahamic religions, even the mildest form of what I have previously defined as linguistic-expressive paternalism – what could also be called conversational paternalism – cannot be (...) reasonably justified. (shrink)

U ovom radu analizira se rešenje skeptičkog paradoksa koje pruža teorija relevantnih alternativa. Ispituju se i upoređuju dve verzije ovog rešenja: nekontekstualistič- ka čiji je tvorac i zastupnik Fred Drecke, i kontekstualistička koju zastupaju autori poput Kita Dirouza i Stjuarta Koena. Uporednom analizom nekontekstualističkog i kontekstuali- stičkog rešenja, dolazi se do zaključka da, iako oba rešenja imaju i povoljne i nepovoljne implikacije, Dreckeova teorija relevantnih alternativa nudi uverljivije objašnjenje, a zatim i rešenje skeptičkog paradoksa.

Konfucije, kao tipičan „akozmički” mislitelj, odbija govoriti o kozmološkim temama, kao što su „Put neba”. Ipak, čini se da neka njegova učenja, osobito ona koja se tiču praktične filozofije, imaju određenu kozmološku pozadinu. Ovdje se otvara pitanje: uključuje li Konfucije u svoje učenje kozmološke koncepcije, iako o njima nikada nije otvoreno raspravljao? Postoje li kozmološke pretpostavke/utemeljenje Konfucijeve praktične mudrosti? Slijedeći ta pitanja ovaj rad, analizirajući zbirku Konfucijevih izreka Analekti, razmatra kozmološku dimenziju Konfucijeve praktične filozofije. -/- .

Ovaj je zbornik nastao kao rezultat istraživanja provedenog unutar istoimenoga znanstveno-istraživačkoga projekta na kojemu su urednici istovremeno bili i glavni istraživači, a ostali autori članovi istraživačke skupine. Kao svjedoci različitih vrsta otklona od prevladavajućeg, uobičajenoga, normalnoga, pozitivnog ili ponašanja koje se karakterizira kao asocijalno, zapitali smo se – što postojeće čini normom, treba li odstupanje od norme nužno smatrati devijacijom i kakvi su poželjni društveni odgovori na odstupanja od normi. Često se smatra ispravnim upravo ono što je prevladavajuće, a ono (...) što predstavlja otklon označava se kao devijacija u negativnome značenju onoga što nije ispravno, nije posve ispravno, ili čak onoga što treba sankcionirati. Naš je početni stav bio da ono što prevladava ne smije biti neupitna norma, kao što ni ono što je otklon nije po automatizmu devijacija. Međutim, ne smatramo ni da prevladavajuću normu, samom tom činjenicom što je prevladavajuća, nužno treba kritizirati te da je svaki otklon po sebi poželjan. Cilj našeg istraživanja bio je istražiti različite oblike deficita i devijacijau u domeni formiranja vjerovanja individualnih, grupnih, kolektivnih i institucijskih epistemičkih aktera (socijalna epistemologija) i u domeni društvenog i institucijskoga djelovanja (filozofija politike i filozofija psihijatrije). Nastavno na to, pokušali smo identificirati vrijednosti postojećih normi, koliko odgovaraju poželjnim vrijednostima te koji su poželjni društveni odgovori na otklone od normi. (shrink)

Riječ “intelektualac” francuskog je porijekla, nastala krajem 19. vijeka. Stvorena tokom afere Dreyfus, uglavnom se odnosi na one mislioce koji su spremni da interveniraju u javnom forumu, čak i ako to znači da sebe izlažu riziku (Le Sueur 2001:2). Teoretičari kao što su Edward Said, Paul Ricoeur, Jean-Paul Sartre i Michael Waltzer dali su doprinos diskusiji o intelektualcima: intelektualca Said vidi kao kritički nastrojenog autsajdera, Ricoeur kao političkog edukatora, Sartre kao čovjeka od akcije, a Waltzer kao brižnog insajdera. Opisati intelektualca (...) na ovaj način, pak, ne spominje prostor unutar kojeg intelektualac djeluje, tj. građansko društvo. Upravo se u takvom prostoru ljudskog udruživanja i odnosnih mreža može promovirati kultura dijaloga, tolerancije, umjerenosti i uzajamno korisnog rješavanja sukoba, upravo onakva kultura kakva otjelotvorava stavove i vrijednosti demokratizacije. Mada intelektualac, onakav kakav je gore opisan, igra značajnu ulogu u održavanju dobro razvijenih demokratskih društava, u postkonfliktnim društvima, kakva su i kosovsko i bosanskohercegovačko, pojavljuje se potreba za intelektualcem koji je više od pukog kritičara društva, edukatora, čovjeka od akcije i saosjećajnog pojedinca. I tu na scenu stupa hiperintelektualac. Najupečatljivija karakteristika hiperintelektualca je možda upravo stepen u kojem se intelektualac bavi društvenom kritikom, političkim obrazovanjem, akcijom i “insajderizmom”, ne kao ideolog, već kao nestranačka fi gura. Društvena kritika i političko obrazovanje hiperintelektualca manifestiraju se na nestranački način, tako da se jasno čuje sve što je moguće i napadati i braniti, i sa jedne i sa druge strane. To je poseb-. (shrink)

Abstract in English, German, French and Croatian -/- In the paper “The ‘Bubbling Up’ of Subterranean Politics in Europe”, which was published in 2013 in the Journal of Civil Society, Mary Kaldor and Sabine Selchow attempted to reveal the specific qualities of the uprisings which emerged after the year 2010 in some European countries, such as Germany, Spain, Italy, England etc. According to the authors, the mode of organization which forms the main body of these emancipatory movements obtains its basic (...) logic from the world of the Internet. The use of the Internet requires a re-evaluation of negative philosophical commentary regarding technology. In the context of twentieth-century philosophy, Martin Heidegger and Herbert Marcuse are the most influential philosophers who studied the negative aspects of technology. Heidegger portrayed the destructive effects of scientific reasoning and technology on the Western culture through the criticism of the traditional Western metaphysics on a phenomenological-ontological level. Marcuse, belonging to the tradition of Western Marxism, formed his critique of technology in the context of the concept of instrumental rationality and the critique of advanced industrial society and capitalism. Although the starting points of their perspectives on technology and the underlying purposes of their critiques of technology were different, it may be asserted that both have a rather negative and almost entirely pessimistic disposition towards technology. Heidegger’s and Marcuse’s criticisms of technology will be discussed in this context and the differences and similarities between these criticisms will be shown. Finally, the paper will emphasise the question of the possibility of a positive role of technology. Technology can serve as an alternative to negative uses by shedding light on the relation between the current uprisings and the Internet. Keywords technology, rationality, freedom, enframing, criticism, revolt movements, Internet, politics //////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////// /////// Ist die Emanzipation des Menschen durch Technologie möglich? Zusammenfassung In dem Artikel „The ‘Bubbling Up’ of Subterranean Politics in Europe”, veröffentlicht im Jahre 2013 im Journal of Civil Society, versuchten Mary Kaldor und Sabine Selchow die spezifischen Qualitäten der Aufstände zum Ausdruck zu bringen, die nach 2010 in den europäischen Ländern ausbrachen – Deutschland, Spanien, Italien, England usw. Nach Ansicht der Autoren erhält der Modus der Organisation, der den Hauptkörper dieser emanzipatorischen Bewegungen bildet, seine grundlegende Logik aus der Welt des Internets. Die Analogie mit dem Internet erfor- dert eine Neubewertung der negativen Kommentare über die Technologie aus philosophischer Perspektive. Martin Heidegger und Herbert Marcuse sind die einflussreichsten Philosophen, die sich mit den negativen Aspekten der Technologie in der Philosophie des 20. Jahrhunderts befasst haben. Heidegger schilderte die zerstörerischen Auswirkungen der wissenschaftlichen Vernunft und Technologie auf die westliche Kultur durch die Kritik an der traditionellen abend- ländischen Metaphysik auf der phänomenologisch-ontologischen Ebene, während Marcuse, ein Mitglied des westlichen Marxismus, seine Kritik an der Technologie im Rahmen des Konzepts der instrumentellen Rationalität und der Kritik der fortgeschrittenen Industriegesellschaft und Kapitalismus geformt hat. Obgleich die Ansatzpunkte ihrer Perspektiven über die Technologie und die zugrunde liegenden Zwecke ihrer Kritik an der Technologie unterschiedlich waren, kann behauptet werden, dass beide eine eher negative und fast völlig pessimistische Einstellung zur Technologie hatten. In diesem Zusammenhang werden Heideggers und Marcuses Kritiken an der Technologie diskutiert sowie Unterschiede und Ähnlichkeiten zwischen den beiden Kri- tiken aufgezeigt. Abschließend unterstreicht das Paper die Frage nach der Möglichkeit einer positiven Rolle für die Technologie, die als Alternative zur negativen Perspektive dienen kann, indem sie Licht in das Verhältnis zwischen aktuellen Aufständen und Internet bringt. Schlüsselwörter Technologie, Rationalität, Freiheit, Gestell, Kritik, Revoltebewegungen, Internet, Politik //////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////// /////// L’émancipation humaine est-elle possible à travers la technologie ? Résumé Dans l’article « The “Bubbling Up” of Suberranean Politics in Europe » publié en 2013 dans Journal of Civil Society, Mary Kaldor et Sabine Selchow tentent de mettre en lumière les caractéristiques spécifiques des révoltes qui ont fait jour après 2010 dans certains pays européens – Allemagne, Espagne, Italie, Angleterre, etc. Selon nos auteures, le mode d’organisation qui a formé le corps essentiel de ces mouvements émancipatoires tire sa logique de base du monde de l’internet. Cette analogie avec l’internet requiert une réévaluation, à partir d’un point de vue philosophique, des commentaires négatifs sur la technologie. Martin Heidegger et Herbert Marcuse sont les philosophes les plus influents ayant travaillé sur les aspects négatifs de la technologie au sein de la philosophie du XXe siècle. Heidegger a dépeint les effets destructeurs de la raison scientifique et de la technologie de notre culture occidentale à travers son criticisme de la métaphysique traditionnelle occidentale à un niveau phénoménologico-ontologique, tandis que Marcuse, membre du « communisme occidentale », a formé une critique de la technologie au sein du concept de rationalité instrumentale et une critique de la société industrielle avancée et du capitalisme. Bien que le point de départ de leur perspective sur la technologie et que le but sous-jacent de leur critique diffèrent, il est possible d’affirmer que leur point commun est d’avoir posé un regard négatif et presque entièrement pessimiste sur la technologie. À cet égard, le criticisme d’Heidegger et de Marcuse vont être abordés afin d’en soulever les différences et les similarités. Enfin, cet article mettra l’accent sur la possibilité d’un rôle positif de la technologie qui pourrait servir d’alternative aux perspectives négatives en faisant la lumière sur le lien entre les révoltes actuelles et l’internet. Mots-clés technologie, rationalité, liberté, mettre en forme, criticisme, mouvements de révolte, internet, politique //////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////////// /////// Je li moguća ljudska emancipacija kroz tehniku? Sažetak U članku »The ‘Bubbling Up’ of Subterranean Politics in Europe«, objavljenom 2013. u časopisu Journal of Civil Society, Mary Kaldor i Sabine Selchow pokušale su otkriti specifične značajke pobuna koje su se javila nakon 2010. godine u europskim zemljama poput Njemačke, Španjolske, Italije, Engleske itd. Prema autoricama, način organiziranja koji čini glavno tijelo ovih emancipatornih pokreta preuzima svoju osnovnu logiku iz svijeta Interneta. Analogija s Internetom zahtijeva ponovnu evaluaciju negativnih komentara o tehnici iz filozofske perspektive. Martin Heidegger i Herbert Marcuse najutjecajniji su filozofi 20. stoljeća koji su se bavili negativnim aspektima tehnike. Heidegger je prikazao destruktivne učinke znanstvene racionalnosti i tehnike na zapadnu kulturu kroz kritiku tradicionalne zapadne metafizike na fenomenološko-ontološkoj razini, dok je Marcuse, kao predstavnik zapadnoga marksizma, oblikovao svoju kritiku tehnike u kontekstu pojma instrumentalne racionalnosti te kritike razvijenog industrijskog društva i kapitalizma. Iako su polazišne točke njihovih pogleda na tehniku, kao i osnovne svrhe kritike tehnike, različite, može se reći da obojica imaju poprilično negativno i gotovo u potpunosti pesimističko shvaćanje tehnologije. U tom će se kontekstu razmotriti Heideggerova i Marcuseova kritika tehnike kao i razlike i sličnosti između tih dvaju pristupa. Zaključno će rad naglasiti mogućnost pozitivne uloge tehnike, koja može služiti kao alternativa negativnoj perspektivi osvjetljavajući odnos između nedavnih pobuna i interneta. Ključne riječi tehnologija, racionalnost, sloboda, postav, kritika, pobunjenički pokreti, Internet, politika. (shrink)

Ugledni mislitelji hermeneutičke filozofije Wilhelm Dilthey i Hans-Georg Gadamer okarakterizirali su Matiju Vlačića Ilirika kao klasika hermeneutičkog pristupa filozofiji. Taj sud dodatno dobiva na snazi jer su Dilthey i Gadamer okarakterizirani kao pristaše relativističke hermeneutike, dok je Vlačić inzistirao na adekvatnom razumijevanju i interpretiranju teksta. Uzevši u obzir da je za Vlačića ključno pravilo bilo da tekst treba tumačiti sukladno njegovu imanentnom smislu, razradio je dvije interpretacijske maksime, skop i hermeneutički krug, presudne za daljnji razvoj i konstituiranje hermeneutike kao metode (...) razumijevanja, dok ga se po našemu sudu istodobno može smatrati i anticipatorom načela blagonaklonosti. Za objašnjenje složenog hermeneutičkog odnosa cjeline i dijelova teksta, Vlačić je kombinirao induktivno-sintetičku i deduktivnu metodu. Taj odnos predstavlja zahtjevan proces provedbe hermeneutičkog kruga u kojem je na djelu primjena modela koherentnosti istine u heurističkom postupku razumijevanja. Drugim riječima, radi se o postupnoj rekonstrukciji smisla teksta. Tijekom tog eksplanativnoga procesa postaje razvidno da je značenje pojedinih dijelova i manjih tematskih cjelina razumljivo tek iz strukture i kompozicije cjeline teksta i da postupna induktivno-sintetička rekonstrukcija smisla teksta pretpostavlja primjenu deduktivne analize. Nadalje, u heurističkom procesu iščitavanja teksta nužno je provjeriti kako se konzistentnost pojedinih odlomaka i cjelina teksta koherentno uklapa u širu cjelinu, a interpretacijske maksime, skop i hermeneutički krug, pritom se ispostavljaju kao pouzdan organon u heurističkom procesu razumijevanja i objašnjenja teksta. U tom kontekstu je Vlačićev hermeneutički zahtjev za adekvatnom rekonstrukcijom smisla usporediv s načelom blagonaklonosti kako ga razumijeva Donald Davidson, postavljajući ga kao jedan od osnovnih pojmova svoje filozofije. Naime, Vlačić polazi od pretpostavke razložnosti govora i argumentacije, što podrazumijeva mogućnost hermeneutičke rekonstrukcije teksta i njegovog adekvatnog razumijevanja. Davidson je također, pomoću teorije triangulacije, pokušao pokazati kako objektivni svijet u jeziku komunikacije postaje intersubjektivni svijet razumijevanja i uvažavanja, čime zapravo želi pokazati da je naše razumijevanje izvanjskog svijeta uvjetovano zajedničkim sustavom znanja i modelom komuniciranja koji nikada ne može imati individualistička obilježja jer, jednostavno, participiramo u zajedničkom svijetu. Davidsonov koncept triangulacije na novi način je obilježio model hermeneutičke čestitosti koji je već zagovarao predstavnik prosvjetiteljske hermeneutike Georg Friedrich Meier. S obzirom na to da se problem antirealističkog pristupa ne može riješiti pozivanjem na kruti hermeneutički realizam ili objektivizam, ono što tekstom želimo pokazati jest da bi hermeneutiku, za razliku od npr. Rortyja, trebalo shvatiti kao interpretacijski konsenzus struke koji je uspostavljen u okvirima akademske zajednice. To je u skladu sa stavovima Paula Lorenzena, koje je u, pogledu akademskog konsenzusa s obzirom na interpretativnost, slijedio i Jürgen Habermas u izradi svoje teorije komunikativnog djelovanja. (shrink)

U tekstu se obrađuju Stadlerovo i Bauerovo shvaćanje i zasnivanje formalne logike. Formalna je logika u oba slučaja postavljena u duhu novoskolastičke filozofije druge polovice 19. stoljeća. Subjektivna je strana mišljenja (samosviest, djelatba) spojena s njegovom objektivnom stranom (objektivna vriednost), a logička se načela temelje na ontologijskim. Stadler se i Bauer oddvajaju od onodobnoga formalizma i logicizma, kao i od psihologizma i voluntarizma. Pritom je Bauer izrazitije ušao u razpravljanje s drugačijim shvaćanjima (psihologizam i voluntarizam u Wundta).

Aspiracija za jedinstvenim upravljanjem svetom je stara koliko i sam svet. Ona u suštini proizlazi iz naše percepcije sveta kao jednog, bez obzira na sve razlike koje se u njemu takođe vide. U naše vreme ova percepcija je pojačana utiskom o sve većoj međuzavisnosti delova sveta, kao i osećajem da su razlike, ma koliko bile velike, sve manje važne u odnosu na ono što je isto ili bar slično u različitim delovima sveta. Ovaj osećaj jedinstva je još više pojačan percepcijom (...) potrebe, ili nužde, da se o važnim stvarima u svetu odlučuje i upravlja na jedinstven način, bez kolizija koje bi proces odlučivanja učinile neefikasnim ili nemogućim. Ali jedinstvo sveta bi trebalo da u sebi sadrži ideju ravnopravnosti, i neke načelne jednakosti. Međutim, uvidom u način na koji se ovaj proces unifikacije sveta stvarno odvija vidimo mnoge probleme. Neki od njih su za očekivati – problemi reprezentacije i pristanka na svetsku vlast koja bi bila odraz jedinstvene zakonodavne volje čovečanstva. Takva volja možda uopšte ne može da se konstituiše. Umesto nje imamo volju za hegemonijom koju prati ideja nejednakosti i manihejske podele sveta na naš i tuđi deo, kao i razne vrste pokušaja ukidanja onog uslova koji svakom zakonodavstvu daje njegov legitimet – a to je sloboda. Suočavamo se sa idejom da je, kao uslov mira i demokratije (šta god da to znači, ili što će značiti u bližoj i daljoj budućnosti) potrebno uspostaviti krutu nejednakost i rigidnu kontrolu svih različitosti u jednom zamrznutom stanju podele na povlašćene i obezvlašćene, na „dobre“ i „loše“ momke, kao da se svet sastoji od „momaka“. Ključni deo ove sheme je pretpostavka o univerzalnoj samerljivosti svega što život čini vrednim. Ta pretpostavka uniformiše i simplifikuje, smanjuje, svet, negirajući relevanciju i stvarnost razlikama koji sada predstavljaju stvarnost sveta. Zakoni više ne pretpostavljaju postojanje zakonodavne volje. U toj situaciji proizvodnja ogromne količine iluzorne sreće više liči na podmićivanje svetskog lumpenproletarijata, sa rizikom da celokupno čovečanstvo postane totalno ravnodušno prema svakoj posebnosti i svakoj vrlini, sasvim primereno svojoj novoj lumpenproleterskoj prirodi. (shrink)

U ovom radu dat je kratak pregled osnivanja Instituta za filozofiju i drustvenu teoriju kao institucionalne osnove za postanak i izlazenje casopisa Filozofija i drustvo. On je prvobitno, 1987. godine, poceo da izlazi kao zbornik, jednom godisnje, da bi od 2005. postao casopis, sa ritmom publiciranja tri puta godisnje, a od 2011. izlazi kvartalno. Takodje je dat i pregled svih tematskih celina, i to do kraja 2012. godine. Analiziran je detaljno jedan broj FiD-a, kao vazan dokument za promenu drustvene atmosfere (...) u negdanjoj Jugoslaviji i sa nagovestajima njenog raspada: naucni skup je odrzan 2. i 3. jula 1991. (shrink)

Kako je moguće baviti se Platonom danas, ukoliko je filozofija „svoje vreme obuhvaćeno mislima“? Autor Platonovom delu ne pristupa kao dogmatskom štivu, već kao tekstu prožetom paradoksima, koje izmiče svakom unapred pripremljenom, šematizovanom modelu čitanja. Obratiti se Platonu kao filozofskoj paradigmi isplativo je ukoliko filozofi koji progovaraju iz dubine vremena mogu nešto važno da nam saopšte i ukoliko smo kadri da im postavimo autentično pitanje. Zato filozofi moraju imati dah delfskog ronioca, jer biser se ne nalazi u svakoj školjci. Knjiga (...) Iz Platonove filozofije ulazi u red značajnih knjiga posvećenih Platonovoj filozofiji. Veći deo knjige je objavljen u časopisima od svetskog ugleda (na nemačkom i engleskom jeziku). Time je njen kvalitet potvrđen recenzijama koje su nastale van domaćih koterija, a delo se samerilo sa aktuelnim pristupima Platonu. Knjiga se bavi problemima koji su formulisani u drugoj polovini prošlog veka (napisano i nenapisano učenje), preko naizgled klasičnih tema (dvostruki paradoks, utemeljenje istorijskog i političkog, eros), do tekstova koji pogađaju fenomen aktuelnosti Platonove teorije i prakse (problemi kongitivne dispozicije i bioetike u Platonovoj filozofiji). Ispred nas je Platon u dijalogu sa filozofskim strujanjima s kraja dvadesetog i početkom ovog veka. Za Irinu Deretić smisao filozofskog dijaloga leži u procenjivanju i odmeravanju stanovišta u raspravi, kako bi se vlastito stanovište preciznije artikulisalo. Ne radi se o utopijskoj komunikativnoj zajednici - već o karakteru filozofskog dijaloga, koji je upućen na unutrašnji, a ne na spoljašnji agon. Platon iz sasvim nesofističkih razloga preuzima metodu sofista kada „slabiju stvar čini jačom“. Tome je suprotna eristička (ne)kultura, u kojoj strasti imaju prevagu na davanjem bilo kakvih, „a kamoli valjanih razloga“, piše Irina Deretić. Iz problematičnosti jezika i sučeljavanja sa bliskim granicama pojmljivosti, ne mora da proizađe i slabost logosa. Naprotiv, snaga logosa je obrnuto proporcionalna sposobnošću da se odredi njegova nemoć. Granicu Platonove misli Irina Deretić jezgrovito formuliše: „Platonov jezik je sav okrenut biću, i usmeren je na saznajno ovladavanje njime. Snaga argumenta učesnika u Platonovim razgovorima upravo se sastoji u njihovoj sposobnosti da tačno pogode stvarnost na koju se odnose i koju nastoje da izraze“. Ali to vodi oblikovanju samog karaktera dijaloga: sagovornici se podređuju vođstvu „same stvari“ mišljenja. Međutim, logos nije svemoćan, i inače, a pogotovo ne za Platona. Irina Deretić insistira na autentičnom smislu nemoći logosa kao racionalnog diskursa, koji se pokazuje na odlučujućim mestima, tamo gde njegove refleksije o idejama, posebno o Ideji Dobra bivaju suočene sa granicama njihove saznatljivosti i saopštivosti. Napokon, Platonova okrenutost biću nije dovela do teorije adekvatnosti između bića i jezika, nego do isticanja paradoksa i metafore. A šta je iza njihovog vela - ništa, ili su oni, naprotiv, konstitutivni za biće, da li uopšte može biti odlučeno? U skladu sa filozofskim vjeruju Nikolaja Berđajeva, može se formulisati karakteristika ove važne i lepe knjige: Iz dubine vremena izvire sposobnost da se filozofski misli, a to onda nije u koliziji sa aktuelnim „primenama“ filozofske refleksije. Naprotiv. (shrink)

Jedno od najznačajnijih pitanja u filozofiji morala jest predstavljaju li moralni zahtjevi ujedno i razloge za djelovanje prema kojima se trebaju ravnati sve racionalne osobe. Prema jednoj koncepciji, moralni apsolutizam tvrdi da sve racionalne osobe imaju dovoljan razlog da poštuju moralne zahtjeve. Prema tom shvaćanju, moralni relativizam je tvrdnja da neće svi racionalni djelatnici imati dovoljan razlog da poštuju iste moralne zahtjeve. manje je istraženo pitanje što se događa ako pokušamo povezati filozofski naturalizam s pitanjem daju li moralni zahtjevi razloge (...) za djelovanje svim racionalnim djelatnicima. u ovom radu bavimo se potonjim pitanjem. neki autori smatraju da prihvaćanje filozofskog naturalizma nije važno za ovo pi- tanje. Drugi autori smatraju da filozofski naturalizam implicira relativizam u pogledu praktičnih razloga koji nije spojiv s moralnim apsolutizmom. u radu argumentiramo za to da su oba gledišta donekle ispravna. tvrdimo da ako se naturalizam shvati kao ontološka tvrdnja onda se možemo složiti s time da naturalizam ne igra ulogu u razrješenju debate između relativista i apsolutista. međutim, ako se naturalizam shvati kao metodološko gledište, onda smatramo da naturalizam podržava relativizam u pogledu praktičnih razloga, tj. ideju da moralni zahtjevi ne pružaju razloge za djelovanje svim racionalnim djelatnicima. (shrink)

U ovom tekstu ćemo istražiti na koji način i na kojoj osnovi je ideja napredovanja doživela svoju transformaciju u neoplatonizmu i hrišćanskoj teologiji. Pokazaćemo da se elementi ove ideje javljaju kod Plotina i pojedinih patrističkih autora, ali da je konačno uobličenje i razradu doživela prvenstveno u delu svetog Grigorija Niskog, koji je priznat kao najzaslužniji za njeno postuliranje.

Heuristička propulzivnost bioetike u posljednjih trideset godina potaknula je na značajno proširenje područnog opsega: na metodološkom planu razvoj je obilježen kretanjem od disciplinarnosti do transdisciplinarnosti, a na problemskom planu od biotehničkih izazova do mišljenja cjeline živog svijeta. Međutim, bioetička ispitivanja još uvijek u obzir ne uzimaju probleme iz humanističke i prirodoznanstvene kozmologije, čak ni u sklopu projekta integrativne bioetike, što je izrazito problematično s obzirom na važnost njihovih jezgri znanja. Razvijanje ljudskog društva prema objedinjavanju s prostorom izvan planeta Zemlje te (...) čvrsta povezanost fenomena života s osnovnom ustrojstvom i dinamikom pojmljivog svemira poziva na pripremno usmjeravanje pozornosti na bioetičke i društveno–znanstvene probleme u kojima kozmološki elementi nose važnu ulogu. Cilj je ovoga članka ponuditi istraživačko gledište u kozmobioetike kao ispomoći u daljnjem proširenju spoznajne senzibilnosti za istinu o kompleksnosti (društvenog) bivstvovanja na Zemlji i oko nje. Obrada problema zasniva se na multidisciplinarnoj komunikaciji relevantnih jezgri znanja metodom klasičnog filozofijskog izlaganja. (shrink)

Nove tehnologije omogućavaju nove postupke i prakse koji moraju da se moralno i pravno opravdaju. IVF i surogat materinstvo, pored ostalih, spadaju u takve nove prakse. Stara pravila o tome šta je dopušteno a šta mora da se zabrani ponekad nisu dovoljna, a ni analogije obično nisu dovoljne. Da bi se došlo do prihvatljive linije razdvajanja izmedju opravdanog i neopravdanog postupanja treba izvršiti adekvatnu etičku analizu tih fenomena. IVF, tehnologija oplodnje „in vitro“, iako na prvi pogled izaziva sumnjičavost, ne sadrži (...) u sebi nikakav prima facie moralni problem. IVF se može uzeti prosto kao tehnika lečenja neplodnosti ili smanjene plodnosti, što je jedan problem koji pogadja veliki broj ljudi danas. Prigovori koji se mogu staviti ne izgledaju odlučujući a koristi koje se ovom tehnikom postižu su očigledno veoma velike. Ali ta tehnika je povezana sa druga dva momenta, donacijom genetskog materijala i surogat materinstvom, koji povlače razne vrste pitanja koja mogu biti od velikog moralnog i pravnog značaja. U tekstu se, sa etičkog stanovišta, analiziraju najvažnija od tih pitanja i naznačava kriterijum demarkacije koji razdvaja opravdane postupke od onih koji nisu opravdani ili zahtevaju ograničenje kroz pravnu i moralnu regulaciju. (shrink)

Rad se bavi temom tiranije u Platonovoj filozofiji koja je neraskidivno vezana za Platonovu kritiku demokratije. Stoga, da bi se uopšte moglo govoriti o njegovoj kritici tiranije, u radu će biti prikazana i sva druga društvena uređenja koja on pominje i čija smjenjivanja bivaju odslikana kroz živopisnu paralelu smjene generacija. Izložiću njegov argument zašto su tiranin i tiranija u potpunom opozitu sa njegovom idealnom državom i kraljem filozofom, ali takođe i postaviti mnogobrojna ključna pitanja koja će u radu biti podijeljena (...) u pet cjelina. U prvoj i drugoj cjelini ću govoriti o onome što dovodi do same promjene društvenih uređenja u Platonovoj „Državi“, stavljajući akcenat na prelaz demokratije u tiraniju. U trećem dijelu biće prikazan dopadljivi početak tiranije, da bi potom u četvrtom dijelu bilo riječi o već sasvim uspostavljenoj tiraniji i onome što prof. dr Irina Deretić naziva „povlačenje logosa ili psihopatologija nepravednog tiranina“. Peti dio će poslužiti kao osvrt na razmišljanje o tome da tiranina možda treba i sažaljevati, kako i sam Sokrat govori, a zatim i razmatranje teze Čincia Aruze (engl. Cinzia Arruzza) da je Platonova kritika tiranije zapravo njegova kritika demokratije. (shrink)

Aktivnost integracije i distribucije prožima cjelokupni čovjekov jezik, mišljenje i djelovanje; njegov praktični i teorijski um, uz pomoć malog broja operacija (konjunkcija, negacija, kvantifikacija) koje čine logičke konstante, sabire i razdjeljuje varijabilne elemente jezika, svijeta i mišljenja u beskonačne konačnosti (skupovi, klase, relacije, atributi) u kojima se koreliraju realne stimulacije i virtualne simulacije, čijom se konstrukcijom, rekonstrukcijom i dekonstrukcijom formiraju i transformiraju "dobro uređene formule" jezičko-gramatičkih i mentalno-psiholoških struktura koje se u svijetu saznanja imenuju pojmom svijeta, pojmom jezika, pojmom duha. (...) Svijet pojmova, koji se uzima u kvantificiranoj formi govora / "(x) (Fx) / kao realni ili egzistentni, a u substitutivnoj formi / " { x : Fx}" / kao virtualni ili subzistentni zbog apstraktnosti klasa i relacija, konstruira mrežu multipliciranih logičkih općenitosti, njihovih relacija ili zakonitih sukcesija koje se mogu izraziti, parafrazirati i prevesti iz jedne notacije u drugu salva veritate ed salva congruentia. (shrink)

Centralno pitanje koje se postavlja u ovom radu jeste da li je i na koji način moguće odbraniti Kantov pojam transcendentalne slobode. U cilju pružanja odgovora na ovo pitanje ispituje se argument treće antinomije, kao i primena rešenja -/- ove antinomije na sferu ljudskog delanja. Uporednom analizom najzastupljenijih in- -/- terpretacija Kantove pozicije, dolazi se do zaključka da je ideja transcendentalne -/- slobode plauzibilna, ali samo ukoliko prihvatimo osnovne pojmove na kojima počiva -/- Kantova filozofija, na prvom mestu doktrinu transcendentalnog (...) idealizma, i ukoliko -/- na adekvatan način interpretiramo argumente koje nam Kant pruža. (shrink)

U trećem odseku Zasnivanja metafizike morala Kant nastoji da, na osno­ vu ideje o nužnom pretpostavljanju slobode, pruži dedukciju vrhovnog moralnog prin­ cipa i da dokaže njegovo objektivno važenje. Tri godine kasnije, u Kritici praktičkog -/- uma, on eksplicitno poriče mogućnost izvođenja navedene dedukcije i promenom meto­ doloških postavki pokušava da pokaže da svest o moralnom zakonu kao činjenici uma -/- predstavlja osnovu za dedukciju slobode. U ovom radu ćemo zastupati stav da direktan -/- kontrast između dva Kantova teksta jasno (...) pokazuje da je došlo do radikalnog preokre­ -/- ta u njegovoj misli. Cilj ovog teksta je da pokaže da je Kant imao razloge da bude neza­ -/- dovoljan dedukcijom moralnog zakona ponuđenom u Zasnivanju metafizike morala, što -/- ga je navelo da promeni svoj argumentativni tok prilikom pisanja druge Kritike. (shrink)

Eseji su nastali u 2003. i 2004. godini kao dio realizacije mojih istraživanja holizma identiteta i socijalne triangulacije (identitet - znanje - društvena ontologija) tokom rada na istraživačkim projektima Znanstveno-raziskovalneg središča Republike Slovenije, Koper. Istovremeno je rad na projektima u Sarajevu, u sklopu međunarodnih i domaćih aktivnosti koje je organiziralo Filozofsko društvo "Theoria ", bio poticajan za promišljanje nekih značajnih pitanja koja se odnose na rearanžiranje ambijenta životnog svijeta modernog čovjeka.

A lie is neither a false proposition, nor a mistake, nor a mere fiction; it is a type of fiction, an act, and precisely an intentional act. An act calls for a subject, and therefore a lie is inseparable from its subject. Together, they make up a real object: it has to be real, since a lie produces effects, and the cause-effect relationship only holds between real beings. Like every real object, a lie unfolds in a context. But there is (...) more: it identifies a context. Laz nije ni pogresna tvrdnja, ni greska, niti pak puka fikcija; ona predstavlja odredjeni tip fikcije, cin - tacnije - intencionalni cin. Cinu je potreban subjekat, te je stoga laz neodvojiva od svog subjekta. Oni zajedno cine stvaran objekat: on mora biti stvaran,buduci da laz proizvodi posledice, a odnos uzroka i posledice vazi jedino izmedju stvarnih bica. Kao i svaki objekat, laz se obelodanjuje u kontekstu. Ali to nije sve, ona identifikuje kontekst. (shrink)

Mogućnost samouništenja čovečanstva čini stalnu prateću temu u svim knjigama Svetozara Stojanovića napisanim posle njegovog doktorata o metaetici. Kakve god da su teme inače obrađivane, našlo bi se ponešto i o ovome, isprva kao usputno zapažanje i mogući ugao gledanja na glavnu temu, a kasnije, sve više kao posebna oblast razmatranja ili čak kao vodeća perspektiva. U ovom radu rekonstruišem Stojanovićevo tretiranje ove teme. Pošto je kod Stojanovića reč o apokalipsi u sekularnom smislu, ja za nju predlažem, u otvorenoj protivrečnosti (...) sa izvornim značenjem reči, izraz apokalipsa bez otkrivenja. Reč je o apokalipsi u kojoj je preostao samo još kataklizmički aspekt, i utoliko ovaj izraz dobro sledi Stojanovićeve izvorne intencije. U radu izlažem i komentarišem sve faze Stojanovićevog rada na ovoj temi tvrdeći da ona čini jedinu konstantu u filozofskim i političkim menama njegovog mišljenja. (shrink)

U tekstu se razmatraju neki problemi sa kojima se suocava istrazivanje zivotne sredine. Osim pojmovne problematike, svojestvene srpskom jeziku, resavanje realnih problema okruzenja generalno treba da resi dihotomiju antropocentrizam - biocentrizam koja izvire iz suprotstavljajuce ljudske prirode a upravo se u ekologiji pokazuje neodrzivom. Izmedju ostalih tema preispituje se znacenje teze o ekologiji kao novoj velikoj prici, koja omogucava da nauka i demokratija nastave da napreduju i medjusobno se legitimizuju, sa stanovista univerzalnog vazenja. Takodje se preispituje delotvornost teorija iz kojih (...) se izvodi beznacajnost ljudske vrste za njeno oslobadjanje od antropocentrizma koji suzava perspektivu opstanka. PR Projekat Ministarstva nauke Republike Srbije, br. 43007: Istrazivanje klimatskih promena i njihovih uticaja na zivotnu sredinu - uticaji, adaptacija i ublazavanje. (shrink)

On the one hand, Scheler's critique of Kant's concept of a priori benefits from Husserl to a large extent, and it complements and deepens Husserl's. On the other hand, Scheler also critiques Husserl's definition of a priori. Husserl's material a priori as ideal object primarily thanks to his so-called "Bolzano- turn". In this connection, Scheler grabs hold of the relation of Husserl to Bolzano from the very beginning. For Scheler, Husserl thinks in a "platonic" way, and still falls in a (...) new type of "Platonism", or rather, logical Platonism, although he correctly refuses the ordinary Platonism. In Scheler's view, Husserl's phenomenological reduction is "not purely" executed, and therefore his phenomenological experience is problematic, or more precisely, the relation between categorial intuition and sensuous intuition is problematic. The final aim of Scheler's critique of Husserl's phenomenological understanding of "objective a priori" is to win the primary position of categorial intuition and its content , ethical insight and its correlate , and ultimately of phenomenological ethics of material value.Einerseits nimmt Schelers Kritik an Kant bezüglich des Begriffs des Apriori die Einsichten Husserls in großem Umfang auf. Schelers Kritik an Kant ergänzt und vertieft die Husserlsche Kant-Kritik. Andererseits kritisiert er aber auch Husserls Bestimmung des Apriori. Vor allem verdankt sich das materiale Apriori als idealer Gegenstand bei Husserl der sogenannten “Bolzano’schen Wendung”. Von Anfang an kritisiert Scheler Husserl in diesem Punkt, indem er dem Verhältnis zwischen Bolzano und Husserl immer präziser nachging. Für Scheler unterliegt Husserl mit Recht keinem platten Platonismus. Aber dennoch verfahre Husserl immerhin “platonistisch”, er unterliege einem “Neoplatonismus”, bzw. einem logischen Platonismus. Weil die phänomenologische Reduktion bei Husserl nach Schelers Meinung “nicht reinlich” durchgeführt wird, ist die phänomenologische Erfahrung bei Husserl problematisch, genauer gesagt ist das Verhältnis zwischen der kategorialen Anschauung und der sinnlichen Anschauung problematisch. Der Endzweck von Schelers Kritik an der phänomenologischen Auffassung des gegenständlichen Apriori bei Husserl besteht darin, die primäre Stelle der kategorialen Anschauung und ihrer Gehalte , sowie der sittlichen Einsicht und ihrer Korrelate und zuletzt der phänomenologisch materialen Wertethik zu gewinnen.S jedne strane, Schelerova kritika Kantova pojma a priori u velikoj mjeri duguje Husserlu, te dopunjuje i produbljuje Husserlovu. S druge strane, Scheler kritizira i Husserlovu definiciju apriorija. Husserlov materijalni a priori kao idealni predmet prvenstveno proizlazi iz njegova takozvanog bolzanovskog obrata. Prema Scheleru, Husserl razmišlja na "platonski" način te upada u novi tip "platonizma" ili, točnije, logičkog platonizma, iako s pravom odbacuje obični platonizam. Scheler smatra da Husserlova fenomenološka redukcija nije izvedena "čisto" te da je stoga njegovo fenomenološko iskustvo proble- matično ili, točnije, problematičan je odnos između kategorijalnog zora i osjetilnog zora. Krajnji cilj Schelerove kritike Husserlova fenomenološkog shvaćanja "objektivnog a priori" jest zadobivanje primarne pozicije kategorijalnog zora i njegova sadržaja , etičkog uvida i njegova korelata te, na koncu, fenomenološke etike materijalne vrijednosti. (shrink)

Nove tehnologije omogućavaju nove postupke i prakse koji moraju da se moralno i pravno opravdaju. IVF i surogat materinstvo, pored ostalih, spadaju u takve nove prakse. Stara pravila o tome šta je dopušteno a šta mora da se zabrani ponekad nisu dovoljna, a ni analogije obično nisu dovoljne. Da bi se došlo do prihvatljive linije razdvajanja izmedju opravdanog i neopravdanog postupanja treba izvršiti adekvatnu etičku analizu tih fenomena. IVF, tehnologija oplodnje „in vitro“, iako na prvi pogled izaziva sumnjičavost, ne sadrži (...) u sebi nikakav prima facie moralni problem. IVF se može uzeti prosto kao tehnika lečenja neplodnosti ili smanjene plodnosti, što je jedan problem koji pogadja veliki broj ljudi danas. Prigovori koji se mogu staviti ne izgledaju odlučujući a koristi koje se ovom tehnikom postižu su očigledno veoma velike. Ali ta tehnika je povezana sa druga momenta, donacijom genetskog materijala i surogat materinstvom, koji povlače razne vrste pitanja koja mogu biti od velikog moralnog i pravnog značaja. U tekstu se, sa etičkog stanovišta, analiziraju najvažnija od tih pitanja i naznačava kriterijum demarkacije koji razdvaja opravdane postupke od onih koji nisu opravdani ili zahtevaju ograničenje kroz pravnu i moralnu regulaciju. (shrink)

Dva su osnovna shvatanja odnosa između ustavnih prava i analize proporcionalnosti. Prvo drži da postoji nužna veza između ustavnih prava i proporcionalnosti; drugo tvrdi da pitanje o tome da li su ustavna prava i proporcionalnost povezani zavisi od toga šta su ustavotvorci zapravo odlučili, tj. zavisi od pozitivnog prava. Prva teza se može označiti kao “teza o nužnosti”, druga se može označiti kao “teza o kontingentnosti.” Prema tezi o nužnosti, legitimnost proporcionalnosti je pitanje prirode ustavnih prava, dok je prema tezi (...) o kontingentnosti legitimnost proporcionalnosti pitanje tumačenja. U članku se zastupa teza o nužnosti. | Prethodna verzija ovog članka je objavljena u Chinese Yearbook of Constitutional Law (2010). 221–235. (shrink)

Esej "Stoljeće rearanžiranja: nanoznanost i globalno društvo", dovodi u vezu modernu znanost (nanoznanost) i moderno društvo (globalno društvo) kroz odnos nanotehnologizacije i globalizacije kao najvažnijih procesa jedne mreže fenomena koji se dotiču na području tehničkih i društvenih znanosti. Autor karakterizira 21. stoljeće kao stoljeće rearanžiranja u kojem znanost i filozofija funkcioniraju sa zajedničke osnove koja je holistička i pragmatička. Komparacijom novih tehničkih metoda u znanostima o materijalima i novih procesa u društvenoj ontologiji autor stavlja u odnos dva pristupa i dvije (...) skale identifikacije i reprezentacije: nanoskalu na području zananosti ο materijalima i globalnu skalu na području znanosti ο društvenim odnosima. Tehničke znanosti u formi nanoznanosti orijentirane su na stvaranje nove infrastrukturne paradigme: "ambijenta inteligentnog prostora" vođenog idejom "svi-u-digitalnom-svijetu". Društvene znanosti, koje sudjeluju na planu integracije i globalizacije, orijentirane su na stvaranje nove transnacionalne i spekulativne paradigme: "mobilnog hiper-prostora za internacionalno poslovanje" vođene idejom "svi-u-demokratskom-svijetu". Obje vrste znanosti proizvode istu vrstu nevidljive ontologije koja je dostupna samo virtualnoj identifikaciji i reprezentaciji zasnovanoj na osmišljavanju, stvaranju i proizvodnji programibilne supstancije i programibilnog identiteta. One produciraju identičnost / uniformnost u funkcionalnom operiranju tehničkim sredstvima i političkim principima. U sintagmi "društvo zasnovano na znanju" termin "znanje" ima značenje "znanje proizvodnje, znanje upotrebe i znanje operiranja pametnim (programibilnim) materijalima i pametnim (programibilnim) identitetom". U "D&D svijetu" (digitalnom & demokratskom svijetu) svi ljudi moraju znati upotrebljavati tehnološki mikro-svijet i politički makro-svijet kako bi postigli isti cilj: kontrolu nad prirodom i društvom. Nevidljivost ili iščezavanje realnih stvari, realnih sredstava komunikacije i realnih društvenih odnosa, jeste novo tehničko i ideološko sredstvo stvaranja "novog čarobnog svijeta". (shrink)

Autor ukazuje na temeljne ideje i teme po kojima će Tomina misao ostati prepoznatljiva u povijesti filozofije: princip aktualizacije, bivstvovanje kao „aktualnost svih akata i savršenost svih savršenstava”, princip individuacije, jedinstvo supstancijalne forme, vrste apstrakcije, odbacivanje univerzalnog hilemorfizma, realna kompozicija (stvarna razlika), „ipsum esse subsistens, esse commune”, umska bića, dokaz za postojanje Boga, itd. … Objavom ove knjige ovo će jezično područje biti iznimno obogaćeno uvidom u relevantnu filozofijsku tematiku u odnosu na pitanje tumačenja Tomina djela, a koje je od (...) posebnog značenja za studente filozofije, kojima se želi ponuditi temeljiti uvod u filozofiju. (shrink)

Filozofski vodič je stručna monografija namijenjena prvenstveno učenicima srednjih škola i studentima, koji se trebaju upustiti u pripremu ili maturskog rada ili pisanja seminarskog rada iz filozofije. Knjigu je recenzirao dr Predrag Krstić, istraživač saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu i redovni profesor na Fakultetu za medije i komunikaciju Univerziteta Singidunum u Beogradu, sa iskustvom od trinaest godina u radu kao gimnazijski profesor filozofije, kao i prof. dr Miodrag Živanović redovni profesor u penziji Filozofskog fakulteta (...) Univerziteta u Banjoj Luci. Galić je tim povodom poklonila pet primjeraka vodiča Gimnaziji Banja Luka odmah po objavljivanju same knjige. (shrink)

Partiendo del recuerdo de la zafra de los 10 millones y la influencia que tuvo en la sociedad cubana, se expone dicha vivencia, comparándola con la actual campaña cubana por producir 100 millones de dosis de vacunaS para hacer frente en cuba a la pandemia de COVID-19, y la inspiración esperanzadora que representa.