The main purpose of the article is to analyze the statements of philosophical Ukrainian Studies about the anthropological specifics of Ukrainian philosophical thought by means of historicalphilosophical cultural-predicative analysis. The research methodology was determined primarily by the concept of cultural attribution and translation in the dialogue of languages of historical cultures of the Poznań Methodological School (J. Topolski, W. Wrzosek, E. Domańska) and the culturological approach in historical-philosophical Ukrainian Studies (V. Horskyi, S. Rudenko). The statements of the (...) language of historical and philosophical Ukrainian studies are analyzed by means of historicalphilosophical cultural-predicative analysis. The latter is a specific humanities research strategy, which we propose as a means of studying the communicative specifics and syntactic correctness of the language of historical-philosophical theory. The study of communicative specifics takes place from the perspective of modernized versions of metaphysical, phenomenological, and dialectical logic. The first is understood as the logic of transcendental metaphysics, the second as the logic of immanent metaphysics, and the third as the logic of procedural metaphysics. Such an approach provides a qualitative and comprehensive understanding of the analyzed statements. The statements of the language of the historical-philosophical theory are generalized in its names, depending on the perspective of one of the three versions of the logic of philosophical reasoning. The offered historical-philosophical cultural-predicative analysis of communicative specifics and the syntactic correctness of the Ukrainian historical-philosophical theory statements opens new dimensions in research of the anthropological specifics of Ukrainian philosophy. (shrink)

The manual represents the evolution of the concept of law from antiquity to the end of XX century. It also describes some important Anglo-American directions in the philosophy of law, which are important for developments of Ukrainian legal system (legal positivism, naturalism, realism, criticism, feminism, economical theory of law, postmodernism, etc. The main text is supplemented with excerpts from the writings on the philosophy of law, which are little known for Ukrainian readers. The audience of textbook (...) is students, educators, jurists and lawyers, legislators, and public officials. -/- Contents in English. (shrink)

During the first quarter of the twentieth century, the French philosopher Henri Bergson became an international celebrity, profoundly influencing contemporary intellectual and artistic currents. While Bergsonism was fashionable, L. Susan Stebbing, Bertrand Russell, Moritz Schlick, and Rudolf Carnap launched different critical attacks against some of Bergson’s views. This book examines this series of critical responses to Bergsonism early in the history of analytic philosophy. Analytic criticisms of Bergsonism were influenced by William James, who saw Bergson as an ‘anti-intellectualist’ (...) ally of American Pragmatism, and Max Scheler, who saw him as a prophet of Lebensphilosophie. Some of the main analytic objections to Bergson are answered in the work of Karin Costelloe-Stephen. Analytic anti-Bergsonism accompanied the earlier refutations of idealism by Russell and Moore, and later influenced the Vienna Circle’s critique of metaphysics. It eventually contributed to the formation of the view that ‘analytic’ philosophy is divided from its ‘continental’ counterpart. (shrink)

In this paper, through the example of Antonii Radyvylovskyi’s work, I examine the impact of Seneca’s texts on the philosophical component of Ukrainian church sermons from the Baroque period. The objective of this study is to investigate Radyvylovskyi’s use of Seneca’s texts in his own writing. The result should help better understand the ideological influence of ancient philosophy on the formation of the national philosophical tradition of the Baroque epoch. The contents of ideological borrowings from Seneca’s texts and (...) the mechanisms of their use are traced. A list of Seneca’s texts from which Radyvylovskyi quotes is provided. It is also shown that Radyvylovskyi uses Seneca’s authority in his moral teachings and philosophical thinking about the characteristics of human nature. We conclude by commenting on Radyvylovskyi’s creative use of Seneca’s ideas and the significant philosophical component of his written legacy. (shrink)

This book contains a selection of papers from the workshop *Women in the History of Analytic Philosophy* held in October 2019 in Tilburg, the Netherlands. It is the first volume devoted to the role of women in early analytic philosophy. It discusses the ideas of ten female philosophers and covers a period of over a hundred years, beginning with the contribution to the Significs Movement by Victoria, Lady Welby in the second half of the nineteenth century, and (...) ending with Ruth Barcan Marcus’s celebrated version of quantified modal logic after the Second World War. The book makes clear that women contributed substantially to the development of analytic philosophy in all areas of philosophy, from logic, epistemology, and philosophy of science, to ethics, metaphysics, and philosophy of language. It illustrates that although women's voices were no different from men's as regards their scope and versatility, they had a much harder time being heard. The book is aimed at historians of philosophy and scholars in gender studies. (shrink)

On the History of Political Philosophy: Great Political Thinkers from Thucydides to Locke is a lively and lucid account of the major political theorists and philosophers of the ancient Greek, Roman, medieval, renaissance, and early modern periods. The author demonstrates the continuing significance of some political debates and problems that originated in the history of political philosophy. Topics include discussions concerning human nature, different views of justice, the origin of government and law, the rise and development (...) of different forms of government, idealism and realism in international relations, the distinction between just and unjust war, and the sources of public authority and the nature of legitimate sovereignty. The organizing principle of the book is the idea that the great political thinkers were searching for the best political order and a criterion for human conduct in both domestic and international politics. The book presupposes no previous knowledge of political philosophy. It will therefore be a valuable introductory book for students of philosophy, politics, and international relations. As it opens eyes to the perceptions that historical knowledge may convey, it will also be an illuminating and engaging reading for a general reader. (shrink)

Зборници Историја српске филозофије. Прилози истраживању представљају главни резултат рада на пројекту „Историја српске филозофије“ (евиденциони број 179064) који од 2011. године подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Пројекат, чији је носилац Филозофски факултет Универзитета у Београду, успешно се реализује у сарадњи са готово десет научно-истраживачких институција широм земље, укључујући и Аутономну Покрајину Косово и Метохија. Иако је првобитно планирано да пројекат траје само четири године, он се тренутно налази у десетој години постојања, а уз то је (...) и проширен већим бројем млађих колега доктораната. Од нарочитог значаја јесте то што радове за Историју српске филозофије. Прилози истраживању не достављају само чланови пројекта, већ и други професори, сарадници, истраживачи, како из Србије, тако и из других земаља: Русије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе. На тај начин, пројекат полако, али сигурно, задобија међународни значај. Аутори радова у зборницима Историја српске филозофије. Прилози истраживању бирали су теме у складу са властитим интересовањима, као и у договору са руководиоцем и осталим сарадницима пројекта. Премда је рад на истраживању српске филозофије још увек пионирског карактера, сарадници пројекта су дошли до сасвим нових открића, попут средњевековних, српских преписа старословенске прераде расправе Теодора Раитуског. Ваља напоменути да су сарадници пројекта „Историја српске филозофије“ објавили и већи број чланака у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, низ монографских научних студија, те остварили учешћа на више значајних међународних и националних научних скупова. Будући да су аутори ових публикација истакнути професори, универзитетски радници и интелектуалци запослени у научним институцијама широм земље (Београд, Косовска Митровица, Нови Сад, итд), омогућена је садржинска разноврсност публикованих текстова у којима се разматрају дела српских мислилаца из најразличитијих позиција и перспектива. За известан број радова у зборнику може се рећи да су интердисциплинарног карактера. Предмет истраживања пројекта јесте историја српске филозофије, односно критичко и теоријско разматрање развоја филозофских идеја, институција, рукописа и часописа у српској култури, почевши од средњег века па до данас. Нит водиља у истраживању српске филозофске баштине јесте уверење да постоји континуитет и идентитет српске филозофије, који се формирао у плодном дијалогу са страним, углавном европским узорима, идејама и мислиоцима. Истражујући однос између српске и других филозофија настојимо да расветлимо у којој мери и на који начин су страни филозофски писци утицали на радове домаћих аутора у оном историјском периоду у којем су настајали. Тако ће се утврдити у којој мери су њихова дела само рецептивног карактера, а у којој имају и оригиналан печат. Српска филозофија се од почетка развијала под страним утицајима, прво византијске филозофије, а потом у модерно и савремено доба под утицајем западноевропских и руских водећих праваца у филозофији. О овим сложеним односима критички и систематски се расправљало у већем броју студија у сва четири тома зборника посвећених српској филозофији и њеној историји. Српски филозофски писци не могу се издвојено посматрати од својих чланака, књига или превода. Исто тако је њихов рад неодвојив од њихове педагошке и политичке активности. Истраживање сарадника на пројекту стога је усмерено на критичко преиспитивање целине рада српских филозофа, где се у средишту налазе њихови филозофски текстови. Српска филозофија је интегрални део српске културе, те је нераскидиво повезана како са природним наукама, тако и са другим областима духовног стваралаштва као што су књижевност, теологија и уметности. Стога је значајно проучавање односа филозофије и других дисциплина, уочавањем њихових сличности и разлика, као и указивањем на то шта је у одређеним творевинама људског духа специфично филозофског карактера. За српску филозофску мисао карактеристично је и то што она често, нарочито у прошлости, није излагана у облику филозофских студија и расправа, већ је артикулисана у другим, књижевним жанровима, као што су средњовековна житија светаца или у модерно доба писма, дијалози или шире схваћени есеји. Исто тако потребно је показати како су у српској академској заједници неговане основне филозофске дисциплине (метафизика, онтологија, логика, епистемологија, филозофија језика, филозофија природе, етика, естетика, филозофија психологије, политичка филозофија, филозофија права и друге). При томе je један од задатака био да се процени колики је допринос наших филозофа поменутим дисциплинама. У периоду 2011–2019. сарадници пројекта ,,Историја српске филозофије’’ спровели су истраживања која нам пружају знатно дубљи, прегледнији увид у српску филозофију, најзначајније периоде у њеном развоју, писце и њихова дела, формирање и развој одређених филозофских дисциплина, као и њихов однос према наукама и другим областима стваралаштва. Показано је на који начин се артикулише однос српске филозофије према другим европским филозофијама, и то, како у погледу рецепције, тако и у погледу узајамних утицаја и сучељавања. Пошто је израда библиографија услов без ког озбиљно истраживање у хуманистичким наукама не може ни започети, неки од резултата овог пројекта јесу библиографије о српским филозофима и њиховим делима, о српској филозофској периодици, као и настави филозофије у југословенским земљама. Филозофија је камен-темељац природних и хуманистичких наука, те стваралаштва уопште. Она спада у суштински моменат опште образованости, како светске, тако и националне културе. Ниједна национална култура не може се целовито и темељно изучити уколико се из тог истраживања изостави њена филозофска традиција. У том смислу је потреба за изучавањем српске филозофске баштине од изузетног значаја за наше саморазумевање. Постоји читав низ делимично или потпуно неистражених тема и области, неутврђених чињеница, полусачуваних или готово нечитких рукописа које тек треба истражити, критички размотрити и систематизовати. Најцеловитију студију под називом Развитак филозофије у Срба (1804–1944) објавио је Андрија Стојковић 1972. године. Ово значајно дело је, међутим, не посматра српску филозофију у целини од њених средњовековних почетака. Године 1978. Бранко Павловић је покренуо први пројекат о српској филозофији на Институту за филозофију Филозофског факултета у Београду, који, на жалост, није заживео. Почетак српске филозофије везује се за преводе, коментаре и рецепцију византијске филозофије. У сва четири тома зборника налазе се текстови посвећени управо овим темама, а то су: формирање српске филозофске терминологије, рецепција старогрчке и модерне европске филозофије код српских писаца, однос филозофије и књижевности, као и однос филозофије и теолошке мисли у делима српских аутора. После губитка независне државе, српска филозофија се развијала под руским и немачким утицајима. Најзначајнији српски мислиоци XVIII века су Руђер Бошковић (1711–1787), Дубровчанин, српско-италијанског порекла, као и Доситеј Обрадовић (?–1811). Различити аспекти њихових дела били су предмет критичког разматрања у огледима публикованим у сва четири тома зборника. Српској филозофији XIX и XX века био је посвећен највећи број радова сарадника на пројекту. Које су то филозофске идеје у књижевном тексту, како се у њему манифестују, те може ли се реконструисати филозофско становиште једног књижевника јесу питања којима су се бавили радови објављени у свим до сада публикованим томовима зборника. Предмет њиховог преиспитивања биле су, између осталог, филозофске идеје и рефлексије у књижевним делима Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Лазе Костића (1841–1910) или Станислава Винавера (1891–1955), итд. Сарадници пројекта бавили су се и српском, академском филозофијом у XIX и XX веку: хегелијанцем Димитријем Матићем (1821–1884), оригиналном концепцијом еволуције Божидара Кнежевића (1862–1905), а затим и једним од најзначајнијих српских филозофа Браниславом Петронијевићем (1875–1954). Када је реч о првој половини XX века, нарочита пажња посвећена је феноменолошком покрету у Србији: часопису Philosophia и рефлексијама Загорке Мићић (1903–1982). Такође, водеће идеје српске политичке филозофије, идеолошки сукоби на линији левица-десница биле су истражене. Делом једног од најутицајнијих српских филозофа, академика Михаила Марковића (1923–2010), бавило се више сарадника овог пројекта. Такође, истраживана су дела Ксеније Атанасијевић (1894–1981), Бранка Павловића (1934–1985), те рецепција античке филозофије у делима Анице Савић-Ребац (1892–1953). Спроведена истраживања показала су, између осталог, на који начин је српска филозофија интегрисана у европску и светску историју филозофије. Рад на истраживању наше филозофске прошлости и критичком оцењивању садашњости није само од историјског значаја. Наши средњовековни писци су активно учествовали у конституисању византијске образовне парадигме. Српски научник и филозоф светског гласа, српско-италијанског порекла, Дубровчанин, Руђер Бошковић (1711–1787) снажно је утицао на развој западноевропске науке. Да је наша савремена филозофија такође постигла завидне резултате, чији значај превазилази националне оквире, понајбоље сведоче појаве изабраних дела наших најистакнутијих мислилаца, почевши од Бранислава Петронијевића (1875–1954), преко Михаила Марковића (1923–2010), Љубомира Тадића (1925–2013), Михаила Ђурића (1925–2011), Светозара Стојановића (1931–2010), Александра Крона (1937–2000). Неопходно је да се укратко осврнемо и на садржину претходна три објављена тома Историје српске филозофије. Прилози истраживању, како би се стекао увид у то које су посебне теме, филозофи и њихова дела били предмет критичког преиспитивања наших аутора. У публикованим зборниима готово да нема краћих рада, већ у њима доминирају огледи и студије. Студије првог тома проучавају филозофске идеје у широком историјском раздобљу почевши од оснивања српске државе и почетака филозофије код Срба, све до филозофа и мислилаца двадесетог века. У овом тому, аутори су се, између осталог, бавили средњовековном српском логиком, онтолошким основама филозофије природе и савременом рецепцијом методолошких идеја Руђера Бошковића (1711–1787) којем су посвећена два прилога, идејама и правцима просветитељства у делима Доситеја Обрадовића (1744–1811), потом економским идејама идејама Светозара Марковића (1846–1875) које су по први пут на системски начин истраживане, Слободана Јовановића (1869–1958) Владимира Дворниковића (1888–1956), Михаила Марковића (1923–2010). Теме проучавања су били: рано раздобље у филозофији Душана Недељковића (1899–1984) естетичка позиција Милана Ранковића (1932–2012), као и рецепција Спинозиног појма супстанције код Радмиле Шајковић (1924–2016). Две студије посвећене су Јустину Поповићу (1894–1979), од којих се у једној расправљало о односу Јустина Поповића, руских религијских филозофа и Канта. Други том је подељен у следеће тематске целине: Српска филозофија у XVIII, XIX и првој половини XX века, Српска филозофија и филозофска терминологија у словенском контексту, Српска филозофија од друге половине XIX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике. У њему је било речи о рецепцији дела Лазе Костића (1841–1910) у српској естетици, о научној метафизици Бранислава Петронијевића (1875–1954), затим о филозофским и књижевним аспектима мистичке еротологије Анице Савић-Ребац (1892–1953), те о доприносу Милоша Н. Ђурића (1892–1967) стварању српске филозофске терминологије. Публиковани су и радови о песнику-филозофу Бранку Миљковићу (1934–1961), естетичару Мирку Зуровцу (1941-) и недавно преминулом филозофу Милету Савићу (1957– 2015). Аутори зборника проучавали су српске мислиоце од осамнаестог века па до данас. Други део књиге посвећен је, између осталог, српској филозофској терминологији у ширем, словенском контексту. Објављени су и прилози о Миливоју Јовановићу (1869–1942), Јустину Поповићу (1894–1979), у којем је по први пут публикована преписка између Григорија Флоровског и Јустина Поповића, о хетеро-онтолошком заснивању естетике Милана Дамњановића (1924–1994), као и о филозофском становишту Радивоја Керовића (1961–). У овом броју уведена је посебна рубрика посвећена библиографијама српске филозофске периодике или пак дела филозофских аутора, чији је аутор Добрило Аранитовић. У другом тому публикована је библиографија часописа: Архив за философију, педагогију и друштвене науке, покренутог 1898. године, а који су уређивали Миливоје Јовановић и Стеван Окановић. Трећи том, подељен у четири тематске целине: О српској филозофији, књижевности и естетици, Српска филозофија од средњег века до XVIII и XIX века, Српска филозофија прве половине XX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике, захватио је широко историјско раздобље: студије о преводу збирке дела Дионисија Ареопагите Инока Исаије (XIV век), о Доситејевом (1744–1811) телеолошком доказу постојања Бога, о делу Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Божидара Кнежевића (1862–1954), Светомира Ристића (1886–1971), Николе Милошевића (1929–2007), Светозара Стојановића (1931–2010), Јована Аранђеловића (1935-), Николе Грахека (1949–2003). Било је речи и о филозофији природних наука Симе Марковића (1888–1939), као и о заснивању филозофије смисла у делу Богдана Шешића (1909–1999). Теме којима се аутори прилога у претходна три тома баве укључују и улогу Естетичког друштва Србије у развоју естетике у српској филозофији, појам и лик филозофије Срба у Републици Српској, затим потребу утемељења филозофије медија у културном амбијенту Републике Србије, књижевно-историјско заснивање српске националне литературе, естетичку мисао босанскохерцеговачких Срба, као и филозофске аспекте косовског мита и предања. Четврти том Историје српске филозофије. Прилози истраживању такође је подељен у четири тематске целине: Српски мислиоци XIX и XX века, Српска филозофија у националном, европском и медијском контексту, Библиографије српских филозофа и Сећања. И у овом тому прилога за проучавање српске филозофије садржани су тематски врло разнородни текстови почевши од оних који разматрају рефлексије најзначајнијих српских филозофа преко радова што се баве поетском и уопште уметничком артикулацијом филозофских идеја све до текстова који истражују однос филозофије и природно-научних дисциплина. Такође се расправило и о српској, религијској филозофији, о ауторима и темама из српске филозофије историје, политике као и о филозофији медија коју је код нас утемељила Дивна Вуксановић. Немали број радова посвећен је најзначајнијим српским филозофима XIX и XX века. Акрибичан текст о Божидару Кнежевићу, аутора Бориса Милосављевића, представља предложак за неку будућу монографију о најоригиналнијом српском филозофу. Милосављевићев текст спаја Кнежевићев живот, политичка уверења са његовим најзначајнијим делима и њиховом критичком рецепцијом. Рад о Загорки Мицић (1903–1982), хрватског филозофа Жељка Павића, показује да се њен филозофски допринос састоји у наглашавању етичких аспеката Хусерлове феноменологије. Феноменологија је утицала и на српску естетику, те Уна Поповић у системски промишљеном тексту открива разлоге зашто и на које начине је феноменологија утицала на формирање естетичких становишта српских филозофа. Три текстa су посвећена значајним, савременим српским филозофима попут Гаје Петровића (1927–1993), Светозара Стојановића (1931–2010) и Николе Грахека (1949–2003). Критички разматрајући основне ставове Гаје Петровића (1927–1993), Мирко Аћимовић не узима у обзир само Петровићев уџбеник Логике, него и његове постхумне радове који се баве историјом логике. У студији о Светозару Стојановићу (1931–2010) Јовица Тркуља се залаже за критичко преиспитивање Стојановићеве теоријске и политичке еволуције. У тексту о одређењу бола у филозофији бола Николе Грахека (1949–2003), Мирослава Трајковски разликује појмове „болно осећање“ и „болност“, те испитује могућност да се Грахекова теза о болу као паралелном нервном механизму прецизира помоћу феноменолошке анализе свести коју даје Франц Брентано. Илија Марић и Ирина Деретић своје радове посвећују српској рецепцији античке филозофије. Илија Марић проучава Недељковићеву (1899–1984) књигу о Хераклиту објављену 1924. за коју је А. Маркези превела све Ефежанинове аутентичне фрагменте. У рукопису другог издања, које до сада није објављено, Недељковић је унео низ промена и проширења. Поређењем објављене књиге и рукописа Марић открива Недељковићеву филозофску еволуцију од хераклитовца до дијалектичког материјалисте. У раду о Ксенији Атанасијевић (1894–1981), Ирина Деретић проучава њене радове о Епикуру, укључујући и француску књигу L’atomisme d’Épicure [Епикуров атомизам], настојећи да критички преиспита како веродостојност и актуелност интерпретације Епикура Ксеније Атанасијећ, тако и само Епикурово учење о миними и његову теорију о задовољству. С правом полазећи од тога да је потребно “предузети редефинисање просвјетитељски и позитивистички схваћеног „рационалног” знања, наиме треба признати епистемички статус не само исказима науке (тј. научне рационалности) него и изразима религиозног искуства, умјетничког искуства, па дакако и изразима искуства „народног духа” – Богољуб Шијаковић истражује етички смисао српских народних пословица у тексту „Мудрост у контексту: пословице и филозофије“. Исто тако, изрази песничког искуства имају филозофски смисао и значај. У огледу Загонетка и тајна: Лаза Костић и Бранко Миљковић око Хераклитове ватре, Богољуб Шијаковић тражи споне између два велика српска песника Лазе Костића (1841–1910) и Бранка Миљковића (1934–1961), при чему се обојица „окрећу“ Хераклитовој ватри, настојећи да одговоре на питање о томе да ли наука, филозофија, уметност и вера имају неко дубље јединство. Присуством филозофског у поезији бави се и Срђан Дамјановић у раду под називом Филозофски песимизам у поезији Симе Пандуровића (1883–1960), који, полазећи од промишљања Исидоре Секулић (1883–1960), Јована Скерлића (1877–1914) и Ксеније Атанасијевић (1894–1981) о Пандуровићевом поетском песимизму, тематизује разлику у типологији песимизма коју је уочио Јован Деретић (1934–2002). Два текста разматрају светосавље и то из различитих перспектива. Миленко Бодин проучава светосавље као специфично српски духовни образац мишљења у ширем контексту источно-хришћанског наслеђа европског културног миљеа филозофије. Владимир Цветковић преиспитује религијску филозофију Јустина Поповића (1894–1979) и Николаја Велимировића (1883–1956) нарочито у контексту њихове критике европског хуманизма, рационализма и индивидуализма, користећи се идејама руске религијске ренесансе, а пре свих идејама Свечовека, односно Богочовека, целовитог сазнања и саборности. Односом филозофије и природних наука баве се три текста у овом тому зборника. У тексту Математичка феноменологија Михаила Петровића (1868–1943), Горан Рујевић истражује основе разумевања математике у пројекту Петровићеве математичке феноменологије, из којег ће се показати да је веома близак логицизму, али да садржи и специфичне конвенционалистичке елементе. У раду Филозофске идеје Косте Стојановића (1867–1921), Александар Кандић разматра филозофске садржаје у његовим списима и Стојановићеву тезу о јединству наука и научних дисциплина, утемељену на метафизичком ставу о јединству стварности. Милош Миловановић истражује феноменологију Михаила Петровића (1868–1943) и његове спектре. Неки радови зборника посвећени су разматрању односа филозофије историје и политике, као и политичког ангажмана. Јован Аранђеловић, полазећи од хегелијанске разлике између разума и ума, те Хегелове филозофије историје, формира властите погледе о томе како се треба односити према кризном времену у коме живимо. Стојан Шљука показује значај активног ангажмана интелектуалне елите у српским државотворним настојањима. Часлав Копривица проучава оне моменте који заузимају најистакнутије место у делима недавно преминулог српског филозофа Александра Никитовића (1967–2016). Богомир Ђукић истражује филозофију историје савременог српског филозофа Ристе Тубића (1933–2018) у контексту историје српске филозофије. Иако у оваквом свету у ери владавине медијске културе питање слободе (имагинације) делује као пуко техничко-технолошко, Дивна Вуксановић, утемељивачица дисциплине филозофија медија у нашем академском систему, како је и напред наведено, покушала је да одговори на питање ,,да ли је савремена комуникациона технологија у стању да мења светове уметности и (медијске) културе (па тако и саму стварност), и ако јесте – на које то начине чини’’, а Јован Буковала је, настојећи да у нашем истраживачком дискурсу нагласи значај филозофије позоришта, која спаја филозофију и театрологију, преиспитивао улогу филозофије у позоришту анализирајући капитална дела Хане Арент Живот духа и Предавања о Кантовој политичкој филозофији, захваљујући томе што је ауторка ослонац нашла управо у утемељивачима филозофије позоришта – филозофима: Платону, Августину, Гетеу, Хегелу и Ничеу, док се Доброслав Смиљанић, на примеру Коларчеве задужбине, бавио дисолуцијом и етичким императивом јединства људског знања. У трећој целини Бибиографије српских филозофа, наш реномирани библиограф Добрило Аранитовић представио нам је био-библиографију Драгана М. Јеремића (1925–1986), једног од најзначајнијих српских естетичара. Аранитовић је, у свом препознатљивом стилу, дао комплетан преглед целокупне грађе овог покојног редовног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду на предметима Еестетика и Социологија уметности, али и истакнутог књижевног критичара. На жалост, у протеклих пар година смо остали без својих највећих филозофа. Стога је четврта целина, под називом Сећања, посвећена управо њима, јер су обележили наше време и српску филозофију уопште. Oдласком професора Филозофског факултета, Универзитета у Београду професорке теорије сазнања Светлане Књазев Адамовић (1931–2016), класичне филолошкиње Љиљане Црепајац (1931–2018), логичара Косте Дошена (1954–2017), социолошкиње и антрополошкиње Загорке Голубовић (1930–2019), естетичара Александра Зистакиса (1961–2019), остао нам је немерљив губитак. Напустили су нас, такође, и професори овог факултеа и универзитета који су свој рад посветили историји филозофије: Симо Елаковић (1940–2016), Слободан Жуњић (1949–2019) и Иван Вуковић (1970–2017). Према томе, имајући у виду основне тематско-проблемске целине, као што су филозофски писци, филозофска дела и часописи писани на српском језику, однос српске и других филозофија, израда библиографија српске филозофске литературе, филозофски рукописи писани у српској варијанти старословенског језика или пак књиге српских филозофа писаних на страним језицима, филозофске дисциплине и њихова повезаност са наукама и другим областима људског стваралаштва, историја институција попут српских универзитета и Српског филозофског друштва, очекује се да ће сарадници пројекта и у наредним годинама наставити да публикују есеје и научне радове у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, односно комплетне монографске студије у којима би се на аналитички и интердисциплинаран начин, кад год је то неопходно, бавили поменутим областима српске филозофије. Резултати ових истраживања биће представљени и на релевантним међународним и националним научним скуповима. Главни циљ рада на пројекту и даље је публиковање обимних зборника радова динамиком коју допуштају финансијски услови, чиме би се истраживање српске филозофије институционализовало у трајној форми. Овом приликом веома се захваљујемо Вишњи Кнежевић и Јовану Буковали на великој помоћи око рада на овом зборнику, укључујући архивске податке, али, пре свега, на њиховим саветима и лектури. (shrink)

With fifty-four chapters charting the development of moral philosophy in the Western world, this volume examines the key thinkers and texts and their influence on the history of moral thought from the pre-Socratics to the present day. Topics including Epicureanism, humanism, Jewish and Arabic thought, perfectionism, pragmatism, idealism and intuitionism are all explored, as are figures including Aristotle, Boethius, Spinoza, Hobbes, Hume, Kant, Hegel, Mill, Nietzsche, Heidegger, Sartre and Rawls, as well as numerous key ideas and schools of (...) thought. Chapters are written by leading experts in the field, drawing on the latest research to offer rigorous analysis of the canonical figures and movements of this branch of philosophy. The volume provides a comprehensive yet philosophically advanced resource for students and teachers alike as they approach, and refine their understanding of, the central issues in moral thought. (shrink)

Recently we proposed “quantum language”which was characterized as the metaphysical and linguistic turn of quantum mechanics. This turn from physics to language does not only realize the remarkable extension of quantum mechanics but also yield the quantum mechanical world view. And thus, the turn urges us to dream that Western philosophies (i.e., Parmenides, Plato, Descartes, John Locke, Berkeley, Hume, Kant, Wittgenstein, etc.) can be understood in quantum language. In this paper, from the quantum linguistic point of view, we give the (...) answers of the following two problems. (i): Has western philosophy made progress? Or what is the measure of "progress"? (ii):Why has useless western philosophy been prospering? (shrink)

In this paper, it is argued that the late twentieth century conception of consciousness in analytic philosophy emerged from the idea of consciousness as givenness, via the behaviourist idea of “raw feels”. In the post-behaviourist period in philosophy, this resulted in the division of states of mind into essentially unconscious propositional attitudes plus the phenomenal residue of qualia: intrinsic, ineffable and inefficacious sensory states. It is striking how little in the important questions about consciousness depends on this conception, (...) or on this particular division of mental states. So accepting this division and its associated conceptions of intentionality and consciousness is not an obligatory starting point for the philosophy of mind. A historical investigation of how these ideas came to be seen as inevitable can also help us see how we might reasonably reject them. (shrink)

The chapter draws a very rough (and rather idiosyncratic) map of the terrain of the contemporary scene in the philosophy of language, as it was set out in the work of Frege, Russell and the early Wittgenstein – the presupposed common background, taught to beginners in the discipline, for the themes to be further explored from a present-day perspective in the rest of the book. The chapter outlines some core issues as they are presented in the insightful systematic articulation (...) of Frege’s and Russell’s themes in Wittgenstein’s Tractatus Logico-Philosophicus. Then it sums up the main issues, describes some contributions to them in Frege, Russell, Wittgenstein and other historical landmarks, and indicates how they are approached today, as presented in the book's chapters. The introduction concludes with a brief discussion of research methods and problems in the field. (shrink)

Marathi Translation of Bertrand Russell's Preface of History of Western Philosophy.

The chapter begins with an initial survey of ups and downs of contextualist history of philosophy during the twentieth century in Britain and America, which finds that historically serious history of philosophy has been on the rise. It then considers ways in which the study of past philosophy has been used and is used in philosophy, and makes a case for the philosophical value and necessity of a contextually oriented approach. It examines some uses (...) of past texts and of history that reveal limits to noncontextual history, including Strawson's Kant, Rorty's grand diagnosis of the Western tradition, and Friedman on Kant's philosophy of mathematics. It then considers ways in which the history of philosophy may become philosophically deeper by becoming more historical, and instances in which history of philosophy of various stripes has or may deliver a philosophical payoff. Along the way, it urges historians of philosophy to attend not only to individual philosophers and their problems and projects, but also to the larger shape of the history of philosophy and its narrative themes. (shrink)

Although African philosophy has become a part of the world philosophic heritage that can no longer be neglected, no comprehensive history of it is available yet. This lacuna is due to the numerous problems that affect any attempt to outline such a history. Among these problems are those inherent in the historiography of philosophy in general and many others specific to African philosophy. They include the absence of scholarly unanimity over the exact nature of (...) class='Hi'>philosophy and, by extension, African philosophy; the dispute over the beginning of philosophy in Ancient Egypt, as well as the Afrocentrist assertion of the origin of Greek philosophy in Egypt; the problem of periodization; the status of ethnophilosophy, etc. These difficulties do not make a comprehensive history of African philosophy an impossible or irrelevant task. On the contrary, such a history is a necessity that promises to exert an enormous positive influence on the future development of African philosophy. (shrink)

This bibliographical guide gives a comprehensive overview of the historiography of philosophy and thought in the Japanese language through an extensive and thematically organized collection of relevant literature. Comprising over one thousand entries, the bibliography shows not only how extensive and complex the Japanese tradition of philosophical and intellectual historiography is, but also how it might be structured and analyzed to make it accessible to a comparative and intercultural approach to the historiography of philosophy worldwide. The literature is (...) categorized and organized according to thematic focus areas such as geographical regions and continents, nations or peoples, religious traditions and philosophical teachings such as Buddhism, Islam, Shintō, and Confucianism, as well as disciplines such as ethics, aesthetics, and political thought. The bibliography is accompanied by an introduction outlining the research method as well as quantitative and qualitative approaches to analyzing the material, followed by a chronological overview of the historiography of philosophy and thought in the Japanese language and of the Japanese tradition of writing “world histories of philosophy.” As a first step towards a “history of the historiography of philosophy” in non-European languages, we hope that this guide will provide a useful tool for interculturally oriented scholarship aimed at a non-Eurocentric and diversified historiography of philosophy in a global perspective. (Open access, see link below.). (shrink)

The professionalization of the study of history in the Nineteenth Century made possible a new way of thinking about the history of philosophy: the thought emerged that philosophy itself might be relative to time, historical culture, and nationality. The simultaneous demise of speculative metaphysics scattered philosophers’ confidence that the historical variance of philosophical systems could be viewed in terms of the teleological self-realization of reason. Towards the late Nineteenth Century, philosophers began to explicitly address the worry (...) that all philosophical systems might have only relative validity. This paper compares two key figures in late-nineteenth-century debates concerning historical relativism: Wilhelm Windelband and Wilhelm Dilthey. Beneath the deep disagreements between these two authors, it reveals their common concern to immunize philosophy from the threat of historical relativism. The paper traces how both philosophers sought to fend off relativism by defending the idea of an ahistorical and permanent stratum of philosophical thinking. And it argues that although they succeeded in blocking historical versions of relativism, they did so at the cost of incurring a relativism vis-à-vis philosophical systems. This relativism turned out to be rooted not in the historicity of philosophy but in the timeless essence of philosophical reasoning itself. (shrink)

This essay is a case study of the self-destruction that occurs in the work of a social-constructionist historian of science who embraces a radical philosophy of science. It focuses on Thomas Laqueur's Making Sex: Body and Gender from the Greeks to Freud in arguing that a history of science committed to the social construction of science and to the central theses of Kuhnian, Duhemian, and Quinean philosophy of science is incoherent through self-reference. Laqueur's text is examined in (...) detail in order to make the main point; a similar phenomenon in the work of the feminist historian of science Evelyn Fox Keller is then briefly discussed. (shrink)

A fresh and original presentation that is easy and affordable for students, instructors, and general readers to use. This well-written, insightful history of philosophy is basic enough to be understood by those with no prior experience with philosophy but sophisticated enough to inform further those with some knowledge of philosophy. -/- Based on the author’s 20-plus years of teaching philosophy and learning what works for students, How We Are and How We Got Here is designed (...) to connect with students to help them understand philosophy and why it matters to them, regardless of their major. Its straightforward conversational presentation of philosophy includes readers in philosophy’s long conversation. Its chronological presentation places philosophers in their historical context, showing how philosophy is an ongoing interaction with society seeking practical knowledge useful to us in everyday life. -/- Key Features that fill multiple gaps in existing textbooks: -/- * Shows students how innovations in philosophy have interacted with and changed history, leading to how we are today. * Presents philosophy as a vital part of our lives, not as a set of isolated theoretical problems, avoiding the disconnected and fragmented silo approach of most textbooks. * Avoids the sink-or-swim approach of anthologies that plunges students into a hodgepodge of disjoint readings without adequate guidance. * Does not duplicate material covered in other introductory courses of ethics and logic but focuses on the rest of philosophy. * Focuses on explaining the ideas of the philosophers, allowing instructors to choose, at their option, primary texts from the plentifully available royalty-free sources. * Extensively covers vital areas of philosophy ignored by most textbooks, including pragmatism, phenomenology, social and political philosophy, postmodernism, feminist philosophy, and philosophy of race. * Always remains engaging and accessible to the reader. Neither dumbs down the material nor over complicates it. * Provides clear and direct text unencumbered by bells and whistles and other extraneous materials. -/- How We Are and How We Got Here provides students of all backgrounds with a clear and whole understanding of philosophy and its role in history and society, making the 2,400-year history of Western philosophy vital and relevant to today. It shows that philosophy is not a cold analytical academic procedure but exciting and alive, and reveals how we are all philosophers. (shrink)

The text was originally a conference speech. In principle, it was prepared for teachers of philosophy and people interested in philosophy, therefore it has the character of an essay and only to a small extent refers to the literature of the subject. However, I am deeply convinced of the validity of the thesis that I propose in it, even if they may seem only to a small extent supported by references to the state of research. -/- Synthetical studies (...) take a special place in the research on the history of ancient philosophy. They demonstrate the existing perspective by performing a selection and arrangement of the material, presenting the periodisation, accentuating and determining what is “philosophically significant.” This article points out that despite the great progress made in detailed research that has taken place over the last few decades, the general framework of development of philosophy, derived from Hegel’s thought, has remained unchanged for two centuries. Hegel’s perspective has instilled a certain pattern that encompasses a whole series of debatable solutions. These include (1) development of a certain understanding of what “philosophy” is and thus separating it from a wide spectrum of literature, rhetoric, medicine, and religion; (2) introduction of a dubious periodisation (e.g. the distinction between the Presocratic period and Socrates’ breakthrough in the form of a departure from the philosophy of nature and return to ethical considerations; (3) adoption of philosophy of Plato and Aristotle as the apex of thought. The author highlights the need to change the approach to the history of ancient philosophy and modify the existing paradigm. He calls for paying greater attention to the intertextual element and to the fact that the assessment of originality and relevance of preserved works is falsified due to the disappearance of comparative material. The proposal to establish a new reconstructive paradigm is based on the belief that during further research on ancient philosophy it would be advisable (1) to expand the research perspective and enrich it with the fields of education, medicine, the great sphere of literature, the spheres of fine arts and music, (2) to focus more on the issue of transmission and reception of texts thanks to which it is possible to deepen and extend the reconstructed context of philosophical discussions, (3) to come to the realisation that the abstract character of description, connected with all the syntheses of the philosophical thought in antiquity lead to its oversimplification and impoverishment by presenting it out of the context and depriving of what is individual and specific for a particular thinker. (shrink)

Adamson has written a very readable history of philosophy in times when the discipline of philosophy is under unprecedented threat of annihilation.

The Polish philosophy of mathematics in the 19th century is not a well-researched topic. For this period, only five philosophers are usually mentioned, namely Jan Śniadecki, Józef Maria Hoene-Wroński, Henryk Struve, Samuel Dickstein, and Edward Stamm. This limited and incomplete perspective does not allow us to develop a well-balanced picture of the Polish philosophy of mathematics and gauge its influence on 19th- and 20th-century Polish philosophy in general. To somewhat complete our picture of the history of (...) the Polish philosophy of mathematics in those times, we here present the profiles of some lesser-known Polish Romantic philosophers of the 19th century, namely Karol Libelt, Bronisław Trentowski, and Józef Kremer. We discuss their contributions to the philosophy of mathematics and their metaphysical perspectives, and we also show how their metaphysical ideas have found some continuity in the studies of some Catholic philosophers. (shrink)

In this paper I argue that Hegel thought that systematicity was both a necessary condition for a body of thought to be recognized as philosophy and a normative principle by which progress in the history of philosophy can be evaluated. I argue that Hegel’s idiosyncrasies in the interpretation of thinkers who he considers to be philosophers can be explained by referring to the structure of his own philosophical system. I also argue that Hegel’s conception of philosophy (...) as being essentially systematic leads him to claim that traditions that do not have systematic philosophy do not have philosophy at all and this leads to their marginalization. Finally, I identify the role of Hegel’s assumptions in shaping the self-understanding of philosophers through the shaping of the philosophical canon. (shrink)

This paper examines the fortunes of non-European philosophies in histories of philosophy written by European and American philosophers from the 17th century to the present day. It charts the shift from inclusive histories of philosophy, which included non-European philosophies, to exclusive histories of philosophy, which excluded and/or marginalized non-European philosophies, at the end of the 18th century. This shift was motivated by racial Eurocentrism, which cast a long shadow over histories of philosophy written during the 19th (...) and 20th centuries. The paper also considers recent attempts to produce a more inclusive history of philosophy. By examining the history of the inclusion and exclusion of non-European philosophies in histories of philosophy, this paper seeks to challenge the assumption that philosophy began and has been practised exclusively by European or western thinkers. (shrink)

Voltaire called fanaticism the "monster that pretends to be the child of religion". Philosophers, politicians, and cultural critics have decried fanaticism and attempted to define the distinctive qualities of the fanatic, whom Winston Churchill described as "someone who can't change his mind and won't change the subject". Yet despite fanaticism's role in the long history of social discord, human conflict, and political violence, it remains a relatively neglected topic in the history of philosophy. In this outstanding inquiry (...) into the philosophical history of fanaticism a team of international contributors examine the topic from antiquity to the present day. Organised into four sections, topics covered include: Fanaticism in ancient Greek, Indian and Chinese philosophy; Fanaticism and superstition from Hobbes to Hume, including chapters on Locke and Montesquieu, Shaftesbury, and Hutcheson; Kant, Germaine de Stael, Hegel, Nietzsche, William James, and Jorge Portilla on fanaticism; Fanaticism and terrorism; and extremism and gender, including the philosophy and morality of the 'manosphere'; Closed-mindedness and political and epistemological fanaticism. Spanning themes from superstition, enthusiasm and misanthropy to the emotions, purity and the need for certainty, Fanaticism and the History of Philosophy is a landmark volume for anyone researching and teaching the history of philosophy, particularly ethics and moral philosophy. It is also a valuable resource for those studying fanaticism in related fields such as religion, the history of political thought, sociology, and the history of ideas. (shrink)

There is a standard story told about the rise and fall of ordinary language philosophy: it was a widespread, if not dominant, approach to philosophy in Great Britain in the aftermath of World War II up until the early 1960s, but with the development of systematic approaches to the study of language—formal semantic theories on one hand and Gricean pragmatics on the other—ordinary language philosophy more or less disappeared. In this paper we present quantitative evidence to evaluate (...) the standard story of the rise and fall of ordinary language philosophy, building on the topic model of over 30,000 philosophy articles in Weatherson (2022). Using a combination of qualitative judgment and a topic-model-based measurement of similarity between individual articles, we find evidence that supports the first part of the standard story, according to which ordinary language philosophy arises in the 1940s, peaks between the early 1950s and the late 1960s, and then rapidly declines. But we argue that there is also evidence of a "new wave" of ordinary language philosophy in the early 21st century that defies the second part of the standard story. (shrink)

This article adds to the existing descriptive and generalizing studies of the specifics of Ukrainian philosophy an attempt to analyse it. This study examines in which aspects philosophy can be carried out as a national tradition of philosophizing. It is argued that the national peculiarities of philosophy can manifest themselves in the choice of (1) the topic of philosophizing, (2) the standards of logical rigor of philosophical thinking, and (3) certain philosophical methods and forms of thought (...) development. Linguistic and geographical criteria for determining belonging of a philosopher to a national philosophical tradition are analysed and the heuristic limits of these criteria are shown. It is argued that not only personal, but also national peculiarities of this or that philosophizing may exist. These national peculiarities must be connected with the historically formed cultural traditions of this or that nation, in particular with the existing practices of the functioning of philosophy in the society and in its education system. It is also shown that the formation of national specificity of one or another philosophizing is caused by the challenges a given nation faced during its historical development. The study argues that there are two features, the combined presence of which is the sufficient condition for determining any philosophical thought as a Ukrainian philosophical thought. First, this thought must be created in the context of Ukrainian traditions of philosophizing, which manifests itself in using certain philosophical methods and forms of thought development. Second, this thought must be a response to the historical challenges the Ukrainian people faced. It is suggested that not all manifestations of philosophizing in Ukraine can be called Ukrainian philosophical thought. Those manifestations, which do not suffice both the first and the second of the mentioned features, are suggested to be labelled as "philosophy in Ukraine" and not as "Ukrainian philosophy". The study shows that the national specificity of philosophizing manifests itself most clearly in such philosophical areas as political philosophy, social philosophy, and ethics. This study also determines what unites Ukrainian philosophy with European philosophy. (shrink)

From ancient conceptions of becoming a philosopher to modern discussions of psychedelic drugs, the concept of transformation plays a fascinating part in the history of philosophy. However, until now there has been no sustained exploration of the full extent of its role. Transformation and the History of Philosophy is an outstanding survey of the history, nature, and development of the idea of transformation, from the ancient period to the twentieth century. Comprising twenty-two specially commissioned chapters (...) by an international team of contributors, the volume is divided into four clear parts: -/- - Philosophy as Transformative: Ancient China, Greece, India, and Rome - Transformation Between the Human and the Divine: Medieval and Early Modern Philosophy - Transformation After the Copernican Revolution: Post-Kantian Philosophy - Treatises, Pregnancies, Psychedelics, and Epiphanies: Twentieth-Century Philosophy. -/- Each of these sections begins with an introduction by the editors. Transformation and the History of Philosophy is essential reading for students and researchers in the history of western and non-western philosophy, ethics, metaphysics, and aesthetics. It will also be extremely useful for those in related disciplines such as religion, sociology, and the history of ideas. (shrink)

This is a critical review of J. B. Schneewind's Essays on the History of Moral Philosophy.

This paper develops Bernard Williams’s suggestion that for philosophy to ignore its history is for it to assume that its history is vindicatory. The paper aims to offer a fruitful line of inquiry into the question whether philosophy has a vindicatory history by providing a map of possible answers to it. It first distinguishes three types of history: the history of discovery, the history of progress, and the history of change. It (...) then suggests that much of philosophy lacks a vindicatory history, for reasons that reflect philosophy’s character as a humanistic discipline. On this basis, the paper reconstructs Williams’s conception of what it means for philosophy to engage with its own history. The paper concludes that it is a mistake to think that a vindicatory history is what we would really like to have, and that in fact, the resulting picture gives philosophy several reasons to engage with its own history. (shrink)

In this article I trace some of the main tenets of the struggle between nominalism and realism as identified by John Deely in his Four ages of understanding. The aim is to assess Deely’s claim that the Age of Modernity was nominalist and that the coming age, the Age of Postmodernism — which he portrays as a renaissance of the late middle ages and as starting with Peirce — is realist. After a general overview of how Peirce interpreted the nominalist-realist (...) controversy, Deely gives special attention to Thomas Aquinas’s On being and essence and the realism it entails. A subsequent discussion of the Modern Period shows that the issue of nominalism and realism is very much tied up with di¤erent conceptions of the intellect. Deely credits the theory of evolution with bringing us a conception of the intellect that is closer to that of the Middle Ages and that opens the way for a truly realistic ‘‘fourth age’’ of the understanding. (shrink)

A polemical account of Australian philosophy up to 2003, emphasising its unique aspects (such as commitment to realism) and the connections between philosophers' views and their lives. Topics include early idealism, the dominance of John Anderson in Sydney, the Orr case, Catholic scholasticism, Melbourne Wittgensteinianism, philosophy of science, the Sydney disturbances of the 1970s, Francofeminism, environmental philosophy, the philosophy of law and Mabo, ethics and Peter Singer. Realist theories especially praised are David Armstrong's on universals, David (...) Stove's on logical probability and the ethical realism of Rai Gaita and Catholic philosophers. In addition to strict philosophy, the book treats non-religious moral traditions to train virtue, such as Freemasonry, civics education and the Greek and Roman classics. (shrink)

Racism in the USA not only takes place in law, economics, politics, mass media and new media, education, literature, and popular culture but also occurs in philosophy. An abundance of Latino philosophers, African-American philosophers, and Native American philosophers are excluded from the American philosophy canon. To discover whether racism happens in the field of American philosophy, the writer surveys 15 American philosophy books written between the 1940s and the 2020s by various American writers, the whites and (...) the non-whites. The writer carries out an ‗index-study‘: scanning philosopher names in the index of each book, identifying and scrutinizing the names, listing and categorizing them into race categories, counting them, comparing the number of non-white philosophers and white philosophers mentioned in each book, putting them in a table, and interpreting why there is a disparity between the number of non-white and white philosophers included in the books. The survey result shows that racism happens in American philosophy; the writers of the 15 American philosophy books exclude an abundance of non-white philosophers. There is a critical need to write a new, post-national American philosophy book that does justice to non-white philosophers in the near future so that racism diminishes. (shrink)

The concepts of particular and universal have grown so familiar that their significance has become difficult to discern, like coins that have been passed back and forth too many times, worn smooth so their values can no longer be read. On the Genealogy of Universals seeks to overcome our sense of over-familiarity with these concepts by providing a case study of their evolution during the late nineteenth century and early twentieth century, a study that shows how the history of (...) these concepts is bound up with the origins and development of analytic philosophy itself. Understanding how these concepts were taken up, transfigured, and given up by the early analytic philosophers, enables us to recover and reanimate the debate amongst them that otherwise remains Delphic. This book begins from the early, originating texts of analytic philosophy that have hitherto baffled commentators, including Moore's early papers, and engages afresh with the neglected contributions of philosophical figures that historians of analytic philosophy have mostly since forgotten, including Stout and Whitehead. This sheds new light upon the relationships of Moore to Russell, Russell to Wittgenstein, and Wittgenstein to Ramsey. (shrink)

In 1901 Russell had envisaged the new analytic philosophy as uniquely systematic, borrowing the methods of science and mathematics. A century later, have Russell’s hopes become reality? David Lewis is often celebrated as a great systematic metaphysician, his influence proof that we live in a heyday of systematic philosophy. But, we argue, this common belief is misguided: Lewis was not a systematic philosopher, and he didn’t want to be. Although some aspects of his philosophy are systematic, mainly (...) his pluriverse of possible worlds and its many applications, that systematicity was due to the influence of his teacher Quine, who really was an heir to Russell. Drawing upon Lewis’s posthumous papers and his correspondence as well as the published record, we show that Lewis’s non- Quinean influences, including G.E. Moore and D.M. Armstrong, led Lewis to an anti- systematic methodology which leaves each philosopher’s views and starting points to his or her own personal conscience. (shrink)

The paper begins by introducing a heuristic distinction between the “dogmatist” and the “pragmatist” approaches to philosophy of history. Dogmatists tend to use history to exemplify and shore up their pre-existing philosophical convictions. Pragmatists, on the other hand, construe philosophy of history as a form of critical reflection on the actual historical practice, with epistemic criteria of proper practice emerging in the course of the research itself, not antecedently deduced from general philosophical considerations. The core (...) of the paper discusses the work of Paul Roth, which is treated both as a specimen of the pragmatist mode of argumentation, and as a philosophical vindication, in the context of history, of the central pragmatist contention that we cannot successfully define knowledge in terms of a relation to reality, where reality is somehow understood independently and in advance of us knowing it. It is argued that Roth’s skillful deployment of arguments emerging from the recent philosophy of science to expose naïve realism in philosophy of history as a vestige of the no-longer-tenable philosophical vision opens a way for thinking productively about history as a complex and evolving form of research practice. (shrink)

A review of: Manfred Kuehn. Scottish Common Sense in Germany, 1768-1800: A Contribution to the History of Critical Philosophy. (McGill-Queen's Studies in the History of Ideas.) xiv + 300 pp., app., bibl., index. Kingston, Ont./Montreal: McGill-Queen's University Press, 1987. $35.

A lot of words investigated by philosophers get their inception for conventional or extra-philosophical dialect. Yet the idea of substance is basically a philosophical term of art. Its employments in normal dialect tend to derive, often in a twisted way, different from its philosophical usage. Despite this, the idea of substance differs from philosophers, reliant upon the school of thought in which it is been expressed. There is an ordinary concept in play when philosophers discuss “substance”, and this is seen (...) in the concept of object, or thing when this is contrasted with properties, attributes or events. There is also a difference in view when in the sense that while the realists would develop a materialistic theory of substance, the idealist would develop a metaphysical theory of substance. The problem surrounding substance spans through the history of philosophy. The queries have often been what is substance of? And can there be substance without its attributes? This paper tends to expose the historical problems surrounding substance. This paper criticizes the thinking which presupposes that there could be a substance without its attributes or substance existing alone. This paper adopts complimentary ontology principles which state that for anything to exist, it must serve as a missing connection to reality. This suggests that everything interconnects to each other and substance cannot exist in isolation. (shrink)

Scottish philosophy and intellectual history have become the increasingly fashionable fields of academic studies. Alexander Broadie, one of the pioneers and an accomplished scholar of the Scottish Enlightenment, returns to the basic question, namely, “what is Scottish philosophy?”, and presents a comprehensive work on the history of Scottish philosophy. Broadie successfully elucidates the nature and significance of Scottish philosophy both historically and philosophically. He argues that Scottish philosophy must be studied in its historical (...) context, for it is not only a philosophical enterprise but also a persistent tradition which has united the Scottish nation for centuries. The advancements in science, literature, politics, and culture in Scotland would be extremely unlikely, if not impossible, without such an intellectual culture established by thinkers in that tradition. This article is intended as a review of Broadie’s A History of Scottish Philosophy in the background of his shifting academic interests from philosophy to history while he holds the professorship in University of Glasgow. His commitment to Scottish philosophical culture deserves the attention of contemporary historians and philosophers, for his work opens up a space for dialogue between intellectual history and history of philosophy, an issue addressed at the end of this paper. (shrink)

This paper traces the ancestry of a familiar historiographical narrative, according to which early modern philosophy was marked by the development of empiricism, rationalism, and their synthesis by Immanuel Kant. It is often claimed that this narrative became standard in the nineteenth century, due to the influence of Thomas Reid, Kant and his disciples, or German Hegelians and British Idealists. The paper argues that the narrative became standard only at the turn of the twentieth century. This was not due (...) to the influence of Reid, German Hegelians, or British Idealists as they did not endorse the narrative, although Thomas Hill Green may have facilitated its uptake. The narrative is based on Kant’s historiographical sketches, as corrected and integrated by Karl Leonhard Reinhold. It was first fleshed out into full-fledged histories by two Kantians, Wilhelm Gottlieb Tennemann and Johann Gottlieb Buhle. Numerous historians, several of whom were not Kantians, spread it in the English-speaking world. They include Kuno Fischer, Friedrich Ueberweg, Richard Falckenberg, and Wilhelm Windelband. However, the wide availability of their works did not suffice to make the narrative standard because, until the 1890s, the Hegelian account was at least as popular as theirs. Among the factors that allowed the narrative to become standard are its aptness to be adopted by philosophers of the most diverse persuasions, its simplicity and suitability for teaching. (shrink)

European Journal of Philosophy, Volume 30, Issue 1, Page 148-168, March 2022.

This volume constitutes an attempt at bringing together philosophies of time—or more precisely, philosophies on time and, in a concomitant way, history—emerging from Christianity’s and Islam’s intellectual histories. Starting from the Neoplatonic heritage and the voice of classical philosophy, the volume enters the Byzantine and Arabic intellectual worlds up to Ibn Al-Arabi’s times. A conscious choice in this volume is not to engage with, perhaps, the most prominent figures of Christian and Arabic philosophy, i.e., Augustine on the (...) one hand and Avicenna/Ibn Sina on the other, precisely because these have attracted so much attention due to their prominence in their respective traditions—and beyond. In a certain way, Maximus the Confessor and Ibn Al-Arabi—together with Al-Fārābi—emerge as alternative representatives of their two traditions in this volume, offering two axes for this endeavor. The synthesis of those approaches on time and history, their comparison rather than their mere co-existence, is left to the reader’s critical inquiry and philosophical investigation. (shrink)

My aims in this essay are two. First (§§1-4), I want to get clear on the very idea of a theory of the history of philosophy, the idea of an overarching account of the evolution of philosophical reflection since the inception of written philosophy. And secondly (§§5-8), I want to actually sketch such a global theory of the history of philosophy, which I call the two-streams theory.

We undeniably live in an information age—as, indeed, did those who lived before us. After all, as the cultural historian Robert Darnton pointed out: ‘every age was an age of information, each in its own way’ (Darnton 2000: 1). Darnton was referring to the news media, but his insight surely also applies to the sciences. The practices of acquiring, storing, labeling, organizing, retrieving, mobilizing, and integrating data about the natural world has always been an enabling aspect of scientific work. Natural (...) history and its descendant discipline of biological taxonomy are prime examples of sciences dedicated to creating and managing systems of ordering data. In some sense, the idea of biological taxonomy as an information science is commonplace. Perhaps it is because of its self-evidence that the information science perspective on taxonomy has not been a major theme in the history and philosophy of science. The botanist Vernon Heywood once pointed out that historians of biology, in their ‘preoccupation with the development of the sciences of botany and zoology… [have] diverted attention from the role of taxonomy as an information science’ (Heywood 1985: 11). More specifically, he argued that historians had failed to appreciate how principles and practices that can be traced to Linnaeus constituted ‘a change in the nature of taxonomy from a local or limited folk communication system and later a codified folk taxonomy to a formal system of information science [that] marked a watershed in the history of biology’ (ibid.). A similar observation could be made about twentieth-century philosophy of biology, which mostly skipped over practical and epistemic questions about information management in taxonomy. The taxonomic themes that featured in the emerging philosophy of biology literature in the second half of the twentieth century were predominantly metaphysical in orientation. This is illustrated by what has become known as the ‘essentialism story’: an account about the essentialist nature of pre- Darwinian taxonomy that used to be accepted by many historians and philosophers, and which stimulated efforts to document and interpret shifts in the metaphysical understanding of species and (natural) classification (Richards 2010; Winsor 2003; Wilkins 2009). Although contemporary debates in the philosophy of taxonomy have moved on, much discussion continues to focus on conceptual and metaphysical issues surrounding the nature of species and the principles of classification. Discussions centring on whether species are individuals, classes, or kinds have sprung up as predictably as perennials. Raucous debates have arisen even with the aim of accommodating the diversity of views: is monism, pluralism, or eliminativism about the species category the best position to take? In addition to these, our disciplines continue to interrogate what is the nature of these different approaches to classification: are they representational or inferential roles of different approaches to classification (evolutionary taxonomy, phenetics, phylogenetic systematics)? While there is still much to learn from these discussions—in which we both actively participate—our aim with this topical collection has been to seek different entrypoints and address underexposed themes in the history and philosophy of taxonomy. We believe that approaching taxonomy as an information science prompts new questions and can open up new philosophical vistas worth exploring. A twenty-first century information science turn in the history and philosophy of taxonomy is already underway. In scientific practice and in daily life it is hard to escape the imaginaries of Big Data and the constant threats of being ‘flooded with data’. In the life sciences, these developments are often associated with the socalled bioinformatics crisis that can hopefully be contained by a new, interdisciplinary breed of bioinformaticians. These new concepts, narratives, and developments surrounding the centrality of data and information systems in the biological and biomedical sciences have raised important philosophical questions about their challenges and implications. But historical perspectives are just as necessary to judge what makes our information age different from those that preceded us. Indeed, as the British zoologist Charles Godfray has often pointed out, the piles of data that are being generated in contemporary systematic biology have led to a second bioinformatics crisis, the first being the one that confronted Linnaeus in the mid-18th century (Godfray 2007). Although our aim is to clear a path for new discussions of taxonomy from an information science-informed point of view, we continue where others in the history, philosophy, and sociology of science have already trod. We believe that an appreciation of biological taxonomy as an information science raises many questions about the philosophical, theoretical, material, and practical aspects of the use and revision of biological nomenclatures in different local and global communities of scientists and citizen scientists. In particular, conceiving of taxonomy as an information science directs attention to the temporalities of managing an accumulating data about classified entities that are themselves subject to revision, to the means by which revision is accomplished, and to the semantic, material, and collaborative contexts that mediate the execution of revisions. (shrink)

[from the publisher's website] Questions about the existence and attributes of God form the subject matter of natural theology, which seeks to gain knowledge of the divine by relying on reason and experience of the world. Arguments in natural theology rely largely on intuitions and inferences that seem natural to us, occurring spontaneously—at the sight of a beautiful landscape, perhaps, or in wonderment at the complexity of the cosmos—even to a nonphilosopher. In this book, Helen De Cruz and Johan De (...) Smedt examine the cognitive origins of arguments in natural theology. They find that although natural theological arguments can be very sophisticated, they are rooted in everyday intuitions about purpose, causation, agency, and morality. Using evidence and theories from disciplines including the cognitive science of religion, evolutionary ethics, evolutionary aesthetics, and the cognitive science of testimony, they show that these intuitions emerge early in development and are a stable part of human cognition. -/- De Cruz and De Smedt analyze the cognitive underpinnings of five well-known arguments for the existence of God: the argument from design, the cosmological argument, the moral argument, the argument from beauty, and the argument from miracles. Finally, they consider whether the cognitive origins of these natural theological arguments should affect their rationality. (shrink)