Behavioural flexibility is often treated as the gold standard of evidence for more sophisticated or complex forms of animal cognition, such as planning, metacognition and mindreading. However, the evidential link between behavioural flexibility and complex cognition has not been explicitly or systematically defended. Such a defence is particularly pressing because observed flexible behaviours can frequently be explained by putatively simpler cognitive mechanisms. This leaves complex cognition hypotheses open to ‘deflationary’ challenges that are accorded greater evidential weight precisely because they offer (...) putatively simpler explanations of equal explanatory power. This paper challenges the blanket preference for simpler explanations, and shows that once this preference is dispensed with, and the full spectrum of evidence—including evolutionary, ecological and phylogenetic data—is accorded its proper weight, an argument in support of the prevailing assumption that behavioural flexibility can serve as evidence for complex cognitive mechanisms may begin to take shape. An adaptive model of cognitive-behavioural evolution is proposed, according to which the existence of convergent trait–environment clusters in phylogenetically disparate lineages may serve as evidence for the same trait–environment clusters in other lineages. This, in turn, could permit inferences of cognitive complexity in cases of experimental underdetermination, thereby placing the common view that behavioural flexibility can serve as evidence for complex cognition on firmer grounds. (shrink)

This paper discusses two approaches of the relationship between subjectivity and intersubjectivity. The Husserlian one, a transcendental phenomenological investigation of the possibility of subjectivity and intersubjectivity, and the Waldenfelsian one, an ethical phenomenological investigation of day to day intersubjective interactions. Both authors pretend to give account of the conditions of possibility of intersubjective interaction. However, Husserl starts with the investigation of the transcendental structure of subjectivity, that is, the fundamental conditions required for the appearance of consciousness. By contrast, Waldenfels looks (...) first at practical interaction and draws conclusions on the deeper structure of subjectivity based on the traces he discovers to be characteristic for this interaction. Our interest lies in determining which of the two approaches should be given priority for the investigation of the constitution of intersubjectivity. (shrink)

Like Socrates, Aspasia did not leave any writings. We know about her from secondary sources. In this paper, I will show a number of things in the reports of what Aspasia said and did that are philosophically interesting, especially in what they show about dealing with various kinds of crises, from marital to political ones. First, I will argue for the most probable reconstruction of her life. Second, I will elucidate what kind of method Aspasia employed when considering marital issues. (...) Third, I will endeavor to prove that Plato’s representation of Aspasia was not a mockery, as some authors argue. Furthermore, the most significant philosophical points of Aspasia’s Funeral Speech will be highlighted and assessed. Eventually, I will attempt to figure out what Plato’s reasons might have been to ascribe this speech to a woman. (shrink)

Browne 1 (this issue ) argues that what may appear to be a benevolent practice-disclosing the sex of a fetus to expecting parents who wish to know-is in fact an epistemically problematic and, as a result, ethically questionable medical practice. Browne worries that not only will the disclosure of fetal sex encourage sex-selective abortions (an issue we will not take up here), but also that it will convey a misleading and pernicious message about the relationship between sex and gender. More (...) specifically, she contends that the practice of disclosure is problematic because (1) it purports to establish the gender of the developing baby based on information about the baby's sex, whereas this is not a warranted inference because while sex is determined by biological factors, gender is determined by social factors and (2) it conflates (biological) sex with (social) gender or encourages such conflation or reduction and thereby promotes 'essentialistic' thinking about gender that is closely linked to sexism and social injustice. If (1) is true, then disclosing fetal sex amounts to misinforming or misleading prospective parents-and since misinforming patients is wrong, the act of disclosing is also wrong. However, beyond the wrongs of misinforming patients, the practice also perpetuates the harms associated with a rigidly gendered society through endorsing the message in (2), thus lending the authority of the medical profession to the gender-essentialist ideas that have underpinned, and continue to drive, sexism and social injustice. This analysis leads Browne to recommend that clinicians be prohibited from informing parents about the sex of their developing fetus. -/- We agree with Browne that gender essentialism-the notion that 'femaleness' and 'maleness' carve out distinct natural classes with innate, immutable properties-is not only a false metaphysical thesis, but also a pernicious idea insofar as the sexist attitudes it fosters motivate policies that systematically violate the human rights of women, as well as those of the LGBTQ community. However, we do not think that the disclosure of fetal sex misinforms prospective parents about the gender of their baby, nor do we believe that such disclosure presupposes or promotes gender essentialism properly understood. (shrink)

Ksenija Atanasijevic was not only the first female lecturer at the University of Belgrade but also the first expert in the Ancient Greek Philosophy. In this paper, I will not engage with all of her writings about Ancient Greek thought. Instead, I will place the emphasis on her interpretation of Epicurus, because her best and most profound works are dedicated to his philosophy, including her book on the Epicurus’s atomism written in French under the title L’atomisme d’Épicure. I will critically (...) discuss the consistency, plausibility, and relevance both of her interpretations of Epicurus, and his ethics and doctrine of minima. (shrink)

Peña-Guzmán (2017) argues that empirical evidence and evolutionary theory compel us to treat the phenomenon of suicide as continuous in the animal kingdom. He defends a “continuist” account in which suicide is a multiply-realizable phenomenon characterized by self-injurious and self-annihilative behaviors. This view is problematic for several reasons. First, it appears to mischaracterize the Darwinian view that mind is continuous in nature. Second, by focusing only on surface-level features of behavior, it groups causally and etiologically disparate phenomena under a single (...) conceptual umbrella, thereby reducing the account’s explanatory power. Third, it obscures existing analyses of suicide in biomedical ethics and animal welfare literatures. A more promising naturalistic approach might seek a theoretical understanding of the social/ecological circumstances that drive humans and perhaps other animals to self-destruction. (shrink)

The study aims to develop a technology for designing educational materials in English for agrarian universities based on pedagogical design. The paper identifies the main problems of the existing textbooks in a foreign language for students pursuing a Bachelor’s degree at agrarian universities, formulates methodological principles for designing modern educational materials, develops the stages of the technology. The scientific novelty of the study lies in elaborating and providing a scientific substantiation for the content of the analytical, design-related, content and activity (...) related, evaluation-effective stages of the technology of designing educational materials in a foreign language for students pursuing a Bachelor’s degree at agrarian universities. As a result, the problem of designing modern educational materials in a foreign language for students pursuing a Bachelor’s degree at agrarian universities that would possess communicative significance, competence orientation and implement the full range of didactic functions was solved. (shrink)

The word excellence is derived from the Latin word excellentia, and it means the quality of being extremely good. Human excellences could be defined as those human qualities that make a person outstanding, exceptional, superior, or, in one word, the best of one's kind in any field of human activities. Frequently, it is synonymously used with the word virtue, narrowly meaning moral excellence.

С тех пор как был сформулирован новый способ прочтения Платона, осно- ванный на «неписаном учении», он стал предметом споров. Однако свидетель- ства его существования неоспоримы. Выражение Платона «неписаное учение» было использовано Аристотелем в «Физике», а описание этого учения можно найти как у Аристотеля, так и у других классических мыслителей. Есть три ключевых момента, имеющих решающее значение для «неписаного учения» Платона, т. е. его устных лекций, прочитанных в Академии, — это, во-первых, учение о принципах, т. е. о Едином и неопределенной Двоице, (...) во-вторых, тезис о геометрическом построении мира и, в-третьих, учение об идеальных числах. Эти числа упоминаются как в прямой, так и в косвенной традиции. Полемика по вопросу о «неписаном учении» возникла в немецких академических кругах, где интенсивное изучение Платона имеет давнюю и хорошо развитую тради- цию. В англосаксонском мире эта дискуссия, по-видимому, не была хорошо принята и иногда даже вызывала отвержение (особенно в кругу Г. Черниса и его последователей). Однако из этого, конечно, нельзя сделать вывод о том, что исследования, опирающиеся на «неписаное учение» Платона, не появи- лись в англоязычном мире, в котором также искали новые пути понимания смысла его философии. Сначала мы оценим различные прочтения, а также их аргументы относительно важности «неписаного учения» для реконструкции философии Платона, а затем аргументируем свою позицию в этих дискуссиях. (shrink)

Nemali broj interpretatora Platonove Države smatra kako Sokratova argumentacija protiv Trasimaha u prvoj knjizi Države nije zadovoljavajuća, valjana i uverljiva. U ovom radu autorka nastoji da pokaže u čemu leže smisao, snaga i validnost Sokratovih argumenata protiv imoralističkog stanovišta o prirodi pravednosti. Njegovi argumenti nemaju samo elenktičku, pobijajuću vrednost, nego nam daju i uvid u neka načelna pitanja, poput prirode umeća, pleoneksije, funkcije, vrline, eudajmonije, te pružaju putokaz u kojem pravcu će se kretati dalja rasprava u Državi.

Plato was the first philosopher who gave an account for the highly controversial claim that both genders are principally equal in respect to their talents and abilities. Consequently, one may advocate the thesis that in Plato’s view, the gender differences are rather the outcomes of social, cultural and political influences, than of natural factors. The aim of this paper is to elucidate the meaning and validity of Plato’s arguments for the gender equality in the Republic, which will be supplemented with (...) some important remarks on this same subject-matter from the Laws, in order to find out what social and political implications they have. In doing this, I will argue against some interpretations of prominent Plato scholars who criticize or reject his account of the social role that women should have in Plato’s ideal city. Additionally, I will discuss the claim, advocated by George Vlastos, that Plato is a feminist in a modern sense of the term. (shrink)

Kako je moguće baviti se Platonom danas, ukoliko je filozofija „svoje vreme obuhvaćeno mislima“? Autor Platonovom delu ne pristupa kao dogmatskom štivu, već kao tekstu prožetom paradoksima, koje izmiče svakom unapred pripremljenom, šematizovanom modelu čitanja. Obratiti se Platonu kao filozofskoj paradigmi isplativo je ukoliko filozofi koji progovaraju iz dubine vremena mogu nešto važno da nam saopšte i ukoliko smo kadri da im postavimo autentično pitanje. Zato filozofi moraju imati dah delfskog ronioca, jer biser se ne nalazi u svakoj školjci. Knjiga (...) Iz Platonove filozofije ulazi u red značajnih knjiga posvećenih Platonovoj filozofiji. Veći deo knjige je objavljen u časopisima od svetskog ugleda (na nemačkom i engleskom jeziku). Time je njen kvalitet potvrđen recenzijama koje su nastale van domaćih koterija, a delo se samerilo sa aktuelnim pristupima Platonu. Knjiga se bavi problemima koji su formulisani u drugoj polovini prošlog veka (napisano i nenapisano učenje), preko naizgled klasičnih tema (dvostruki paradoks, utemeljenje istorijskog i političkog, eros), do tekstova koji pogađaju fenomen aktuelnosti Platonove teorije i prakse (problemi kongitivne dispozicije i bioetike u Platonovoj filozofiji). Ispred nas je Platon u dijalogu sa filozofskim strujanjima s kraja dvadesetog i početkom ovog veka. Za Irinu Deretić smisao filozofskog dijaloga leži u procenjivanju i odmeravanju stanovišta u raspravi, kako bi se vlastito stanovište preciznije artikulisalo. Ne radi se o utopijskoj komunikativnoj zajednici - već o karakteru filozofskog dijaloga, koji je upućen na unutrašnji, a ne na spoljašnji agon. Platon iz sasvim nesofističkih razloga preuzima metodu sofista kada „slabiju stvar čini jačom“. Tome je suprotna eristička (ne)kultura, u kojoj strasti imaju prevagu na davanjem bilo kakvih, „a kamoli valjanih razloga“, piše Irina Deretić. Iz problematičnosti jezika i sučeljavanja sa bliskim granicama pojmljivosti, ne mora da proizađe i slabost logosa. Naprotiv, snaga logosa je obrnuto proporcionalna sposobnošću da se odredi njegova nemoć. Granicu Platonove misli Irina Deretić jezgrovito formuliše: „Platonov jezik je sav okrenut biću, i usmeren je na saznajno ovladavanje njime. Snaga argumenta učesnika u Platonovim razgovorima upravo se sastoji u njihovoj sposobnosti da tačno pogode stvarnost na koju se odnose i koju nastoje da izraze“. Ali to vodi oblikovanju samog karaktera dijaloga: sagovornici se podređuju vođstvu „same stvari“ mišljenja. Međutim, logos nije svemoćan, i inače, a pogotovo ne za Platona. Irina Deretić insistira na autentičnom smislu nemoći logosa kao racionalnog diskursa, koji se pokazuje na odlučujućim mestima, tamo gde njegove refleksije o idejama, posebno o Ideji Dobra bivaju suočene sa granicama njihove saznatljivosti i saopštivosti. Napokon, Platonova okrenutost biću nije dovela do teorije adekvatnosti između bića i jezika, nego do isticanja paradoksa i metafore. A šta je iza njihovog vela - ništa, ili su oni, naprotiv, konstitutivni za biće, da li uopšte može biti odlučeno? U skladu sa filozofskim vjeruju Nikolaja Berđajeva, može se formulisati karakteristika ove važne i lepe knjige: Iz dubine vremena izvire sposobnost da se filozofski misli, a to onda nije u koliziji sa aktuelnim „primenama“ filozofske refleksije. Naprotiv. (shrink)

Зборници Историја српске филозофије. Прилози истраживању представљају главни резултат рада на пројекту „Историја српске филозофије“ (евиденциони број 179064) који од 2011. године подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Пројекат, чији је носилац Филозофски факултет Универзитета у Београду, успешно се реализује у сарадњи са готово десет научно-истраживачких институција широм земље, укључујући и Аутономну Покрајину Косово и Метохија. Иако је првобитно планирано да пројекат траје само четири године, он се тренутно налази у десетој години постојања, а уз то је (...) и проширен већим бројем млађих колега доктораната. Од нарочитог значаја јесте то што радове за Историју српске филозофије. Прилози истраживању не достављају само чланови пројекта, већ и други професори, сарадници, истраживачи, како из Србије, тако и из других земаља: Русије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе. На тај начин, пројекат полако, али сигурно, задобија међународни значај. Аутори радова у зборницима Историја српске филозофије. Прилози истраживању бирали су теме у складу са властитим интересовањима, као и у договору са руководиоцем и осталим сарадницима пројекта. Премда је рад на истраживању српске филозофије још увек пионирског карактера, сарадници пројекта су дошли до сасвим нових открића, попут средњевековних, српских преписа старословенске прераде расправе Теодора Раитуског. Ваља напоменути да су сарадници пројекта „Историја српске филозофије“ објавили и већи број чланака у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, низ монографских научних студија, те остварили учешћа на више значајних међународних и националних научних скупова. Будући да су аутори ових публикација истакнути професори, универзитетски радници и интелектуалци запослени у научним институцијама широм земље (Београд, Косовска Митровица, Нови Сад, итд), омогућена је садржинска разноврсност публикованих текстова у којима се разматрају дела српских мислилаца из најразличитијих позиција и перспектива. За известан број радова у зборнику може се рећи да су интердисциплинарног карактера. Предмет истраживања пројекта јесте историја српске филозофије, односно критичко и теоријско разматрање развоја филозофских идеја, институција, рукописа и часописа у српској култури, почевши од средњег века па до данас. Нит водиља у истраживању српске филозофске баштине јесте уверење да постоји континуитет и идентитет српске филозофије, који се формирао у плодном дијалогу са страним, углавном европским узорима, идејама и мислиоцима. Истражујући однос између српске и других филозофија настојимо да расветлимо у којој мери и на који начин су страни филозофски писци утицали на радове домаћих аутора у оном историјском периоду у којем су настајали. Тако ће се утврдити у којој мери су њихова дела само рецептивног карактера, а у којој имају и оригиналан печат. Српска филозофија се од почетка развијала под страним утицајима, прво византијске филозофије, а потом у модерно и савремено доба под утицајем западноевропских и руских водећих праваца у филозофији. О овим сложеним односима критички и систематски се расправљало у већем броју студија у сва четири тома зборника посвећених српској филозофији и њеној историји. Српски филозофски писци не могу се издвојено посматрати од својих чланака, књига или превода. Исто тако је њихов рад неодвојив од њихове педагошке и политичке активности. Истраживање сарадника на пројекту стога је усмерено на критичко преиспитивање целине рада српских филозофа, где се у средишту налазе њихови филозофски текстови. Српска филозофија је интегрални део српске културе, те је нераскидиво повезана како са природним наукама, тако и са другим областима духовног стваралаштва као што су књижевност, теологија и уметности. Стога је значајно проучавање односа филозофије и других дисциплина, уочавањем њихових сличности и разлика, као и указивањем на то шта је у одређеним творевинама људског духа специфично филозофског карактера. За српску филозофску мисао карактеристично је и то што она често, нарочито у прошлости, није излагана у облику филозофских студија и расправа, већ је артикулисана у другим, књижевним жанровима, као што су средњовековна житија светаца или у модерно доба писма, дијалози или шире схваћени есеји. Исто тако потребно је показати како су у српској академској заједници неговане основне филозофске дисциплине (метафизика, онтологија, логика, епистемологија, филозофија језика, филозофија природе, етика, естетика, филозофија психологије, политичка филозофија, филозофија права и друге). При томе je један од задатака био да се процени колики је допринос наших филозофа поменутим дисциплинама. У периоду 2011–2019. сарадници пројекта ,,Историја српске филозофије’’ спровели су истраживања која нам пружају знатно дубљи, прегледнији увид у српску филозофију, најзначајније периоде у њеном развоју, писце и њихова дела, формирање и развој одређених филозофских дисциплина, као и њихов однос према наукама и другим областима стваралаштва. Показано је на који начин се артикулише однос српске филозофије према другим европским филозофијама, и то, како у погледу рецепције, тако и у погледу узајамних утицаја и сучељавања. Пошто је израда библиографија услов без ког озбиљно истраживање у хуманистичким наукама не може ни започети, неки од резултата овог пројекта јесу библиографије о српским филозофима и њиховим делима, о српској филозофској периодици, као и настави филозофије у југословенским земљама. Филозофија је камен-темељац природних и хуманистичких наука, те стваралаштва уопште. Она спада у суштински моменат опште образованости, како светске, тако и националне културе. Ниједна национална култура не може се целовито и темељно изучити уколико се из тог истраживања изостави њена филозофска традиција. У том смислу је потреба за изучавањем српске филозофске баштине од изузетног значаја за наше саморазумевање. Постоји читав низ делимично или потпуно неистражених тема и области, неутврђених чињеница, полусачуваних или готово нечитких рукописа које тек треба истражити, критички размотрити и систематизовати. Најцеловитију студију под називом Развитак филозофије у Срба (1804–1944) објавио је Андрија Стојковић 1972. године. Ово значајно дело је, међутим, не посматра српску филозофију у целини од њених средњовековних почетака. Године 1978. Бранко Павловић је покренуо први пројекат о српској филозофији на Институту за филозофију Филозофског факултета у Београду, који, на жалост, није заживео. Почетак српске филозофије везује се за преводе, коментаре и рецепцију византијске филозофије. У сва четири тома зборника налазе се текстови посвећени управо овим темама, а то су: формирање српске филозофске терминологије, рецепција старогрчке и модерне европске филозофије код српских писаца, однос филозофије и књижевности, као и однос филозофије и теолошке мисли у делима српских аутора. После губитка независне државе, српска филозофија се развијала под руским и немачким утицајима. Најзначајнији српски мислиоци XVIII века су Руђер Бошковић (1711–1787), Дубровчанин, српско-италијанског порекла, као и Доситеј Обрадовић (?–1811). Различити аспекти њихових дела били су предмет критичког разматрања у огледима публикованим у сва четири тома зборника. Српској филозофији XIX и XX века био је посвећен највећи број радова сарадника на пројекту. Које су то филозофске идеје у књижевном тексту, како се у њему манифестују, те може ли се реконструисати филозофско становиште једног књижевника јесу питања којима су се бавили радови објављени у свим до сада публикованим томовима зборника. Предмет њиховог преиспитивања биле су, између осталог, филозофске идеје и рефлексије у књижевним делима Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Лазе Костића (1841–1910) или Станислава Винавера (1891–1955), итд. Сарадници пројекта бавили су се и српском, академском филозофијом у XIX и XX веку: хегелијанцем Димитријем Матићем (1821–1884), оригиналном концепцијом еволуције Божидара Кнежевића (1862–1905), а затим и једним од најзначајнијих српских филозофа Браниславом Петронијевићем (1875–1954). Када је реч о првој половини XX века, нарочита пажња посвећена је феноменолошком покрету у Србији: часопису Philosophia и рефлексијама Загорке Мићић (1903–1982). Такође, водеће идеје српске политичке филозофије, идеолошки сукоби на линији левица-десница биле су истражене. Делом једног од најутицајнијих српских филозофа, академика Михаила Марковића (1923–2010), бавило се више сарадника овог пројекта. Такође, истраживана су дела Ксеније Атанасијевић (1894–1981), Бранка Павловића (1934–1985), те рецепција античке филозофије у делима Анице Савић-Ребац (1892–1953). Спроведена истраживања показала су, између осталог, на који начин је српска филозофија интегрисана у европску и светску историју филозофије. Рад на истраживању наше филозофске прошлости и критичком оцењивању садашњости није само од историјског значаја. Наши средњовековни писци су активно учествовали у конституисању византијске образовне парадигме. Српски научник и филозоф светског гласа, српско-италијанског порекла, Дубровчанин, Руђер Бошковић (1711–1787) снажно је утицао на развој западноевропске науке. Да је наша савремена филозофија такође постигла завидне резултате, чији значај превазилази националне оквире, понајбоље сведоче појаве изабраних дела наших најистакнутијих мислилаца, почевши од Бранислава Петронијевића (1875–1954), преко Михаила Марковића (1923–2010), Љубомира Тадића (1925–2013), Михаила Ђурића (1925–2011), Светозара Стојановића (1931–2010), Александра Крона (1937–2000). Неопходно је да се укратко осврнемо и на садржину претходна три објављена тома Историје српске филозофије. Прилози истраживању, како би се стекао увид у то које су посебне теме, филозофи и њихова дела били предмет критичког преиспитивања наших аутора. У публикованим зборниима готово да нема краћих рада, већ у њима доминирају огледи и студије. Студије првог тома проучавају филозофске идеје у широком историјском раздобљу почевши од оснивања српске државе и почетака филозофије код Срба, све до филозофа и мислилаца двадесетог века. У овом тому, аутори су се, између осталог, бавили средњовековном српском логиком, онтолошким основама филозофије природе и савременом рецепцијом методолошких идеја Руђера Бошковића (1711–1787) којем су посвећена два прилога, идејама и правцима просветитељства у делима Доситеја Обрадовића (1744–1811), потом економским идејама идејама Светозара Марковића (1846–1875) које су по први пут на системски начин истраживане, Слободана Јовановића (1869–1958) Владимира Дворниковића (1888–1956), Михаила Марковића (1923–2010). Теме проучавања су били: рано раздобље у филозофији Душана Недељковића (1899–1984) естетичка позиција Милана Ранковића (1932–2012), као и рецепција Спинозиног појма супстанције код Радмиле Шајковић (1924–2016). Две студије посвећене су Јустину Поповићу (1894–1979), од којих се у једној расправљало о односу Јустина Поповића, руских религијских филозофа и Канта. Други том је подељен у следеће тематске целине: Српска филозофија у XVIII, XIX и првој половини XX века, Српска филозофија и филозофска терминологија у словенском контексту, Српска филозофија од друге половине XIX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике. У њему је било речи о рецепцији дела Лазе Костића (1841–1910) у српској естетици, о научној метафизици Бранислава Петронијевића (1875–1954), затим о филозофским и књижевним аспектима мистичке еротологије Анице Савић-Ребац (1892–1953), те о доприносу Милоша Н. Ђурића (1892–1967) стварању српске филозофске терминологије. Публиковани су и радови о песнику-филозофу Бранку Миљковићу (1934–1961), естетичару Мирку Зуровцу (1941-) и недавно преминулом филозофу Милету Савићу (1957– 2015). Аутори зборника проучавали су српске мислиоце од осамнаестог века па до данас. Други део књиге посвећен је, између осталог, српској филозофској терминологији у ширем, словенском контексту. Објављени су и прилози о Миливоју Јовановићу (1869–1942), Јустину Поповићу (1894–1979), у којем је по први пут публикована преписка између Григорија Флоровског и Јустина Поповића, о хетеро-онтолошком заснивању естетике Милана Дамњановића (1924–1994), као и о филозофском становишту Радивоја Керовића (1961–). У овом броју уведена је посебна рубрика посвећена библиографијама српске филозофске периодике или пак дела филозофских аутора, чији је аутор Добрило Аранитовић. У другом тому публикована је библиографија часописа: Архив за философију, педагогију и друштвене науке, покренутог 1898. године, а који су уређивали Миливоје Јовановић и Стеван Окановић. Трећи том, подељен у четири тематске целине: О српској филозофији, књижевности и естетици, Српска филозофија од средњег века до XVIII и XIX века, Српска филозофија прве половине XX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике, захватио је широко историјско раздобље: студије о преводу збирке дела Дионисија Ареопагите Инока Исаије (XIV век), о Доситејевом (1744–1811) телеолошком доказу постојања Бога, о делу Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Божидара Кнежевића (1862–1954), Светомира Ристића (1886–1971), Николе Милошевића (1929–2007), Светозара Стојановића (1931–2010), Јована Аранђеловића (1935-), Николе Грахека (1949–2003). Било је речи и о филозофији природних наука Симе Марковића (1888–1939), као и о заснивању филозофије смисла у делу Богдана Шешића (1909–1999). Теме којима се аутори прилога у претходна три тома баве укључују и улогу Естетичког друштва Србије у развоју естетике у српској филозофији, појам и лик филозофије Срба у Републици Српској, затим потребу утемељења филозофије медија у културном амбијенту Републике Србије, књижевно-историјско заснивање српске националне литературе, естетичку мисао босанскохерцеговачких Срба, као и филозофске аспекте косовског мита и предања. Четврти том Историје српске филозофије. Прилози истраживању такође је подељен у четири тематске целине: Српски мислиоци XIX и XX века, Српска филозофија у националном, европском и медијском контексту, Библиографије српских филозофа и Сећања. И у овом тому прилога за проучавање српске филозофије садржани су тематски врло разнородни текстови почевши од оних који разматрају рефлексије најзначајнијих српских филозофа преко радова што се баве поетском и уопште уметничком артикулацијом филозофских идеја све до текстова који истражују однос филозофије и природно-научних дисциплина. Такође се расправило и о српској, религијској филозофији, о ауторима и темама из српске филозофије историје, политике као и о филозофији медија коју је код нас утемељила Дивна Вуксановић. Немали број радова посвећен је најзначајнијим српским филозофима XIX и XX века. Акрибичан текст о Божидару Кнежевићу, аутора Бориса Милосављевића, представља предложак за неку будућу монографију о најоригиналнијом српском филозофу. Милосављевићев текст спаја Кнежевићев живот, политичка уверења са његовим најзначајнијим делима и њиховом критичком рецепцијом. Рад о Загорки Мицић (1903–1982), хрватског филозофа Жељка Павића, показује да се њен филозофски допринос састоји у наглашавању етичких аспеката Хусерлове феноменологије. Феноменологија је утицала и на српску естетику, те Уна Поповић у системски промишљеном тексту открива разлоге зашто и на које начине је феноменологија утицала на формирање естетичких становишта српских филозофа. Три текстa су посвећена значајним, савременим српским филозофима попут Гаје Петровића (1927–1993), Светозара Стојановића (1931–2010) и Николе Грахека (1949–2003). Критички разматрајући основне ставове Гаје Петровића (1927–1993), Мирко Аћимовић не узима у обзир само Петровићев уџбеник Логике, него и његове постхумне радове који се баве историјом логике. У студији о Светозару Стојановићу (1931–2010) Јовица Тркуља се залаже за критичко преиспитивање Стојановићеве теоријске и политичке еволуције. У тексту о одређењу бола у филозофији бола Николе Грахека (1949–2003), Мирослава Трајковски разликује појмове „болно осећање“ и „болност“, те испитује могућност да се Грахекова теза о болу као паралелном нервном механизму прецизира помоћу феноменолошке анализе свести коју даје Франц Брентано. Илија Марић и Ирина Деретић своје радове посвећују српској рецепцији античке филозофије. Илија Марић проучава Недељковићеву (1899–1984) књигу о Хераклиту објављену 1924. за коју је А. Маркези превела све Ефежанинове аутентичне фрагменте. У рукопису другог издања, које до сада није објављено, Недељковић је унео низ промена и проширења. Поређењем објављене књиге и рукописа Марић открива Недељковићеву филозофску еволуцију од хераклитовца до дијалектичког материјалисте. У раду о Ксенији Атанасијевић (1894–1981), Ирина Деретић проучава њене радове о Епикуру, укључујући и француску књигу L’atomisme d’Épicure [Епикуров атомизам], настојећи да критички преиспита како веродостојност и актуелност интерпретације Епикура Ксеније Атанасијећ, тако и само Епикурово учење о миними и његову теорију о задовољству. С правом полазећи од тога да је потребно “предузети редефинисање просвјетитељски и позитивистички схваћеног „рационалног” знања, наиме треба признати епистемички статус не само исказима науке (тј. научне рационалности) него и изразима религиозног искуства, умјетничког искуства, па дакако и изразима искуства „народног духа” – Богољуб Шијаковић истражује етички смисао српских народних пословица у тексту „Мудрост у контексту: пословице и филозофије“. Исто тако, изрази песничког искуства имају филозофски смисао и значај. У огледу Загонетка и тајна: Лаза Костић и Бранко Миљковић око Хераклитове ватре, Богољуб Шијаковић тражи споне између два велика српска песника Лазе Костића (1841–1910) и Бранка Миљковића (1934–1961), при чему се обојица „окрећу“ Хераклитовој ватри, настојећи да одговоре на питање о томе да ли наука, филозофија, уметност и вера имају неко дубље јединство. Присуством филозофског у поезији бави се и Срђан Дамјановић у раду под називом Филозофски песимизам у поезији Симе Пандуровића (1883–1960), који, полазећи од промишљања Исидоре Секулић (1883–1960), Јована Скерлића (1877–1914) и Ксеније Атанасијевић (1894–1981) о Пандуровићевом поетском песимизму, тематизује разлику у типологији песимизма коју је уочио Јован Деретић (1934–2002). Два текста разматрају светосавље и то из различитих перспектива. Миленко Бодин проучава светосавље као специфично српски духовни образац мишљења у ширем контексту источно-хришћанског наслеђа европског културног миљеа филозофије. Владимир Цветковић преиспитује религијску филозофију Јустина Поповића (1894–1979) и Николаја Велимировића (1883–1956) нарочито у контексту њихове критике европског хуманизма, рационализма и индивидуализма, користећи се идејама руске религијске ренесансе, а пре свих идејама Свечовека, односно Богочовека, целовитог сазнања и саборности. Односом филозофије и природних наука баве се три текста у овом тому зборника. У тексту Математичка феноменологија Михаила Петровића (1868–1943), Горан Рујевић истражује основе разумевања математике у пројекту Петровићеве математичке феноменологије, из којег ће се показати да је веома близак логицизму, али да садржи и специфичне конвенционалистичке елементе. У раду Филозофске идеје Косте Стојановића (1867–1921), Александар Кандић разматра филозофске садржаје у његовим списима и Стојановићеву тезу о јединству наука и научних дисциплина, утемељену на метафизичком ставу о јединству стварности. Милош Миловановић истражује феноменологију Михаила Петровића (1868–1943) и његове спектре. Неки радови зборника посвећени су разматрању односа филозофије историје и политике, као и политичког ангажмана. Јован Аранђеловић, полазећи од хегелијанске разлике између разума и ума, те Хегелове филозофије историје, формира властите погледе о томе како се треба односити према кризном времену у коме живимо. Стојан Шљука показује значај активног ангажмана интелектуалне елите у српским државотворним настојањима. Часлав Копривица проучава оне моменте који заузимају најистакнутије место у делима недавно преминулог српског филозофа Александра Никитовића (1967–2016). Богомир Ђукић истражује филозофију историје савременог српског филозофа Ристе Тубића (1933–2018) у контексту историје српске филозофије. Иако у оваквом свету у ери владавине медијске културе питање слободе (имагинације) делује као пуко техничко-технолошко, Дивна Вуксановић, утемељивачица дисциплине филозофија медија у нашем академском систему, како је и напред наведено, покушала је да одговори на питање ,,да ли је савремена комуникациона технологија у стању да мења светове уметности и (медијске) културе (па тако и саму стварност), и ако јесте – на које то начине чини’’, а Јован Буковала је, настојећи да у нашем истраживачком дискурсу нагласи значај филозофије позоришта, која спаја филозофију и театрологију, преиспитивао улогу филозофије у позоришту анализирајући капитална дела Хане Арент Живот духа и Предавања о Кантовој политичкој филозофији, захваљујући томе што је ауторка ослонац нашла управо у утемељивачима филозофије позоришта – филозофима: Платону, Августину, Гетеу, Хегелу и Ничеу, док се Доброслав Смиљанић, на примеру Коларчеве задужбине, бавио дисолуцијом и етичким императивом јединства људског знања. У трећој целини Бибиографије српских филозофа, наш реномирани библиограф Добрило Аранитовић представио нам је био-библиографију Драгана М. Јеремића (1925–1986), једног од најзначајнијих српских естетичара. Аранитовић је, у свом препознатљивом стилу, дао комплетан преглед целокупне грађе овог покојног редовног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду на предметима Еестетика и Социологија уметности, али и истакнутог књижевног критичара. На жалост, у протеклих пар година смо остали без својих највећих филозофа. Стога је четврта целина, под називом Сећања, посвећена управо њима, јер су обележили наше време и српску филозофију уопште. Oдласком професора Филозофског факултета, Универзитета у Београду професорке теорије сазнања Светлане Књазев Адамовић (1931–2016), класичне филолошкиње Љиљане Црепајац (1931–2018), логичара Косте Дошена (1954–2017), социолошкиње и антрополошкиње Загорке Голубовић (1930–2019), естетичара Александра Зистакиса (1961–2019), остао нам је немерљив губитак. Напустили су нас, такође, и професори овог факултеа и универзитета који су свој рад посветили историји филозофије: Симо Елаковић (1940–2016), Слободан Жуњић (1949–2019) и Иван Вуковић (1970–2017). Према томе, имајући у виду основне тематско-проблемске целине, као што су филозофски писци, филозофска дела и часописи писани на српском језику, однос српске и других филозофија, израда библиографија српске филозофске литературе, филозофски рукописи писани у српској варијанти старословенског језика или пак књиге српских филозофа писаних на страним језицима, филозофске дисциплине и њихова повезаност са наукама и другим областима људског стваралаштва, историја институција попут српских универзитета и Српског филозофског друштва, очекује се да ће сарадници пројекта и у наредним годинама наставити да публикују есеје и научне радове у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, односно комплетне монографске студије у којима би се на аналитички и интердисциплинаран начин, кад год је то неопходно, бавили поменутим областима српске филозофије. Резултати ових истраживања биће представљени и на релевантним међународним и националним научним скуповима. Главни циљ рада на пројекту и даље је публиковање обимних зборника радова динамиком коју допуштају финансијски услови, чиме би се истраживање српске филозофије институционализовало у трајној форми. Овом приликом веома се захваљујемо Вишњи Кнежевић и Јовану Буковали на великој помоћи око рада на овом зборнику, укључујући архивске податке, али, пре свега, на њиховим саветима и лектури. (shrink)

Srpska recepcija grčke filozofije od Velikog rata do sredine XX veka (Anica Savić Rebac, Ksenija Atanasijević, Miloš N. Đurić).

The article describes a comparative analysis of research on the approaches and peculiarities of the implementation of supervision and intervision in the professional activity of teachers abroad and in Ukraine. The concept of supervision and intervision in the work of teachers in the secondary school is revealed. The use of supervision and interference in the professional activity of teachers makes it possible to effectively prevent their emotional and professional burnout. It is noted that in Ukraine, for the first time, a (...) program of psychosocial support, which includes regular supervision for teachers and school psychologists, was developed and implemented by specialists of the National University of Kyiv-Mohyla Academy with the support of UNICEF in the eastern regions of the country where the military conflict has been taking place. However, among the teachers around the country, this practice is not used because there is no system for the preparation of supervisors; most teachers are not familiar with this concept at all. Intervision in schools abroad is quite developed, it is carried out systematically, it is aimed at creating a special and safe space for professional support, exchange of experience, and information, and it prevents emotional and professional degradation. In Ukrainian schools, the intervision between colleagues is partial. Therefore, this form of work needs support and development from the school administration. Examples of the plan of work during intervision among the teachers on the basis of foreign experience are given and recommendations on conducting intervision in pedagogical collectives are offered. (shrink)

This paper presents data on the representation of women at 98 philosophy departments in the United States, which were ranked by the Philosophical Gourmet Report (PGR) in 2015 as well as all of those schools on which data from 2004 exist. The paper makes four points in providing an overview of the state of the field. First, all programs reveal a statistically significant increase in the percentage of women tenured/tenure-track faculty, since 2004. Second, out of the 98 US philosophy departments (...) selected for evaluation by Julie Van Camp in 2004, none in 2015 has 50% women philosophy faculty overall, while one has 50% women who are tenured/tenure track. Third, as of 2015, there is a clear pyramidal shape to the discipline: Women are better represented as Assistant than Associate and as Associate than Full professors. Fourth, women philosophy faculty, especially those who are tenured/tenure track, are better represented at Non-PGR ranked programs than at PGR ranked and PGR Top-20 programs in 2015. (shrink)

Declaring a cosmopolitan right to scientific progress risks perpetuating many of the inequities it aims to overcome. This calls for a re-imagination of science that directly responds to science’s links to violent nationalist projects and the harms of capitalism.

Moral debunking arguments are meant to show that, by realist lights, moral beliefs are not explained by moral facts, which in turn is meant to show that they lack some significant counterfactual connection to the moral facts (e.g., safety, sensitivity, reliability). The dominant, “minimalist” response to the arguments—sometimes defended under the heading of “third-factors” or “pre-established harmonies”—involves affirming that moral beliefs enjoy the relevant counterfactual connection while granting that these beliefs are not explained by the moral facts. We show that (...) the minimalist gambit rests on a controversial thesis about epistemic priority: that explanatory concessions derive their epistemic import from what they reveal about counterfactual connections. We then challenge this epistemic priority thesis, which undermines the minimalist response to debunking arguments (in ethics and elsewhere). (shrink)

Sometimes, learning about the origins of a belief can make it irrational to continue to hold that belief—a phenomenon we call ‘genealogical defeat’. According to explanationist accounts, genealogical defeat occurs when one learns that there is no appropriate explanatory connection between one’s belief and the truth. Flatfooted versions of explanationism have been widely and rightly rejected on the grounds that they would disallow beliefs about the future and other inductively-formed beliefs. After motivating the need for some explanationist account, we raise (...) some problems for recent versions of explanationism. Learning from their failures, we then produce and defend a more resilient explanationism. (shrink)

The article considers the question of the role of psychosocial intervention in forming the professional Ethics of PR-specialists. -/- There are three ethical areas (social, corporate, personal) of professional Ethics of PR-activities. The first area of professional Ethics of PR-activities is social. It consists of responsibility of PR-specialist before society. The second area of professional Ethics of PR-activities is corporate. It consists of the responsibility of PRspecialists before the PR profession in general, a PR agency, increasing the reputation of the (...) profession of PR. The third area of professional Ethics of PR-activities is personal. This area is the basis of the Ethics of PR-activities. This area is the foundation for the development of corporate and social professional Ethics of PR-activities. -/- The authors formulate three levels of psychosocial intervention according to the three ethical areas of professional Ethics of PR-activities. They are social, corporate, and personal. The aim of psychosocial intervention on the first level (social) is to deepen knowledge, transform the attitude towards social phenomena and society in general. The aim of psychosocial intervention on the second level (corporate) is to deepen the knowledge (professional development), actualize professional subjectivity, relevant professional activity at this level. The aim of psychosocial intervention on the third level (personal) is to deepen the subjection of PR-experts. The authors define professional competencies of the PR-specialists, which they have to get on the three levels. (shrink)

You see a cherry and you experience it as red. A textbook explanation for why you have this sort of experience is going to cite such things as the cherry’s chemical surface properties and the distinctive mixture wavelengths of light it is disposed to reflect. What does not show up in this explanation is the redness of the cherry. Many allege that the availability of color-free explanations of color experience somehow calls into question our beliefs about the colors of objects (...) around us. We explore how such explanations are supposed to undermine color beliefs, and in particular whether evolutionary considerations have any special role to play. (shrink)

Is the societal-level of analysis sufficient today to understand the values of those in the global workforce? Or are individual-level analyses more appropriate for assessing the influence of values on ethical behaviors across country workforces? Using multi-level analyses for a 48-society sample, we test the utility of both the societal-level and individual-level dimensions of collectivism and individualism values for predicting ethical behaviors of business professionals. Our values-based behavioral analysis indicates that values at the individual-level make a more significant contribution to (...) explaining variance in ethical behaviors than do values at the societal-level. Implicitly, our findings question the soundness of using societal-level values measures. Implications for international business research are discussed. (shrink)

According to principles of modal security, evidence undermines a belief only when it calls into question certain purportedly important modal connections between one’s beliefs and the truth (e.g., safety or sensitivity). Justin Clarke-Doane and Dan Baras have advanced such principles with the aim of blocking evolutionary moral debunking arguments. We examine a variety of different principles of modal security, showing that some of these are too strong, failing to accommodate clear cases of undermining, while others are too weak, failing to (...) do their advertised work of blocking evolutionary moral debunking arguments. If there is a security principle that slips between the horns of this dilemma—one that is both viable and debunker-blocking—it remains to be formulated. (shrink)

Is the societal-level of analysis sufficient today to understand the values of those in the global workforce? Or are individual-level analyses more appropriate for assessing the influence of values on ethical behaviors across country workforces? Using multi-level analyses for a 48-society sample, we test the utility of both the societal-level and individual-level dimensions of collectivism and individualism values for predicting ethical behaviors of business professionals. Our values-based behavioral analysis indicates that values at the individual-level make a more significant contribution to (...) explaining variance in ethical behaviors than do values at the societal-level. Implicitly, our findings question the soundness of using societal-level values measures. Implications for international business research are discussed. (shrink)

A scholarly edition of The Clarendon Edition of the Works of John Locke: Correspondence: Letters 3287-3648 by E. S. de Beer. The edition presents an authoritative text, together with an introduction, commentary notes, and scholarly apparatus.

Our aim here is to explore the prospects of a relativist response to moral debunking arguments. We begin by clarifying the relativist thesis under consideration, and we explain why relativists seem well-positioned to resist the arguments in a way that avoids the drawbacks of existing responses. We then show that appearances are deceiving. At bottom, the relativist response is no less question-begging than standard realist responses, and – when we turn our attention to the strongest formulation of the debunking argument (...) – the virtues of relativism turn out to be vices. (shrink)

Over the past few decades, scholars have reassessed the role of amour-propre in Rousseau’s thought. While it was once believed that he had an entirely negative valuation of the emotion, it is now widely held that he finds it useful and employs it to strengthen moral attachments, conjugal love, civic virtue and moral heroism. At the same time, scholars are divided as to whether this positive amour-propre is an antidote to the negative or dangerous form. Some scholars are confident that (...) ‘inflamed’ amour-propre can be overcome while others adopt a more fatalistic view. While mindful of Rousseau’s pessimism in his most famous works, this essay seeks to identify a middle position. By contending Rousseau’s discussion of amour-propre is largely concerned with the problems surrounding identity construction in commercial, urban societies, it will be argued that amour-propre can be lessened to manageable levels in more rural societies, that is, agrarian provincial life. (shrink)

Монографія об‘єднала зусилля науковців факультету міжнародної економіки Дніпропетровського національного університету імені Олеся Гончара та учасників Міжнародної науково-практичної конференції «Стратегії економічного розвитку країн в умовах глобалізації» у процесі пошуку й визначення стратегічних орієнтирів економічного розвитку України в глобальному середовищі й обрання своєї вірної дороги. На відміну від Ван Гога, усі дороги якого ведуть у нікуди, ми віримо, що спроможні обрати ту саму – нашу дорогу у світле й заможне майбутнє, й усі наші зусилля не будуть марними.

The publication was carried out on the initiative and assistance of the Project “Green Decisions of Business - Unity for Sustainable Development”, which is implemented by the Dnipropetrovsk Regional Organization of Employers, in partnership with the Dnipropetrovsk Regional Council, the Dnipropetrovsk Investment Agency with the support of the Program for the Promotion of Green Modernization of the Ukrainian Economy, implemented by the German Society for International Cooperation (GIZ) GmbH. The monograph is devoted to the study of various aspects of the (...) development of the "green" economy both globally and locally. The theoretical foundations of the development of the "green" economy, the features of the functioning of the markets for "green" goods and services, the world experience in the development of the "green" economy, the prospects for the development of the "green" economy at the local and regional level are substantiated. The collective monograph will be interesting for the general public: students, teachers, scientists, businessmen, officials, government officials. (shrink)

Coherence and correspondence are classical contenders as theories of truth. In this paper we examine them instead as interacting factors in the dynamics of belief across epistemic networks. We construct an agent-based model of network contact in which agents are characterized not in terms of single beliefs but in terms of internal belief suites. Individuals update elements of their belief suites on input from other agents in order both to maximize internal belief coherence and to incorporate ‘trickled in’ elements of (...) truth as correspondence. Results, though often intuitive, prove more complex than in simpler models (Hegselmann & Krause 2002, 2006; Grim, Singer, Reade & Fisher 2015). The optimistic finding is that pressures toward internal coherence can exploit and expand on small elements of truth as correspondence is introduced into epistemic networks. Less optimistic results show that pressures for coherence can also work directly against the incorporation of truth, particularly when coherence is established first and new data is introduced later. (shrink)

Volumul ”Sustenabilitatea educației doctorale în economie și afaceri” valorifică ideile și cercetările doctoranzilor de la Universitatea “Alexandru Ioan Cuza” din Iași, școala doctorală de economie și administrarea afacerilor. Lucrările au fost prezentate, prin postere sau în plen, în conferința finală a proiectului SESYR, finanțat prin programul european Jean Monnet. Structurarea volumului în patru subcapitole generice are ca scop valorificarea domeniilor considerate prin filosofia proiectului:managementul proiectelor, antreprenoriat si angajabilitate pentru tinerii cercetători. O colecție de 24 de articole având 35 de autori, (...) oferă un mediu de dezbatere științifică provocatoare pentru publicul cititor din domeniul economic. Focalizarea subiectelor din articolele prezente pe motivațiile de cercetare ale doctoranzilor și postdoctoranzilor face ca acest volum să reprezinte un debut publicistic pentru unii autori iar pentru alții, o consolidare a vocației. Diseminarea pasiunilor în astfel de contexte consolidează colaborarea și deschiderea spre noi subiecte investigative. Volumul este destinat studenților, cercetătorilor și profesorilor și îl propunem ca reper bibliografic pentru dezvoltarea altor idei de cercetare și inovare în arealul nostru tematic. (shrink)

The relationship between people and nature is one of the most important current issues of human survival. This circumstance makes it necessary to educate young people who are receptive to global challenges and ready to solve the urgent problems of our time. The purpose of the article is to analyze the experience of the environmental behavior of young people in the metropolis. The authors studied articles and monographs that contain Russian and international experience in the environmental behavior of citizens. The (...) following factors determine people’s behavior: the cognitive capabilities of people who determine the understanding and perception of nature and the value-affective component that determines the attitude towards nature. The next task of the study is surveying young people through an online survey and its analysis. The research was realized in Ekaterinburg, the administrative center of the Sverdlovsk region (Russia). The study of the current ecological situation in Ekaterinburg made it possible to conclude that the environmental problem arises not only and not simply as a problem of environmental pollution and other negative influences of human economic activity. This problem grows into transforming the spontaneous impact of society on nature into a consciously, purposefully, systematically developing harmonious interaction with it. The study results showed that, from the point of view of the youth of Ekaterinburg, the city’s ecological situation is one of the most pressing problems. Despite minor improvements over the past 3–5 years, this problem has not lost relevance, and regional authorities and city residents should be responsible for its solution. Young people know environmental practices, but they often do not apply them systematically. Ecological behavior is encouraged and discussed among friends/acquaintances. The key factors influencing the formation of environmental behavior practices are the mass media and social networks. The most popular social network for obtaining information on ecological practices among young people is Instagram, and the key persons are bloggers. This study did not reveal the influence of the socio-demographic characteristics of young people on the application of eco-behavior practices, which may indicate the need for a survey of a larger sample. (shrink)

Studying student migration trends is a significant task in studying human capital development as one of the leading factors in sustainable socio-economic development. The migration potential of students impacts the opportunities and prospects for sustainable development. The study of factors influencing the migration behavior of students acquires special significance in this article. The interpersonal competencies of the population impact its migration potential. Migration processes impact the differentiation of regions in terms of human capital. This article is based on theoretical and (...) practical research on human capital, its formation, development, and migration as a factor in human capital development. The practical part of the study presents an analysis of data obtained from a sociological study of the factors that determine internal and international migration. An anonymous sociological survey of students in Ekaterinburg, Kursk, and Tomsk (Russia) was conducted in several stages. The first stage was implemented in October and December 2020 (N = 958). The second stage was implemented in October and November 2021 (N = 960). This study allows for tracing how the COVID-19 pandemic affects the migration potential of students and their desire for a satisfactory career path. (shrink)

Understanding the buying and shopping behaviour of current and potential consumers is essential in formulating a successful marketing strategy. It is no longer sufficient for companies to merely produce goods or provide services; companies must know who their consumers are, why they buy, when, where and at what price they buy, and what benefits they expect to gain from the purchase. Companies also need to identify how far consumers are willing to travel to make their purchases and whether the size (...) of the sales area plays a significant role in their preferences. Retailers must also determine whether their customers prefer online shopping or want to buy and spend their leisure time in shopping centres. The paper aims at presenting the selected current trends in buying and shopping through elaborating an overview of the selected research studies and secondary data. The paper also gives an overview of contemporary trends in shopping, customer preferences with regard to types of retail outlets, e-commerce as such, buying and shopping in the online environment and, last but not least, the changes in consumer behaviour during the COVID-19 pandemic. -/- Pochopenie nákupného správania súčasných a potenciálnych spotrebiteľov je podstatou úspešnej marketingovej orientácie na trhu. Nestačí už len vyrábať výrobky, resp. Poskytovať služby, je potrebné poznať, kto je spotrebiteľ, prečo nakupuje, kedy a kde nakupuje, za akú cenu a aký úžitok od nákupu očakáva. Akú vzdialenosť je ochotný prejsť za nákupmi, či hrá v tejto preferencii podstatnú úlohu predajná plocha predajne, alebo vzdialenosť. Či preferuje online prostredie, alebo chce okrem nákupov (hlavne) v nákupných centrách tráviť aj svoj voľný čas. Cieľom nášho príspevku bolo zhodnotiť vybrané súčasné trendy v nakupovaní prostredníctvom spracovania prehľadu vybraných výskumov a sekundárnych dát. V príspevku sa stručne venujeme prehľadu súčasných trendov v nakupovaní, preferenciám spotrebiteľov podľa typu predajní, elektronickému obchodu ako takému, nakupovaniu v online prostredí a v neposlednom rade aj zmenám v spotrebiteľskom správaní počas trvania pandemie COVID-19. (shrink)

Liver transplantation (LT) activities during the COVID-19 pandemic have been curtailed in many countries. The impact of various policies restricting LT on outcomes of potential LT candidates is unclear. We studied all patients on the nationwide LT waitlists in Hong Kong and Singapore between January 2016 and May 2020. We used continuous time Markov chains to model the effects of different scenarios and varying durations of disruption on LT candidates.

John Locke accepts that every perception gives me immediate and intuitive knowledge of my own existence. However, this knowledge is limited to the present moment when I have the perception. If I want to understand the necessary and sufficient conditions of my continued existence over time, Locke argues that it is important to clarify what ‘I’ refers to. While we often do not distinguish the concept of a person from that of a human being in ordinary language, Locke emphasizes that (...) this distinction is important if we want to engage with questions of identity over time. According to Locke, persons are thinking intelligent beings who can consider themselves as extended into the past and future and who are concerned for their happiness and accountable for their actions. Moreover, for Locke a self is a person, considered from a first-personal point of view. I show that the concept of self that he develops in the context of his discussion of persons and personal identity is richer and more complex than the I-concept that he invokes in his version of the cogito. I further argue that Locke’s moral and religious views explain why he emphasizes the need for a conceptual distinction between persons and human beings. In the final section I turn to the reception of Locke’s view by some of his early critics and defenders, including Elizabeth Berkeley Burnet, an anonymous author, and Catharine Trotter Cockburn. (shrink)

This essay examines Locke’s chapter “Of Identity and Diversity” (Essay 2.27) in the context of the series of chapters on ideas of relations (Essay 2.25–28) that precede and follow it. I begin by introducing Locke’s account of how we acquire ideas of relations. Next, I consider Locke’s general approach to individuation and identity over time before I show how he applies his general account of identity over time to persons and personal identity. I draw attention to Locke’s claim that “person” (...) is a forensic term and analyse his arguments for why the sameness of a human being and the sameness of a substance or soul are neither necessary nor sufficient for personal identity. Instead, Locke argues that personal identity consists in sameness of consciousness. Locke regards persons as moral agents who are accountable for their actions. If a person now is held accountable for a past action it is important that the person now is the same person as the person who did the action. This means that moral accountability presupposes personal identity. Additionally, it will be important to consider whether the person deserves reward or punishment for the action. Locke’s account of moral relations, which he develops in Essay 2.28, addresses this issue and I show how it supplements his account of persons and personal identity. (shrink)

The importance of John Locke's discussion of persons is undeniable. Locke never explicitly tells us whether he thinks persons are substances or modes, however. We are thus left in the dark about a fundamental aspect of Locke's view. Many commentators have recently claimed that Lockean persons are modes. In this paper I swim against the current tide in the secondary literature and argue that Lockean persons are substances. Specifically I argue that what Locke says about substance, power, and agency commits (...) him to the claim that persons are substances. I consider the passages mode interpreters cite and show why these passages do not imply that Lockean persons are modes. I also respond to two objections anyone who thinks Lockean persons are substances must address. I show that a substance reading of Locke on persons can be sympathetic and viable. I contend that with a clearer understanding of the ontological status of Lockean persons we can gain a firmer grasp of what Locke's picture of persons looks like. Finally, once we are armed with a better understanding of Locke on substance, mode, and personhood, we can pave the way toward a more nuanced description of the early modern debate over personal identity. (shrink)

Ruth Boeker offers a new perspective on Locke’s account of persons and personal identity by considering it within the context of his broader philosophical project and the philosophical debates of his day. Her interpretation emphasizes the importance of the moral and religious dimensions of his view. By taking seriously Locke’s general approach to questions of identity, Boeker shows that we should consider his account of personhood separately from his account of personal identity over time. On this basis, she argues that (...) Locke endorses a moral account of personhood, according to which persons are subjects of accountability, and that his particular thinking about moral accountability explains why he regards sameness of consciousness as necessary for personal identity over time. In contrast to some Neo-Lockean views about personal identity, Boeker argues that Locke’s account of personal identity is not psychological per se, but rather his underlying moral, religious, metaphysical, and epistemic background beliefs are relevant for understanding why he argues for a consciousness-based account of personal identity. Taking his underlying background beliefs into consideration not only sheds light on why many of his early critics do not adopt Locke’s view, but also shows why his view cannot be as easily dismissed as some of his critics assume. -/- . (shrink)

Locke’s account of personal identity has been highly influential because of its emphasis on a psychological criterion. The same consciousness is required for being the same person. It is not so clear, however, exactly what Locke meant by ‘consciousness’ or by ‘having the same consciousness’. Interpretations vary: consciousness is seen as identical to memory, as identical to a first personal appropriation of mental states, and as identical to a first personal distinctive experience of the qualitative features of one’s own thinking. (...) There is wide agreement, however, that Locke’s theory of personal identity is meant to complement his moral and theological commitments to a system of divine punishment and reward in an afterlife. But these commitments seem to require also a metaphysical criterion, and Locke is insistent that it cannot be substance. The difficulty reconciling the psychological and metaphysical requirements of the theory has led, at worst, to charges of incoherence and, at best, to a slew of interpretations, none of which is widely accepted. (shrink)

Hume’s theory of personal identity is developed in response to Locke’s account of personal identity. Yet it is striking that Hume does not emphasize Locke’s distinction between persons and human beings. It seems even more striking that Hume’s account of the self in Books 2 and 3 of the Treatise has less scope for distinguishing persons from human beings than his account in Book 1. This is puzzling, because Locke originally introduced the distinction in order to answer questions of moral (...) accountability and Hume’s discussion of the self in Book 2 provides the foundation of his moral theory in Book 3. In response to the puzzle I show that Locke and Hume hold different moral and religious views and these differences are important to explain why their theories of personal identity differ. (shrink)

I defend an interpretation of Locke’s remarks on substratum according to which substrata not only have sensible qualities but are just familiar things and stuffs: horses, stones, gold, wax, and snow. The supporting relation that holds between substrata and the qualities that they support is simply the familiar relation of having, or instantiating, which holds between a particular substance and its qualities. I address the obvious objection to the interpretation -- namely, that it cannot be reconciled with Locke’s claim that (...) the idea substratum is an obscure, confused idea of we know not what -- and I identify numerous textual parallels between Locke's discussions of substrata and particular substances which strongly support the deflationary interpretation. (shrink)

The aim of this paper is to provide a conceptual framework that will help in understanding and evaluating, along social and ethical lines, the issue of killing day-old male chicks and two alternative directions of responsible innovations to solve this issue. The following research questions are addressed: Why is the killing of day-old chicks morally problematic? Are the proposed alternatives morally sound? To what extent do the alternatives lead to responsible innovation? The conceptual framework demonstrates clearly that there is a (...) moral “lock-in”, and why the killing of day-old chicks is indeed an issue. Furthermore, it is shown that both alternative directions address some important objections with regard to the killing of day-old chicks, but that they also raise new dilemmas. It also becomes clear that the framework enables and secures anticipation, reflection, deliberation with and responsiveness to stakeholders, the four dimensions of responsible innovation, in a structured way. (shrink)

Locke’s conception of substance in general or substratum has two relatively widespread interpretations. According to one, substance in general is the bearer of properties, a pure subject, something which sustains properties but itself has no properties. I will call this interpretation traditional, because it has already been formulated by Leibniz. According to the other interpretation, substance is general is something like real essence: an underlying structure which is responsible for the fact that certain observable properties form stable, recurrent clusters. I (...) will argue that both interpretation are partly right, and what is good in them can be reconciled. The traditional interpretation captures the purpose and signficanc of the idea of substance in general, i.e. the reason why Locke says we have this idea. The real essence view is right about the real world counterpart of the idea, i.e. what sort of entity the idea corresponds to. The paper starts with a review of the strengths and weaknesses of the rival interpretations (I, II). Then I examine which part of the traditional interpretation can be sustained in light of the problems it faces (III). Thereafter I will show that the part of the traditional interpretation which can be sustained cannot stand on its own and needs to be supplemented at one point, and the real essence view can provide what is needed. This, as it were, mixed interpretation will be supported by sketching an argument which is plausible within the context of Locke’s teachings and which explains how Locke could have arrived from the view which the traditional interpretation correctly attributes to him to the view which the real essence interpretation takes him to espouse (IV). The two problematic points in this argument will be taken up in the following two sections. (V, VI). Finally, I will provide some evidence from the Drafts for Locke’s identification of substance and essence (VII). (shrink)

Natural resources, especially land, play an important role in many economic problems society faces today, including the climate crisis, housing shortages and severe inequality. Yet, land has been either entirely neglected or seriously misunderstood by contemporary theorists of distributive justice. I aim to correct that in this paper. In his theory of original acquisition, Locke did not carefully distinguish between the value of natural resources and the value that we add by laboring upon them. This oversight led him to the (...) mistaken conclusion that labor mixing gives the laborer an entitlement to both the improvement and the resource. I explain how Locke's false belief that the proviso was satisfied in his time was the fundamental cause of this error. -/- Instead, we should think, following Henry George, that the community is entitled to the economic value of natural resources, because the community created the value of resources, not the individual improver. I discuss an argument from George's "Progress and Poverty" that selfownership is actually inconsistent with (rather than the ground for, as Locke thought) private appropriation of natural resources. I present George's argument that private appropriation of natural resources is akin to forced labor, which is remarkably similar to Nozick's infamous argument that taxation is akin to forced labor. -/- I then develop my own view of original acquisition, inspired by George. The selfownership of improvers gives them an entitlement to improvements that they generate. But the self-ownership of everyone else precludes an entitlement to natural resources value. Natural resource rents should not be enjoyed only by those who improve the resource, but rather, by all community members in proportion to the share of demand for natural resources they are responsible for. In the last section, I consider and refute an objection from the luck egalitarian claiming that natural talents are relevantly similar to land. (shrink)

This paper investigates Locke’s views about materialism, by looking at the discussion in Essay IV.x. There Locke---after giving a cosmological argument for the existence of God---argues that God could not be material, and that matter alone could never produce thought. In discussing the chapter, I pay particular attention to some comparisons between Locke’s position and those of two other seventeenth-century philosophers, René Descartes and Ralph Cudworth. -/- Making use of those comparisons, I argue for two main claims. The first is (...) that the important argument of Essay IV.x.10 is fundamentally an argument about the causation of perfections. Indeed, Locke gives multiple such arguments in the chapter. My second main claim is that my proposed reading of IV.x is not merely consistent with what Locke says elsewhere about superaddition, but also provides reasons to favor a particular understanding of what superaddition is. (shrink)

In her book Experience Embodied Anik Waldow devotes a chapter to “Locke’s Experimental Persons.” Her chapter aims to show how Locke’s views on persons, personal identity, and moral agency in his Essay concerning Human Understanding build on his esteem-based approach to education that he develops in Some Thoughts concerning Education. After outlining main contributions that Waldow makes in her chapter, I turn to three issues that in my view deserve further consideration. First, I draw attention to the question of how (...) Locke’s esteem-based education can be reconciled with his moral views in the Essay. I propose that the question of how children become persons or moral agents who see their actions bound by divine law is worth examining with more detail. Second, I contrast Waldow’s interpretation of what a Lockean action is with an alternative interpretation and show that this has implications for how we understand the role of consciousness in Locke’s account of persons and personal identity. Third, I take a closer look at Waldow’s view that consciousness has an epistemic function in Locke’s account of persons and personal identity and highlight advantages of also acknowledging a metaphysical function of consciousness. (shrink)

Locke is often cited as a precursor to contemporary natural kind realism. However, careful attention to Locke’s arguments show that he was unequivocally a conventionalist about natural kinds. To the extent that contemporary natural kind realists see themselves as following Locke, they misunderstand what he was trying to do. Locke argues that natural kinds require either dubious metaphysical commitments (e.g., to substantial forms or universals), or a question-begging version of essentialism. Contemporary natural kind realists face a similar dilemma, and should (...) not appeal to Locke in their defense. (shrink)