Behavioural flexibility is often treated as the gold standard of evidence for more sophisticated or complex forms of animal cognition, such as planning, metacognition and mindreading. However, the evidential link between behavioural flexibility and complex cognition has not been explicitly or systematically defended. Such a defence is particularly pressing because observed flexible behaviours can frequently be explained by putatively simpler cognitive mechanisms. This leaves complex cognition hypotheses open to ‘deflationary’ challenges that are accorded greater evidential weight precisely because they offer (...) putatively simpler explanations of equal explanatory power. This paper challenges the blanket preference for simpler explanations, and shows that once this preference is dispensed with, and the full spectrum of evidence—including evolutionary, ecological and phylogenetic data—is accorded its proper weight, an argument in support of the prevailing assumption that behavioural flexibility can serve as evidence for complex cognitive mechanisms may begin to take shape. An adaptive model of cognitive-behavioural evolution is proposed, according to which the existence of convergent trait–environment clusters in phylogenetically disparate lineages may serve as evidence for the same trait–environment clusters in other lineages. This, in turn, could permit inferences of cognitive complexity in cases of experimental underdetermination, thereby placing the common view that behavioural flexibility can serve as evidence for complex cognition on firmer grounds. (shrink)

Циљ овог рада је да критички преиспита парадоксалност коју Аница Савић Ребац приписује Платоновој „естетици.“ Нaјпре ћу предочити којом се методом служи наша ауторка. Тежићу, потом, да покажем оригиналност Аничиног разумевања Платоновог односа филозофије и трагичког песништва. Кључни део овог рада биће посвећен Платоновом „парадоксу“, као и томе како Платон схвата космичку лепоту, и зашто је она лепша од било које људске творевине. Такође ћу преиспитати, следећи промишљања Анице Савић Ребац, како је Платон у дијалогу Гозба успео да изрази суштину (...) сваког, па и уметничког стваралаштва. Решење Платоновог „парадокса“, по мом мишљењу, налазимо у Плотиновом схватању лепоте. (shrink)

Like Socrates, Aspasia did not leave any writings. We know about her from secondary sources. In this paper, I will show a number of things in the reports of what Aspasia said and did that are philosophically interesting, especially in what they show about dealing with various kinds of crises, from marital to political ones. First, I will argue for the most probable reconstruction of her life. Second, I will elucidate what kind of method Aspasia employed when considering marital issues. (...) Third, I will endeavor to prove that Plato’s representation of Aspasia was not a mockery, as some authors argue. Furthermore, the most significant philosophical points of Aspasia’s Funeral Speech will be highlighted and assessed. Eventually, I will attempt to figure out what Plato’s reasons might have been to ascribe this speech to a woman. (shrink)

Три су битне претпоставке за разумевање еротологије Анице Савић Ребац, а то су: 1. однос филозофије и књижевности; 2. специфичност њене методе; 3. мистичка духовна историја. У овом раду ће се настојати да се покаже како Аница Савић Ребац има кохерентно схватање двострукости и јединства Ероса у грчкој филозофији и књижевности, које је у извесним сегментима и оригинално. Ући ће се у продуктиван, критички дијалог са кључним рефлексијама о Еросу Анице Савић Ребац како би се одредили домети и границе њене (...) „мистичке” еротологије, која је превасходно платонистичке провенијенције. У том контексту ће се показати да је њено полазно становиште у испитивању Ероса филозофско, као и то да у њеном тексту доминира филозофско промишљање. (shrink)

La noción de espacio representa una de las concepciones más discutidas dentro de la física clásica. Los trabajos de Copérnico y Galileo, así como las ideas de Gassendi, condujeron a Newton a considerarlo como sustancia. Esta concepción del espacio, permite que la noción de simetría se presente de una forma indirecta o implícita, dentro de las leyes de la física, a través de las nociones de equivalencia y equilibrio. El objetivo de este trabajo es la de identificar la simetría, a (...) través de dichas nociones, bajo el estudio de la indistinción entre el estado de reposo y el estado de movimiento de traslación uniforme conocido como ley de inercia. El enfoque filosófico está enmarcado en la vinculación entre estas nociones y el problema de la indiscernibilidad entre estados de movimiento diferentes. Expondremos primeramente, la concepción de espacio de Telesio y Gassendi que llevaron a Newton a su concepción absolutista del mismo. La concepción de espacio de Newton y su relación con la simetría es la segunda parte de nuestro trabajo. Como tercera parte presentamos la vinculación de dicho espacio newtoniano con las nociones de equilibrio, equivalencia y simetría. Posteriormente se dan nuestras conclusiones. (shrink)

This paper discusses two approaches of the relationship between subjectivity and intersubjectivity. The Husserlian one, a transcendental phenomenological investigation of the possibility of subjectivity and intersubjectivity, and the Waldenfelsian one, an ethical phenomenological investigation of day to day intersubjective interactions. Both authors pretend to give account of the conditions of possibility of intersubjective interaction. However, Husserl starts with the investigation of the transcendental structure of subjectivity, that is, the fundamental conditions required for the appearance of consciousness. By contrast, Waldenfels looks (...) first at practical interaction and draws conclusions on the deeper structure of subjectivity based on the traces he discovers to be characteristic for this interaction. Our interest lies in determining which of the two approaches should be given priority for the investigation of the constitution of intersubjectivity. (shrink)

Due to the COVID-19 Pandemic, several changes have been forcibly made and observed in various fields and areas of society, one of which include the field of education; the foundation of the formation of intellect and knowledge. After two years of studying indoors and private educational institutions holding virtual classes, the time has finally come for students to be re- adjusted once more to the blended mode of learning; a combination of virtual and in-person classes. Thus, this study aimed to (...) investigate the development of students’ study habits and how these habits could potentially affect the students’ academic achievement or performance. The study utilized a descriptivecorrelational design to examine the impact of study habits to the academic performance of 137 senior high school students. The study made use of the Palsane and Sharma’s Study Habits Inventory, or also known as PSSHI, and using this instrument, the study has been able to procure sufficient results that will answer the present study’s problems. Using linear regression analysis, the present study found that there was a significance between the study habits and academic performance of the senior high school students, thus the study’s null hypothesis was eventually rejected. (shrink)

Peña-Guzmán (2017) argues that empirical evidence and evolutionary theory compel us to treat the phenomenon of suicide as continuous in the animal kingdom. He defends a “continuist” account in which suicide is a multiply-realizable phenomenon characterized by self-injurious and self-annihilative behaviors. This view is problematic for several reasons. First, it appears to mischaracterize the Darwinian view that mind is continuous in nature. Second, by focusing only on surface-level features of behavior, it groups causally and etiologically disparate phenomena under a single (...) conceptual umbrella, thereby reducing the account’s explanatory power. Third, it obscures existing analyses of suicide in biomedical ethics and animal welfare literatures. A more promising naturalistic approach might seek a theoretical understanding of the social/ecological circumstances that drive humans and perhaps other animals to self-destruction. (shrink)

Ksenija Atanasijevic was not only the first female lecturer at the University of Belgrade but also the first expert in the Ancient Greek Philosophy. In this paper, I will not engage with all of her writings about Ancient Greek thought. Instead, I will place the emphasis on her interpretation of Epicurus, because her best and most profound works are dedicated to his philosophy, including her book on the Epicurus’s atomism written in French under the title L’atomisme d’Épicure. I will critically (...) discuss the consistency, plausibility, and relevance both of her interpretations of Epicurus, and his ethics and doctrine of minima. (shrink)

Entscheidungen verweisen in einem begrifflichen Sinne auf Gründe. Entscheidungssysteme bieten eine probabilistische Verlässlichkeit als Rechtfertigung von Empfehlungen an. Doch nicht für alle Situationen mögen Verlässlichkeitsgründe auch angemessene Gründe sein. Damit eröffnet sich die Idee, die Güte von Gründen von ihrer Angemessenheit zu unterscheiden. Der Aufsatz betrachtet an einem Beispiel, einem KI-Lügendetektor, die Frage, ob eine (zumindest aktuell nicht gegebene) hohe Verlässlichkeit den Einsatz rechtfertigen kann. Gleicht er nicht einem Richter, der anhand einer Statistik Urteile fällen würde?

Blumenbergs Paradigmen zu einer Metaphorologie sind bekannt für die Entdeckung absoluter Metaphern. Zahlreiche systematische Fragen mögen dabei offen geblieben sein, etwa die nach verschiedenen Typen1 von Metaphern oder den Methoden ihrer Interpretation, so dass schon bezweifelt wurde, ob es sich überhaupt um eine Metapherntheorie handle.2 Immerhin: Dass es absolute Metaphern gibt, was diese sind und woran sie erkannt werden können, wird von Blumenberg in großer Prägnanz und anhand zahlreicher Beispiele dargestellt. Wenn es eine unangetastete Gewissheit in der Blumenbergrezeption gibt, so (...) scheint sie hierin zu finden zu sein. Dennoch möchte ich erneut die Frage an Blumenbergs Text stellen: In welchem Sinn ist eine Metapher absolut? Auf den ersten Blick mag diese Frage überraschen, da sie einen der offensichtlichsten Gedanken Blumenbergs berührt: Eine absolute Metapher ist nach Blumenberg eine solche, die sich nicht in Begriffe rückübersetzen lässt. In diesem Sinne wird sie von ihm als absolut charakterisiert. Warum halte ich dennoch diese Frage für berechtigt? Das wird am besten anhand einer Alternative verdeutlicht: Ist die absolute Metapher ein Ausdruck in einem fremden Kontext, wie Blumenbergs zahlreiche Exempel nahelegen (die Kraft der Wahrheit, die nackte Wahrheit), oder ist die absolute Metapher gleichsam die jeweilige ganze Theorie, bündelt sich in ihr der gesamte Text? Auf den ersten Blick mag diese Alternative paradox erscheinen. Vorgreifend sei der ihr zugrundeliegende Gedanke erläutert: Blumenbergs Darstellung der Fundstellen legt zunächst die erste Lesart nahe. Demnach wäre die absolute Metapher das Vorkommen eines Ausdrucks (wie »Kraft« oder »nackt«) in einem Kontext, in den sie zunächst nicht passt (Wahrheit). Die Metapher wäre dann zwar nicht ein Ausdruck allein, sondern ein Ausdruck in einem ihm fremden Kontext; sie wiese jedoch Grenzen auf. Wie unbestimmt diese auch verliefen, ob sie weiter oder enger anzusetzen wäre, sie wäre lokalisier- und daher identifizierbar. Die zweite Lesart motiviert sich zunächst dadurch, dass Blumenberg vorführt, dass eine absolute Metapher gegeben sein kann, ohne dass sie als Ausdruck in einem Text vorkommt. Sie bildet dann dessen »implikatives Modell«; das heißt, sie stellt den Hintergrund der Begriffsbildung dar und entwirft das Verhältnis von Selbst und Welt. Was zunächst einen Sonderfall darstellt (Metapher ohne Ausdruck), verweist jedoch auf eine allgemeine Eigenschaft absoluter Metaphern bei Blumenberg: Diese sind Modelle für das Verhältnis von Ich und Welt und erfüllen dadurch theoretische und pragmatische Funktionen. Als solche ist die absolute Metapher nicht auf ein lokales Vorkommen begrenzt, sondern durchdringt den Text als solchen. Beide Möglichkeiten stehen in einem Gegensatz zueinander. Gleichwohl gibt es einen ver- mittelnden Gedanken: Die absolute Metapher (als Strukturzusammenhang des gesamten Textes verstanden) kann sich gleichsam in einem Ausdruck manifestieren, verdichten und selbst bezeichnen. Aber das Vorkommen von absoluten Metaphern wäre an das Vorkommen von Ausdrücken in einem fremden Kontext nicht gebunden. Die Diskussion dieser Frage steht im Zentrum des Beitrags (Abschnitte 1–2), sie hat Konsequenzen für zwei Gedanken (Abschnitte 3–4), die in ihrem Licht vielleicht klarer hervortreten. (shrink)

For Tarski talk about the truth in a language, and not generate contradictions, it requires doing it from a different language with greater expressive power: the metalanguage. So, a metalanguage is a language that is used to talk about another language. In scientific language this distinction is very important. In physics, the notion of symmetry is shown through the language used within physical theories. In this way, through algebraic language ─automorphism─ we shown the symmetry ─invariancia, order, equilibrium─ finding (within the (...) language of these theories) the use of the notion sometimes as a principle and sometimes as argument. The distinction in use of the notion of symmetry, on the part of physics, allows us to glimpse symmetry as a term of the metalanguage. Through a brief historical reconstruction ─from the Greeks to present time─ we show the notion of symmetry as a metalanguage term distinguishing the use ─principle and argument─ that physics makes of the concept. (shrink)

Kako je moguće baviti se Platonom danas, ukoliko je filozofija „svoje vreme obuhvaćeno mislima“? Autor Platonovom delu ne pristupa kao dogmatskom štivu, već kao tekstu prožetom paradoksima, koje izmiče svakom unapred pripremljenom, šematizovanom modelu čitanja. Obratiti se Platonu kao filozofskoj paradigmi isplativo je ukoliko filozofi koji progovaraju iz dubine vremena mogu nešto važno da nam saopšte i ukoliko smo kadri da im postavimo autentično pitanje. Zato filozofi moraju imati dah delfskog ronioca, jer biser se ne nalazi u svakoj školjci. Knjiga (...) Iz Platonove filozofije ulazi u red značajnih knjiga posvećenih Platonovoj filozofiji. Veći deo knjige je objavljen u časopisima od svetskog ugleda (na nemačkom i engleskom jeziku). Time je njen kvalitet potvrđen recenzijama koje su nastale van domaćih koterija, a delo se samerilo sa aktuelnim pristupima Platonu. Knjiga se bavi problemima koji su formulisani u drugoj polovini prošlog veka (napisano i nenapisano učenje), preko naizgled klasičnih tema (dvostruki paradoks, utemeljenje istorijskog i političkog, eros), do tekstova koji pogađaju fenomen aktuelnosti Platonove teorije i prakse (problemi kongitivne dispozicije i bioetike u Platonovoj filozofiji). Ispred nas je Platon u dijalogu sa filozofskim strujanjima s kraja dvadesetog i početkom ovog veka. Za Irinu Deretić smisao filozofskog dijaloga leži u procenjivanju i odmeravanju stanovišta u raspravi, kako bi se vlastito stanovište preciznije artikulisalo. Ne radi se o utopijskoj komunikativnoj zajednici - već o karakteru filozofskog dijaloga, koji je upućen na unutrašnji, a ne na spoljašnji agon. Platon iz sasvim nesofističkih razloga preuzima metodu sofista kada „slabiju stvar čini jačom“. Tome je suprotna eristička (ne)kultura, u kojoj strasti imaju prevagu na davanjem bilo kakvih, „a kamoli valjanih razloga“, piše Irina Deretić. Iz problematičnosti jezika i sučeljavanja sa bliskim granicama pojmljivosti, ne mora da proizađe i slabost logosa. Naprotiv, snaga logosa je obrnuto proporcionalna sposobnošću da se odredi njegova nemoć. Granicu Platonove misli Irina Deretić jezgrovito formuliše: „Platonov jezik je sav okrenut biću, i usmeren je na saznajno ovladavanje njime. Snaga argumenta učesnika u Platonovim razgovorima upravo se sastoji u njihovoj sposobnosti da tačno pogode stvarnost na koju se odnose i koju nastoje da izraze“. Ali to vodi oblikovanju samog karaktera dijaloga: sagovornici se podređuju vođstvu „same stvari“ mišljenja. Međutim, logos nije svemoćan, i inače, a pogotovo ne za Platona. Irina Deretić insistira na autentičnom smislu nemoći logosa kao racionalnog diskursa, koji se pokazuje na odlučujućim mestima, tamo gde njegove refleksije o idejama, posebno o Ideji Dobra bivaju suočene sa granicama njihove saznatljivosti i saopštivosti. Napokon, Platonova okrenutost biću nije dovela do teorije adekvatnosti između bića i jezika, nego do isticanja paradoksa i metafore. A šta je iza njihovog vela - ništa, ili su oni, naprotiv, konstitutivni za biće, da li uopšte može biti odlučeno? U skladu sa filozofskim vjeruju Nikolaja Berđajeva, može se formulisati karakteristika ove važne i lepe knjige: Iz dubine vremena izvire sposobnost da se filozofski misli, a to onda nije u koliziji sa aktuelnim „primenama“ filozofske refleksije. Naprotiv. (shrink)

The word excellence is derived from the Latin word excellentia, and it means the quality of being extremely good. Human excellences could be defined as those human qualities that make a person outstanding, exceptional, superior, or, in one word, the best of one's kind in any field of human activities. Frequently, it is synonymously used with the word virtue, narrowly meaning moral excellence.

FENOMENOLOGIA Y FISICA EN HUSSERL, WEYL Y NEELAMKAVIL: MATERIA-CAMPO BASADO EN EXTENSIÓN-CAMBIO Castillo Ochoa, Ruth Transferencias Interculturales e Históricas de la Europa Medieval Mediterránea RESUMEN La historia de la terminología científica posibilita dar cuenta de 'cambios lingüísticos' o contingencia de términos en Ciencia. La Fenomenología de Husserl resulta un marco filosófico completo para elucidar significados en terminología científica enfatizando el carácter a priori de conceptos fundacionales, su aspecto contingente (lenguaje), intersubjetividad, sujeto transcendental y epojé. En tal sentido, soportar las (...) nociones fundacionales en física bajo las categorías universales Extensión-Cambio de Neelamkavil contribuye al ideal husserliano. Aún no se llega a una imagen adecuada de las intricadas relaciones entre Filosofía y Ciencia. Sin embargo, los hallazgos científicos de Moser-Britt (2014) soportan posiciones kantianas y husserlianas en torno a los términos a priori que fundamentan las teorías físicas. Como consecuencia, los resultados han despertado el interés de filósofos y científicos hacia las ideas husserlianas en tanto terminología lingüística y comprensión aprioricista del mundo. De esta forma, dentro del estado actual del arte, P. Berghofer y H. Wiltsche (2018) abordan el rol de fenomenología en Filosofía de la Física; mientras J. Drummond (2019) en "Husserl: German Perspectives" analiza el rol de la fenomenología en Ciencia. R. Neelamkavil (2018) da cuenta de un nuevo conjunto de categorías en física que comulgan con las ideas de Husserl. La comprensión de los términos Masa y Campo en física, se aborda el estudio de H. Grelland "Husserl, Einstein y Weyl and Concepts of Space, Time and Space-Time" y H. Weyl, "Space, Matter and Time". Un análisis metalingüísitico entre términos científicos y fenomenológicos no se ha realizado aún. La intención de la propuesta es abordar este punto ciego. -/- PALABRAS CLAVE Extensión, Cambio, Masa, Campo, Esencia . (shrink)

С тех пор как был сформулирован новый способ прочтения Платона, осно- ванный на «неписаном учении», он стал предметом споров. Однако свидетель- ства его существования неоспоримы. Выражение Платона «неписаное учение» было использовано Аристотелем в «Физике», а описание этого учения можно найти как у Аристотеля, так и у других классических мыслителей. Есть три ключевых момента, имеющих решающее значение для «неписаного учения» Платона, т. е. его устных лекций, прочитанных в Академии, — это, во-первых, учение о принципах, т. е. о Едином и неопределенной Двоице, (...) во-вторых, тезис о геометрическом построении мира и, в-третьих, учение об идеальных числах. Эти числа упоминаются как в прямой, так и в косвенной традиции. Полемика по вопросу о «неписаном учении» возникла в немецких академических кругах, где интенсивное изучение Платона имеет давнюю и хорошо развитую тради- цию. В англосаксонском мире эта дискуссия, по-видимому, не была хорошо принята и иногда даже вызывала отвержение (особенно в кругу Г. Черниса и его последователей). Однако из этого, конечно, нельзя сделать вывод о том, что исследования, опирающиеся на «неписаное учение» Платона, не появи- лись в англоязычном мире, в котором также искали новые пути понимания смысла его философии. Сначала мы оценим различные прочтения, а также их аргументы относительно важности «неписаного учения» для реконструкции философии Платона, а затем аргументируем свою позицию в этих дискуссиях. (shrink)

Nemali broj interpretatora Platonove Države smatra kako Sokratova argumentacija protiv Trasimaha u prvoj knjizi Države nije zadovoljavajuća, valjana i uverljiva. U ovom radu autorka nastoji da pokaže u čemu leže smisao, snaga i validnost Sokratovih argumenata protiv imoralističkog stanovišta o prirodi pravednosti. Njegovi argumenti nemaju samo elenktičku, pobijajuću vrednost, nego nam daju i uvid u neka načelna pitanja, poput prirode umeća, pleoneksije, funkcije, vrline, eudajmonije, te pružaju putokaz u kojem pravcu će se kretati dalja rasprava u Državi.

Plato was the first philosopher who gave an account for the highly controversial claim that both genders are principally equal in respect to their talents and abilities. Consequently, one may advocate the thesis that in Plato’s view, the gender differences are rather the outcomes of social, cultural and political influences, than of natural factors. The aim of this paper is to elucidate the meaning and validity of Plato’s arguments for the gender equality in the Republic, which will be supplemented with (...) some important remarks on this same subject-matter from the Laws, in order to find out what social and political implications they have. In doing this, I will argue against some interpretations of prominent Plato scholars who criticize or reject his account of the social role that women should have in Plato’s ideal city. Additionally, I will discuss the claim, advocated by George Vlastos, that Plato is a feminist in a modern sense of the term. (shrink)

This paper investigates the semantics of implicit comparatives (Alice is tall compared to Bob) and its connections to the semantics of explicit comparatives (Alice is taller than Bob) and sentences with adjectives in plain positive form (Alice is tall). We consider evidence from two experiments that tested judgments about these three kinds of sentence, and provide a semantics for implicit comparatives from the perspective of degree semantics.

Browne 1 (this issue ) argues that what may appear to be a benevolent practice-disclosing the sex of a fetus to expecting parents who wish to know-is in fact an epistemically problematic and, as a result, ethically questionable medical practice. Browne worries that not only will the disclosure of fetal sex encourage sex-selective abortions (an issue we will not take up here), but also that it will convey a misleading and pernicious message about the relationship between sex and gender. More (...) specifically, she contends that the practice of disclosure is problematic because (1) it purports to establish the gender of the developing baby based on information about the baby's sex, whereas this is not a warranted inference because while sex is determined by biological factors, gender is determined by social factors and (2) it conflates (biological) sex with (social) gender or encourages such conflation or reduction and thereby promotes 'essentialistic' thinking about gender that is closely linked to sexism and social injustice. If (1) is true, then disclosing fetal sex amounts to misinforming or misleading prospective parents-and since misinforming patients is wrong, the act of disclosing is also wrong. However, beyond the wrongs of misinforming patients, the practice also perpetuates the harms associated with a rigidly gendered society through endorsing the message in (2), thus lending the authority of the medical profession to the gender-essentialist ideas that have underpinned, and continue to drive, sexism and social injustice. This analysis leads Browne to recommend that clinicians be prohibited from informing parents about the sex of their developing fetus. -/- We agree with Browne that gender essentialism-the notion that 'femaleness' and 'maleness' carve out distinct natural classes with innate, immutable properties-is not only a false metaphysical thesis, but also a pernicious idea insofar as the sexist attitudes it fosters motivate policies that systematically violate the human rights of women, as well as those of the LGBTQ community. However, we do not think that the disclosure of fetal sex misinforms prospective parents about the gender of their baby, nor do we believe that such disclosure presupposes or promotes gender essentialism properly understood. (shrink)

The Lewis-Sider argument from vagueness is one of the most powerful objections against restricted composition. Many have resisted the argument by rejecting its key premise, namely that existence is not vague. In this paper, I argue that this strategy is ineffective as a response to vagueness-based objections against restricted composition. To that end, I formulate a new argument against restricted composition: the argument from determinate vagueness. Unlike the Lewis-Sider argument, my argument doesn’t require accepting that existence is not vague, but (...) only that it is not vague in a specific way, which, I argue, is entailed by restricted composition. I show that the rejection of this species of vague existence follows from assumptions even friends of vague existence should be happy to accept. (shrink)

SUMARIO 1. ¿Cómo pensamos sobre el pensamiento educativo? Luces y sombras. 2. El sentir moral-racional. 3. Pensar para hacer, que no hacer sin comprender. 4. Bibliografía._______________________________________________________________________________________ _____________________________________________ HOW TO CITE: Castillo, P. (2024). El buen pensar, sentir y hacer. La formación moral-racional del profesorado en tiempos de rendimiento acelerado. En J. L. Fuentes, C. Fernández-Salinero, J. Ahedo Ruiz (Coords.), Avances sobre la pedagogía actual. Propuestas de educación cívica y educación del carácter (pp. 325-328). Dykinson.

SYMMETRY IN PHYSICS: FROM PROPORTION AND HARMONY TO THE TERM OF METALENGUAJE -/- Ruth Castillo Universidad Central de Venezuela -/- The revolutionary changes in physics require a careful exploration of the way in which concepts depend on the theoretical structure in which they are immerse. A historical reconstruction allows us to show how the notion of symmetry evolves from the definition as proportion and harmony to its consideration within the language of contemporary physics, as a linguistic meta-theoretical requirement in (...) physical theories. In contemporary terms, symmetry is a fundamental category of research to which the usual categories of the natural sciences can be reduce in: space, time, causality, interaction, matter, strength, etc ... Thus, symmetry is a concept with different meanings: heuristically symmetric models inspire scientists in the search for solutions to different problems. Methodologically, symmetric structures are use to make theories, laws with invariant properties. A description of nature in terms of symmetric structures and symmetry ruptures seems to be the proper way to describe the complexity of reality. (shrink)

Зборници Историја српске филозофије. Прилози истраживању представљају главни резултат рада на пројекту „Историја српске филозофије“ (евиденциони број 179064) који од 2011. године подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Пројекат, чији је носилац Филозофски факултет Универзитета у Београду, успешно се реализује у сарадњи са готово десет научно-истраживачких институција широм земље, укључујући и Аутономну Покрајину Косово и Метохија. Иако је првобитно планирано да пројекат траје само четири године, он се тренутно налази у десетој години постојања, а уз то је (...) и проширен већим бројем млађих колега доктораната. Од нарочитог значаја јесте то што радове за Историју српске филозофије. Прилози истраживању не достављају само чланови пројекта, већ и други професори, сарадници, истраживачи, како из Србије, тако и из других земаља: Русије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе. На тај начин, пројекат полако, али сигурно, задобија међународни значај. Аутори радова у зборницима Историја српске филозофије. Прилози истраживању бирали су теме у складу са властитим интересовањима, као и у договору са руководиоцем и осталим сарадницима пројекта. Премда је рад на истраживању српске филозофије још увек пионирског карактера, сарадници пројекта су дошли до сасвим нових открића, попут средњевековних, српских преписа старословенске прераде расправе Теодора Раитуског. Ваља напоменути да су сарадници пројекта „Историја српске филозофије“ објавили и већи број чланака у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, низ монографских научних студија, те остварили учешћа на више значајних међународних и националних научних скупова. Будући да су аутори ових публикација истакнути професори, универзитетски радници и интелектуалци запослени у научним институцијама широм земље (Београд, Косовска Митровица, Нови Сад, итд), омогућена је садржинска разноврсност публикованих текстова у којима се разматрају дела српских мислилаца из најразличитијих позиција и перспектива. За известан број радова у зборнику може се рећи да су интердисциплинарног карактера. Предмет истраживања пројекта јесте историја српске филозофије, односно критичко и теоријско разматрање развоја филозофских идеја, институција, рукописа и часописа у српској култури, почевши од средњег века па до данас. Нит водиља у истраживању српске филозофске баштине јесте уверење да постоји континуитет и идентитет српске филозофије, који се формирао у плодном дијалогу са страним, углавном европским узорима, идејама и мислиоцима. Истражујући однос између српске и других филозофија настојимо да расветлимо у којој мери и на који начин су страни филозофски писци утицали на радове домаћих аутора у оном историјском периоду у којем су настајали. Тако ће се утврдити у којој мери су њихова дела само рецептивног карактера, а у којој имају и оригиналан печат. Српска филозофија се од почетка развијала под страним утицајима, прво византијске филозофије, а потом у модерно и савремено доба под утицајем западноевропских и руских водећих праваца у филозофији. О овим сложеним односима критички и систематски се расправљало у већем броју студија у сва четири тома зборника посвећених српској филозофији и њеној историји. Српски филозофски писци не могу се издвојено посматрати од својих чланака, књига или превода. Исто тако је њихов рад неодвојив од њихове педагошке и политичке активности. Истраживање сарадника на пројекту стога је усмерено на критичко преиспитивање целине рада српских филозофа, где се у средишту налазе њихови филозофски текстови. Српска филозофија је интегрални део српске културе, те је нераскидиво повезана како са природним наукама, тако и са другим областима духовног стваралаштва као што су књижевност, теологија и уметности. Стога је значајно проучавање односа филозофије и других дисциплина, уочавањем њихових сличности и разлика, као и указивањем на то шта је у одређеним творевинама људског духа специфично филозофског карактера. За српску филозофску мисао карактеристично је и то што она често, нарочито у прошлости, није излагана у облику филозофских студија и расправа, већ је артикулисана у другим, књижевним жанровима, као што су средњовековна житија светаца или у модерно доба писма, дијалози или шире схваћени есеји. Исто тако потребно је показати како су у српској академској заједници неговане основне филозофске дисциплине (метафизика, онтологија, логика, епистемологија, филозофија језика, филозофија природе, етика, естетика, филозофија психологије, политичка филозофија, филозофија права и друге). При томе je један од задатака био да се процени колики је допринос наших филозофа поменутим дисциплинама. У периоду 2011–2019. сарадници пројекта ,,Историја српске филозофије’’ спровели су истраживања која нам пружају знатно дубљи, прегледнији увид у српску филозофију, најзначајније периоде у њеном развоју, писце и њихова дела, формирање и развој одређених филозофских дисциплина, као и њихов однос према наукама и другим областима стваралаштва. Показано је на који начин се артикулише однос српске филозофије према другим европским филозофијама, и то, како у погледу рецепције, тако и у погледу узајамних утицаја и сучељавања. Пошто је израда библиографија услов без ког озбиљно истраживање у хуманистичким наукама не може ни започети, неки од резултата овог пројекта јесу библиографије о српским филозофима и њиховим делима, о српској филозофској периодици, као и настави филозофије у југословенским земљама. Филозофија је камен-темељац природних и хуманистичких наука, те стваралаштва уопште. Она спада у суштински моменат опште образованости, како светске, тако и националне културе. Ниједна национална култура не може се целовито и темељно изучити уколико се из тог истраживања изостави њена филозофска традиција. У том смислу је потреба за изучавањем српске филозофске баштине од изузетног значаја за наше саморазумевање. Постоји читав низ делимично или потпуно неистражених тема и области, неутврђених чињеница, полусачуваних или готово нечитких рукописа које тек треба истражити, критички размотрити и систематизовати. Најцеловитију студију под називом Развитак филозофије у Срба (1804–1944) објавио је Андрија Стојковић 1972. године. Ово значајно дело је, међутим, не посматра српску филозофију у целини од њених средњовековних почетака. Године 1978. Бранко Павловић је покренуо први пројекат о српској филозофији на Институту за филозофију Филозофског факултета у Београду, који, на жалост, није заживео. Почетак српске филозофије везује се за преводе, коментаре и рецепцију византијске филозофије. У сва четири тома зборника налазе се текстови посвећени управо овим темама, а то су: формирање српске филозофске терминологије, рецепција старогрчке и модерне европске филозофије код српских писаца, однос филозофије и књижевности, као и однос филозофије и теолошке мисли у делима српских аутора. После губитка независне државе, српска филозофија се развијала под руским и немачким утицајима. Најзначајнији српски мислиоци XVIII века су Руђер Бошковић (1711–1787), Дубровчанин, српско-италијанског порекла, као и Доситеј Обрадовић (?–1811). Различити аспекти њихових дела били су предмет критичког разматрања у огледима публикованим у сва четири тома зборника. Српској филозофији XIX и XX века био је посвећен највећи број радова сарадника на пројекту. Које су то филозофске идеје у књижевном тексту, како се у њему манифестују, те може ли се реконструисати филозофско становиште једног књижевника јесу питања којима су се бавили радови објављени у свим до сада публикованим томовима зборника. Предмет њиховог преиспитивања биле су, између осталог, филозофске идеје и рефлексије у књижевним делима Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Лазе Костића (1841–1910) или Станислава Винавера (1891–1955), итд. Сарадници пројекта бавили су се и српском, академском филозофијом у XIX и XX веку: хегелијанцем Димитријем Матићем (1821–1884), оригиналном концепцијом еволуције Божидара Кнежевића (1862–1905), а затим и једним од најзначајнијих српских филозофа Браниславом Петронијевићем (1875–1954). Када је реч о првој половини XX века, нарочита пажња посвећена је феноменолошком покрету у Србији: часопису Philosophia и рефлексијама Загорке Мићић (1903–1982). Такође, водеће идеје српске политичке филозофије, идеолошки сукоби на линији левица-десница биле су истражене. Делом једног од најутицајнијих српских филозофа, академика Михаила Марковића (1923–2010), бавило се више сарадника овог пројекта. Такође, истраживана су дела Ксеније Атанасијевић (1894–1981), Бранка Павловића (1934–1985), те рецепција античке филозофије у делима Анице Савић-Ребац (1892–1953). Спроведена истраживања показала су, између осталог, на који начин је српска филозофија интегрисана у европску и светску историју филозофије. Рад на истраживању наше филозофске прошлости и критичком оцењивању садашњости није само од историјског значаја. Наши средњовековни писци су активно учествовали у конституисању византијске образовне парадигме. Српски научник и филозоф светског гласа, српско-италијанског порекла, Дубровчанин, Руђер Бошковић (1711–1787) снажно је утицао на развој западноевропске науке. Да је наша савремена филозофија такође постигла завидне резултате, чији значај превазилази националне оквире, понајбоље сведоче појаве изабраних дела наших најистакнутијих мислилаца, почевши од Бранислава Петронијевића (1875–1954), преко Михаила Марковића (1923–2010), Љубомира Тадића (1925–2013), Михаила Ђурића (1925–2011), Светозара Стојановића (1931–2010), Александра Крона (1937–2000). Неопходно је да се укратко осврнемо и на садржину претходна три објављена тома Историје српске филозофије. Прилози истраживању, како би се стекао увид у то које су посебне теме, филозофи и њихова дела били предмет критичког преиспитивања наших аутора. У публикованим зборниима готово да нема краћих рада, већ у њима доминирају огледи и студије. Студије првог тома проучавају филозофске идеје у широком историјском раздобљу почевши од оснивања српске државе и почетака филозофије код Срба, све до филозофа и мислилаца двадесетог века. У овом тому, аутори су се, између осталог, бавили средњовековном српском логиком, онтолошким основама филозофије природе и савременом рецепцијом методолошких идеја Руђера Бошковића (1711–1787) којем су посвећена два прилога, идејама и правцима просветитељства у делима Доситеја Обрадовића (1744–1811), потом економским идејама идејама Светозара Марковића (1846–1875) које су по први пут на системски начин истраживане, Слободана Јовановића (1869–1958) Владимира Дворниковића (1888–1956), Михаила Марковића (1923–2010). Теме проучавања су били: рано раздобље у филозофији Душана Недељковића (1899–1984) естетичка позиција Милана Ранковића (1932–2012), као и рецепција Спинозиног појма супстанције код Радмиле Шајковић (1924–2016). Две студије посвећене су Јустину Поповићу (1894–1979), од којих се у једној расправљало о односу Јустина Поповића, руских религијских филозофа и Канта. Други том је подељен у следеће тематске целине: Српска филозофија у XVIII, XIX и првој половини XX века, Српска филозофија и филозофска терминологија у словенском контексту, Српска филозофија од друге половине XIX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике. У њему је било речи о рецепцији дела Лазе Костића (1841–1910) у српској естетици, о научној метафизици Бранислава Петронијевића (1875–1954), затим о филозофским и књижевним аспектима мистичке еротологије Анице Савић-Ребац (1892–1953), те о доприносу Милоша Н. Ђурића (1892–1967) стварању српске филозофске терминологије. Публиковани су и радови о песнику-филозофу Бранку Миљковићу (1934–1961), естетичару Мирку Зуровцу (1941-) и недавно преминулом филозофу Милету Савићу (1957– 2015). Аутори зборника проучавали су српске мислиоце од осамнаестог века па до данас. Други део књиге посвећен је, између осталог, српској филозофској терминологији у ширем, словенском контексту. Објављени су и прилози о Миливоју Јовановићу (1869–1942), Јустину Поповићу (1894–1979), у којем је по први пут публикована преписка између Григорија Флоровског и Јустина Поповића, о хетеро-онтолошком заснивању естетике Милана Дамњановића (1924–1994), као и о филозофском становишту Радивоја Керовића (1961–). У овом броју уведена је посебна рубрика посвећена библиографијама српске филозофске периодике или пак дела филозофских аутора, чији је аутор Добрило Аранитовић. У другом тому публикована је библиографија часописа: Архив за философију, педагогију и друштвене науке, покренутог 1898. године, а који су уређивали Миливоје Јовановић и Стеван Окановић. Трећи том, подељен у четири тематске целине: О српској филозофији, књижевности и естетици, Српска филозофија од средњег века до XVIII и XIX века, Српска филозофија прве половине XX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике, захватио је широко историјско раздобље: студије о преводу збирке дела Дионисија Ареопагите Инока Исаије (XIV век), о Доситејевом (1744–1811) телеолошком доказу постојања Бога, о делу Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Божидара Кнежевића (1862–1954), Светомира Ристића (1886–1971), Николе Милошевића (1929–2007), Светозара Стојановића (1931–2010), Јована Аранђеловића (1935-), Николе Грахека (1949–2003). Било је речи и о филозофији природних наука Симе Марковића (1888–1939), као и о заснивању филозофије смисла у делу Богдана Шешића (1909–1999). Теме којима се аутори прилога у претходна три тома баве укључују и улогу Естетичког друштва Србије у развоју естетике у српској филозофији, појам и лик филозофије Срба у Републици Српској, затим потребу утемељења филозофије медија у културном амбијенту Републике Србије, књижевно-историјско заснивање српске националне литературе, естетичку мисао босанскохерцеговачких Срба, као и филозофске аспекте косовског мита и предања. Четврти том Историје српске филозофије. Прилози истраживању такође је подељен у четири тематске целине: Српски мислиоци XIX и XX века, Српска филозофија у националном, европском и медијском контексту, Библиографије српских филозофа и Сећања. И у овом тому прилога за проучавање српске филозофије садржани су тематски врло разнородни текстови почевши од оних који разматрају рефлексије најзначајнијих српских филозофа преко радова што се баве поетском и уопште уметничком артикулацијом филозофских идеја све до текстова који истражују однос филозофије и природно-научних дисциплина. Такође се расправило и о српској, религијској филозофији, о ауторима и темама из српске филозофије историје, политике као и о филозофији медија коју је код нас утемељила Дивна Вуксановић. Немали број радова посвећен је најзначајнијим српским филозофима XIX и XX века. Акрибичан текст о Божидару Кнежевићу, аутора Бориса Милосављевића, представља предложак за неку будућу монографију о најоригиналнијом српском филозофу. Милосављевићев текст спаја Кнежевићев живот, политичка уверења са његовим најзначајнијим делима и њиховом критичком рецепцијом. Рад о Загорки Мицић (1903–1982), хрватског филозофа Жељка Павића, показује да се њен филозофски допринос састоји у наглашавању етичких аспеката Хусерлове феноменологије. Феноменологија је утицала и на српску естетику, те Уна Поповић у системски промишљеном тексту открива разлоге зашто и на које начине је феноменологија утицала на формирање естетичких становишта српских филозофа. Три текстa су посвећена значајним, савременим српским филозофима попут Гаје Петровића (1927–1993), Светозара Стојановића (1931–2010) и Николе Грахека (1949–2003). Критички разматрајући основне ставове Гаје Петровића (1927–1993), Мирко Аћимовић не узима у обзир само Петровићев уџбеник Логике, него и његове постхумне радове који се баве историјом логике. У студији о Светозару Стојановићу (1931–2010) Јовица Тркуља се залаже за критичко преиспитивање Стојановићеве теоријске и политичке еволуције. У тексту о одређењу бола у филозофији бола Николе Грахека (1949–2003), Мирослава Трајковски разликује појмове „болно осећање“ и „болност“, те испитује могућност да се Грахекова теза о болу као паралелном нервном механизму прецизира помоћу феноменолошке анализе свести коју даје Франц Брентано. Илија Марић и Ирина Деретић своје радове посвећују српској рецепцији античке филозофије. Илија Марић проучава Недељковићеву (1899–1984) књигу о Хераклиту објављену 1924. за коју је А. Маркези превела све Ефежанинове аутентичне фрагменте. У рукопису другог издања, које до сада није објављено, Недељковић је унео низ промена и проширења. Поређењем објављене књиге и рукописа Марић открива Недељковићеву филозофску еволуцију од хераклитовца до дијалектичког материјалисте. У раду о Ксенији Атанасијевић (1894–1981), Ирина Деретић проучава њене радове о Епикуру, укључујући и француску књигу L’atomisme d’Épicure [Епикуров атомизам], настојећи да критички преиспита како веродостојност и актуелност интерпретације Епикура Ксеније Атанасијећ, тако и само Епикурово учење о миними и његову теорију о задовољству. С правом полазећи од тога да је потребно “предузети редефинисање просвјетитељски и позитивистички схваћеног „рационалног” знања, наиме треба признати епистемички статус не само исказима науке (тј. научне рационалности) него и изразима религиозног искуства, умјетничког искуства, па дакако и изразима искуства „народног духа” – Богољуб Шијаковић истражује етички смисао српских народних пословица у тексту „Мудрост у контексту: пословице и филозофије“. Исто тако, изрази песничког искуства имају филозофски смисао и значај. У огледу Загонетка и тајна: Лаза Костић и Бранко Миљковић око Хераклитове ватре, Богољуб Шијаковић тражи споне између два велика српска песника Лазе Костића (1841–1910) и Бранка Миљковића (1934–1961), при чему се обојица „окрећу“ Хераклитовој ватри, настојећи да одговоре на питање о томе да ли наука, филозофија, уметност и вера имају неко дубље јединство. Присуством филозофског у поезији бави се и Срђан Дамјановић у раду под називом Филозофски песимизам у поезији Симе Пандуровића (1883–1960), који, полазећи од промишљања Исидоре Секулић (1883–1960), Јована Скерлића (1877–1914) и Ксеније Атанасијевић (1894–1981) о Пандуровићевом поетском песимизму, тематизује разлику у типологији песимизма коју је уочио Јован Деретић (1934–2002). Два текста разматрају светосавље и то из различитих перспектива. Миленко Бодин проучава светосавље као специфично српски духовни образац мишљења у ширем контексту источно-хришћанског наслеђа европског културног миљеа филозофије. Владимир Цветковић преиспитује религијску филозофију Јустина Поповића (1894–1979) и Николаја Велимировића (1883–1956) нарочито у контексту њихове критике европског хуманизма, рационализма и индивидуализма, користећи се идејама руске религијске ренесансе, а пре свих идејама Свечовека, односно Богочовека, целовитог сазнања и саборности. Односом филозофије и природних наука баве се три текста у овом тому зборника. У тексту Математичка феноменологија Михаила Петровића (1868–1943), Горан Рујевић истражује основе разумевања математике у пројекту Петровићеве математичке феноменологије, из којег ће се показати да је веома близак логицизму, али да садржи и специфичне конвенционалистичке елементе. У раду Филозофске идеје Косте Стојановића (1867–1921), Александар Кандић разматра филозофске садржаје у његовим списима и Стојановићеву тезу о јединству наука и научних дисциплина, утемељену на метафизичком ставу о јединству стварности. Милош Миловановић истражује феноменологију Михаила Петровића (1868–1943) и његове спектре. Неки радови зборника посвећени су разматрању односа филозофије историје и политике, као и политичког ангажмана. Јован Аранђеловић, полазећи од хегелијанске разлике између разума и ума, те Хегелове филозофије историје, формира властите погледе о томе како се треба односити према кризном времену у коме живимо. Стојан Шљука показује значај активног ангажмана интелектуалне елите у српским државотворним настојањима. Часлав Копривица проучава оне моменте који заузимају најистакнутије место у делима недавно преминулог српског филозофа Александра Никитовића (1967–2016). Богомир Ђукић истражује филозофију историје савременог српског филозофа Ристе Тубића (1933–2018) у контексту историје српске филозофије. Иако у оваквом свету у ери владавине медијске културе питање слободе (имагинације) делује као пуко техничко-технолошко, Дивна Вуксановић, утемељивачица дисциплине филозофија медија у нашем академском систему, како је и напред наведено, покушала је да одговори на питање ,,да ли је савремена комуникациона технологија у стању да мења светове уметности и (медијске) културе (па тако и саму стварност), и ако јесте – на које то начине чини’’, а Јован Буковала је, настојећи да у нашем истраживачком дискурсу нагласи значај филозофије позоришта, која спаја филозофију и театрологију, преиспитивао улогу филозофије у позоришту анализирајући капитална дела Хане Арент Живот духа и Предавања о Кантовој политичкој филозофији, захваљујући томе што је ауторка ослонац нашла управо у утемељивачима филозофије позоришта – филозофима: Платону, Августину, Гетеу, Хегелу и Ничеу, док се Доброслав Смиљанић, на примеру Коларчеве задужбине, бавио дисолуцијом и етичким императивом јединства људског знања. У трећој целини Бибиографије српских филозофа, наш реномирани библиограф Добрило Аранитовић представио нам је био-библиографију Драгана М. Јеремића (1925–1986), једног од најзначајнијих српских естетичара. Аранитовић је, у свом препознатљивом стилу, дао комплетан преглед целокупне грађе овог покојног редовног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду на предметима Еестетика и Социологија уметности, али и истакнутог књижевног критичара. На жалост, у протеклих пар година смо остали без својих највећих филозофа. Стога је четврта целина, под називом Сећања, посвећена управо њима, јер су обележили наше време и српску филозофију уопште. Oдласком професора Филозофског факултета, Универзитета у Београду професорке теорије сазнања Светлане Књазев Адамовић (1931–2016), класичне филолошкиње Љиљане Црепајац (1931–2018), логичара Косте Дошена (1954–2017), социолошкиње и антрополошкиње Загорке Голубовић (1930–2019), естетичара Александра Зистакиса (1961–2019), остао нам је немерљив губитак. Напустили су нас, такође, и професори овог факултеа и универзитета који су свој рад посветили историји филозофије: Симо Елаковић (1940–2016), Слободан Жуњић (1949–2019) и Иван Вуковић (1970–2017). Према томе, имајући у виду основне тематско-проблемске целине, као што су филозофски писци, филозофска дела и часописи писани на српском језику, однос српске и других филозофија, израда библиографија српске филозофске литературе, филозофски рукописи писани у српској варијанти старословенског језика или пак књиге српских филозофа писаних на страним језицима, филозофске дисциплине и њихова повезаност са наукама и другим областима људског стваралаштва, историја институција попут српских универзитета и Српског филозофског друштва, очекује се да ће сарадници пројекта и у наредним годинама наставити да публикују есеје и научне радове у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, односно комплетне монографске студије у којима би се на аналитички и интердисциплинаран начин, кад год је то неопходно, бавили поменутим областима српске филозофије. Резултати ових истраживања биће представљени и на релевантним међународним и националним научним скуповима. Главни циљ рада на пројекту и даље је публиковање обимних зборника радова динамиком коју допуштају финансијски услови, чиме би се истраживање српске филозофије институционализовало у трајној форми. Овом приликом веома се захваљујемо Вишњи Кнежевић и Јовану Буковали на великој помоћи око рада на овом зборнику, укључујући архивске податке, али, пре свега, на њиховим саветима и лектури. (shrink)

Srpska recepcija grčke filozofije od Velikog rata do sredine XX veka (Anica Savić Rebac, Ksenija Atanasijević, Miloš N. Đurić).

El éxodo de más de 5,6 millones de venezolanos representa un fenómeno migratorio con múltiples facetas, cada una merecedora de atento análisis y profundización. Ante la dimensión del movimiento de millones de seres humanos, se corre el riesgo de subestimar tragedias que ocurren dentro del drama migratorio. Una de ellas, es el exilio de científicos y académicos. Bajo esta perspectiva, la investigación tiene como objetivo general mostrar la banalización frente al riesgo de pérdida de talento y avance científico de países (...) en vías de desarrollo. Tomamos como objeto de estudio el caso de la Diáspora Científica Venezolana. Se abordan de forma multidisciplinar tres ejes temáticos: 1) Causas y consecuencias de la Ciencia en Riesgo, 2) Instrumentalización de la Ciencia en Riesgo y 3) Efectividad de programas dirigidos a científicos en riesgo. El primer eje temático, está fundamentado en analizar las causas y consecuencias de la Diáspora científica venezolana, centrándonos en los estudios realizados, desde el ámbito sociológico, de Iván de la Vega, Francisco Kerdel-Vegas y Tomás Páez. El segundo eje establece, desde el marco filosófico habermasiano-marcusiano, la conveniente preservación del statu quo de la Ciencia en riesgo, a través de instrumentalización y unidimensionalidad del quehacer científico en países en vías de desarrollo por parte de programas internacionales financiados por organismos privados y gubernamentales. El tercer y último enfoque tiene como punto de partida la situación actual de la diáspora científica y la exposición de soluciones eficaces que rompan la inercia presente, enmarcando las ideas dentro de la actual crisis de la posmodernidad. Palabras Claves: diáspora venezolana, instrumentalización, ciencia, riesgo. (shrink)

The article describes a comparative analysis of research on the approaches and peculiarities of the implementation of supervision and intervision in the professional activity of teachers abroad and in Ukraine. The concept of supervision and intervision in the work of teachers in the secondary school is revealed. The use of supervision and interference in the professional activity of teachers makes it possible to effectively prevent their emotional and professional burnout. It is noted that in Ukraine, for the first time, a (...) program of psychosocial support, which includes regular supervision for teachers and school psychologists, was developed and implemented by specialists of the National University of Kyiv-Mohyla Academy with the support of UNICEF in the eastern regions of the country where the military conflict has been taking place. However, among the teachers around the country, this practice is not used because there is no system for the preparation of supervisors; most teachers are not familiar with this concept at all. Intervision in schools abroad is quite developed, it is carried out systematically, it is aimed at creating a special and safe space for professional support, exchange of experience, and information, and it prevents emotional and professional degradation. In Ukrainian schools, the intervision between colleagues is partial. Therefore, this form of work needs support and development from the school administration. Examples of the plan of work during intervision among the teachers on the basis of foreign experience are given and recommendations on conducting intervision in pedagogical collectives are offered. (shrink)

The study aims to develop a technology for designing educational materials in English for agrarian universities based on pedagogical design. The paper identifies the main problems of the existing textbooks in a foreign language for students pursuing a Bachelor’s degree at agrarian universities, formulates methodological principles for designing modern educational materials, develops the stages of the technology. The scientific novelty of the study lies in elaborating and providing a scientific substantiation for the content of the analytical, design-related, content and activity (...) related, evaluation-effective stages of the technology of designing educational materials in a foreign language for students pursuing a Bachelor’s degree at agrarian universities. As a result, the problem of designing modern educational materials in a foreign language for students pursuing a Bachelor’s degree at agrarian universities that would possess communicative significance, competence orientation and implement the full range of didactic functions was solved. (shrink)

Reconstruying historically the beginning of development scientific thought in Venezuela, particularly in Physics, allow to account imperative need to preserve academic-scientific formation of Venezuelan society in 21st century. The Venezuelan historians Rafael Balza and Yajaira Freites in their respectively studies "Modern Physics in the Caraqueña Society of the late eighteenth century: between Mathematics and technique and "The problem of knowledge between hacendados and illustrated merchants of the province of Caracas-Venezuela (1793-1810)" allow to account efforts of Agustín de la Torre to (...) insert, in Venezuelan society of 18th century, teaching , research, divulgation and application of modern physical sciences initiated in Europe, marking the beginning of development of eighteenth-century Venezuelan technical and scientific thought. It should be noted that historical study of Agustín de la Torre is a complicated due to scarce documentation and cultural complexity of eighteenth-century Venezuela. The contribution of study is to account for risk of loss of Science in Venezuela in XXI century, through historical reconstruction around of Agustín de la Torre and his countless and tireless efforts to develop the study and application of physics experimental in Venezuela. The scope of this research is framed in the need to show the importance in the preservation of scientific talent. Studying the efforts in eighteenth-century Venezuela allows this. The historical study around Agustín de la Torre gives an account of the origin in the studies of physics and the complex situation within the scientific and social context to develop Science in Venezuela. (shrink)

En las actividades ordinarias de nuestra vida cotidiana encontramos nuestros actos de percepción confrontados por las cosas materiales. A ellos ─actos de percepción─ les atribuimos una existencia "real" asumiéndolos de tal manera que los sumergimos y transfundimos, de forma múltiple e indefinida, dentro del entorno de realidades análogas que se unen para formar un único mundo al que yo, con mi propio cuerpo, pertenezco. Ahora bien sí frente a la cotidianidad descrita anteriormente asumimos una actitud escéptica acerca de lo que (...) es “real” en el mundo,nos descubriremos haciendo una reflexión filosófica. Bajo esta deliberación encontramos que, por ejemplo, la cualidad "verde", tiene existencia por medio de la sensación "verde"asociada a un objeto dado por la percepción, lo que nos lleva a pensar que no tiene sentido vincularla sensación como cosa en sí misma a cosas materiales existentes en sí mismos , esto nos lleva a pensar que las cualidades de los sentidostienen carácter subjetivo.A pesar de esta reflexión es conveniente acotar que esta subjetividad no interesaa las ciencias exactas ya que éstas procuran lo objetivo. -/- Desde este punto de vista,encontramos dentro de los estudios de Galileo Galilei el principio que subyace al método matemáticoconstructivo de nuestra física moderna ; de esta manera, y bajo este principio,los colores ─ por ejemplo “verde”─ son solo vibraciones en un medio repudiando de esta forma el carácter subjetivo a la vez que se mantiene la objetividad. Sin embargo, dentro del campo de la filosofía el idealismo transcendental de Kant marca un cambio de paradigma en relación a lo anterior. Kant sostiene que no solamente las cualidades de los sentidos tienen carácter subjetivo, sino que espacio y tiempo, conceptos fundacionales dentro de la física, no tienen significación absoluta; en otras palabras, espacio y tiempo son formas de nuestra percepción . Para Kant aquello que sustenta nuestra percepción y aquello que sustenta el conocimiento matemático aplicado a la experiencia son lo mismo: intuiciones puras a priori del espacio y el tiempo. De esta manera, y bajo esta perspectiva, sólo la teoría de la relatividad deja muyen claro que las dos esencias: espacio y tiempo, como formas de la intuición en términos kantianos, no tienen lugar en el mundo construido por la física matemática concebida por Galileo . -/- Según esto, los colores no son siquiera vibraciones en un medio sino simplemente una serie de valores de funciones matemáticas en las que se producen cuatro parámetros independientes que corresponden a las tres dimensiones del espacio y la del tiempo, expresado como principio general esto significa que el mundo real y cada uno de sus constituyentes con sus características sólo pueden ser, en términos husserlianos, objetos intencionales de actos de conciencia . En otras palabras: los datos inmediatos que recibo son las experiencias de la conciencia. Esto nos permite afirmar que la sensación de un objeto está presente de una forma físicamente real para mí con quien esa sensación se relaciona. Esto es lo que Brentano llama objeto intencional ;es así como al percibir un objeto, por ejemplo: veo este “libro” mi atención está totalmente dirigida hacia él. Yo "tengo" la percepción, pero sólo cuando hago de esta percepción ─ acto libre de reflexión ─algo que "conozco" con respecto a ella ─y no sólo el “libro”─ llego precisamente a un segundo acto: objetos intencionales de actos de conciencia, que son a los que referíamos antes . -/- El objeto intencional es inmanente y lo que es inmanente es absoluto ; es exactamente lo que es en la forma en que lo tengo, y puedo reducir esto, su esencia, por los actos de reflexión . En otras palabras, es un componente real de mis experiencias; contrario a lo que sucede con el acto primario de percepción, donde el objeto es trascendental , esto es, se da en una experiencia de conciencia pero no es un componente real de la misma. Por otra parte, los objetos trascendentales tienen sólo una existencia fenoménica; son apariencias que se presentan de múltiples maneras. Ninguno de estos modos de aparición puede pretender presentar aquello que percibimos – por ejemplo el libro- tal como es en sí, además en toda percepción está involucrada la tesis de la realidad del objeto que aparece en ella; este último es, de hecho, un elemento fijo y duradero de la tesis general de la realidad del mundo . En resumen, lo que interesa ver claramente es la importancia enel dato de la conciencia como punto de partida en el que debemos situarnos si queremos comprender el significado absoluto . (shrink)

Under the approach of basic concepts analysis and historical reconstruction, the evolution in meaning and use of symmetry, from the Greek world to the modern age is recognized, classifying it under the schemes of Branding-Castellani, R. Carnap and J. Roche. In this sense, two problems are studied: 1) the existence or not of the term symmetry in antiquity and 2) the Leibnizian position in reference to the understanding of the inertial problem and its repercussions in the evolution of the notion.

The current technoscientific progress has led to a sectorization in the philosophy of science. Today the philosophy of science isn't is informal interested in studying old problems about the general characteristics of scientific practice. The interest of the philosopher of science is the study of concepts, problems and riddles of particular disciplines. Then, within this progress of philosophy of science, neuroscientific research stands out, because it invades issues traditionally addressed by the humanities, such as the nature of consciousness, action, knowledge, (...) normativity, etc. As a result, the new area of interdisciplinary study of neuroscience and philosophy arises: neurophilosophy. This emerging area applies neuroscientific concepts to traditional philosophical questions, limiting their responses to neuroscientific revelations about nervous systems. Neurophilosophy research focuses on problems related to the indirect nature of mind and brain, computational or representative analysis of brain process, relationships between psychological and neuroscientific research, adequate adaptations of physical and philosophical concepts in neuroscience and the place of cognitive functions. Now, the temporal representation of conscious experience and the types of the neural architecture to represent objects in time have aroused scientific interest. Under these interests, we focus on the studies on the temporary triadic structure of phenomenological consciousness in Dan Lloyd and Rick Grush. From Grush’s studies, the importance of Kantian ideas for cognitive neuroscience emerges, due to the active way in which Kant conceived space and time as forms of intuition, within which the mind interprets its experience. Under this perspective, the theoretical arguments of Dennett-Kinsbourne and Eagleman-Sejnowski represent winks in the direction of Kant-Husserl within the neuroscientific goal while considering that the contents provided by the mind included space, objects and perception of causal relationships. Then, theories of cognitive neuroscience are beginning to suggest that these elements are also, as Kant argued, interpretative elaborations provided by mind / brain, and not only content received from outside. In other words, current cognitive neuroscientific theories try to pass from its Humean phase to a Kantian phase. So, the challenge has been to explain that these elements are provided by the mind and the world itself, and how they have the content they have come from. These are lacking in current studies. Filling this gap helps to involve the analysis of the scientist’s experience in his theoretical attitude. In this sense, an investigation under the Kantian-Husserlian approach that involves pure intuitions a priori with the experience of the scientific and neuroscientific concepts represents a ground-breaking. At present, a neurophilosophical study about this does not exist. In this sense, one feasible proposal for research would be based on the application of neuroscientific results of Moser-Britt to philosophical problems of foundational notions in relativistic physics: space, time, space-time, field, etc., under the Kantian-Husserlian approach, which allows to demonstrate the multidisciplinary link between neurophilosophy and physics. This represents a ground-breaking area in current interests in scientific research, with a positive impact in the field of neuroscience, and contributing to the study of abstraction emphasizing the importance of Kant’s Copernican turn and Husserl’s phenomenological ideas in the construction of physical theories. -/- . (shrink)

El exilio de académicos y científicos venezolanos, representa un desastre para una colectividad emergente y joven dentro del país. La desatención a la comunidad académica venezolana en el exilio, puede llevar a una desconexión, pérdida y aislamiento de la Ciencia venezolana ─formada antes y durante los primeros años del periodo totalitario─ dentro del contexto nacional e internacional. Actualmente los intentos por mantener la cohesión de la comunidad académica venezolana en el exilio están fragmentados y desvinculados entre sí, lo que se (...) traduce en desaprovechamiento de las distinta iniciativas y perjuicio a la población académica-científica. No existe una adecuada organización que permita cohesionar a los académicos y científicos venezolanos en riesgo. Esta desorganización conlleva la “no integración” del talento venezolano académico-científico en programas internacionales en países de acogida. Y digo “académica” y no “científica”, porque la mayoría de programas e iniciativas internacionales están dirigidas solo ciencias exactas dejando de lado las ciencias humanísticas. Sin embargo, son las investigaciones humanísticas las que muestran el devenir de científicos exiliados. En los países que han sufrido regímenes totalitarios, guerras y/o situaciones de conflicto, el desvanecimiento de la investigación y acción humanística representa uno de los primeros objetivos. Es por esto, que he querido usar el término “Academia” en lugar de “Ciencia” ya que la primera acepción tiene un mayor radio de inclusión, evitándose posibles disertaciones positivistas y neopositivistas —desde el ámbito filosófico—en torno a lo que entendemos o categorizamos por “Ciencia. (shrink)

For Tarski talk about the truth in a language, and not generate contradictions, it requires doing it from a different language with greater expressive power: the metalanguage. So, a metalanguage is a language that is used to talk about another language. In scientific language this distinction is very important. In physics, the notion of symmetry is shown through the language used within physical theories. In this way, through algebraic language ─automorphism─ we shown the symmetry ─invariancia, order, equilibrium─ finding (within the (...) language of these theories) the use of the notion sometimes as a principle and sometimes as argument. The distinction in use of the notion of symmetry, on the part of physics, allows us to glimpse symmetry as a term of the metalanguage. Through a brief historical reconstruction ─from the Greeks to present time─ we show the notion of symmetry as a metalanguage term distinguishing the use ─principle and argument─ that physics makes of the concept. Keywords: symmetry, automorphism, principle, argument. (shrink)

The notion of space is one of the most discussed within classical physics concepts. The works of Copernicus and Galileo, as well as Gassendi´s ideas led to Newton to regard it as substance. This conception of space, allows the notion of symmetry is present in an indirect or implied, within the laws of physics, formed through the notions of equivalence and balance. The aim of this study is to identify the symmetry, through such notions, under the study of indistinction between (...) the repose state and the state of uniform translational movement known as the law of inertia. The philosophical approach is framed in the link between these notions and the problem of indistinguishability between states of different movement. We will discuss first the conception of space Telesio and Gassendi that led Newton to his absolutist conception of space. The conception of space and its relationship with Newton symmetry is the second part of our work. As a third part present linking of the Newtonian space with notions of balance, symmetry and equivalence. Subsequently they give our conclusions. (shrink)

INTRODUCTION. Today's fervent scientific and technological development needs to be governed by human values. Pedagogical and transhumanist discourses respond jointly to this purpose, in the face of a society that is in danger of both the abuse of progress and the renunciation of it. However, among the challenges of transhumanism are the possibilities of changing the most genuine condition of humanity. The deepest longings and the most important achievements require a controversial act of discernment present in every corner of current (...) education. METHOD. A hermeneutic-reflexive methodology has been used to carry out an exploratory analysis of the main implications of transhumanism, as an intellectual and cultural movement, in 21st century education. RESULTS. In the light of what has been studied, three axes can be distinguished: time, capacity and freedom. We live under parameters of instantaneity, fluidity and accelerated performance, but we advocate slowness for human flourishing; we long for the consecration of intelligence, but we fear losing what makes us unique; we foresee the end of our limits, but we risk chaining our freedom. DISCUSSION. The resulting discussion revolves around the crisis of postmodernity and the deep scepticism that emerges about one of the ends of education: our own reason; the soul of democracy.__________________________________________________________________________________________ _______________________________________________________________________________________________INTRO DUCCIÓN. El ferviente desarrollo científico y tecnológico actual necesita ser gobernado por los valores humanos. Los discursos pedagógicos y transhumanistas responden conjuntamente a este propósito, ante una sociedad que peligra tanto del abuso del progreso como de la renuncia al mismo. Sin embargo, entre los desafíos del transhumanismo se encuentran las posibilidades de modificar la condición más genuina de la humanidad. Los anhelos más profundos y los logros más importantes requieren de un controvertido acto de discernimiento presente en cada esquina de la actualidad educativa. MÉTODO. Se ha utilizado una metodología hermenéutica-reflexiva para llevar a cabo un análisis exploratorio de las principales implicaciones del transhumanismo, como movimiento intelectual y cultural, en la educación del siglo XXI. RESULTADOS. A la luz de lo estudiado se distinguen tres ejes: tiempo, capacidad y libertad. Vivimos bajo parámetros de instantaneidad, fluidez y rendimiento acelerado, pero abogamos por la lentitud para el florecimiento humano; anhelamos la consagración de la inteligencia, pero tememos perder lo que nos hace singulares; auguramos el fin de nuestros límites, pero nos arriesgamos a encadenar nuestra libertad. DISCUSIÓN. La discusión resultante gira en torno a la crisis de la postmodernidad y al profundo escepticismo que emerge sobre uno de los fines de la educación: nuestra propia razón de ser; el alma de la democracia._________________________________________________________________________________________ ___________________________________________HOW TO CITE / CÓMO CITAR: Castillo, P. (2023). Desafíos del transhumanismo en la educación del siglo XXI: el alma de la democracia contra las cuerdas. Revista Complutense de Educación, 34(2), 347-356. (shrink)

What are and where are the ethical limits of neuroeducation? The article reflects on a necessary question for the evolution of cognitive processes through critical deliberation, the delimitation of boundaries and the estimation of progress. On the one hand, it argues that the experimental turn could call into question the ethical and humanistic goal of education; on the other hand, it argues that a systematic renunciation of neuroscientific advances would also mean abandoning the quest for human flourishing. The humanities alone (...) do not provide the biopsychosocial approach from which we must understand our self-realisation. Thus, the first of the limits that is the origin of all the others arises from a scientific-humanist dilemma. The new boundaries to be delimited are the neuroscientific implications in themselves and how these are translated into educational, if they were to be valid in this field. Here neuromyths play an important role. It is precisely neuroethics as an applied ethics or branch of bioethics that takes up these aspects through neuroeducational ethics and educational neuroethics. In its fundamental branch, this discipline opens up the debate on moral neuroeducation. But the possibility of reducing morality and all that we are to our neural bases leads to new limits. To overcome them, he highlights the potential of a sociocultural and biological symbiosis with the notions of 'neuroculture' and 'proactive epigenesis'. Finally, the essay deliberates on the more speculative boundaries between what we are and our possibilities for understanding it on the basis of transhumanism. ____________________________________________________________________________________________________ ______________________________________________________________________________________________¿Cuále s son y dónde están los límites éticos de la neuroeducación? El artículo reflexiona sobre una cuestión necesaria para el devenir de los procesos cognitivos mediante la deliberación crítica, la delimitación de fronteras y la estimación del progreso. Su hilo argumental proyecta, por un lado, que el giro experimental podría poner en entredicho el objetivo ético y humanista de la educación; por otro lado, que una renuncia sistemática a los avances de las neurociencias supondría, igualmente, abandonar la búsqueda del florecimiento humano. Las humanidades solo no brindan el enfoque biopsicosocial desde el que hemos de entender nuestra autorrealización. Por ende, el primero de los límites que es origen de todos los demás surge dada una disyuntiva científico-humanista. Los nuevos confines a delimitar subyacen de las implicaciones neurocientíficas en sí mismas y de cómo estas se trasladan a la praxis escolar, si es que tuviesen validez en este campo. Aquí los neuromitos juegan un papel importante. Precisamente, la neuroética como ética aplicada o rama de la bioética recoge estos aspectos mediante la ética neuroeducativa y la neuroética educativa. En su rama fundamental, dicha disciplina abre el debate sobre la neuroeducación moral. Pero la posibilidad de reducir lo moral y todo lo que somos a nuestras bases neurales deriva en nuevos límites. Para superarlos, destaca el potencial de una simbiosis sociocultural y biológica con las nociones de ‘neurocultura’ y de ‘epigénesis proactiva’. Finalmente, el ensayo delibera sobre los límites más especulativos entre lo que somos y nuestras posibilidades para entenderlo en base al transhumanismo._____________________________________________________________________________________ ____________________________________________________________________________________________________ _______HOW TO CITE / CÓMO CITAR: Castillo, P. (2023). Los límites éticos de la neuroeducación. Teoría de la Educación. Revista Interuniversitaria, 35(2), 191-208. (shrink)

This article reflects on whether today, there is a need for a ‘new’ educational ideal of rationality. To articulate that objective, a critical analysis is made of the pedagogical ideas underlying two conflicting trends: transhumanism and critical thinking. First, the distinctive identity of the transhumanist philosophical movement is examined in terms of its partial ascription to, and, given its attempts to overcome it, its renunciation of Humanism. In the face of the apparent promises and pitfalls that techno-science portends for pedagogical (...) discourse, a distrust of reason is imminent. Contrary to such an assumption, critical thinking, as the embodiment of rationality in Israel Scheffler’s conception, illuminates the inconsistencies of scientific imperialism that conceal the moral-rational aspects of teaching. In view of the above, the discussion focuses on the relationship between theory and practice, justification and commitment, fallibility and wisdom; in short, between the moral and the rational of any educational ideal to be proposed.___________________________________________________________________________________________ ____________________________________________________________________________________________________ ________________________________ -/- Questo articolo riflette sulla necessità di un “nuovo” ideale educativo di razionalità. Per articolare tale obiettivo, viene effettuata un’analisi critica delle idee pedagogiche alla base di due tendenze in conflitto: il transumanesimo e il pensiero critico. In primo luogo, si esamina l’identità distintiva del movimento filosofico transumanista in termini di parziale ascrizione e, visti i suoi tentativi di superamento, di rinuncia all’Umanesimo. Di fronte alle apparenti promesse e insidie che la tecno-scienza comporta per il discorso pedagogico, si profila una sfiducia nella ragione. Contrariamente a tale ipotesi, il pensiero critico, in quanto incarnazione della razionalità nella concezione di Israel Scheffler, illumina le incongruenze dell’imperialismo scientifico che nascondono gli aspetti morali-razionali dell’insegnamento. Alla luce di quanto detto, la discussione si concentra sul rapporto tra teoria e pratica, giustificazione e impegno, fallibilità e saggezza; in breve, tra morale e razionale di qualsiasi ideale educativo da proporre.___________________________________________________________________________________________ ____________________________________________________________________________________________________ ________________________________________________________________HOW TO CITE / CÓMO CITAR: Castillo, P. (2023). Does There Exist a Need for a ‘New’ Educational Ideal of Rationality? The Crossroads between Transhumanism and Israel Scheffler’s Conception of Critical Thinking. Encyclopaideia: Journal of Phenomenology and Education, 27(66), 49-61. (shrink)

In both scientific and popular circles it is often said that we are in the midst of a sixth mass extinction. Although the urgency of our present environmental crises is not in doubt, such claims of a present mass extinction are highly controversial scientifically. Our aims are, first, to get to the bottom of this scientific debate by shedding philosophical light on the many conceptual and methodological challenges involved in answering this scientific question, and, second, to offer new philosophical perspectives (...) on what the value of asking this question has been — and whether that value persists today. We show that the conceptual challenges in defining ‘mass extinction’, uncertainties in past and present diversity assessments, and data incommensurabilities undermine a straightforward answer to the question of whether we are in, or entering, a sixth mass extinction today. More broadly we argue that an excessive focus on the mass extinction framing can be misleading for present conservation efforts and may lead us to miss out on the many other valuable insights that Earth’s deep time can offer in guiding our future. (shrink)

Abstract -/- The indistinction between repose and uniform movement exposed in the principle of inertia marks one of the most famous dissertations: the discussion between Newton and Leibniz. Through their respective conceptions of space, both seek to solve the problem of indistinction. The relational space of Leibniz, supported by the principle of sufficient reason and the identity of indiscernibles leads to the kinematic solution of the problem of inertia. The objective of this paper is to show the contribution of Leibniz, (...) in terms of relations of order, by distinguishing between equality by identity and equality by equivalence. Under a philosophical approach we link identity, equivalence and equality as relations of order with the indiscernibility between different states of movement. We expose first the principle of sufficient reason and the identity of indiscernibles. Under Bernoulli's principle of indifference, we argue that we distinguish between equality in abstract and equality in concrete. As a third part, we present the relationship between the identity of the indiscernibles and the predicate of equality under logical analysis. Finally we present the conclusions. -/- . (shrink)

HOW TO CITE: Castillo, P. (2021). Cuida tu cerebro con deporte: avances neuroeducativos [Take care of your brain with sport: neuroeducational advances]. In J. M. Romero Rodríguez, M. P. Cáceres Reche, J. C. De la Cruz Campos & M. Ramos Navas-Parejo (Eds.), Investigación educativa ante los actuales retos migratorios (pp. 245-260). Dykinson. ____________________________________________________________________________________________________ _______________________________________________ CÓMO CITAR: Castillo, P. (2021). Cuida tu cerebro con deporte: avances neuroeducativos. En J. M. Romero Rodríguez, M. P. Cáceres Reche, J. C. De la Cruz (...) Campos y M. Ramos Navas-Parejo (Eds.), Investigación educativa ante los actuales retos migratorios (pp. 245-260). Dykinson. (shrink)

Conference proceedings. Paper presented at the 8th International Conference on Education (ICEDU 2022) held March 24-26, 2022 and organized by The International Institute of Knowledge Management (TIIKM) of Sri Lanka. HOW TO CITE: Castillo, P. (2022). Technophilia or technophobia for the XXI century education. In E. P. Sheehan & M, Köhler (Eds.), The Book of Abstracts 8th International Conference on Education (ICEDU 2022) (p. 91). The International Institute of Knowledge Management (TIIKM). ____________________________________________________________________________________________________ ______________________ Acta de congreso. Comunicación presentada al 8th (...) International Conference on Education (ICEDU 2022) celebrado del 24 al 26 de marzo de 2022 y organizado por The International Institute of Knowledge Management (TIIKM) de Sri Lanka. CÓMO CITAR: Castillo, P. (2022). Technophilia or technophobia for the XXI century education. En E. P. Sheehan y M, Köhler (Eds.), The Book of Abstracts 8th International Conference on Education (ICEDU 2022) (p. 91). The International Institute of Knowledge Management (TIIKM). (shrink)

The introduction to the volume and the overview of the idea of naturalizing the mind.

Linguistics of saying studies language in its birth. Language is the mental activity executed by speaking subjects. Linguistics of saying consists in analyzing speech acts as the result of an act of knowing. Speaking subjects, speak because they have something to say; they say something because they define themselves before the circumstance they are in; and this is possible because they are able to know. Speaking, then, is speaking, saying and knowing. In this sense there is a progressive determination. Knowing (...) makes possible saying, and saying determines speaking. The problem thus is to determine the linguistic intention of the individual speaker to say something in every speech act. (shrink)

This paper presents data on the representation of women at 98 philosophy departments in the United States, which were ranked by the Philosophical Gourmet Report (PGR) in 2015 as well as all of those schools on which data from 2004 exist. The paper makes four points in providing an overview of the state of the field. First, all programs reveal a statistically significant increase in the percentage of women tenured/tenure-track faculty, since 2004. Second, out of the 98 US philosophy departments (...) selected for evaluation by Julie Van Camp in 2004, none in 2015 has 50% women philosophy faculty overall, while one has 50% women who are tenured/tenure track. Third, as of 2015, there is a clear pyramidal shape to the discipline: Women are better represented as Assistant than Associate and as Associate than Full professors. Fourth, women philosophy faculty, especially those who are tenured/tenure track, are better represented at Non-PGR ranked programs than at PGR ranked and PGR Top-20 programs in 2015. (shrink)