English: Between 1960 and 2000 many German-speaking professors of philosophy confined their research to the history of philosophy, they did not defend their own answers to philosophical questions. This article describes some possible causes of this phenomenon, makes a plea for defending answers to philosophical questions, and gives some guidelines for doing so which anticipate some objections. -/- German: Zwischen 1960 und 2000 beschränkten sich viele deutschsprachige Philosophieprofessoren auf Philosophiegeschichtsschreibung, sie verteidigten nicht ihre eigenen Antworten auf philosophische (...) Fragen. Dieser Aufsatz beschreibt einige mögliche Ursachen dafür, ruft dazu auf, wieder Antworten auf philosophische Fragen zu verteidigen, und schlägt einige Leitlinien dafür vor, welche einigen Einwänden vorbeugen sollen. (shrink)

The professionalization of the study of history in the Nineteenth Century made possible a new way of thinking about the history of philosophy: the thought emerged that philosophy itself might be relative to time, historical culture, and nationality. The simultaneous demise of speculative metaphysics scattered philosophers’ confidence that the historical variance of philosophical systems could be viewed in terms of the teleological self-realization of reason. Towards the late Nineteenth Century, philosophers began to explicitly address the worry (...) that all philosophical systems might have only relative validity. This paper compares two key figures in late-nineteenth-century debates concerning historical relativism: Wilhelm Windelband and Wilhelm Dilthey. Beneath the deep disagreements between these two authors, it reveals their common concern to immunize philosophy from the threat of historical relativism. The paper traces how both philosophers sought to fend off relativism by defending the idea of an ahistorical and permanent stratum of philosophical thinking. And it argues that although they succeeded in blocking historical versions of relativism, they did so at the cost of incurring a relativism vis-à-vis philosophical systems. This relativism turned out to be rooted not in the historicity of philosophy but in the timeless essence of philosophical reasoning itself. (shrink)

The chapter begins with an initial survey of ups and downs of contextualist history of philosophy during the twentieth century in Britain and America, which finds that historically serious history of philosophy has been on the rise. It then considers ways in which the study of past philosophy has been used and is used in philosophy, and makes a case for the philosophical value and necessity of a contextually oriented approach. It examines some uses (...) of past texts and of history that reveal limits to noncontextual history, including Strawson's Kant, Rorty's grand diagnosis of the Western tradition, and Friedman on Kant's philosophy of mathematics. It then considers ways in which the history of philosophy may become philosophically deeper by becoming more historical, and instances in which history of philosophy of various stripes has or may deliver a philosophical payoff. Along the way, it urges historians of philosophy to attend not only to individual philosophers and their problems and projects, but also to the larger shape of the history of philosophy and its narrative themes. (shrink)

This bibliographical guide gives a comprehensive overview of the historiography of philosophy and thought in the Japanese language through an extensive and thematically organized collection of relevant literature. Comprising over one thousand entries, the bibliography shows not only how extensive and complex the Japanese tradition of philosophical and intellectual historiography is, but also how it might be structured and analyzed to make it accessible to a comparative and intercultural approach to the historiography of philosophy worldwide. The literature is (...) categorized and organized according to thematic focus areas such as geographical regions and continents, nations or peoples, religious traditions and philosophical teachings such as Buddhism, Islam, Shintō, and Confucianism, as well as disciplines such as ethics, aesthetics, and political thought. The bibliography is accompanied by an introduction outlining the research method as well as quantitative and qualitative approaches to analyzing the material, followed by a chronological overview of the historiography of philosophy and thought in the Japanese language and of the Japanese tradition of writing “world histories of philosophy.” As a first step towards a “history of the historiography of philosophy” in non-European languages, we hope that this guide will provide a useful tool for interculturally oriented scholarship aimed at a non-Eurocentric and diversified historiography of philosophy in a global perspective. (Open access, see link below.). (shrink)

Die Beschäftigung mit Platon hat eine lange Geschichte, Rezeptionen seines Denkens sind so prägend für die Philosophiegeschichte geworden, dass diese verständlicherweise zuweilen als eine Sammlung von Fußnoten zu seinem Werk begriffen wurde. Das gilt besonders für einen durchgängigen metaphysischen Zug des abendländischen Denkens, ein grundsätzliches Ordnungsmodell aus der Antike, das, christlich gewendet, die Theoriebildung bis in unsere Tage fundiert. Aber mit einer Reihe anderer Gewissheiten ist auch dieser erfolgreiche Platonismus Gegenstand der Kritik geworden. Kann und soll man den metaphysischen (...) Platon retten oder muss man Platon vielmehr gegen die metaphysische Tradition neu verstehen? Muss man Platon gegen die Platonisten verteidigen, ist er der Anfang einer philosophischen Verirrung? -- Dorothea Frede, Ekkehard Martens, Arbogast Schmitt, Gernot Böhme, Hermann Schmitz, Wolfgang Detel und andere entdecken – auch durch ihre Kritik – Platon als Gesprächspartner der Gegenwart neu. (shrink)

This paper examines the fortunes of non-European philosophies in histories of philosophy written by European and American philosophers from the 17th century to the present day. It charts the shift from inclusive histories of philosophy, which included non-European philosophies, to exclusive histories of philosophy, which excluded and/or marginalized non-European philosophies, at the end of the 18th century. This shift was motivated by racial Eurocentrism, which cast a long shadow over histories of philosophy written during the 19th (...) and 20th centuries. The paper also considers recent attempts to produce a more inclusive history of philosophy. By examining the history of the inclusion and exclusion of non-European philosophies in histories of philosophy, this paper seeks to challenge the assumption that philosophy began and has been practised exclusively by European or western thinkers. (shrink)

In this paper I argue that Hegel thought that systematicity was both a necessary condition for a body of thought to be recognized as philosophy and a normative principle by which progress in the history of philosophy can be evaluated. I argue that Hegel’s idiosyncrasies in the interpretation of thinkers who he considers to be philosophers can be explained by referring to the structure of his own philosophical system. I also argue that Hegel’s conception of philosophy (...) as being essentially systematic leads him to claim that traditions that do not have systematic philosophy do not have philosophy at all and this leads to their marginalization. Finally, I identify the role of Hegel’s assumptions in shaping the self-understanding of philosophers through the shaping of the philosophical canon. (shrink)

From ancient conceptions of becoming a philosopher to modern discussions of psychedelic drugs, the concept of transformation plays a fascinating part in the history of philosophy. However, until now there has been no sustained exploration of the full extent of its role. Transformation and the History of Philosophy is an outstanding survey of the history, nature, and development of the idea of transformation, from the ancient period to the twentieth century. Comprising twenty-two specially commissioned chapters (...) by an international team of contributors, the volume is divided into four clear parts: -/- - Philosophy as Transformative: Ancient China, Greece, India, and Rome - Transformation Between the Human and the Divine: Medieval and Early Modern Philosophy - Transformation After the Copernican Revolution: Post-Kantian Philosophy - Treatises, Pregnancies, Psychedelics, and Epiphanies: Twentieth-Century Philosophy. -/- Each of these sections begins with an introduction by the editors. Transformation and the History of Philosophy is essential reading for students and researchers in the history of western and non-western philosophy, ethics, metaphysics, and aesthetics. It will also be extremely useful for those in related disciplines such as religion, sociology, and the history of ideas. (shrink)

In this article I trace some of the main tenets of the struggle between nominalism and realism as identified by John Deely in his Four ages of understanding. The aim is to assess Deely’s claim that the Age of Modernity was nominalist and that the coming age, the Age of Postmodernism — which he portrays as a renaissance of the late middle ages and as starting with Peirce — is realist. After a general overview of how Peirce interpreted the nominalist-realist (...) controversy, Deely gives special attention to Thomas Aquinas’s On being and essence and the realism it entails. A subsequent discussion of the Modern Period shows that the issue of nominalism and realism is very much tied up with di¤erent conceptions of the intellect. Deely credits the theory of evolution with bringing us a conception of the intellect that is closer to that of the Middle Ages and that opens the way for a truly realistic ‘‘fourth age’’ of the understanding. (shrink)

This paper develops Bernard Williams’s suggestion that for philosophy to ignore its history is for it to assume that its history is vindicatory. The paper aims to offer a fruitful line of inquiry into the question whether philosophy has a vindicatory history by providing a map of possible answers to it. It first distinguishes three types of history: the history of discovery, the history of progress, and the history of change. It (...) then suggests that much of philosophy lacks a vindicatory history, for reasons that reflect philosophy’s character as a humanistic discipline. On this basis, the paper reconstructs Williams’s conception of what it means for philosophy to engage with its own history. The paper concludes that it is a mistake to think that a vindicatory history is what we would really like to have, and that in fact, the resulting picture gives philosophy several reasons to engage with its own history. (shrink)

This piece was originally titled "Racism, Chauvinism and Prejudice in the History of Philosophy" but was later retitled "How Western Philosophy Became Racist" by the publisher.

My aims in this essay are two. First (§§1-4), I want to get clear on the very idea of a theory of the history of philosophy, the idea of an overarching account of the evolution of philosophical reflection since the inception of written philosophy. And secondly (§§5-8), I want to actually sketch such a global theory of the history of philosophy, which I call the two-streams theory.

Voltaire called fanaticism the "monster that pretends to be the child of religion". Philosophers, politicians, and cultural critics have decried fanaticism and attempted to define the distinctive qualities of the fanatic, whom Winston Churchill described as "someone who can't change his mind and won't change the subject". Yet despite fanaticism's role in the long history of social discord, human conflict, and political violence, it remains a relatively neglected topic in the history of philosophy. In this outstanding inquiry (...) into the philosophical history of fanaticism a team of international contributors examine the topic from antiquity to the present day. Organised into four sections, topics covered include: Fanaticism in ancient Greek, Indian and Chinese philosophy; Fanaticism and superstition from Hobbes to Hume, including chapters on Locke and Montesquieu, Shaftesbury, and Hutcheson; Kant, Germaine de Stael, Hegel, Nietzsche, William James, and Jorge Portilla on fanaticism; Fanaticism and terrorism; and extremism and gender, including the philosophy and morality of the 'manosphere'; Closed-mindedness and political and epistemological fanaticism. Spanning themes from superstition, enthusiasm and misanthropy to the emotions, purity and the need for certainty, Fanaticism and the History of Philosophy is a landmark volume for anyone researching and teaching the history of philosophy, particularly ethics and moral philosophy. It is also a valuable resource for those studying fanaticism in related fields such as religion, the history of political thought, sociology, and the history of ideas. (shrink)

Many philosophers affiliated with the analytic school contend that the history of philosophy is not relevant to their work. The present study challenges this claim by introducing a strong variant of the philosophical history of philosophy termed the “logical–contextual history of philosophy.” Its objective is to map the “logical geography” of the concepts and theories of past philosophical masters, concepts and theories that are not only genealogically, but also logically related. Such history of (...) philosophy cannot be set in opposition to the traditional “systematic philosophy.” Rather, the logical–contextual history of philosophy is, like the traditional school philosophies, systematic, although it develops along different lines. (shrink)

A polemical account of Australian philosophy up to 2003, emphasising its unique aspects (such as commitment to realism) and the connections between philosophers' views and their lives. Topics include early idealism, the dominance of John Anderson in Sydney, the Orr case, Catholic scholasticism, Melbourne Wittgensteinianism, philosophy of science, the Sydney disturbances of the 1970s, Francofeminism, environmental philosophy, the philosophy of law and Mabo, ethics and Peter Singer. Realist theories especially praised are David Armstrong's on universals, David (...) Stove's on logical probability and the ethical realism of Rai Gaita and Catholic philosophers. In addition to strict philosophy, the book treats non-religious moral traditions to train virtue, such as Freemasonry, civics education and the Greek and Roman classics. (shrink)

Luce Irigaray's work does not present an obvious resource for projects seeking to reclaim women in the history of philosophy. Indeed, many authors introduce their reclamation project with an argument against conceptions, attributed to Irigaray or “French feminists” more generally, that the feminine is the excluded other of discourse. These authors claim that if the feminine is the excluded other of discourse, then we must conclude that even if women have written philosophy they have not given voice (...) to feminine subjectivity; therefore, reclamation is a futile project. In this essay, I argue against such conclusions. Rather, I argue, Irigaray's work requires that philosophy be transformed through the reclamation of women's writing. She gives us a method of reclamation for the most difficult cases: those in which we have no record of women's writing. Irigaray offers this method through an engagement with the character of Diotima in Plato's Symposium. The method Irigaray demonstrates is reclamation as love. (shrink)

Ian Hacking’s Representing and Intervening is often credited as being one of the first works to focus on the role of experimentation in philosophy of science, catalyzing a movement which is sometimes called the “philosophy of experiment” or “new experimentalism”. In the 1980s, a number of other movements and scholars also began focusing on the role of experimentation and instruments in science. Philosophical study of experimentation has thus seemed to be an invention of the 1980s whose central figure (...) is Hacking. This article aims to assess this historical claim, made by Hacking himself as well as others. It does so first by highlighting how a broader perspective on the history of philosophy reveals this invention narrative to be incorrect, since experimentation was a topic of interest for earlier philosophers. Secondly, the article evaluates a revision of this historical claim also made by some philosophers of experiment: the rediscovery narrative, which frames Hacking and others as having rediscovered the work of these earlier authors. This second narratives faces problems as well. Therefore we develop a third narrative which we call the contextualist narrative. Rather than considering experimentation in an essentialist manner as a fixed research object that is either present or not in the work of specific authors, experimentation should be addressed through a narrative that asks in what way it becomes a philosophical problem for certain authors and for what purpose. Such contextualization enables a repositioning of Hacking’s philosophy of experiment in relation to the specific debates in which he intervened, such as the realism-antirealism debate, the Science Wars and the debate on incommensurability. (shrink)

This essay is a case study of the self-destruction that occurs in the work of a social-constructionist historian of science who embraces a radical philosophy of science. It focuses on Thomas Laqueur's Making Sex: Body and Gender from the Greeks to Freud in arguing that a history of science committed to the social construction of science and to the central theses of Kuhnian, Duhemian, and Quinean philosophy of science is incoherent through self-reference. Laqueur's text is examined in (...) detail in order to make the main point; a similar phenomenon in the work of the feminist historian of science Evelyn Fox Keller is then briefly discussed. (shrink)

Despite what you have heard over the years, the famous evil deceiver argument in Meditation One is not original to Descartes. Early modern meditators often struggle with deceptive demons. The author of the Meditations is merely giving a new spin to a common rhetorical device. Equally surprising is the fact that Descartes’ epistemological rendering of the demon trope is probably inspired by a Spanish nun, Teresa of Ávila, whose works have been ignored by historians of philosophy, although they were (...) a global phenomenon during Descartes’ formative years. In this paper, I first answer the obvious question as to why previous early modernists have missed something so important as the fact that Descartes’ most famous publication relies on a well-established genre and that his deceiver argument bears a striking similarity to ideas in Teresa’s final work, El Castillo Interior? I discuss the meditative tradition at the end of which Descartes’ Meditations stands, present evidence to support the claim that Descartes was familiar with Teresa’s proposals, contrast their meditative goals, and make a point-by-point comparison between the meditative steps in Teresa’s Interior Castle and those in Descartes’ Meditations which constitute their common deceiver strategy. My conclusion makes a case for a broader and more inclusive history of philosophy. (shrink)

At the heart of Mizrahi’s project lies a sociological narrative concerning the recent history of philosophers’ negative attitudes towards scientism. Critics (e.g. de Ridder (2019), Wilson (2019) and Bryant (2020)), have detected various empirical inadequacies in Mizrahi’s methodology for discussing these attitudes. Bryant (2020) points out one of the main pertinent methodological deficiencies here, namely that the mere appearance of the word ‘scientism’ in a text does not suffice in determining whether the author feels threatened by it. Not all (...) philosophers use the term in ‘inherently negative’ (29) or pejorative ways. In this paper, I not only corroborate Bryant’s critical claim, but argue that Mizrahi’s response to this part of Bryant’s objection is inadequate. (shrink)

In this paper, I seek to advance the thesis that if we are to come to a better appreciation of the historical rootedness of philosophical thinking, we must strive to encourage the contextualization of philosophical texts and support this goal by developing methods and tools for research that are facilitative of this contextualist goal.

Assume for the sake of argument that doing philosophy is intrinsically valuable, where ‘doing philosophy’ refers to the practice of forging arguments for and against the truth of theses in the domains of metaphysics, epistemology, ethics, etc. The practice of the history of philosophy is devoted instead to discovering arguments for and against the truth of ‘authorial’ propositions, i.e. propositions that state the belief of some historical figure about a philosophical proposition. I explore arguments to think (...) that doing history of philosophy is valuable, specifically, valuable in such a way that its value does not reduce to the value of doing philosophy. Most such arguments proffered by historians of philosophy fail egregiously, as I show. I then offer a proposal about what makes doing history of philosophy uniquely valuable, but it is one that many historians will not find agreeable. (shrink)

Nietzsche promises to “translate man back into nature,” but it remains unclear what he meant by this and to what extent he succeeded at it. To help come to grips with Nietzsche’s conceptions of drive (Trieb), instinct (Instinkt) and virtue (Tugend and/or Keuschheit), I develop novel digital humanities methods to systematically track his use of these terms, constructing a near-comprehensive catalogue of what he takes these dispositions to be and how he thinks they are related. Nietzsche individuate drives and instincts (...) by the type of actions they motivate. One way in which the “translation” of man back into nature might succeed is through naturalistic explanation and reduction of moral notions such as virtue in terms of amoral, naturalistic notions, such as drives and instincts. I go on to show that this is indeed Nietzsche’s project: for him, a virtue is a well-calibrated drive. Such calibration relates both to the rest of the agent’s psychic economy (her other drives) and to her social context (what’s considered praiseworthy and blameworthy in her community). (shrink)

This paper traces the ancestry of a familiar historiographical narrative, according to which early modern philosophy was marked by the development of empiricism, rationalism, and their synthesis by Immanuel Kant. It is often claimed that this narrative became standard in the nineteenth century, due to the influence of Thomas Reid, Kant and his disciples, or German Hegelians and British Idealists. The paper argues that the narrative became standard only at the turn of the twentieth century. This was not due (...) to the influence of Reid, German Hegelians, or British Idealists as they did not endorse the narrative, although Thomas Hill Green may have facilitated its uptake. The narrative is based on Kant’s historiographical sketches, as corrected and integrated by Karl Leonhard Reinhold. It was first fleshed out into full-fledged histories by two Kantians, Wilhelm Gottlieb Tennemann and Johann Gottlieb Buhle. Numerous historians, several of whom were not Kantians, spread it in the English-speaking world. They include Kuno Fischer, Friedrich Ueberweg, Richard Falckenberg, and Wilhelm Windelband. However, the wide availability of their works did not suffice to make the narrative standard because, until the 1890s, the Hegelian account was at least as popular as theirs. Among the factors that allowed the narrative to become standard are its aptness to be adopted by philosophers of the most diverse persuasions, its simplicity and suitability for teaching. (shrink)

During the first quarter of the twentieth century, the French philosopher Henri Bergson became an international celebrity, profoundly influencing contemporary intellectual and artistic currents. While Bergsonism was fashionable, L. Susan Stebbing, Bertrand Russell, Moritz Schlick, and Rudolf Carnap launched different critical attacks against some of Bergson’s views. This book examines this series of critical responses to Bergsonism early in the history of analytic philosophy. Analytic criticisms of Bergsonism were influenced by William James, who saw Bergson as an ‘anti-intellectualist’ (...) ally of American Pragmatism, and Max Scheler, who saw him as a prophet of Lebensphilosophie. Some of the main analytic objections to Bergson are answered in the work of Karin Costelloe-Stephen. Analytic anti-Bergsonism accompanied the earlier refutations of idealism by Russell and Moore, and later influenced the Vienna Circle’s critique of metaphysics. It eventually contributed to the formation of the view that ‘analytic’ philosophy is divided from its ‘continental’ counterpart. (shrink)

This chapter discusses methodology in feminist history of philosophy and shows that women philosophers made interesting and original contributions to the debates concerning the cosmological argument. I set forth and examine the arguments of Mary Astell, Damaris Masham, Catherine Trotter Cockburn, Emilie Du Châtelet, and Mary Shepherd, and discuss their involvement with philosophical issues and debates surrounding the cosmological argument. I argue that their contributions are original, philosophically interesting, and result from participation in the ongoing debates and controversies (...) about the cosmological argument, causal principles, and necessary existence. (shrink)

In this paper, I examine two exemplary replies to the challenge of history that played a crucial role in the controversies on the nature and purpose of philosophy during the so-called long 19th century. Nietzsche and Dilthey developed concepts of philosophy in contrast with one another, and in particular regarding their approach to the history of philosophy. While Nietzsche advocates a radical break with the history of philosophy, Dilthey emphasizes the continuity with the (...) philosophical tradition. I shall argue that these conceptual reorientations are linked to specific social images of the philosopher. Nietzsche, on the one hand, presents us a new version of the philosophical recluse. Dilthey, on the other hand, embraces the idea of a philosophical community, thus emphasizing the collective character of philosophical research. My examination of these connections attempts to show that the history of philosophy should also be studied as a social tradition. (shrink)

Recent authors hold that the role of historical scholarship within contemporary philosophical practice is to question current assumptions, to expose vestiges or to calibrate intuitions. On these views, historical scholarship is dispensable, since these roles can be achieved by nonhistorical methods. And the value of historical scholarship is contingent, since the need for the role depends on the presence of questionable assumptions, vestiges or comparable intuitions. In this paper I draw an analogy between scientific and philosophical practice, in order to (...) float one role for historical scholarship that is nonreplicable and noncontingent. It has long been acknowledged that cognitive values – features of theories that facilitate understanding, such as ontological parsimony, ideological simplicity, computational ease and fecundity – play a key role within science. The role of some of these values within philosophy also has received attention but left understudied are the values of novelty and conservativeness. These values influence theory choice, the selection of methodology, the setting of research agenda, and the presentation of results; and are best assessed with a historically informed evaluation. This role for historical scholarship is not replicable by nonhistorical methods, and is not contingent on the presence of questionable assumptions, vestiges or comparable intuitions. (shrink)

An analysis of the issues of the Journal of the History of Philosophy shows that the journal has effectively recorded the changing image of Hobbes over the course of the 20th century, shifting from a strictly political perspective and a marked focus on the internal coherence of Hobbesian thought (with particular reference to the moral/political nexus and the examination of the “naturalistic fallacy”), to an increasing emphasis on the theme of theology and civil religion. Three examples are examined (...) in this article: the theme of moral obligation as the foundation of political obligation as discussed in the 1970s issues of the Journal of the History of Philosophy, the centrality of the contract and the concept of authorisation brought into focus in the 1980s, and the theme of Hobbes’ religious sincerity or atheism at the centre of discussion in the 1990s. (shrink)

As one would expect, Kant believes that there is a tension, and even a conflict, between our bodily humanity and its ethical counterpart: ‘Inclination to pleasurable living and inclination to virtue are in conflict with each other’ (Anthropology, 185-86 [7:277]). What is more unexpected, however, is that he further claims that this tension can be resolved in what he calls an example of ‘civilised bliss’, namely dinner parties. Dinner parties are, for Kant, part of the ‘highest ethicophysical good’, the ultimate (...) resolution of the conflict between our physical body and our moral powers, which consists in finding the right proportions for the ‘mixture’ between our partly ‘sensuous’ and partly ‘ethicointellectual’ nature. The aim of this paper is not only to explain Kant’s account of the ideal proportions of ethicophysical good in dinner parties, but also, and more importantly, to argue that dinner parties are in fact the ultimate experience for us, human beings. (shrink)

The increasingly common use of inclusive language (e.g., "he or she") in representing past philosophers' views is often inappropriate. Using Immanuel Kant's work as an example, I compare his use of terms such as "human race" and "human being" with his views on women to show that his use of generic terms does not prove that he includes women. I then discuss three different approaches to this issue, found in recent Kant-literature, and show why each of them is insufficient. I (...) conclude that the tension between gender-neutral and gender-specific views in Kant's work should be made explicit, and I offer several strategies for doing so. (shrink)

We undeniably live in an information age—as, indeed, did those who lived before us. After all, as the cultural historian Robert Darnton pointed out: ‘every age was an age of information, each in its own way’ (Darnton 2000: 1). Darnton was referring to the news media, but his insight surely also applies to the sciences. The practices of acquiring, storing, labeling, organizing, retrieving, mobilizing, and integrating data about the natural world has always been an enabling aspect of scientific work. Natural (...) history and its descendant discipline of biological taxonomy are prime examples of sciences dedicated to creating and managing systems of ordering data. In some sense, the idea of biological taxonomy as an information science is commonplace. Perhaps it is because of its self-evidence that the information science perspective on taxonomy has not been a major theme in the history and philosophy of science. The botanist Vernon Heywood once pointed out that historians of biology, in their ‘preoccupation with the development of the sciences of botany and zoology… [have] diverted attention from the role of taxonomy as an information science’ (Heywood 1985: 11). More specifically, he argued that historians had failed to appreciate how principles and practices that can be traced to Linnaeus constituted ‘a change in the nature of taxonomy from a local or limited folk communication system and later a codified folk taxonomy to a formal system of information science [that] marked a watershed in the history of biology’ (ibid.). A similar observation could be made about twentieth-century philosophy of biology, which mostly skipped over practical and epistemic questions about information management in taxonomy. The taxonomic themes that featured in the emerging philosophy of biology literature in the second half of the twentieth century were predominantly metaphysical in orientation. This is illustrated by what has become known as the ‘essentialism story’: an account about the essentialist nature of pre- Darwinian taxonomy that used to be accepted by many historians and philosophers, and which stimulated efforts to document and interpret shifts in the metaphysical understanding of species and (natural) classification (Richards 2010; Winsor 2003; Wilkins 2009). Although contemporary debates in the philosophy of taxonomy have moved on, much discussion continues to focus on conceptual and metaphysical issues surrounding the nature of species and the principles of classification. Discussions centring on whether species are individuals, classes, or kinds have sprung up as predictably as perennials. Raucous debates have arisen even with the aim of accommodating the diversity of views: is monism, pluralism, or eliminativism about the species category the best position to take? In addition to these, our disciplines continue to interrogate what is the nature of these different approaches to classification: are they representational or inferential roles of different approaches to classification (evolutionary taxonomy, phenetics, phylogenetic systematics)? While there is still much to learn from these discussions—in which we both actively participate—our aim with this topical collection has been to seek different entrypoints and address underexposed themes in the history and philosophy of taxonomy. We believe that approaching taxonomy as an information science prompts new questions and can open up new philosophical vistas worth exploring. A twenty-first century information science turn in the history and philosophy of taxonomy is already underway. In scientific practice and in daily life it is hard to escape the imaginaries of Big Data and the constant threats of being ‘flooded with data’. In the life sciences, these developments are often associated with the socalled bioinformatics crisis that can hopefully be contained by a new, interdisciplinary breed of bioinformaticians. These new concepts, narratives, and developments surrounding the centrality of data and information systems in the biological and biomedical sciences have raised important philosophical questions about their challenges and implications. But historical perspectives are just as necessary to judge what makes our information age different from those that preceded us. Indeed, as the British zoologist Charles Godfray has often pointed out, the piles of data that are being generated in contemporary systematic biology have led to a second bioinformatics crisis, the first being the one that confronted Linnaeus in the mid-18th century (Godfray 2007). Although our aim is to clear a path for new discussions of taxonomy from an information science-informed point of view, we continue where others in the history, philosophy, and sociology of science have already trod. We believe that an appreciation of biological taxonomy as an information science raises many questions about the philosophical, theoretical, material, and practical aspects of the use and revision of biological nomenclatures in different local and global communities of scientists and citizen scientists. In particular, conceiving of taxonomy as an information science directs attention to the temporalities of managing an accumulating data about classified entities that are themselves subject to revision, to the means by which revision is accomplished, and to the semantic, material, and collaborative contexts that mediate the execution of revisions. (shrink)

Did the pragmatic turn encompass the linguistic turn in the history of philosophy? Or was the linguistic turn a turn away from pragmatism? Some commentators identify the so-called “eclipse” of pragmatism by analytic philosophy, especially during the Cold War era, as a turn away from pragmatist thinking. However, the historical evidence suggests that this narrative is little more than a myth. Pragmatism persisted, transforming into a more analytic variety under the influence of Quine and Putnam and, more (...) recently, a continental version in the hands of Richard Rorty and Cornel West. In this paper, I argue that proof of the linguistic turn’s presence as a moment in a broader pragmatic turn in philosophy can be garnered from close examination of a single article, W. V. O. Quine’s “Two Dogmas of Empiricism,” and a single issue: whether the analytic-synthetic distinction is philosophically defensible. (shrink)

On the History of Political Philosophy: Great Political Thinkers from Thucydides to Locke is a lively and lucid account of the major political theorists and philosophers of the ancient Greek, Roman, medieval, renaissance, and early modern periods. The author demonstrates the continuing significance of some political debates and problems that originated in the history of political philosophy. Topics include discussions concerning human nature, different views of justice, the origin of government and law, the rise and development (...) of different forms of government, idealism and realism in international relations, the distinction between just and unjust war, and the sources of public authority and the nature of legitimate sovereignty. The organizing principle of the book is the idea that the great political thinkers were searching for the best political order and a criterion for human conduct in both domestic and international politics. The book presupposes no previous knowledge of political philosophy. It will therefore be a valuable introductory book for students of philosophy, politics, and international relations. As it opens eyes to the perceptions that historical knowledge may convey, it will also be an illuminating and engaging reading for a general reader. (shrink)

This essay critically examines the implications of digital technology on philosophy, applying Walter Benjamin's analysis of art in the mechanical age to the digital reproduction of philosophical texts. It identifies three core transformations: enhanced accessibility, global dissemination, and facilitated scholarly collaboration, brought forth by the advent of digital humanities. The discussion extends to the challenges digital mediums pose to the traditional "aura" of texts, the democratization of philosophical engagement, and the exacerbation of a digital divide among scholars. Through a (...) nuanced critique, the essay advocates for a balanced approach to digital scholarship in philosophy, emphasizing the need to harness digital tools judiciously while addressing the digital divide. This analysis contributes to the ongoing discourse on the digital history of philosophy, highlighting the complex interplay between technology and philosophical practice. (shrink)

Since antiquity well into the beginnings of the 20th century geometry was a central topic for philosophy. Since then, however, most philosophers of science, if they took notice of topology at all, considered it as an abstruse subdiscipline of mathematics lacking philosophical interest. Here it is argued that this neglect of topology by philosophy may be conceived of as the sign of a conceptual sea-change in philosophy of science that expelled geometry, and, more generally, mathematics, from the (...) central position it used to have in philosophy of science and placed logic at center stage in the 20th century philosophy of science. Only in recent decades logic has begun to loose its monopoly and geometry and topology received a new chance to find a place in philosophy of science. (shrink)

This paper is a discussion of the treatment of Leibniz's conception of substance in Heidegger's The Metaphysical Foundations of Logic. I explain Heidegger's account, consider its relation to recent interpretations of Leibniz in the Anglophone secondary literature, and reflect on the ways in which Heidegger's methodology may illuminate what it is to read Leibniz and other figures in the history of philosophy.

Зборници Историја српске филозофије. Прилози истраживању представљају главни резултат рада на пројекту „Историја српске филозофије“ (евиденциони број 179064) који од 2011. године подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Пројекат, чији је носилац Филозофски факултет Универзитета у Београду, успешно се реализује у сарадњи са готово десет научно-истраживачких институција широм земље, укључујући и Аутономну Покрајину Косово и Метохија. Иако је првобитно планирано да пројекат траје само четири године, он се тренутно налази у десетој години постојања, а уз то је (...) и проширен већим бројем млађих колега доктораната. Од нарочитог значаја јесте то што радове за Историју српске филозофије. Прилози истраживању не достављају само чланови пројекта, већ и други професори, сарадници, истраживачи, како из Србије, тако и из других земаља: Русије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе. На тај начин, пројекат полако, али сигурно, задобија међународни значај. Аутори радова у зборницима Историја српске филозофије. Прилози истраживању бирали су теме у складу са властитим интересовањима, као и у договору са руководиоцем и осталим сарадницима пројекта. Премда је рад на истраживању српске филозофије још увек пионирског карактера, сарадници пројекта су дошли до сасвим нових открића, попут средњевековних, српских преписа старословенске прераде расправе Теодора Раитуског. Ваља напоменути да су сарадници пројекта „Историја српске филозофије“ објавили и већи број чланака у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, низ монографских научних студија, те остварили учешћа на више значајних међународних и националних научних скупова. Будући да су аутори ових публикација истакнути професори, универзитетски радници и интелектуалци запослени у научним институцијама широм земље (Београд, Косовска Митровица, Нови Сад, итд), омогућена је садржинска разноврсност публикованих текстова у којима се разматрају дела српских мислилаца из најразличитијих позиција и перспектива. За известан број радова у зборнику може се рећи да су интердисциплинарног карактера. Предмет истраживања пројекта јесте историја српске филозофије, односно критичко и теоријско разматрање развоја филозофских идеја, институција, рукописа и часописа у српској култури, почевши од средњег века па до данас. Нит водиља у истраживању српске филозофске баштине јесте уверење да постоји континуитет и идентитет српске филозофије, који се формирао у плодном дијалогу са страним, углавном европским узорима, идејама и мислиоцима. Истражујући однос између српске и других филозофија настојимо да расветлимо у којој мери и на који начин су страни филозофски писци утицали на радове домаћих аутора у оном историјском периоду у којем су настајали. Тако ће се утврдити у којој мери су њихова дела само рецептивног карактера, а у којој имају и оригиналан печат. Српска филозофија се од почетка развијала под страним утицајима, прво византијске филозофије, а потом у модерно и савремено доба под утицајем западноевропских и руских водећих праваца у филозофији. О овим сложеним односима критички и систематски се расправљало у већем броју студија у сва четири тома зборника посвећених српској филозофији и њеној историји. Српски филозофски писци не могу се издвојено посматрати од својих чланака, књига или превода. Исто тако је њихов рад неодвојив од њихове педагошке и политичке активности. Истраживање сарадника на пројекту стога је усмерено на критичко преиспитивање целине рада српских филозофа, где се у средишту налазе њихови филозофски текстови. Српска филозофија је интегрални део српске културе, те је нераскидиво повезана како са природним наукама, тако и са другим областима духовног стваралаштва као што су књижевност, теологија и уметности. Стога је значајно проучавање односа филозофије и других дисциплина, уочавањем њихових сличности и разлика, као и указивањем на то шта је у одређеним творевинама људског духа специфично филозофског карактера. За српску филозофску мисао карактеристично је и то што она често, нарочито у прошлости, није излагана у облику филозофских студија и расправа, већ је артикулисана у другим, књижевним жанровима, као што су средњовековна житија светаца или у модерно доба писма, дијалози или шире схваћени есеји. Исто тако потребно је показати како су у српској академској заједници неговане основне филозофске дисциплине (метафизика, онтологија, логика, епистемологија, филозофија језика, филозофија природе, етика, естетика, филозофија психологије, политичка филозофија, филозофија права и друге). При томе je један од задатака био да се процени колики је допринос наших филозофа поменутим дисциплинама. У периоду 2011–2019. сарадници пројекта ,,Историја српске филозофије’’ спровели су истраживања која нам пружају знатно дубљи, прегледнији увид у српску филозофију, најзначајније периоде у њеном развоју, писце и њихова дела, формирање и развој одређених филозофских дисциплина, као и њихов однос према наукама и другим областима стваралаштва. Показано је на који начин се артикулише однос српске филозофије према другим европским филозофијама, и то, како у погледу рецепције, тако и у погледу узајамних утицаја и сучељавања. Пошто је израда библиографија услов без ког озбиљно истраживање у хуманистичким наукама не може ни започети, неки од резултата овог пројекта јесу библиографије о српским филозофима и њиховим делима, о српској филозофској периодици, као и настави филозофије у југословенским земљама. Филозофија је камен-темељац природних и хуманистичких наука, те стваралаштва уопште. Она спада у суштински моменат опште образованости, како светске, тако и националне културе. Ниједна национална култура не може се целовито и темељно изучити уколико се из тог истраживања изостави њена филозофска традиција. У том смислу је потреба за изучавањем српске филозофске баштине од изузетног значаја за наше саморазумевање. Постоји читав низ делимично или потпуно неистражених тема и области, неутврђених чињеница, полусачуваних или готово нечитких рукописа које тек треба истражити, критички размотрити и систематизовати. Најцеловитију студију под називом Развитак филозофије у Срба (1804–1944) објавио је Андрија Стојковић 1972. године. Ово значајно дело је, међутим, не посматра српску филозофију у целини од њених средњовековних почетака. Године 1978. Бранко Павловић је покренуо први пројекат о српској филозофији на Институту за филозофију Филозофског факултета у Београду, који, на жалост, није заживео. Почетак српске филозофије везује се за преводе, коментаре и рецепцију византијске филозофије. У сва четири тома зборника налазе се текстови посвећени управо овим темама, а то су: формирање српске филозофске терминологије, рецепција старогрчке и модерне европске филозофије код српских писаца, однос филозофије и књижевности, као и однос филозофије и теолошке мисли у делима српских аутора. После губитка независне државе, српска филозофија се развијала под руским и немачким утицајима. Најзначајнији српски мислиоци XVIII века су Руђер Бошковић (1711–1787), Дубровчанин, српско-италијанског порекла, као и Доситеј Обрадовић (?–1811). Различити аспекти њихових дела били су предмет критичког разматрања у огледима публикованим у сва четири тома зборника. Српској филозофији XIX и XX века био је посвећен највећи број радова сарадника на пројекту. Које су то филозофске идеје у књижевном тексту, како се у њему манифестују, те може ли се реконструисати филозофско становиште једног књижевника јесу питања којима су се бавили радови објављени у свим до сада публикованим томовима зборника. Предмет њиховог преиспитивања биле су, између осталог, филозофске идеје и рефлексије у књижевним делима Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Лазе Костића (1841–1910) или Станислава Винавера (1891–1955), итд. Сарадници пројекта бавили су се и српском, академском филозофијом у XIX и XX веку: хегелијанцем Димитријем Матићем (1821–1884), оригиналном концепцијом еволуције Божидара Кнежевића (1862–1905), а затим и једним од најзначајнијих српских филозофа Браниславом Петронијевићем (1875–1954). Када је реч о првој половини XX века, нарочита пажња посвећена је феноменолошком покрету у Србији: часопису Philosophia и рефлексијама Загорке Мићић (1903–1982). Такође, водеће идеје српске политичке филозофије, идеолошки сукоби на линији левица-десница биле су истражене. Делом једног од најутицајнијих српских филозофа, академика Михаила Марковића (1923–2010), бавило се више сарадника овог пројекта. Такође, истраживана су дела Ксеније Атанасијевић (1894–1981), Бранка Павловића (1934–1985), те рецепција античке филозофије у делима Анице Савић-Ребац (1892–1953). Спроведена истраживања показала су, између осталог, на који начин је српска филозофија интегрисана у европску и светску историју филозофије. Рад на истраживању наше филозофске прошлости и критичком оцењивању садашњости није само од историјског значаја. Наши средњовековни писци су активно учествовали у конституисању византијске образовне парадигме. Српски научник и филозоф светског гласа, српско-италијанског порекла, Дубровчанин, Руђер Бошковић (1711–1787) снажно је утицао на развој западноевропске науке. Да је наша савремена филозофија такође постигла завидне резултате, чији значај превазилази националне оквире, понајбоље сведоче појаве изабраних дела наших најистакнутијих мислилаца, почевши од Бранислава Петронијевића (1875–1954), преко Михаила Марковића (1923–2010), Љубомира Тадића (1925–2013), Михаила Ђурића (1925–2011), Светозара Стојановића (1931–2010), Александра Крона (1937–2000). Неопходно је да се укратко осврнемо и на садржину претходна три објављена тома Историје српске филозофије. Прилози истраживању, како би се стекао увид у то које су посебне теме, филозофи и њихова дела били предмет критичког преиспитивања наших аутора. У публикованим зборниима готово да нема краћих рада, већ у њима доминирају огледи и студије. Студије првог тома проучавају филозофске идеје у широком историјском раздобљу почевши од оснивања српске државе и почетака филозофије код Срба, све до филозофа и мислилаца двадесетог века. У овом тому, аутори су се, између осталог, бавили средњовековном српском логиком, онтолошким основама филозофије природе и савременом рецепцијом методолошких идеја Руђера Бошковића (1711–1787) којем су посвећена два прилога, идејама и правцима просветитељства у делима Доситеја Обрадовића (1744–1811), потом економским идејама идејама Светозара Марковића (1846–1875) које су по први пут на системски начин истраживане, Слободана Јовановића (1869–1958) Владимира Дворниковића (1888–1956), Михаила Марковића (1923–2010). Теме проучавања су били: рано раздобље у филозофији Душана Недељковића (1899–1984) естетичка позиција Милана Ранковића (1932–2012), као и рецепција Спинозиног појма супстанције код Радмиле Шајковић (1924–2016). Две студије посвећене су Јустину Поповићу (1894–1979), од којих се у једној расправљало о односу Јустина Поповића, руских религијских филозофа и Канта. Други том је подељен у следеће тематске целине: Српска филозофија у XVIII, XIX и првој половини XX века, Српска филозофија и филозофска терминологија у словенском контексту, Српска филозофија од друге половине XIX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике. У њему је било речи о рецепцији дела Лазе Костића (1841–1910) у српској естетици, о научној метафизици Бранислава Петронијевића (1875–1954), затим о филозофским и књижевним аспектима мистичке еротологије Анице Савић-Ребац (1892–1953), те о доприносу Милоша Н. Ђурића (1892–1967) стварању српске филозофске терминологије. Публиковани су и радови о песнику-филозофу Бранку Миљковићу (1934–1961), естетичару Мирку Зуровцу (1941-) и недавно преминулом филозофу Милету Савићу (1957– 2015). Аутори зборника проучавали су српске мислиоце од осамнаестог века па до данас. Други део књиге посвећен је, између осталог, српској филозофској терминологији у ширем, словенском контексту. Објављени су и прилози о Миливоју Јовановићу (1869–1942), Јустину Поповићу (1894–1979), у којем је по први пут публикована преписка између Григорија Флоровског и Јустина Поповића, о хетеро-онтолошком заснивању естетике Милана Дамњановића (1924–1994), као и о филозофском становишту Радивоја Керовића (1961–). У овом броју уведена је посебна рубрика посвећена библиографијама српске филозофске периодике или пак дела филозофских аутора, чији је аутор Добрило Аранитовић. У другом тому публикована је библиографија часописа: Архив за философију, педагогију и друштвене науке, покренутог 1898. године, а који су уређивали Миливоје Јовановић и Стеван Окановић. Трећи том, подељен у четири тематске целине: О српској филозофији, књижевности и естетици, Српска филозофија од средњег века до XVIII и XIX века, Српска филозофија прве половине XX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике, захватио је широко историјско раздобље: студије о преводу збирке дела Дионисија Ареопагите Инока Исаије (XIV век), о Доситејевом (1744–1811) телеолошком доказу постојања Бога, о делу Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Божидара Кнежевића (1862–1954), Светомира Ристића (1886–1971), Николе Милошевића (1929–2007), Светозара Стојановића (1931–2010), Јована Аранђеловића (1935-), Николе Грахека (1949–2003). Било је речи и о филозофији природних наука Симе Марковића (1888–1939), као и о заснивању филозофије смисла у делу Богдана Шешића (1909–1999). Теме којима се аутори прилога у претходна три тома баве укључују и улогу Естетичког друштва Србије у развоју естетике у српској филозофији, појам и лик филозофије Срба у Републици Српској, затим потребу утемељења филозофије медија у културном амбијенту Републике Србије, књижевно-историјско заснивање српске националне литературе, естетичку мисао босанскохерцеговачких Срба, као и филозофске аспекте косовског мита и предања. Четврти том Историје српске филозофије. Прилози истраживању такође је подељен у четири тематске целине: Српски мислиоци XIX и XX века, Српска филозофија у националном, европском и медијском контексту, Библиографије српских филозофа и Сећања. И у овом тому прилога за проучавање српске филозофије садржани су тематски врло разнородни текстови почевши од оних који разматрају рефлексије најзначајнијих српских филозофа преко радова што се баве поетском и уопште уметничком артикулацијом филозофских идеја све до текстова који истражују однос филозофије и природно-научних дисциплина. Такође се расправило и о српској, религијској филозофији, о ауторима и темама из српске филозофије историје, политике као и о филозофији медија коју је код нас утемељила Дивна Вуксановић. Немали број радова посвећен је најзначајнијим српским филозофима XIX и XX века. Акрибичан текст о Божидару Кнежевићу, аутора Бориса Милосављевића, представља предложак за неку будућу монографију о најоригиналнијом српском филозофу. Милосављевићев текст спаја Кнежевићев живот, политичка уверења са његовим најзначајнијим делима и њиховом критичком рецепцијом. Рад о Загорки Мицић (1903–1982), хрватског филозофа Жељка Павића, показује да се њен филозофски допринос састоји у наглашавању етичких аспеката Хусерлове феноменологије. Феноменологија је утицала и на српску естетику, те Уна Поповић у системски промишљеном тексту открива разлоге зашто и на које начине је феноменологија утицала на формирање естетичких становишта српских филозофа. Три текстa су посвећена значајним, савременим српским филозофима попут Гаје Петровића (1927–1993), Светозара Стојановића (1931–2010) и Николе Грахека (1949–2003). Критички разматрајући основне ставове Гаје Петровића (1927–1993), Мирко Аћимовић не узима у обзир само Петровићев уџбеник Логике, него и његове постхумне радове који се баве историјом логике. У студији о Светозару Стојановићу (1931–2010) Јовица Тркуља се залаже за критичко преиспитивање Стојановићеве теоријске и политичке еволуције. У тексту о одређењу бола у филозофији бола Николе Грахека (1949–2003), Мирослава Трајковски разликује појмове „болно осећање“ и „болност“, те испитује могућност да се Грахекова теза о болу као паралелном нервном механизму прецизира помоћу феноменолошке анализе свести коју даје Франц Брентано. Илија Марић и Ирина Деретић своје радове посвећују српској рецепцији античке филозофије. Илија Марић проучава Недељковићеву (1899–1984) књигу о Хераклиту објављену 1924. за коју је А. Маркези превела све Ефежанинове аутентичне фрагменте. У рукопису другог издања, које до сада није објављено, Недељковић је унео низ промена и проширења. Поређењем објављене књиге и рукописа Марић открива Недељковићеву филозофску еволуцију од хераклитовца до дијалектичког материјалисте. У раду о Ксенији Атанасијевић (1894–1981), Ирина Деретић проучава њене радове о Епикуру, укључујући и француску књигу L’atomisme d’Épicure [Епикуров атомизам], настојећи да критички преиспита како веродостојност и актуелност интерпретације Епикура Ксеније Атанасијећ, тако и само Епикурово учење о миними и његову теорију о задовољству. С правом полазећи од тога да је потребно “предузети редефинисање просвјетитељски и позитивистички схваћеног „рационалног” знања, наиме треба признати епистемички статус не само исказима науке (тј. научне рационалности) него и изразима религиозног искуства, умјетничког искуства, па дакако и изразима искуства „народног духа” – Богољуб Шијаковић истражује етички смисао српских народних пословица у тексту „Мудрост у контексту: пословице и филозофије“. Исто тако, изрази песничког искуства имају филозофски смисао и значај. У огледу Загонетка и тајна: Лаза Костић и Бранко Миљковић око Хераклитове ватре, Богољуб Шијаковић тражи споне између два велика српска песника Лазе Костића (1841–1910) и Бранка Миљковића (1934–1961), при чему се обојица „окрећу“ Хераклитовој ватри, настојећи да одговоре на питање о томе да ли наука, филозофија, уметност и вера имају неко дубље јединство. Присуством филозофског у поезији бави се и Срђан Дамјановић у раду под називом Филозофски песимизам у поезији Симе Пандуровића (1883–1960), који, полазећи од промишљања Исидоре Секулић (1883–1960), Јована Скерлића (1877–1914) и Ксеније Атанасијевић (1894–1981) о Пандуровићевом поетском песимизму, тематизује разлику у типологији песимизма коју је уочио Јован Деретић (1934–2002). Два текста разматрају светосавље и то из различитих перспектива. Миленко Бодин проучава светосавље као специфично српски духовни образац мишљења у ширем контексту источно-хришћанског наслеђа европског културног миљеа филозофије. Владимир Цветковић преиспитује религијску филозофију Јустина Поповића (1894–1979) и Николаја Велимировића (1883–1956) нарочито у контексту њихове критике европског хуманизма, рационализма и индивидуализма, користећи се идејама руске религијске ренесансе, а пре свих идејама Свечовека, односно Богочовека, целовитог сазнања и саборности. Односом филозофије и природних наука баве се три текста у овом тому зборника. У тексту Математичка феноменологија Михаила Петровића (1868–1943), Горан Рујевић истражује основе разумевања математике у пројекту Петровићеве математичке феноменологије, из којег ће се показати да је веома близак логицизму, али да садржи и специфичне конвенционалистичке елементе. У раду Филозофске идеје Косте Стојановића (1867–1921), Александар Кандић разматра филозофске садржаје у његовим списима и Стојановићеву тезу о јединству наука и научних дисциплина, утемељену на метафизичком ставу о јединству стварности. Милош Миловановић истражује феноменологију Михаила Петровића (1868–1943) и његове спектре. Неки радови зборника посвећени су разматрању односа филозофије историје и политике, као и политичког ангажмана. Јован Аранђеловић, полазећи од хегелијанске разлике између разума и ума, те Хегелове филозофије историје, формира властите погледе о томе како се треба односити према кризном времену у коме живимо. Стојан Шљука показује значај активног ангажмана интелектуалне елите у српским државотворним настојањима. Часлав Копривица проучава оне моменте који заузимају најистакнутије место у делима недавно преминулог српског филозофа Александра Никитовића (1967–2016). Богомир Ђукић истражује филозофију историје савременог српског филозофа Ристе Тубића (1933–2018) у контексту историје српске филозофије. Иако у оваквом свету у ери владавине медијске културе питање слободе (имагинације) делује као пуко техничко-технолошко, Дивна Вуксановић, утемељивачица дисциплине филозофија медија у нашем академском систему, како је и напред наведено, покушала је да одговори на питање ,,да ли је савремена комуникациона технологија у стању да мења светове уметности и (медијске) културе (па тако и саму стварност), и ако јесте – на које то начине чини’’, а Јован Буковала је, настојећи да у нашем истраживачком дискурсу нагласи значај филозофије позоришта, која спаја филозофију и театрологију, преиспитивао улогу филозофије у позоришту анализирајући капитална дела Хане Арент Живот духа и Предавања о Кантовој политичкој филозофији, захваљујући томе што је ауторка ослонац нашла управо у утемељивачима филозофије позоришта – филозофима: Платону, Августину, Гетеу, Хегелу и Ничеу, док се Доброслав Смиљанић, на примеру Коларчеве задужбине, бавио дисолуцијом и етичким императивом јединства људског знања. У трећој целини Бибиографије српских филозофа, наш реномирани библиограф Добрило Аранитовић представио нам је био-библиографију Драгана М. Јеремића (1925–1986), једног од најзначајнијих српских естетичара. Аранитовић је, у свом препознатљивом стилу, дао комплетан преглед целокупне грађе овог покојног редовног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду на предметима Еестетика и Социологија уметности, али и истакнутог књижевног критичара. На жалост, у протеклих пар година смо остали без својих највећих филозофа. Стога је четврта целина, под називом Сећања, посвећена управо њима, јер су обележили наше време и српску филозофију уопште. Oдласком професора Филозофског факултета, Универзитета у Београду професорке теорије сазнања Светлане Књазев Адамовић (1931–2016), класичне филолошкиње Љиљане Црепајац (1931–2018), логичара Косте Дошена (1954–2017), социолошкиње и антрополошкиње Загорке Голубовић (1930–2019), естетичара Александра Зистакиса (1961–2019), остао нам је немерљив губитак. Напустили су нас, такође, и професори овог факултеа и универзитета који су свој рад посветили историји филозофије: Симо Елаковић (1940–2016), Слободан Жуњић (1949–2019) и Иван Вуковић (1970–2017). Према томе, имајући у виду основне тематско-проблемске целине, као што су филозофски писци, филозофска дела и часописи писани на српском језику, однос српске и других филозофија, израда библиографија српске филозофске литературе, филозофски рукописи писани у српској варијанти старословенског језика или пак књиге српских филозофа писаних на страним језицима, филозофске дисциплине и њихова повезаност са наукама и другим областима људског стваралаштва, историја институција попут српских универзитета и Српског филозофског друштва, очекује се да ће сарадници пројекта и у наредним годинама наставити да публикују есеје и научне радове у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, односно комплетне монографске студије у којима би се на аналитички и интердисциплинаран начин, кад год је то неопходно, бавили поменутим областима српске филозофије. Резултати ових истраживања биће представљени и на релевантним међународним и националним научним скуповима. Главни циљ рада на пројекту и даље је публиковање обимних зборника радова динамиком коју допуштају финансијски услови, чиме би се истраживање српске филозофије институционализовало у трајној форми. Овом приликом веома се захваљујемо Вишњи Кнежевић и Јовану Буковали на великој помоћи око рада на овом зборнику, укључујући архивске податке, али, пре свега, на њиховим саветима и лектури. (shrink)

En esta investigación se demuestra que no existe oposición antagónica entre la filosofía andina prehispánica y el desarrollo de la filosofía en general, ni con la filosofía occidental griega en particular, salvo en las formas de su temática especial o la profundización del problema filosófico concreto, por cuanto en ningún caso es contraria a la ley del desarrollo filosófico en general, y de ella debemos entender que los nombres, los términos o los vocablos con que designan los conceptos siendo distintos (...) tienen el mismo contenido y sigue igual lógica de desarrollo. Por ejemplo, “Pacha” resulta una formulación más cercana al concepto científico de espacio/tiempo, por cuanto adelanta la imposibilidad de separar el espacio y el tiempo de los objetos o fenómenos de la realidad objetiva, logrado no como un descubrimiento científico sino como una necesidad de formular el pensamiento acerca de dicho fenómeno, tan semejante a la ciencia moderna. O Cay y Camac, los conceptos de “materia” y de “realidad ideal”, perdidos u ocultos en los textos prehispánicos, son categorías que resuelven los problemas fundamentales de la filosofía, como acerca de “¿Cuál es el “verdadero ser”?”, o acerca de la relación ser y pensar. De igual modo consideramos que el idealismo andino prehispánico no difiere antagónicamente del idealismo griego clásico, contrariamente es posible discutir en el mismo nivel con Platón o con cualquier idealista de la filosofía clásica griega. (shrink)

With fifty-four chapters charting the development of moral philosophy in the Western world, this volume examines the key thinkers and texts and their influence on the history of moral thought from the pre-Socratics to the present day. Topics including Epicureanism, humanism, Jewish and Arabic thought, perfectionism, pragmatism, idealism and intuitionism are all explored, as are figures including Aristotle, Boethius, Spinoza, Hobbes, Hume, Kant, Hegel, Mill, Nietzsche, Heidegger, Sartre and Rawls, as well as numerous key ideas and schools of (...) thought. Chapters are written by leading experts in the field, drawing on the latest research to offer rigorous analysis of the canonical figures and movements of this branch of philosophy. The volume provides a comprehensive yet philosophically advanced resource for students and teachers alike as they approach, and refine their understanding of, the central issues in moral thought. (shrink)

Adamson has written a very readable history of philosophy in times when the discipline of philosophy is under unprecedented threat of annihilation.

This publication is a review of RIchard H. Popkin's Scepticism in the History of Philosophy.