The professionalization of the study of history in the Nineteenth Century made possible a new way of thinking about the history of philosophy: the thought emerged that philosophy itself might be relative to time, historical culture, and nationality. The simultaneous demise of speculative metaphysics scattered philosophers’ confidence that the historical variance of philosophical systems could be viewed in terms of the teleological self-realization of reason. Towards the late Nineteenth Century, philosophers began to explicitly address the worry (...) that all philosophical systems might have only relative validity. This paper compares two key figures in late-nineteenth-century debates concerning historical relativism: Wilhelm Windelband and Wilhelm Dilthey. Beneath the deep disagreements between these two authors, it reveals their common concern to immunize philosophy from the threat of historical relativism. The paper traces how both philosophers sought to fend off relativism by defending the idea of an ahistorical and permanent stratum of philosophical thinking. And it argues that although they succeeded in blocking historical versions of relativism, they did so at the cost of incurring a relativism vis-à-vis philosophical systems. This relativism turned out to be rooted not in the historicity of philosophy but in the timeless essence of philosophical reasoning itself. (shrink)

This bibliographical guide gives a comprehensive overview of the historiography of philosophy and thought in the Japanese language through an extensive and thematically organized collection of relevant literature. Comprising over one thousand entries, the bibliography shows not only how extensive and complex the Japanese tradition of philosophical and intellectual historiography is, but also how it might be structured and analyzed to make it accessible to a comparative and intercultural approach to the historiography of philosophy worldwide. The literature is (...) categorized and organized according to thematic focus areas such as geographical regions and continents, nations or peoples, religious traditions and philosophical teachings such as Buddhism, Islam, Shintō, and Confucianism, as well as disciplines such as ethics, aesthetics, and political thought. The bibliography is accompanied by an introduction outlining the research method as well as quantitative and qualitative approaches to analyzing the material, followed by a chronological overview of the historiography of philosophy and thought in the Japanese language and of the Japanese tradition of writing “world histories of philosophy.” As a first step towards a “history of the historiography of philosophy” in non-European languages, we hope that this guide will provide a useful tool for interculturally oriented scholarship aimed at a non-Eurocentric and diversified historiography of philosophy in a global perspective. (Open access, see link below.). (shrink)

A polemical account of Australian philosophy up to 2003, emphasising its unique aspects (such as commitment to realism) and the connections between philosophers' views and their lives. Topics include early idealism, the dominance of John Anderson in Sydney, the Orr case, Catholic scholasticism, Melbourne Wittgensteinianism, philosophy of science, the Sydney disturbances of the 1970s, Francofeminism, environmental philosophy, the philosophy of law and Mabo, ethics and Peter Singer. Realist theories especially praised are David Armstrong's on universals, David (...) Stove's on logical probability and the ethical realism of Rai Gaita and Catholic philosophers. In addition to strict philosophy, the book treats non-religious moral traditions to train virtue, such as Freemasonry, civics education and the Greek and Roman classics. (shrink)

Nietzsche promises to “translate man back into nature,” but it remains unclear what he meant by this and to what extent he succeeded at it. To help come to grips with Nietzsche’s conceptions of drive (Trieb), instinct (Instinkt) and virtue (Tugend and/or Keuschheit), I develop novel digital humanities methods to systematically track his use of these terms, constructing a near-comprehensive catalogue of what he takes these dispositions to be and how he thinks they are related. Nietzsche individuate drives and instincts (...) by the type of actions they motivate. One way in which the “translation” of man back into nature might succeed is through naturalistic explanation and reduction of moral notions such as virtue in terms of amoral, naturalistic notions, such as drives and instincts. I go on to show that this is indeed Nietzsche’s project: for him, a virtue is a well-calibrated drive. Such calibration relates both to the rest of the agent’s psychic economy (her other drives) and to her social context (what’s considered praiseworthy and blameworthy in her community). (shrink)

In this article I trace some of the main tenets of the struggle between nominalism and realism as identified by John Deely in his Four ages of understanding. The aim is to assess Deely’s claim that the Age of Modernity was nominalist and that the coming age, the Age of Postmodernism — which he portrays as a renaissance of the late middle ages and as starting with Peirce — is realist. After a general overview of how Peirce interpreted the nominalist-realist (...) controversy, Deely gives special attention to Thomas Aquinas’s On being and essence and the realism it entails. A subsequent discussion of the Modern Period shows that the issue of nominalism and realism is very much tied up with di¤erent conceptions of the intellect. Deely credits the theory of evolution with bringing us a conception of the intellect that is closer to that of the Middle Ages and that opens the way for a truly realistic ‘‘fourth age’’ of the understanding. (shrink)

In this paper, I seek to advance the thesis that if we are to come to a better appreciation of the historical rootedness of philosophical thinking, we must strive to encourage the contextualization of philosophical texts and support this goal by developing methods and tools for research that are facilitative of this contextualist goal.

This paper develops Bernard Williams’s suggestion that for philosophy to ignore its history is for it to assume that its history is vindicatory. The paper aims to offer a fruitful line of inquiry into the question whether philosophy has a vindicatory history by providing a map of possible answers to it. It first distinguishes three types of history: the history of discovery, the history of progress, and the history of change. It (...) then suggests that much of philosophy lacks a vindicatory history, for reasons that reflect philosophy’s character as a humanistic discipline. On this basis, the paper reconstructs Williams’s conception of what it means for philosophy to engage with its own history. The paper concludes that it is a mistake to think that a vindicatory history is what we would really like to have, and that in fact, the resulting picture gives philosophy several reasons to engage with its own history. (shrink)

This paper examines the fortunes of non-European philosophies in histories of philosophy written by European and American philosophers from the 17th century to the present day. It charts the shift from inclusive histories of philosophy, which included non-European philosophies, to exclusive histories of philosophy, which excluded and/or marginalized non-European philosophies, at the end of the 18th century. This shift was motivated by racial Eurocentrism, which cast a long shadow over histories of philosophy written during the 19th (...) and 20th centuries. The paper also considers recent attempts to produce a more inclusive history of philosophy. By examining the history of the inclusion and exclusion of non-European philosophies in histories of philosophy, this paper seeks to challenge the assumption that philosophy began and has been practised exclusively by European or western thinkers. (shrink)

24 original essays on the philosophy of fanaticism. These essays explore the epistemology, moral psychology, and ethics of fanaticism. The attached file contains a brief introduction and table of contents. -/- .

My aims in this essay are two. First (§§1-4), I want to get clear on the very idea of a theory of the history of philosophy, the idea of an overarching account of the evolution of philosophical reflection since the inception of written philosophy. And secondly (§§5-8), I want to actually sketch such a global theory of the history of philosophy, which I call the two-streams theory.

At the heart of Mizrahi’s project lies a sociological narrative concerning the recent history of philosophers’ negative attitudes towards scientism. Critics (e.g. de Ridder (2019), Wilson (2019) and Bryant (2020)), have detected various empirical inadequacies in Mizrahi’s methodology for discussing these attitudes. Bryant (2020) points out one of the main pertinent methodological deficiencies here, namely that the mere appearance of the word ‘scientism’ in a text does not suffice in determining whether the author feels threatened by it. Not all (...) philosophers use the term in ‘inherently negative’ (29) or pejorative ways. In this paper, I not only corroborate Bryant’s critical claim, but argue that Mizrahi’s response to this part of Bryant’s objection is inadequate. (shrink)

The increasingly common use of inclusive language (e.g., "he or she") in representing past philosophers' views is often inappropriate. Using Immanuel Kant's work as an example, I compare his use of terms such as "human race" and "human being" with his views on women to show that his use of generic terms does not prove that he includes women. I then discuss three different approaches to this issue, found in recent Kant-literature, and show why each of them is insufficient. I (...) conclude that the tension between gender-neutral and gender-specific views in Kant's work should be made explicit, and I offer several strategies for doing so. (shrink)

This piece was originally titled "Racism, Chauvinism and Prejudice in the History of Philosophy" but was later retitled "How Western Philosophy Became Racist" by the publisher.

Since antiquity well into the beginnings of the 20th century geometry was a central topic for philosophy. Since then, however, most philosophers of science, if they took notice of topology at all, considered it as an abstruse subdiscipline of mathematics lacking philosophical interest. Here it is argued that this neglect of topology by philosophy may be conceived of as the sign of a conceptual sea-change in philosophy of science that expelled geometry, and, more generally, mathematics, from the (...) central position it used to have in philosophy of science and placed logic at center stage in the 20th century philosophy of science. Only in recent decades logic has begun to loose its monopoly and geometry and topology received a new chance to find a place in philosophy of science. (shrink)

In 1688 the Irish scientist and politician William Molyneux sent a letter to the philosopher John Locke. In it, he asked him a question: could someone who was born blind, and able to distinguish a globe and a cube by touch, be able to immediately distinguish and name these shapes by sight if given the ability to see? -/- The philosophical puzzle offered in Molyneux’s letter fascinated not only Locke, but major thinkers such as Leibniz, Berkeley, Diderot, Reid, and numerous (...) others including psychologists and cognitive scientists today. Does such a question represent a philosophical puzzle or a problem that can be solved by experimental tests? Can vision be fully restored after blindness? What is the relation between vision and touch? Are the senses linked through learning or bound at birth? -/- Molyneux’s Question and the History of Philosophy is a major collection of essays that explore the long-standing issues Molyneux’s problem presents to philosophy of mind, perception and the senses. In addition, the volume considers the question from an interdisciplinary angle, examines the pre-history of the question, and aspects of it that have been ignored, such as perspectives from religion and disability. -/- As such, Molyneux’s Question and the History of Philosophy presents a set of philosophically rich, empirically informed, and scientifically rigorous original investigations into this famous puzzle. It will be of great interest to students and researchers in philosophy, psychology, and the cognitive sciences including neuroscience, neurobiology and ophthalmology, as well as those studying the mind, perception and the senses. (shrink)

Adamson has written a very readable history of philosophy in times when the discipline of philosophy is under unprecedented threat of annihilation.

This chapter discusses methodology in feminist history of philosophy and shows that women philosophers made interesting and original contributions to the debates concerning the cosmological argument. I set forth and examine the arguments of Mary Astell, Damaris Masham, Catherine Trotter Cockburn, Emilie Du Châtelet, and Mary Shepherd, and discuss their involvement with philosophical issues and debates surrounding the cosmological argument. I argue that their contributions are original, philosophically interesting, and result from participation in the ongoing debates and controversies (...) about the cosmological argument, causal principles, and necessary existence. (shrink)

En esta investigación se demuestra que no existe oposición antagónica entre la filosofía andina prehispánica y el desarrollo de la filosofía en general, ni con la filosofía occidental griega en particular, salvo en las formas de su temática especial o la profundización del problema filosófico concreto, por cuanto en ningún caso es contraria a la ley del desarrollo filosófico en general, y de ella debemos entender que los nombres, los términos o los vocablos con que designan los conceptos siendo distintos (...) tienen el mismo contenido y sigue igual lógica de desarrollo. Por ejemplo, “Pacha” resulta una formulación más cercana al concepto científico de espacio/tiempo, por cuanto adelanta la imposibilidad de separar el espacio y el tiempo de los objetos o fenómenos de la realidad objetiva, logrado no como un descubrimiento científico sino como una necesidad de formular el pensamiento acerca de dicho fenómeno, tan semejante a la ciencia moderna. O Cay y Camac, los conceptos de “materia” y de “realidad ideal”, perdidos u ocultos en los textos prehispánicos, son categorías que resuelven los problemas fundamentales de la filosofía, como acerca de “¿Cuál es el “verdadero ser”?”, o acerca de la relación ser y pensar. De igual modo consideramos que el idealismo andino prehispánico no difiere antagónicamente del idealismo griego clásico, contrariamente es posible discutir en el mismo nivel con Platón o con cualquier idealista de la filosofía clásica griega. (shrink)

[from the publisher's website] Questions about the existence and attributes of God form the subject matter of natural theology, which seeks to gain knowledge of the divine by relying on reason and experience of the world. Arguments in natural theology rely largely on intuitions and inferences that seem natural to us, occurring spontaneously—at the sight of a beautiful landscape, perhaps, or in wonderment at the complexity of the cosmos—even to a nonphilosopher. In this book, Helen De Cruz and Johan De (...) Smedt examine the cognitive origins of arguments in natural theology. They find that although natural theological arguments can be very sophisticated, they are rooted in everyday intuitions about purpose, causation, agency, and morality. Using evidence and theories from disciplines including the cognitive science of religion, evolutionary ethics, evolutionary aesthetics, and the cognitive science of testimony, they show that these intuitions emerge early in development and are a stable part of human cognition. -/- De Cruz and De Smedt analyze the cognitive underpinnings of five well-known arguments for the existence of God: the argument from design, the cosmological argument, the moral argument, the argument from beauty, and the argument from miracles. Finally, they consider whether the cognitive origins of these natural theological arguments should affect their rationality. (shrink)

Many philosophers affiliated with the analytic school contend that the history of philosophy is not relevant to their work. The present study challenges this claim by introducing a strong variant of the philosophical history of philosophy termed the “logical–contextual history of philosophy.” Its objective is to map the “logical geography” of the concepts and theories of past philosophical masters, concepts and theories that are not only genealogically, but also logically related. Such history of (...) philosophy cannot be set in opposition to the traditional “systematic philosophy.” Rather, the logical–contextual history of philosophy is, like the traditional school philosophies, systematic, although it develops along different lines. (shrink)

During the first quarter of the twentieth century, the French philosopher Henri Bergson became an international celebrity, profoundly influencing contemporary intellectual and artistic currents. While Bergsonism was fashionable, L. Susan Stebbing, Bertrand Russell, Moritz Schlick, and Rudolf Carnap launched different critical attacks against some of Bergson’s views. This book examines this series of critical responses to Bergsonism early in the history of analytic philosophy. Analytic criticisms of Bergsonism were influenced by William James, who saw Bergson as an ‘anti-intellectualist’ (...) ally of American Pragmatism, and Max Scheler, who saw him as a prophet of Lebensphilosophie. Some of the main analytic objections to Bergson are answered in the work of Karin Costelloe-Stephen. Analytic anti-Bergsonism accompanied the earlier refutations of idealism by Russell and Moore, and later influenced the Vienna Circle’s critique of metaphysics. It eventually contributed to the formation of the view that ‘analytic’ philosophy is divided from its ‘continental’ counterpart. (shrink)

This paper examines Timothy Williamson's recent 'expertise defense' of armchair philosophy mounted by skeptical experimental philosophers. The skeptical experimental philosophers argue that the methodology of traditional 'armchair' philosophers rests up trusting their own intuitions about particular problem cases. Empirical studies suggest that these intuitions are not generally shared and that such intuitions are strongly influenced factors that are not truth conducive such as cultural background or whether or not the question is asked in a messy or tidy office. Williamson's (...) response is that the skeptical armchair philosophers trust the expertise of the social scientists, as they trust and use the methods of the social sciences to undermine trust in the judgment of armchair philosophers. Given this, the burden of proof is on the skeptical experimental philosopher to give us a reason to doubt the expertise of the armchair philosopher. I examine how our understanding of the history of philosophy is significant in this context. And suggest that prevalent false beliefs about the history of philosophy can lead to mistrust of the expertise of philosophers. (shrink)

In this paper, we will reconsider the history of dualistic idealism (i.e., the main stream of western philosophy: chiefly, Plato, Descartes, Kant, Wittgenstein, etc.) under the quantum mechanical worldview. Recall that quantum mechanics also has the aspect of being a scientifically complete form of dualistic idealism. Therefore, it is reasonable to expect that almost all unsolved problems of philosophy (i.e., dualistic idealism) can be clarified under the linguistic Copenhagen interpretation. In this paper, we will show that the (...) expectation is completely realized. (shrink)

In this paper, I examine two exemplary replies to the challenge of history that played a crucial role in the controversies on the nature and purpose of philosophy during the so-called long 19th century. Nietzsche and Dilthey developed concepts of philosophy in contrast with one another, and in particular regarding their approach to the history of philosophy. While Nietzsche advocates a radical break with the history of philosophy, Dilthey emphasizes the continuity with the (...) philosophical tradition. I shall argue that these conceptual reorientations are linked to specific social images of the philosopher. Nietzsche, on the one hand, presents us a new version of the philosophical recluse. Dilthey, on the other hand, embraces the idea of a philosophical community, thus emphasizing the collective character of philosophical research. My examination of these connections attempts to show that the history of philosophy should also be studied as a social tradition. (shrink)

This publication is a review of RIchard H. Popkin's Scepticism in the History of Philosophy.

As one would expect, Kant believes that there is a tension, and even a conflict, between our bodily humanity and its ethical counterpart: ‘Inclination to pleasurable living and inclination to virtue are in conflict with each other’ (Anthropology, 185-86 [7:277]). What is more unexpected, however, is that he further claims that this tension can be resolved in what he calls an example of ‘civilised bliss’, namely dinner parties. Dinner parties are, for Kant, part of the ‘highest ethicophysical good’, the ultimate (...) resolution of the conflict between our physical body and our moral powers, which consists in finding the right proportions for the ‘mixture’ between our partly ‘sensuous’ and partly ‘ethicointellectual’ nature. The aim of this paper is not only to explain Kant’s account of the ideal proportions of ethicophysical good in dinner parties, but also, and more importantly, to argue that dinner parties are in fact the ultimate experience for us, human beings. (shrink)

This paper traces the ancestry of a familiar historiographical narrative, according to which early modern philosophy was marked by the development of empiricism, rationalism, and their synthesis by Immanuel Kant. It is often claimed that this narrative became standard in the nineteenth century, due to the influence of Thomas Reid, Kant and his disciples, or German Hegelians and British Idealists. The paper argues that the narrative became standard only at the turn of the twentieth century. This was not due (...) to the influence of Reid, German Hegelians, or British Idealists as they did not endorse the narrative, although Thomas Hill Green may have facilitated its uptake. The narrative is based on Kant’s historiographical sketches, as corrected and integrated by Karl Leonhard Reinhold. It was first fleshed out into full-fledged histories by two Kantians, Wilhelm Gottlieb Tennemann and Johann Gottlieb Buhle. Numerous historians, several of whom were not Kantians, spread it in the English-speaking world. They include Kuno Fischer, Friedrich Ueberweg, Richard Falckenberg, and Wilhelm Windelband. However, the wide availability of their works did not suffice to make the narrative standard because, until the 1890s, the Hegelian account was at least as popular as theirs. Among the factors that allowed the narrative to become standard are its aptness to be adopted by philosophers of the most diverse persuasions, its simplicity and suitability for teaching. (shrink)

Science lies at the intersection of ideas and society, at the heart of the modern human experience. The study of past science should therefore be central to our humanistic attempt to know ourselves. Nevertheless, past science is not studied as an integral whole, but from two very different and divergent perspectives: the intellectual history of science, which focuses on the development of ideas and arguments, and the social history of science, which focuses on the development of science as (...) a social undertaking within its broader contexts. There is almost universal agreement that this bifurcation of the field is lamentable, and nearly universal disagreement about where, exactly, the problem lies. In order to identify the difficulty, this paper examines the institutional histories and disciplinary philosophies that have constituted the study of past science. I argue that science history, eventually allied itself with either History or Philosophy in order to find institutional support, thereby suffering the artificial imposition of the disciplinary prejudices of its allied fields, which lead science historians to adopt either the intellectual or the social perspective. Science history must reconcile its distinctions on its own terms, as an integrated unity with its own disciplinary bounds, and apart from History and Philosophy. As a catalyst for rapprochement, the historical and philosophical examination also yields a mapping of the field of science history that can be used to locate the problematic divisions in present scholarship and to draw new disciplinary bounds. (shrink)

Assume for the sake of argument that doing philosophy is intrinsically valuable, where ‘doing philosophy’ refers to the practice of forging arguments for and against the truth of theses in the domains of metaphysics, epistemology, ethics, etc. The practice of the history of philosophy is devoted instead to discovering arguments for and against the truth of ‘authorial’ propositions, i.e. propositions that state the belief of some historical figure about a philosophical proposition. I explore arguments to think (...) that doing history of philosophy is valuable, specifically, valuable in such a way that its value does not reduce to the value of doing philosophy. Most such arguments proffered by historians of philosophy fail egregiously, as I show. I then offer a proposal about what makes doing history of philosophy uniquely valuable, but it is one that many historians will not find agreeable. (shrink)

Recently we proposed “quantum language”which was characterized as the metaphysical and linguistic turn of quantum mechanics. This turn from physics to language does not only realize the remarkable extension of quantum mechanics but also yield the quantum mechanical world view. And thus, the turn urges us to dream that Western philosophies (i.e., Parmenides, Plato, Descartes, John Locke, Berkeley, Hume, Kant, Wittgenstein, etc.) can be understood in quantum language. In this paper, from the quantum linguistic point of view, we give the (...) answers of the following two problems. (i): Has western philosophy made progress? Or what is the measure of "progress"? (ii):Why has useless western philosophy been prospering? (shrink)

Despite what you have heard over the years, the famous evil deceiver argument in Meditation One is not original to Descartes. Early modern meditators often struggle with deceptive demons. The author of the Meditations is merely giving a new spin to a common rhetorical device. Equally surprising is the fact that Descartes’ epistemological rendering of the demon trope is probably inspired by a Spanish nun, Teresa of Ávila, whose works have been ignored by historians of philosophy, although they were (...) a global phenomenon during Descartes’ formative years. In this paper, I first answer the obvious question as to why previous early modernists have missed something so important as the fact that Descartes’ most famous publication relies on a well-established genre and that his deceiver argument bears a striking similarity to ideas in Teresa’s final work, El Castillo Interior? I discuss the meditative tradition at the end of which Descartes’ Meditations stands, present evidence to support the claim that Descartes was familiar with Teresa’s proposals, contrast their meditative goals, and make a point-by-point comparison between the meditative steps in Teresa’s Interior Castle and those in Descartes’ Meditations which constitute their common deceiver strategy. My conclusion makes a case for a broader and more inclusive history of philosophy. (shrink)

A lot of words investigated by philosophers get their inception for conventional or extra-philosophical dialect. Yet the idea of substance is basically a philosophical term of art. Its employments in normal dialect tend to derive, often in a twisted way, different from its philosophical usage. Despite this, the idea of substance differs from philosophers, reliant upon the school of thought in which it is been expressed. There is an ordinary concept in play when philosophers discuss “substance”, and this is seen (...) in the concept of object, or thing when this is contrasted with properties, attributes or events. There is also a difference in view when in the sense that while the realists would develop a materialistic theory of substance, the idealist would develop a metaphysical theory of substance. The problem surrounding substance spans through the history of philosophy. The queries have often been what is substance of? And can there be substance without its attributes? This paper tends to expose the historical problems surrounding substance. This paper criticizes the thinking which presupposes that there could be a substance without its attributes or substance existing alone. This paper adopts complimentary ontology principles which state that for anything to exist, it must serve as a missing connection to reality. This suggests that everything interconnects to each other and substance cannot exist in isolation. (shrink)

With fifty-four chapters charting the development of moral philosophy in the Western world, this volume examines the key thinkers and texts and their influence on the history of moral thought from the pre-Socratics to the present day. Topics including Epicureanism, humanism, Jewish and Arabic thought, perfectionism, pragmatism, idealism and intuitionism are all explored, as are figures including Aristotle, Boethius, Spinoza, Hobbes, Hume, Kant, Hegel, Mill, Nietzsche, Heidegger, Sartre and Rawls, as well as numerous key ideas and schools of (...) thought. Chapters are written by leading experts in the field, drawing on the latest research to offer rigorous analysis of the canonical figures and movements of this branch of philosophy. The volume provides a comprehensive yet philosophically advanced resource for students and teachers alike as they approach, and refine their understanding of, the central issues in moral thought. (shrink)

This review speaks highly of Susan Neiman but laments her lack of fuller treatment of Martin Heidegger.

Ian Hacking’s Representing and Intervening is often credited as being one of the first works to focus on the role of experimentation in philosophy of science, catalyzing a movement which is sometimes called the “philosophy of experiment” or “new experimentalism”. In the 1980s, a number of other movements and scholars also began focusing on the role of experimentation and instruments in science. Philosophical study of experimentation has thus seemed to be an invention of the 1980s whose central figure (...) is Hacking. This article aims to assess this historical claim, made by Hacking himself as well as others. It does so first by highlighting how a broader perspective on the history of philosophy reveals this invention narrative to be incorrect, since experimentation was a topic of interest for earlier philosophers. Secondly, the article evaluates a revision of this historical claim also made by some philosophers of experiment: the rediscovery narrative, which frames Hacking and others as having rediscovered the work of these earlier authors. This second narratives faces problems as well. Therefore we develop a third narrative which we call the contextualist narrative. Rather than considering experimentation in an essentialist manner as a fixed research object that is either present or not in the work of specific authors, experimentation should be addressed through a narrative that asks in what way it becomes a philosophical problem for certain authors and for what purpose. Such contextualization enables a repositioning of Hacking’s philosophy of experiment in relation to the specific debates in which he intervened, such as the realism-antirealism debate, the Science Wars and the debate on incommensurability. (shrink)

Kyiv-Mohyla Seminar on the History of Philosophy was established by the Kyiv-Mohyla Academy’s Department of Philosophy and Religious Studies (in co-operation with Ukrainian Philosophical Foundation) in 2003. In this yearly seminar, the Department’s members as well as the historians of philosophy from other academic institutions regularly take part. Since 2003, 16 meetings of the seminar took place. They were focused on such topics as “Historiography of Philosophy in Ukraine: Current State and Perspectives” (2003), “Actual Problems (...) of the Source Studies in the Historiography of Philosophy” (2004), “The Problem of Text Interpretation in the Historiography of Philosophy” (2005), “Dmytro Chyzhevskyi as a Historian of Philosophy” (2006), “Historiography of Philosophy in Ukraine: Current State and Perspectives” (2007), “The Problem of Method in the Historiography of Philosophy” (2007), “Oleksii Losiev: Personality and Heritage (to the 115 th Anniversary of His Birth)” (2008), “Methodology of the Historiography of Philosophy: Actual Strategies” (2008), “Wilhelm Windelband as a Philosopher and Historian of Philosophy (to the 160 th Anniversary of His Birth)” (2008), “Hegel’s Heritage in the Mirror of Interpretations” (2009), “The Studies on the History of Philosophy: New Generation” (2010, 2011), “Kant’s Criticism from the perspective of Wolf’s dogmatism” (2012), “The Reception of Indian Philosophy in Ukraine: 1840s–1930s” (2013), “Did Kant Answer the Question on What a Man Is?” (2016). The proceedings of the early three meetings were published in a special volume (Tkachuk, 2006). The current issue of “NaUKMA Research Papers in Philosophy and Religious Studies” contains the proceedings of the sixteenth meeting of Kyiv-Mohyla Seminar on the History of Philosophy, which took place at the National University of Kyiv-Mohyla Academy on February 1, 2017. The main speaker was Dr. Taras Lyuty, while the co-speakers included Dr. Mykhailo Minakov and Dr. Vakhtang Kebuladze. The meeting was conducted by Prof. Vadym Menzhulin. The audio recording of the meeting was deciphered by a PhD-student Taras Fostiak. (shrink)

Luce Irigaray's work does not present an obvious resource for projects seeking to reclaim women in the history of philosophy. Indeed, many authors introduce their reclamation project with an argument against conceptions, attributed to Irigaray or “French feminists” more generally, that the feminine is the excluded other of discourse. These authors claim that if the feminine is the excluded other of discourse, then we must conclude that even if women have written philosophy they have not given voice (...) to feminine subjectivity; therefore, reclamation is a futile project. In this essay, I argue against such conclusions. Rather, I argue, Irigaray's work requires that philosophy be transformed through the reclamation of women's writing. She gives us a method of reclamation for the most difficult cases: those in which we have no record of women's writing. Irigaray offers this method through an engagement with the character of Diotima in Plato's Symposium. The method Irigaray demonstrates is reclamation as love. (shrink)

In the pre-Independence era, our republic founders held the Cold War mindset strongly. Consequently, the Indonesian republic proclaimed in 1945 was based on a Cold War mindset; our state philosophy (Pancasila) and the Constitution (UUD '45) were understood and construed on the Cold War discourse basis; and binary oppositions of capitalism-socialism and liberalism-communism since then have been created. Up to the 2020s, the Cold War mindset has still been held by public intellectuals and the binary oppositions have still been (...) rampant in intellectual discourses. If the mindset were still held for three decades to come, it would cause a setback to the development of Indonesian philosophy history. This article is a call to stop and an invitation to escape from the retrogressive mindset. As a call, the article exposes first the evil root of the Cold War mindset as well as the philosophical critique towards it. Then, as an invitation, it suggests three realistic alternative mindsets to replace the Cold War mindset, i.e. post- Cold War capitalistic mindset, deconstructive mindset, and utopian mindset, which are called herein as three growth scenarios. It is believed that, if the three generating scenarios are followed, they will move Indonesian philosophy history forward, and its ongoing development will not hinder or retard. (shrink)

Зборници Историја српске филозофије. Прилози истраживању представљају главни резултат рада на пројекту „Историја српске филозофије“ (евиденциони број 179064) који од 2011. године подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Пројекат, чији је носилац Филозофски факултет Универзитета у Београду, успешно се реализује у сарадњи са готово десет научно-истраживачких институција широм земље, укључујући и Аутономну Покрајину Косово и Метохија. Иако је првобитно планирано да пројекат траје само четири године, он се тренутно налази у десетој години постојања, а уз то је (...) и проширен већим бројем млађих колега доктораната. Од нарочитог значаја јесте то што радове за Историју српске филозофије. Прилози истраживању не достављају само чланови пројекта, већ и други професори, сарадници, истраживачи, како из Србије, тако и из других земаља: Русије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе. На тај начин, пројекат полако, али сигурно, задобија међународни значај. Аутори радова у зборницима Историја српске филозофије. Прилози истраживању бирали су теме у складу са властитим интересовањима, као и у договору са руководиоцем и осталим сарадницима пројекта. Премда је рад на истраживању српске филозофије још увек пионирског карактера, сарадници пројекта су дошли до сасвим нових открића, попут средњевековних, српских преписа старословенске прераде расправе Теодора Раитуског. Ваља напоменути да су сарадници пројекта „Историја српске филозофије“ објавили и већи број чланака у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, низ монографских научних студија, те остварили учешћа на више значајних међународних и националних научних скупова. Будући да су аутори ових публикација истакнути професори, универзитетски радници и интелектуалци запослени у научним институцијама широм земље (Београд, Косовска Митровица, Нови Сад, итд), омогућена је садржинска разноврсност публикованих текстова у којима се разматрају дела српских мислилаца из најразличитијих позиција и перспектива. За известан број радова у зборнику може се рећи да су интердисциплинарног карактера. Предмет истраживања пројекта јесте историја српске филозофије, односно критичко и теоријско разматрање развоја филозофских идеја, институција, рукописа и часописа у српској култури, почевши од средњег века па до данас. Нит водиља у истраживању српске филозофске баштине јесте уверење да постоји континуитет и идентитет српске филозофије, који се формирао у плодном дијалогу са страним, углавном европским узорима, идејама и мислиоцима. Истражујући однос између српске и других филозофија настојимо да расветлимо у којој мери и на који начин су страни филозофски писци утицали на радове домаћих аутора у оном историјском периоду у којем су настајали. Тако ће се утврдити у којој мери су њихова дела само рецептивног карактера, а у којој имају и оригиналан печат. Српска филозофија се од почетка развијала под страним утицајима, прво византијске филозофије, а потом у модерно и савремено доба под утицајем западноевропских и руских водећих праваца у филозофији. О овим сложеним односима критички и систематски се расправљало у већем броју студија у сва четири тома зборника посвећених српској филозофији и њеној историји. Српски филозофски писци не могу се издвојено посматрати од својих чланака, књига или превода. Исто тако је њихов рад неодвојив од њихове педагошке и политичке активности. Истраживање сарадника на пројекту стога је усмерено на критичко преиспитивање целине рада српских филозофа, где се у средишту налазе њихови филозофски текстови. Српска филозофија је интегрални део српске културе, те је нераскидиво повезана како са природним наукама, тако и са другим областима духовног стваралаштва као што су књижевност, теологија и уметности. Стога је значајно проучавање односа филозофије и других дисциплина, уочавањем њихових сличности и разлика, као и указивањем на то шта је у одређеним творевинама људског духа специфично филозофског карактера. За српску филозофску мисао карактеристично је и то што она често, нарочито у прошлости, није излагана у облику филозофских студија и расправа, већ је артикулисана у другим, књижевним жанровима, као што су средњовековна житија светаца или у модерно доба писма, дијалози или шире схваћени есеји. Исто тако потребно је показати како су у српској академској заједници неговане основне филозофске дисциплине (метафизика, онтологија, логика, епистемологија, филозофија језика, филозофија природе, етика, естетика, филозофија психологије, политичка филозофија, филозофија права и друге). При томе je један од задатака био да се процени колики је допринос наших филозофа поменутим дисциплинама. У периоду 2011–2019. сарадници пројекта ,,Историја српске филозофије’’ спровели су истраживања која нам пружају знатно дубљи, прегледнији увид у српску филозофију, најзначајније периоде у њеном развоју, писце и њихова дела, формирање и развој одређених филозофских дисциплина, као и њихов однос према наукама и другим областима стваралаштва. Показано је на који начин се артикулише однос српске филозофије према другим европским филозофијама, и то, како у погледу рецепције, тако и у погледу узајамних утицаја и сучељавања. Пошто је израда библиографија услов без ког озбиљно истраживање у хуманистичким наукама не може ни започети, неки од резултата овог пројекта јесу библиографије о српским филозофима и њиховим делима, о српској филозофској периодици, као и настави филозофије у југословенским земљама. Филозофија је камен-темељац природних и хуманистичких наука, те стваралаштва уопште. Она спада у суштински моменат опште образованости, како светске, тако и националне културе. Ниједна национална култура не може се целовито и темељно изучити уколико се из тог истраживања изостави њена филозофска традиција. У том смислу је потреба за изучавањем српске филозофске баштине од изузетног значаја за наше саморазумевање. Постоји читав низ делимично или потпуно неистражених тема и области, неутврђених чињеница, полусачуваних или готово нечитких рукописа које тек треба истражити, критички размотрити и систематизовати. Најцеловитију студију под називом Развитак филозофије у Срба (1804–1944) објавио је Андрија Стојковић 1972. године. Ово значајно дело је, међутим, не посматра српску филозофију у целини од њених средњовековних почетака. Године 1978. Бранко Павловић је покренуо први пројекат о српској филозофији на Институту за филозофију Филозофског факултета у Београду, који, на жалост, није заживео. Почетак српске филозофије везује се за преводе, коментаре и рецепцију византијске филозофије. У сва четири тома зборника налазе се текстови посвећени управо овим темама, а то су: формирање српске филозофске терминологије, рецепција старогрчке и модерне европске филозофије код српских писаца, однос филозофије и књижевности, као и однос филозофије и теолошке мисли у делима српских аутора. После губитка независне државе, српска филозофија се развијала под руским и немачким утицајима. Најзначајнији српски мислиоци XVIII века су Руђер Бошковић (1711–1787), Дубровчанин, српско-италијанског порекла, као и Доситеј Обрадовић (?–1811). Различити аспекти њихових дела били су предмет критичког разматрања у огледима публикованим у сва четири тома зборника. Српској филозофији XIX и XX века био је посвећен највећи број радова сарадника на пројекту. Које су то филозофске идеје у књижевном тексту, како се у њему манифестују, те може ли се реконструисати филозофско становиште једног књижевника јесу питања којима су се бавили радови објављени у свим до сада публикованим томовима зборника. Предмет њиховог преиспитивања биле су, између осталог, филозофске идеје и рефлексије у књижевним делима Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Лазе Костића (1841–1910) или Станислава Винавера (1891–1955), итд. Сарадници пројекта бавили су се и српском, академском филозофијом у XIX и XX веку: хегелијанцем Димитријем Матићем (1821–1884), оригиналном концепцијом еволуције Божидара Кнежевића (1862–1905), а затим и једним од најзначајнијих српских филозофа Браниславом Петронијевићем (1875–1954). Када је реч о првој половини XX века, нарочита пажња посвећена је феноменолошком покрету у Србији: часопису Philosophia и рефлексијама Загорке Мићић (1903–1982). Такође, водеће идеје српске политичке филозофије, идеолошки сукоби на линији левица-десница биле су истражене. Делом једног од најутицајнијих српских филозофа, академика Михаила Марковића (1923–2010), бавило се више сарадника овог пројекта. Такође, истраживана су дела Ксеније Атанасијевић (1894–1981), Бранка Павловића (1934–1985), те рецепција античке филозофије у делима Анице Савић-Ребац (1892–1953). Спроведена истраживања показала су, између осталог, на који начин је српска филозофија интегрисана у европску и светску историју филозофије. Рад на истраживању наше филозофске прошлости и критичком оцењивању садашњости није само од историјског значаја. Наши средњовековни писци су активно учествовали у конституисању византијске образовне парадигме. Српски научник и филозоф светског гласа, српско-италијанског порекла, Дубровчанин, Руђер Бошковић (1711–1787) снажно је утицао на развој западноевропске науке. Да је наша савремена филозофија такође постигла завидне резултате, чији значај превазилази националне оквире, понајбоље сведоче појаве изабраних дела наших најистакнутијих мислилаца, почевши од Бранислава Петронијевића (1875–1954), преко Михаила Марковића (1923–2010), Љубомира Тадића (1925–2013), Михаила Ђурића (1925–2011), Светозара Стојановића (1931–2010), Александра Крона (1937–2000). Неопходно је да се укратко осврнемо и на садржину претходна три објављена тома Историје српске филозофије. Прилози истраживању, како би се стекао увид у то које су посебне теме, филозофи и њихова дела били предмет критичког преиспитивања наших аутора. У публикованим зборниима готово да нема краћих рада, већ у њима доминирају огледи и студије. Студије првог тома проучавају филозофске идеје у широком историјском раздобљу почевши од оснивања српске државе и почетака филозофије код Срба, све до филозофа и мислилаца двадесетог века. У овом тому, аутори су се, између осталог, бавили средњовековном српском логиком, онтолошким основама филозофије природе и савременом рецепцијом методолошких идеја Руђера Бошковића (1711–1787) којем су посвећена два прилога, идејама и правцима просветитељства у делима Доситеја Обрадовића (1744–1811), потом економским идејама идејама Светозара Марковића (1846–1875) које су по први пут на системски начин истраживане, Слободана Јовановића (1869–1958) Владимира Дворниковића (1888–1956), Михаила Марковића (1923–2010). Теме проучавања су били: рано раздобље у филозофији Душана Недељковића (1899–1984) естетичка позиција Милана Ранковића (1932–2012), као и рецепција Спинозиног појма супстанције код Радмиле Шајковић (1924–2016). Две студије посвећене су Јустину Поповићу (1894–1979), од којих се у једној расправљало о односу Јустина Поповића, руских религијских филозофа и Канта. Други том је подељен у следеће тематске целине: Српска филозофија у XVIII, XIX и првој половини XX века, Српска филозофија и филозофска терминологија у словенском контексту, Српска филозофија од друге половине XIX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике. У њему је било речи о рецепцији дела Лазе Костића (1841–1910) у српској естетици, о научној метафизици Бранислава Петронијевића (1875–1954), затим о филозофским и књижевним аспектима мистичке еротологије Анице Савић-Ребац (1892–1953), те о доприносу Милоша Н. Ђурића (1892–1967) стварању српске филозофске терминологије. Публиковани су и радови о песнику-филозофу Бранку Миљковићу (1934–1961), естетичару Мирку Зуровцу (1941-) и недавно преминулом филозофу Милету Савићу (1957– 2015). Аутори зборника проучавали су српске мислиоце од осамнаестог века па до данас. Други део књиге посвећен је, између осталог, српској филозофској терминологији у ширем, словенском контексту. Објављени су и прилози о Миливоју Јовановићу (1869–1942), Јустину Поповићу (1894–1979), у којем је по први пут публикована преписка између Григорија Флоровског и Јустина Поповића, о хетеро-онтолошком заснивању естетике Милана Дамњановића (1924–1994), као и о филозофском становишту Радивоја Керовића (1961–). У овом броју уведена је посебна рубрика посвећена библиографијама српске филозофске периодике или пак дела филозофских аутора, чији је аутор Добрило Аранитовић. У другом тому публикована је библиографија часописа: Архив за философију, педагогију и друштвене науке, покренутог 1898. године, а који су уређивали Миливоје Јовановић и Стеван Окановић. Трећи том, подељен у четири тематске целине: О српској филозофији, књижевности и естетици, Српска филозофија од средњег века до XVIII и XIX века, Српска филозофија прве половине XX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике, захватио је широко историјско раздобље: студије о преводу збирке дела Дионисија Ареопагите Инока Исаије (XIV век), о Доситејевом (1744–1811) телеолошком доказу постојања Бога, о делу Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Божидара Кнежевића (1862–1954), Светомира Ристића (1886–1971), Николе Милошевића (1929–2007), Светозара Стојановића (1931–2010), Јована Аранђеловића (1935-), Николе Грахека (1949–2003). Било је речи и о филозофији природних наука Симе Марковића (1888–1939), као и о заснивању филозофије смисла у делу Богдана Шешића (1909–1999). Теме којима се аутори прилога у претходна три тома баве укључују и улогу Естетичког друштва Србије у развоју естетике у српској филозофији, појам и лик филозофије Срба у Републици Српској, затим потребу утемељења филозофије медија у културном амбијенту Републике Србије, књижевно-историјско заснивање српске националне литературе, естетичку мисао босанскохерцеговачких Срба, као и филозофске аспекте косовског мита и предања. Четврти том Историје српске филозофије. Прилози истраживању такође је подељен у четири тематске целине: Српски мислиоци XIX и XX века, Српска филозофија у националном, европском и медијском контексту, Библиографије српских филозофа и Сећања. И у овом тому прилога за проучавање српске филозофије садржани су тематски врло разнородни текстови почевши од оних који разматрају рефлексије најзначајнијих српских филозофа преко радова што се баве поетском и уопште уметничком артикулацијом филозофских идеја све до текстова који истражују однос филозофије и природно-научних дисциплина. Такође се расправило и о српској, религијској филозофији, о ауторима и темама из српске филозофије историје, политике као и о филозофији медија коју је код нас утемељила Дивна Вуксановић. Немали број радова посвећен је најзначајнијим српским филозофима XIX и XX века. Акрибичан текст о Божидару Кнежевићу, аутора Бориса Милосављевића, представља предложак за неку будућу монографију о најоригиналнијом српском филозофу. Милосављевићев текст спаја Кнежевићев живот, политичка уверења са његовим најзначајнијим делима и њиховом критичком рецепцијом. Рад о Загорки Мицић (1903–1982), хрватског филозофа Жељка Павића, показује да се њен филозофски допринос састоји у наглашавању етичких аспеката Хусерлове феноменологије. Феноменологија је утицала и на српску естетику, те Уна Поповић у системски промишљеном тексту открива разлоге зашто и на које начине је феноменологија утицала на формирање естетичких становишта српских филозофа. Три текстa су посвећена значајним, савременим српским филозофима попут Гаје Петровића (1927–1993), Светозара Стојановића (1931–2010) и Николе Грахека (1949–2003). Критички разматрајући основне ставове Гаје Петровића (1927–1993), Мирко Аћимовић не узима у обзир само Петровићев уџбеник Логике, него и његове постхумне радове који се баве историјом логике. У студији о Светозару Стојановићу (1931–2010) Јовица Тркуља се залаже за критичко преиспитивање Стојановићеве теоријске и политичке еволуције. У тексту о одређењу бола у филозофији бола Николе Грахека (1949–2003), Мирослава Трајковски разликује појмове „болно осећање“ и „болност“, те испитује могућност да се Грахекова теза о болу као паралелном нервном механизму прецизира помоћу феноменолошке анализе свести коју даје Франц Брентано. Илија Марић и Ирина Деретић своје радове посвећују српској рецепцији античке филозофије. Илија Марић проучава Недељковићеву (1899–1984) књигу о Хераклиту објављену 1924. за коју је А. Маркези превела све Ефежанинове аутентичне фрагменте. У рукопису другог издања, које до сада није објављено, Недељковић је унео низ промена и проширења. Поређењем објављене књиге и рукописа Марић открива Недељковићеву филозофску еволуцију од хераклитовца до дијалектичког материјалисте. У раду о Ксенији Атанасијевић (1894–1981), Ирина Деретић проучава њене радове о Епикуру, укључујући и француску књигу L’atomisme d’Épicure [Епикуров атомизам], настојећи да критички преиспита како веродостојност и актуелност интерпретације Епикура Ксеније Атанасијећ, тако и само Епикурово учење о миними и његову теорију о задовољству. С правом полазећи од тога да је потребно “предузети редефинисање просвјетитељски и позитивистички схваћеног „рационалног” знања, наиме треба признати епистемички статус не само исказима науке (тј. научне рационалности) него и изразима религиозног искуства, умјетничког искуства, па дакако и изразима искуства „народног духа” – Богољуб Шијаковић истражује етички смисао српских народних пословица у тексту „Мудрост у контексту: пословице и филозофије“. Исто тако, изрази песничког искуства имају филозофски смисао и значај. У огледу Загонетка и тајна: Лаза Костић и Бранко Миљковић око Хераклитове ватре, Богољуб Шијаковић тражи споне између два велика српска песника Лазе Костића (1841–1910) и Бранка Миљковића (1934–1961), при чему се обојица „окрећу“ Хераклитовој ватри, настојећи да одговоре на питање о томе да ли наука, филозофија, уметност и вера имају неко дубље јединство. Присуством филозофског у поезији бави се и Срђан Дамјановић у раду под називом Филозофски песимизам у поезији Симе Пандуровића (1883–1960), који, полазећи од промишљања Исидоре Секулић (1883–1960), Јована Скерлића (1877–1914) и Ксеније Атанасијевић (1894–1981) о Пандуровићевом поетском песимизму, тематизује разлику у типологији песимизма коју је уочио Јован Деретић (1934–2002). Два текста разматрају светосавље и то из различитих перспектива. Миленко Бодин проучава светосавље као специфично српски духовни образац мишљења у ширем контексту источно-хришћанског наслеђа европског културног миљеа филозофије. Владимир Цветковић преиспитује религијску филозофију Јустина Поповића (1894–1979) и Николаја Велимировића (1883–1956) нарочито у контексту њихове критике европског хуманизма, рационализма и индивидуализма, користећи се идејама руске религијске ренесансе, а пре свих идејама Свечовека, односно Богочовека, целовитог сазнања и саборности. Односом филозофије и природних наука баве се три текста у овом тому зборника. У тексту Математичка феноменологија Михаила Петровића (1868–1943), Горан Рујевић истражује основе разумевања математике у пројекту Петровићеве математичке феноменологије, из којег ће се показати да је веома близак логицизму, али да садржи и специфичне конвенционалистичке елементе. У раду Филозофске идеје Косте Стојановића (1867–1921), Александар Кандић разматра филозофске садржаје у његовим списима и Стојановићеву тезу о јединству наука и научних дисциплина, утемељену на метафизичком ставу о јединству стварности. Милош Миловановић истражује феноменологију Михаила Петровића (1868–1943) и његове спектре. Неки радови зборника посвећени су разматрању односа филозофије историје и политике, као и политичког ангажмана. Јован Аранђеловић, полазећи од хегелијанске разлике између разума и ума, те Хегелове филозофије историје, формира властите погледе о томе како се треба односити према кризном времену у коме живимо. Стојан Шљука показује значај активног ангажмана интелектуалне елите у српским државотворним настојањима. Часлав Копривица проучава оне моменте који заузимају најистакнутије место у делима недавно преминулог српског филозофа Александра Никитовића (1967–2016). Богомир Ђукић истражује филозофију историје савременог српског филозофа Ристе Тубића (1933–2018) у контексту историје српске филозофије. Иако у оваквом свету у ери владавине медијске културе питање слободе (имагинације) делује као пуко техничко-технолошко, Дивна Вуксановић, утемељивачица дисциплине филозофија медија у нашем академском систему, како је и напред наведено, покушала је да одговори на питање ,,да ли је савремена комуникациона технологија у стању да мења светове уметности и (медијске) културе (па тако и саму стварност), и ако јесте – на које то начине чини’’, а Јован Буковала је, настојећи да у нашем истраживачком дискурсу нагласи значај филозофије позоришта, која спаја филозофију и театрологију, преиспитивао улогу филозофије у позоришту анализирајући капитална дела Хане Арент Живот духа и Предавања о Кантовој политичкој филозофији, захваљујући томе што је ауторка ослонац нашла управо у утемељивачима филозофије позоришта – филозофима: Платону, Августину, Гетеу, Хегелу и Ничеу, док се Доброслав Смиљанић, на примеру Коларчеве задужбине, бавио дисолуцијом и етичким императивом јединства људског знања. У трећој целини Бибиографије српских филозофа, наш реномирани библиограф Добрило Аранитовић представио нам је био-библиографију Драгана М. Јеремића (1925–1986), једног од најзначајнијих српских естетичара. Аранитовић је, у свом препознатљивом стилу, дао комплетан преглед целокупне грађе овог покојног редовног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду на предметима Еестетика и Социологија уметности, али и истакнутог књижевног критичара. На жалост, у протеклих пар година смо остали без својих највећих филозофа. Стога је четврта целина, под називом Сећања, посвећена управо њима, јер су обележили наше време и српску филозофију уопште. Oдласком професора Филозофског факултета, Универзитета у Београду професорке теорије сазнања Светлане Књазев Адамовић (1931–2016), класичне филолошкиње Љиљане Црепајац (1931–2018), логичара Косте Дошена (1954–2017), социолошкиње и антрополошкиње Загорке Голубовић (1930–2019), естетичара Александра Зистакиса (1961–2019), остао нам је немерљив губитак. Напустили су нас, такође, и професори овог факултеа и универзитета који су свој рад посветили историји филозофије: Симо Елаковић (1940–2016), Слободан Жуњић (1949–2019) и Иван Вуковић (1970–2017). Према томе, имајући у виду основне тематско-проблемске целине, као што су филозофски писци, филозофска дела и часописи писани на српском језику, однос српске и других филозофија, израда библиографија српске филозофске литературе, филозофски рукописи писани у српској варијанти старословенског језика или пак књиге српских филозофа писаних на страним језицима, филозофске дисциплине и њихова повезаност са наукама и другим областима људског стваралаштва, историја институција попут српских универзитета и Српског филозофског друштва, очекује се да ће сарадници пројекта и у наредним годинама наставити да публикују есеје и научне радове у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, односно комплетне монографске студије у којима би се на аналитички и интердисциплинаран начин, кад год је то неопходно, бавили поменутим областима српске филозофије. Резултати ових истраживања биће представљени и на релевантним међународним и националним научним скуповима. Главни циљ рада на пројекту и даље је публиковање обимних зборника радова динамиком коју допуштају финансијски услови, чиме би се истраживање српске филозофије институционализовало у трајној форми. Овом приликом веома се захваљујемо Вишњи Кнежевић и Јовану Буковали на великој помоћи око рада на овом зборнику, укључујући архивске податке, али, пре свега, на њиховим саветима и лектури. (shrink)